Међународни поштански савез у Берну је покретач филателистичке кампање која има за циљ развој свести о угрожености поларних подручја и глечера у ери глобалног загревања.

Глечер (ледењак, ледник) је покретна ледена маса, која настаје као производ глацијалног процеса. Подручја развоја глацијалног процеса одређује висинска зона изнад које је биланс инсолације и радијације негативан. Глацијални процес спада у тзв. „климатске процесе“ и његов почетак и завршетак условљени су значајним климатским променама – захлађењем, односно отопљавањем. Промене се дешавају постепено и веома споро.

Издвајамо два главна подручја развоја глацијалног процеса – поларне области и подручја високих планина – као и два основна типа ледника (покровни или континентални и алпски). На планети Земљи, 99% глацијалног леда је садржано у пространим ледничким покривачима у поларним областима (Антарктик и Гренланд), мада глечере можемо наћи и на високим планинама на свим континентима, изузев  Аустралије. Лед из глечера представља највећи извор свеже воде на планети. Очекује се да ће због топљења поларних глечера и ледених наслага, у којима се налази око 2,5% светских залиха воде, доћи до пораста нивоа мора од 0,5 – 2 метра. За последњих педесет година отопило се око 7000 квадратних километара леда.

Од средине 20. века, пораст температуре је последица повећане концентрације гасова „стаклене баште“, која је резултат људских активности везаних за коришћење фосилних горива и крчење шума.

Протокол из Кјота уз Оквирну конвенцију Уједињених нација о промени климе је додатак међународном споразуму о климатским променама, потписан са циљем смањивања емисије угљен-диоксида и других гасова који изазивају ефекат стаклене баште. Протокол је ступио на снагу 16. фебруара 2005. године. Република Србија је чланица Оквирне конвенције УН о промени климе од 10. јуна 2001. године, а Кјото протокола од 24. септембра 2007. године. Уметничка обрада блока: мр Марина Калезић, академски сликар.

Каталошке информације
31. јануар 2011.
Уметничка обрада Марина Калезић
Двобојни офсет „ЗИН” Београд; з.ч. 13 3/4
423. 46,00 дин (вишебојна) 25.000
424. 66,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: Блок
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: Бл.-9. Стилизовани приказ глечера и ледничких области.
Величина блока : 105 х 60 мм
Важе неограничено.

Кинеска астрологија се заснива на традиционалној астрономији и календарима. Она се такође ослања на кинеску филозофију (теорија о три хармоније, рај, земља-земља) и следећа начела: учење wу xинг, јин и јанг, пет планета, 10 небеских токова и 12 земаљских грана, лунисоларни календар итд.  

Лунарни календар је заснован на циклусима Месечевих мена. Већина ових календара представља лунисоларне календаре. То значи да календарски месеци одговарају Месечевим циклусима али се повремено додају интеркаларни месеци како би се ови циклуси усагласили са соларном годином. Међу оваквим календарима су кинески, хебрејски и хинду календари, као и већина календарских система коришћених у антици. Лунарни календари се разликују по томе којим даном почиње месец. У кинеском календару, први дан је астрономски одређен коњукцијом Сунца и Месеца у кинеској часовној зони.

Кинески хороскоп спада у најстарије познате хороскопе. Састоји се од 12 знакова од којих сваки влада једном лунарном годином. Ови знаци зодијака носе називе животиња (Пацов, Биво, Тигар, Мачка, Змај, Змија, Коњ, Коза, Мајмун, Петао, Пас, Свиња). Поред основних знакова, у кинеском хороскопу веома су битни и елементи: дрво, метал, вода, ватра и земља. Тип и карактерне црте личности зависе од карактеристика одређене године (животиње) у којој је тај човек рођен.

Према кинеском зодијаку, 2011. година је у знаку зеца и обухвата временски период од 3. фебруара 2011 – 22. јануара 2012. године. Овај знак се везује за емотивност, саосећајност и креативност. Људи рођени у овом знаку су већином пријатељски настројени, отвореног духа и расположени за дружење. Они избегавају конфликте, те их ретко можемо затећи у агресивним или такмичарским ситуацијама. Према кинеској астрологији, припадници овог знака су веома наклоњени пријатељима и породици, без којих би веома лако запали у емотивне проблеме.

Предвиђања везана за 2011. најављују мирну годину, толико прижељкивану након претходне  године Тигра.  

Уметничка обрада марака: мр Миа Лужајић, дипл. графички дизајнер.

Каталошке информације
7. фебруар 2011.
Уметничка обрада Миа Лужајић
Двобојни офсет „ЗИН” Београд; з.ч. 13 3/4
425. 22,00 дин (вишебојна) 25.000
426. 55,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 25
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: 425.-426 Зец и стилизовани натписи из кинеског лунарног хороскопа.
Величина марке : 35 х 35,9 мм
Важе неограничено.

1866. године Србија постаје чланица ИТУ (Међународне уније за телекомуникације)

У Паризу је 1865. године основана Међународна унија за телеграфију, од стране 20 европских држава, у циљу дефинисања заједничких стандарда у области телеграфског саобраћаја. Кнежевина Србија била је један од 20 иницијатора, оснивача и члан ове Уније од 9. фебруара 1866. године. 1932. године, у Мадриду је формирана јединствена Међународна унија за телекомуникације (Интернатионал Телецоммуницатион Унион – ИТУ). ИТУ је 1947. године постала специјализована агенција Уједињених нација за телекомуникације. Од тада, ИТУ је основни форум који дефинише начине и услове развоја телекомуникација у свету.

Основни задаци ИТУ-а су следећи:

– Промовисање развоја телекомуникација, њихове доступноси као и развој нових сервиса. Интерконекција различитих делова светске телекомуникационе мреже која је реализована коришћењем различитих технологија;

– Обезбеђивање правилног коришћења ограничених ресурса као што је фреквенцијки спектар, план нумерације и локације на геостационарној орбити;

– Стратегија развоја савремених информационо-комуникационих технологија.

Кроз своја три сектора: за радио-комуникације (ИТУ-Р), стандардизацију у телекомуникацијама (ИТУ-Т) и развој у телекомуникацијама (ИТУ-Д), ИТУ гради и обликује мреже и сервисе сутрашњице. Чланице ИТУ су 192 земље и више од 700 секторских чланова и удружења.

Мотив на марки: симболички приказ телекомуникационих веза и лого Међународне уније за телекомуникације (ИТУ). Мотиви на вињети: Медаља која је додељивана учесницима конгреса ИТУ; у позадини Палата у Паризу у којој је одржан Први оснивачки конгрес ИТУ. Мотиви на ФДЦ-у: Медаља која је додељивана учесницима конгреса ИТУ; у позадини детаљ зграде главне поште у Женеви на чијој је фасади уклесано име државе Србије.

Уметничка обрада марке: Надежда Скочајић, академски сликар-графичар.

Стручна сарадња: Др Милан Јанковић, директор Републичке агенције за телекомуникације (РАТЕЛ).

Каталошке информације
9. фебруар 2011.
Уметничка обрада Надежда Скочајић
Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 1/4
427. 46,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 8
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: 427. Земаљска кугла на којој је лого ITU.
Величина марке : 35 х 31,9 мм
Важе неограничено.

Катарина Ивановић (Столни Београд/Сзéкесфехéрвáр/Мађарска, 15.04.1811 – 22.09.1882)

Њен цртачки дар је рано запажен, па јој је пружена прилика да се као девојка мимо оновремених обичаја сликарки образује на Академији ликовних уметности у Бечу, као ванредни студент. Током школовања у Бечу настаје њен чувени Аутопортрет, један од најлепших у српском сликарству XIX века. Била је прва школована сликарка код Срба. Поред Беча и Пеште сликарство је учила још у Минхену и Паризу. Боравила је у Београду (1846) где је насликала неколико врло успелих портрета. Сликала је портрете и историјске композиције (Кнегиња Персида Карађорђевић, Данило Р. Данић, Сима Милутиновић-Сарајлија, Освајање Београда 1806, итд.), а са нарочитим успехом и жанр-слике и мртве природе у духу бидермајерског натурализма (Грожђе, Италијански виноградар, Повратак са литије, Смрт сиротице, Старица се моли пред обед и др.). Народном музеју је пред крај живота у два маха (1873. и 1879.) поклонила своја најзначајнија дела, као и хиљаду форинти за њихово одржавање. Изабрана је за почасног члана Српског ученог друштва 1876. године. Песник Сима Милутиновић-Сарајлија јој је посветио спев Тројесестарство. Посматрни остаци и надгробни споменик Катарине Ивановић пренети су из њеног родног места на Ново гробље у Београду 1967. године.

Урош Кнежевић (Сремски Карловци, 2. 1. 1811 – Београд, 21.10. 1876)

Као ученик четвртог разреда Карловачке гимназије похађао је цртачку школу коју је при гимназији основао митрополит Стефан Стратимировић. Наставио је потом  две године код Константина Данила помажући му при сликању Саборне цркве у Панчеву (1831-1833). У Србију је прешао 1834. и боравио најпре у Крагујевцу, кратко у Смедереву и на крају 1840. у Београду.  Са новцем који је добио за сликање целивајућих икона за београдску Саборну цркву, одлази на студије сликарства у Беч. Усавршавао се на Академији ликовних уметности у Бечу од 1844. до 1847, али се његово име не налази у протоколима бечке Академије иако се у то време потписива као „академски малер“. По повратку у Београд захваљујући једном добро насликаном портрету Вука Караџића, који је поклонио београдском Читалишту, стекао је већи углед  и  добру клијентелу. Добио је 1852. велику поруџбину за израду галерије портрета устаничких вођа за приватну галерију кнеза Александра Карађорђевића и од тада се у потпуности посвећује портретском сликарству. Оставио је обимно и разноврсно портретско дело, чиме је заслужио епитет ликовног хроничара београдског и српског друштва прве половине XИX века.

Ђорђе Јовановић (Нови Сад, 21. јануар 1861 – Београд, 23. март 1953)

Један од првих школованих српских вајара, Ђорђе Јовановић, уметничко образовање је стекао усавршавајући се од 1884. до 1891. у Бечу, Минхену и Паризу. Након завршетка студија у Београду је почео да се бави педагошким радом, а по оснивању Уметничко-занатске школе, 1905, био је њен први управитељ и професор,  све док није прешао у Министарство грађевина где је као инспектор надгледао радове при градњи здања Народне скупштине. Један је од оснивача Друштва српских уметника Лада, 1904, и Удружења ликовних уметника, 1919. За члана САНУ изабран је 1920, а био је и почасни члан Матице српске. Самостално је, од 1887. до 1935. више пута излагао у Београду и Новом Саду. Његови радови су били запажени на бројним изложбама код нас и у европским уметничким центрима о чему сведоче и значајна признања, попут медаља добијених на светским изложбама у Паризу, 1889. и 1900, Међународној изложби у Петрограду 1902-03, итд. Одликован је Орденом Св. Саве.

Јовановићев богати и разноврсни вајарски опус који чине портрети и фигуре у пуној пластици или рељефи, од монументалне споменичке (Косовским јунацима у Крушевцу, Јосиф Панчић, Војвода Вук, Вук Караџић у Београду, Кнез Милош Обреновић у Пожаревцу, Победник у Параћину, итд.) и фасадне скулптуре до медаља и плакета, карактерише академска сигурност у опсервацији и интерпретацији реалистичке, поетски интониране форме са елементима симболизма. Велики број радова представља ликове знаметих културних и политичких посленика, који су, у оквиру националне уметности, доприносили формирању култа истакнутих личности заслужних за успон културног, образовног и политичког живота, у чему је, са изграђеном свешћу о томе и патриотизмом, учествовао и сам уметник.

                                                                                                                               Вера Грујић

Бора Барух (Београд, 19.09.1911 – Јајинци, 04.07.1942)

Дипломирао је на Правном факултету (1934) и кратко радио као адвокатски приправник. Од најраније младости бавио се уметношћу, кратко вајарством, затим сликарством. Захваљујући стипендији Јеврејске општине отишао је у Париз (1935). Ту је учио код Амадеа Озанфана, оженио се (1936), добио сина (1937) и успешно излагао на Салону де Тиљери и Јесењем салону. Као један од организатора одласка наших добровољаца у шпански грађански рат (од пролећа 1937), протеран је из Француске (средином 1938).

У Београду је више пута хапшен због ширења програма КПЈ. Током тамновања у билећком затвору, урадио је циклус скица и цртежа Живот у логору. Са присилног рада у Смедереву, побегао је у партизане (1941). Заробили су га четници и предали Немцима. После мучења и испитивања у ваљевском затвору и београдском Гестапоу, стрељан је у Јајинцима, као и његове сестре Рашела – Шела са супругом Лазаром Симићем (1941) и Берта – Бела Барух (1943). У Другом светском рату страдала су и његова браћа Исидор  и Јосиф (1941), обојица партизани.

Излагао је самостално (Београд, 1938; Загреб, 1939), са групама Независни и Живот, као и на заједничким ликовним смотрама код нас и у иностранству. Припада токовима поетског реализма, интимизма и умереног експресионизма. Његова дела, од којих су најзначајнија ушла у антологијске прегледе уметности у Југославији, чувају Народни музеј, Музеј савремене уметности, Музеј града Београда и Јеврејски историјски музеј у Београду, такође син, остали чланови породице и колекционари. Последња Барухова ретроспектива приређена је у Народном музеју у Београду (2002).

                                                                                                                    Љубица Миљковић

Каталошке информације
25. фебруар 2011.
Уметничка обрада Јакша Влаховић
Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 3/4
429. 22,00 дин (вишебојна) 25.000
430. 33,00 дин (вишебојна) 25.000
431. 44,00 дин (вишебојна) 25.000
432. 66,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 10
На ковертима са жигом ПД (FDC x 4)
Нацрти: 429. Аутопортрет Катарина Јовановић 1811-1882. 429. 430. Портрет жене у народној ношњи – Урош Кнежевић (1811-1850.); 431. 431. Аутопортрет – Ђорђе Јовановић (1861-1953.);  432. 432.  Аутопортрет са женом и сином – Бора Барух (1911-1942.).
Величина марака: 35 х 31,9 мм
Важе неограничено.

Музичка школа „Станковић“ основана је 15. марта, 1911. године, под покровитељством Њ. В. Краља Петра I Карађорђевиђа. Једна је од најстаријих образовних-васпитних институција у Београду. При оснивању је радила у оквиру Певачког друштва „Станковић“, основаног 1881. године. Име је добила по српском композитору, хоровођи и пијанисти – Корнелију Станковићу, који је први увео основне хармонске записе српских изворних и духовних композиција.

Кроз ову школу прошли су многи, данас признати музички уметници, а у школи су предавали врсни педагози и музички експерти попут  Мери Жежељ, Др Војислава Вучковића, брачног пара Бинички, Емила Хајека, Љубице Марић,  Стане Ђурић-Клајн, академика Станојла Рајичића, академика Михајла Вукдраговића,  академика Душана Радића, Владана Радовановића, Бранка Цвејића, Александра Павловића, Златана Вауде,  Даринке Матић-Маровић, Зориславе Васиљевић…  Ова школа се увек издвајала по квалитету ученика и професорског кадра, о чему сведоче бројне награде и признања.

Први директор школе био је Станислав Бинички. Тада су се у школи предавали: клавир, соло-певање, виолина, солфеђо и теорија музике. Хинко Маржинац постаје директор 1921. године, и уводи нове предмете, а Петар Крстић, као директор од 1923. године, оснива наставнички одсек. Велике промене настају 1925. године, када нови директор, Петар Стојановић, оснива оперско-драмски одсек, камерну класу, хорску школу, ученички оркестар и вечерње курсеве за одрасле. Емил Хајек, нови директор од 1929, подиже школу на конзерваторијумски ниво. У десетогодишњем периоду од 1937. до 1947, Миленко Живковић мења и проширује наставни план.

Oд 1947, школа је државна установа, и добија ранг средње музичке школе. Од 1993, уводи се одсек за џез музику, тада једини одсек за ту врсту музике у југоисточној Европи.

Каталошке информације
15. март 2011.
Уметничка обрада Надежда Скочајић
Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 1/4
433. 22,00 дин (вишебојна) 65.000
Табак: 25
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: 433. Оснивач Корнелије Станковић, композитор и лого Школе.
Величина марке : 35 х 29 мм
Важе неограничено.

Васкрсна недеља одређује дан годишње прославе Христовог васкрснућа. Православна црква слави свој Васкрс на основу јулијанског календара. Датум није фиксни, а израчунава се на основу астрономије, односно датума пуног Месеца који је претходио Христовом васкрснућу 30. године п. н. е.

Васкрс је један од најважнијих хришћанских празника. То је дан вечне радости, дан када је Христ, Син Божји, победио смрт. Чином васкрснућа Исус Христ је доказао своје божанске моћи и отворио врата вечног живота, радости и среће које можемо наћи у вери нашој. На Васкршњу недељу звона звоне на црквама, а народ са својим свештеником обилази око цркве. После трећег обиласка, стаје се испред цркве. Свештеник носи крст, свећу и кандило и поје васкршњу литургију. Врата се отварају и народ улази у цркву где се литургија наставља. Када се заврши, народ се поздравља речима: „Христос васкрсе”, „Ваистину васкрсе”.

Постоје многи обичаји у вези са Васкршњом недељом, а онај који сигурно деца највише воле, је бојење и даривање јаја. Прво јаје се боји у црвено и у многим деловима наше земље ово јаје се зове „чуваркућа” и чува се целе године, све до наредног Васкрса.

За мотиве на маркама и коверти коришћени су музејски експонати из Музеја Српске православне епархије будимске у Сентандреји. Основни фонд збирке у Сентандреји даје свеобухватни преглед развоја уметности у Епархији, а истовремено приказује и основна обележја православне црквене уметности у ширем Подунављу, пре свега у 18. веку.

Мотив на марки номинале 22,00 РСД: Арсеније Теодоровић, Улазак у Јерусалим, детаљ иконостаса некадашње српске цркве у Будиму, 1818-1820, дрво, уље, 153 x 72 cm.

Мотив на марки номинале 112,00 РСД: Арсеније Теодоровић, Васкресење Христово, детаљ иконостаса некадашње српске цркве у Будиму, 1818-1820, дрво, уље, 153 x 72 cm.

Мотив на коверти: Павел Ђурковић, Скидање са крста, Дунафелдвар 1801, дрво, уље, 125 x 101 cm.

Графичка обрада марака: Надежда Скочајић, академски сликар-графичар.

Стручна сарадња: Коста Вуковић, руководилац збирке Музеја Српске православне епархије будимске, Сент Андреја.

Каталошке информације
25. март 2011.
Уметничка обрада Надежда Скочајић
Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 1/4
434. 22,00 дин (вишебојна) 215.000
435. 112,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 25
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: 434. Улазак у Јерусалим; 435. Васкрсење Христово, дела иконописца Арсенија Теодоровића настала између 1818. и 1820. године. Експонати из архиве СПЦ Епархије Будимске у Сент Андреји.
Величина марке : 29 х 42 мм
Важе неограничено.

Јула 1861. године, у Новом Саду, на седници Српске читаонице којом је председавао Светозар Милетић, основано је Српско народно позориште (СНП), а за управника првог театра на нашим просторима постављен је Јован Ђорђевић. Године 1868, након гостовања у Београду, а на позив кнеза Михаила, Јован Ђорђевић с половином новосадског ансамбла оснива Народно позориште у Београду.

Године 1928, у ноћи између 22. и 23. јануара, изгорела је зграда Позоришта Дунђерског у којем је СНП играло представе, а у њој комплетан фундус и библиотека од непроцењиве вредности.

Позориште је обновљено под именом Војвођанско народно позориште, под којим ће радити све до 1951. године, када му се враћа име Српско народно позориште. Године 1958. на чело куће ступа Милош Хаџић, управник с најдужим стажом (до 1979) чије се време назива „златним добом“ СНП-а.
Опера Српског народног позоришта основана је 1947. године, Балет је основан 1950, а СНП је и иницијатор и оснивач Стеријиног позорја 1956. године.

28. марта1981. Српско народно позориште се, у својој 120 сезони, из Соколског дома усељава у садашњу зграду. Тај дан установљен је као Дан Српског народног позоришта, у којем и данас делују три уметничке јединице: Драма, Опера и Балет. Представе се играју на три сцене: „Јован Ђорђевић“ (940 места), „Пера Добриновић“ (373 седишта) и на Камерној сцени (118 места).

Управник СНП-а и директор Драме је Александар Милосављевић, директорка Опере је Марина Павловић-Бараћ, а директорка Балета Оливера Ковачевић-Црњански.

Уметничка обрада марке: Надежда Скочајић, академски сликар-графичар

Стручна сарадња: Српско народно позориште, Нови Сад.

Каталошке информације
28. март 2011.
Уметничка обрада Надежда Скочајић
Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 1/4
436. 22,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 24 + вињета
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: 436. Зграда СНП у Новом Саду, јубиларна година и одговарајући пригодни текст и мотиви.
Величина марке : 42 х 29 мм
Важе неограничено.

За ову опаку дечију заразну болест, највећег убицу и обогаљивача деце, чове-чанство зна пуних пет миленијума. Процењује се да је у свету до 1980. годишње обољевало и умирало 500.000 деце, а данас је тај број захваљујући Ротарију сведен на 1000 случајева годишње.

Ротари, као највећа хуманитарна и филантропска организација на свету која је основана 1905, са преко 1,2 милиона чланова у преко 34.000 клубова расутих у више од 200 земаља света, препознала је тај проблем човечанства и 1985, уз подршку и савете др Алберта Сејбина и партнерством са Светском здравственом организацијом (WHO), УНИЦЕФ-ом и УС Центрom за контролу и превенцију болести (CDC), као и националним институцијама здравља започиње пројекат Полио Плус као најамбициознији икада започет у свету. Његов циљ је искорењивање дечије парализе на планети земљи, вакцинацијом деце широм света, нарочито новорођене, као и достизање имунизационог нивоа против још пет заразних болести (дифтерија, тетанус, пертусис, морбили и ТБЦ), које убијају на хиљаде деце широм света.

Од тог периода до данашњег дана, Ротари је уз помоћ донатора обезбедио више од 3 милијарде долара. Вакцинисано је више од 2 милијарде деце широм света, посебно у Азији и Африци. Као резултат тога, Америка 1994, Западни Пацифик 2000, Европа 2002, сертификатом потврђују да на њиховим просторима нема више Полиа. Врло брзо, Ротари бележи огроман успех; искорењено је 99% ове болести у свету. Преостале су само четири ендемске земље, са 1% болесника (Авганистан, Пакистан, Индија и Нигерија). Тај последњи а уједно и најтежи корак у пројекту, са 355 милона УСД  помаже Фондација Мелинде и Била Гејтса, а Ротари се обавезао да прикупи још 200 милиона.

Полио Плус програм представља круну активности Ротарија усмерену ка чове-чанству. Ротари је надахнуто и снажно, а са нежношћу родитеља своју визију пре-точио у реалност и на тај начин је свет постао здравије место за милионе деце.       

Прим. др Велимир Балтезаревић,

Д 2481 – РФ тренер

Уметничка обрада марке: Марија Докмановић, академски сликар-графичар.

Стручна сарадња: Ротари клуб Сремска Митровица.

Каталошке информације
31. март 2011.
Уметничка обрада Марија Докмановић
Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 1/4
437. 50,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 10
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: 437. Разигране дечије силуете и пригодни текстови на српском и енглеском језику, Пројекат ПОЛИО ПЛУС искорењивање дечије парализе.
Величина марке : 30,45 х 35 мм
Важе неограничено.

Мали вранац (Phalacrocorax pygmeus) је птица величине 45-55 цм, при чему је мужјак нешто већи од женке. Мали вранац има кратак врат, округлу главу, дужи реп и упола је мањи од свог рођака – великог корморана. У сезони гнежђења, перје на глави и врату су тамносмеђи, док је тело још тамније, готово црне боје, са белим тачкицама. Када се не гнезди мали вранац нема беле тачкице, перје на грудима је кестењасто, а брада бела. Мали вранац је спор пливач, али зато одлично рони. Храни се углавном рибом, али и воденим раковима. Након роњења излази на копно где се суши раширених крила, на гранама дрвећа. Замаси крилима су му брзи, али често, током летења, једри и то обично ниско, тик изнад површине воде.

Мали вранац настањује само водена станишта југоисточне Европе, где се налази преко 75% гнездилишне територије, и блиског истока. Европска популација малог вранца је у периоду од 1970.–1990. забележила пад бројности, због чега ова врста проглашена за глобално угрожену, са неповољним статусом заштите. До средине XX века мали вранац се редовно гнездио у Србији. Чак је и у близини Београда – у Панчевачком риту, постојало гнездилиште, али је услед константне деградације и исушивања станишта мали вранац заувек нестао са овог подручја. Данас се у Србији гнезди на свега неколико локалитета у Војводини и Неготинској крајини, а бројност му се процењује између 350-500 гнездећих парова. Мали вранац је веома друштвена птица, јер се гнезди у колонијама, а зими се окупља у већа јата на незалеђеним воденим површинама. Гнездо свија на дрвећу или у трсци, на висини од 1 – 1.5 м од површине воде. Гнездо гради од гранчица, траве и трске. Женка малог вранца крајем априла полаже од 4 – 6 светло зеленоплавих јаја. Инкубација јаја траје 27 – 30 дана. Када се излегу, младунци су голи и у потпуности зависе од својих родитеља.

Крајем деведесетих година мали вранац се поново вратио у Београд, али овога пута као зимовалица и то у великом броју. Захваљујући редовном мониторингу током зиме, бројност му достиже и 7.000 јединки, што представља 10% укупне европске популације. Због тога је мали вранац у Србији на основу Закона о заштити природе проглашен за строго заштићену дивљу врсту, па је његово уништавање, експлоатисање, хватање и узнемиравање строго забрањено.

Уметничка обрада марака: мр Марина Калезић, академски сликар.

Стручна сарадња: Далиборка Станковић, Природњачки музеј, Београд.

Каталошке информације
4. април 2011.
Уметничка обрада мр Марина Калезић
Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 1/4
438. 22,00 дин (вишебојна) 65.000
439. 33,00 дин (вишебојна) 65.000
440. 44,00 дин (вишебојна) 65.000
441. 66,00 дин (вишебојна) 65.000
Табак: 20 + централна вињета
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: 438/41. Мали вранац Pygmay Cormorant (Phalacrocorax pygmeus).
Величина марке : 35 х 31,9 мм
Важе неограничено.

Још пре неколико година, Светска унија за заштиту природе (ИУЦН), покренула је кампању за очување биодиверзитета која је у Европи названа „Цоунт Доwн 2010“, са циљем да се на крају прве деценије 21. века значајно смањи негативни процес губитка биодиверзитета.

Године 1992, у Рио де Жанеиру, на „Самиту о Земљи“ донета је Конвенција о биодиверзитету коју је до сада ратификовало преко 190 земаља света, а међу њима је и Србија, која је то учинила 2001. године.

Генерална скупштина Уједињених нација прогласила је 2010. Међународном годином биодиверзитета, док је Међународни биро позвао све поштанске управе чланице Светског поштанског савеза да укључе у своје програме издавања марака овај догађај и на тај начин дају свој допринос у очувању биолошке разноврсности наше планете.

Постепено изумирање једних и настајање других врста представља еволутивни процес. Међутим, брзина изумирања многих врста се последњих деценија драстично убрзала и стручњаци верују да се сада одвија највећи процес изумирања врста од нестанка диносауруса пре 65 милиона година. Сматра се да број врста које неповратно нестају са лица Земље износи око 36.000 врста годишње.

Нестанак појединих врста нарушава екосистеме, чини их лабилнијим и води полагано њиховој разградњи и сигурном пропадању. Неповратни губитак биодиверзитета има трајни утицај на опстанак преосталих врста, укључујући ту и човека.

Чињеница је да човек данас низом својих активности постаје главни узрочник нестанка и смањења броја многих биљних и животињских врста. Међу факторима који негативно утичу на биодиверзитет могу се навести уништавање и нарушавање станиста и лоше управљање земљиштем(ширење пољопривредних површина, пожари, непланске сече шума, неадекватно пошумљавање, хидромелиорациони радови, урбанизација и изградња инфраструктуре), прекомерна експлоатација врста (брање, лов, риболов), илегална трговина, интродукција алохтоних врста, појава инванзивних врста и загађење воде, ваздуха, земљишта.

Све промене које доводе до смањења биолошке разноврсности, а које су до сада евидентиране у свету, изражене су, у већој или мањој мери, и у нашој земљи.

Спречавање рапидног губитка биодиверзитета неопходно је да прихватимо као један од најважнијих задатака у будућности, и сходно нашим могућностима адекватно партиципирамо у општим напорима да сачувамо биолошку разноврсност.

Уметничка обрада марке: Надежда Скочајић

Каталошке информације
15. април 2011.
Уметничка обрада Надежда Скочајић
Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 1/4
442. 50,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 8 + вињета
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: 442. Лого манифестације и латинични текст назива манифестације.
Величина марке : 42 х 29 мм
Важе неограничено.

Уједињене нације су 2011. годину прогласиле „Meђународном годином шума”, па је и PostEurop одредио тему овогодишњег издања поштанских марака ЕВРОПА у складу са тим.

Шума је сложена биљна заједница или биогеоценоза (екосистем) шумског дрвећа, а њени основни делови су земљиште, ваздух, шумска животна заједница и геолошка подлога. Шуме су најсложенији копнени екосистеми у којима поред дрвећа живи много других врста биљака, животиња, гљива и микроорганизама. Сложеност шума се огледа у њиховој израженој спратовности и разноврсној међусобној повезаности свих чланова животне заједнице.

Шуме су вековима биле место одакле се човек снабдевао дрветом за огрев, градњу и шумским плодовима за исхрану. Непланским сечењем шума, које за опстанак планете Земље имају велики значај, човек угрожава природу. Њихова непосредна и највећа корист је производња кисеоника, због чега шуме представљају „плућа” планете. На иницијативу Генералне скупштине Eвропске пољопривредне конфедерације из 1971. године, у свету се 21. март обележава као Светски дан шума. Ту иницијативу прихватила је Организација Уједињених нација за храну и пољопривреду.

Шуме су неопходне за природну равнотежу и живот на Земљи. Оне су током векова доста редуковане. Некада су заузимале око 50% копнене површине земљине кугле, а данас је тај проценат сведен на 30%. Уништавању шума доприносе прородни и антропогени фактори: временске непогоде, инвазивне врсте, болести, шумски пожари (укључујући и оне изазване људским факторима), киселе кише, крчење ради ширења насеља, култивације ораница и пашњака, добијања сировина за производњу…

Данас су зоне дефорестације присутне нарочито у тропским шумама, али су све шуме на свету угрожене. Свесне опасности, међународне организације, као што су Светски фонд за природу (World Wildlife Fund – WWF), или Међународна унија за заштиту природе, труде се да оживе програме заштите и очувања шума.

Пошта Србије је овогодишњим маркама ЕВРОПА – Шуме, упутила апел за очување шума обраћањем пажње на потребу за рециклажом папира. Опште је познато да се шуме великим делом експлоатишу због израде папира, па је рециклажа један од начина да се шуме, а тиме и цела наша планета и еко системи на њој, заштите од даљег уништења.

Уметничка обрада марака: Надежда Скочајић, академски сликар-графичар.

Каталошке информације
5. мај 2011.
Уметничка обрада Надежда Скочајић
Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 1/4
443. 33,00 дин (вишебојна) 100.000
444. 66,00 дин (вишебојна) 100.000
Табак: 8 + вињета
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: 443/4. Шумски пејзажи и лого емисије.
Величина марке : 42 х 33,35 мм
Важе неограничено.

Скаутизам је у Краљевини Србији основан 1911. године. Оснивач је био др. Милош Поповић, тада старешина Савеза трезвене младежи. Повод за оснивање извидничке организације била је Баден Пауелова књига „Сцоутинг фор Боyс“, коју је послао Јован Тановић, дописник Политике из Лондона.

Организација у Србији је почела са радом најпре у Београду, а затим се почела ширити и у осталим деловима Краљевине Србије. Прва чета под називом „Бели орао“ основана је у Нишу.

Први светски скаутски џембори, на коме су учествовали српски скаути, одржан је у хали „Олимпија“ у Лондону. Тада је Роберт Баден Пауел проглашен за шефа скаута света. Том приликом одржана је и прва међународна конференција о скаутизму. На другој међународној конференцији о скаутизму, која је одржана од 25 – 29. јула 1922. године, у Паризу, основана је Светска организација скаутског покрета (WОСМ). Међу 30 оснивача WОСМ – а био је и Савез извидника и планинки Краљевине Србије. Нашу организацију заступали су др. Милош Поповић, лекар и Александар Костић, банкарски службеник.

Највећи успон скаутска организација Србије доживела је после Другог светског рата. Успон је трајао до 1990. године. Услед распада СФРЈ и вишегодишњег ембарга према СРЈ, дошло је до смањења чланства. Последњих година уназад број чланова расте.

После неколико међусобних посета делегација Светског скаутског покрета и Савеза извиђача Југославије – Србије, првог септембра 1995. године предајом новог сертификата дошло је до поновног пријема Савеза извиђача Југославије – Србије у Светску организацију скаутског покрета. Данас је Савез извиђача Србије пуноправни члан WОСМ – а и од тада званично наступа у свим њеним активностима.

Уметничка обрада марке: Марија Влаховић

Стручна сарадња: Љубиша Манчић, академски вајар, начелник Музеја извидништва ИДЦ „Др. Милош Поповић“, Београд.

Каталошке информације
6. мај 2011.
Уметничка обрада Марија Докмановић
Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 1/4
445. 22,00 дин (вишебојна) 100.000
Табак: 10
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: 445. Извиђачко насеље у природном амбијенту, јубиларна година исплетена од извиђачког конопа и амблем Организације.
Величина марке : 35 х 29 мм
Важе неограничено.

Врањанцима се у историји школства најмање два пута посрећило. Прво, кад се изашло из турског ропства и схватило да без праве школе – више од основне која учи и свести и делу – гимназије, нема стварне слободе, и друго, кад се тој школи отворила прилика да буде названа именом Боре Станковића, највећег сина Врања.

Ослобођење  од Турака се збило 1878. године, гимназија је отворена 1881, а име којим се поноси добила је 1959.

Часно је носила бреме самоосвешћења свих друштвених слојева и као Нижа и као Државна реална Гимназија, те Виша мешовита или само Гимназија све до ус-ловне непрепознатљивости под називом Образовни центар у ери тзв. усмереног образовања. Гаранција опстанка,  препознатљивости и утиска непролазности таквој школи био је и остао најбоље уређени традиционално-конзервативни наставни програм енциклопедијског обима.

Образлажући практично свој национални понос и позив, врањска Гимназија није, за време два светска рата, Првог и Другог, током окупације, радила.

Није ни нестајала у ускогрудости вароши, локалног и лажно лојалног; гајила је култ југословенства уважавајући непролазност дела и вредности. Њено прочеље и данас красе барељефи-ликови Вука Караџића, Борисава Станковића, Ивана Гундулића, Светог Саве, Ивана Мажуранића, Франца Прешерна и Петра Петровића Његоша. Међу професорима су били, поред плејаде увек одабраних и вансеријски ауторитети попут Јаше Продановића, Љубе Давидовића, Радоја Домановића…

Град Врање и Гимназија, његов усуд, изнедрили су бесконачни списак стручњака свих профила у свим звањима, од основно академских до академика. У школи данас вредно ради 873 ученика сврстаних у 30 одељења на друштвено-језичком, природно-математичком и информатичком смеру. Међу многим наградама и признањима које они сваке године доносе, школа и град су посебно поносни на она која долазе из далеког Санкт Петербурга са Међународне Биос-олимпијаде. Уз њих је 68 професора, међу њима више магистара и доктора наука. Школом руководи Драган Илић, магистар философских наука.

Графичка обрада марке: Јакша Влаховић, академски сликар-графичар

Стручна сарадња: гимназија „Бора Станковић“, Врање

Каталошке информације
10. мај 2011.
Уметничка обрада Јакша Влаховић
Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 1/4
446. 22,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 25
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: 446. Зграда Гимназије, профил писца Боре Станковића и одговарајући пригодан текст.
Величина марке : 35 х 29 мм
Важе неограничено.

Др Лаза К. Лазаревић, (Шабац, 1851 – Београд, 1890), правник, доктор и књижевник, за 11 година лекарског и књижевног рада оставио је видан траг у српској медицини и књижевности. Био је полиглота, говорио је руски, француски и немачки. Лаза Лазаревић се сматра родоначелником српске реалистичке психолошке приповетке.

Завршио је права у Београду 1871. године, дипломирао на Медицинском факултету у Берлину 28. јануара 1879. а докторирао на истом факултету 8. марта 1879. године.

Био је учесник у Српско – турским ратовима, а и после је остао активан у санитету. Као лекар радио је у Београду, где је био шеф Унутрашњег одељења Oпште државне болнице и оснивач прве геријатријске установе у овом делу Европе.

У оквиру стручног и научног рада др Лаза Лазаревић објавио је седамдесет и два на учна и стручна рада из медицине. Већи број тих радова односи се на нервне болести, као нпр. paralysis agitans, склерозу медуле спиналис, афазију и друге нервне болести. Зато се с правом може рећи да је др Лаза Лазаревић био први српски неуролог. Године 1880. описао је у „Српском архиву” знак који се у неурологији данас назива његовим именом – „Лазаревићев знак”. Прву операцију катарак те у Србији (1886) извео је др Лаза Лазаревић, у асептичним условима, применивши кокаин за анестезију. Први је лекар Србије којег је Министарство унутрашних дела 1884. године упутило у Беч да изучи справљање анималне лимфе. Године 1879. постављен је за физикуса Београдског округа, а 1881. године за примаријуса и шефа Унутрашњег одељења Опште државне болнице у Београду. Био је лични лекар краља Милана Обреновића.

Као зачетник психолошке приповетке, за живота је објавио осам приповедака (Први пут с оцем на јутрење, Школска икона, Све ће то народ позлатити, У добри час хајдуци!, На бунару, Вертер, Ветар, Он зна све). Приповетка Швабица објављена је седам година након пишчеве смрти. Године 1888. постаје члан Српске краљевске академије. Био је и активан члан Српског лекарског друштва. Уметничка обрада марке: Мр Марина Калезић, академски сликар.

Каталошке информације
13. мај 2011.
Уметничка обрада Мр Марина Калезић
Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 1/4
447. 22,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 25
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: 447. Портрет др Лазе Лазаревића, рад академског сликара Марине Калезић, одговарајући пригодан текст и јубиларне године.
Величина марке : 29 х 35 мм
Важе неограничено.

Малина (Rubus idaeus), Породица Rosaceae

Ова жбунаста рођака шумске јагоде распрострањена је у Европи и северној Азији, а код нас је честа на планинама, нарочито на просторима где је пожар уништио шуму. Бели цветови, слични оним код јагоде, груписани су у гроздове као и јестиви сочни плодови специфичног мириса који сазревају крајем лета. Малина такође има збирни плод, али је он састављен од неколико веома ситних лоптастих плодића коштуница који у себи садрже малу семенку. Мада може бити и жућкаст, плод малине је по правилу црвен, и то нарочите нијансе која се по овој биљци и зове малина-црвено. У античко доба Грци су малину познавали са планине у близини града Троја (северозападни део данашње Турске), коју су звали Ида, па отуда и научно име врсте idaeus.

Шумска јагода (Fragaria vesca), Породица Rosaceae

Иако претежно расте у шумама, ова ниска зељаста биљка није ретка ни на ливадама и пропланцима. Првобитно је у природи расла у Европи и Азији, али се већ одавно проширила на скоро све континенте па се сматра секундарним космополитом. Ситне беле правилне цветове који се појављују већ почетком маја, крајем маја и у јуну замењују јаркоцрвени, врло укусни миришљави плодови, од којих и потиче научно име за цео род (лат. fragrare – мирисати). Уствари то су тзв. збирни плодови, а онај меснати сласни део је разрасла цветна ложа у коју су утиснути сићушни плодићи орашице. Изгледа да је шумска јагода у људској исхрани коришћена већ у камено доба, а први су почели да је гаје Персијанци. Обичај гајења шумске јагоде доспео је до Европе чувеним Путем свиле, али су врсту већ током 18. века заменили хибриди чији су плодови знатно крупнији.

Рибизла (Рибес рубрум), Породица Гроссулариацеае

На планинама у Србији расту три врсте из рода Рибес, али не само што је до њих тешко доћи, већ и због киселих и не много укусних плодова наше рибизле нису погодне за јело. Стога се у ту сврху код нас гаји њихова рођака, Рибес рубрум, која у природи расте у западним деловима Европе (Холандија, Немачка, Француска, Белгија, Шпанија, Португалуја, северна Италија). Слично нашим рибизлама, то је листопадни жбун са неугледним жућкастозеленкастим цветовима. Међутим, гроздови црвених, сјајних, скоро провидних плодова бобица прави су украс ове биљке. Први велики засади рибизле појавили су се у Белгији и на северу Француске још у XВИИ веку, а од тада су одгајени и многи култивари, на пример са крупнијим гроздовима или жућкастим или скоро белим плодовима.

Брусница (Вацциниум мацроцарпон), Породица Ерицацеае

Мада су у народу наше боровнице, Вацциниум мyртиллус (са тамноплавим плодом), и нарочито Вацциниум витис-идаеа (са црвеним плодом) познате и под именом брусница, у Србији се данас под овим именом скоро искључиво подразумева њихова америчка рођака Вацциниум мацроцарпон. Овај пузећи зимзелени жбун са црвеним бобицама у природи расте на истоку Северне Америке, од Канаде до Северне Каролине. Плодове су у исхрани користили још староседеоци Америке, а традиционална и алтернативна медицина им приписује вишеструко лековито дејство. Данас се у САД гаји на веома великим површинама, а у неким од држава то је најважнија пољопривредна биљка. Енглески назив цранберрy (цране / ждрал, беррy / бобица), потиче од облика цвета који је првим досељеницима из Европе личио на главу ждрала.

Уметничка обрада марака: мр Марина Калезић, академски сликар.

Стручна сарадња: Оља Васић, Природњачки музеј Београд, Србија.

Каталошке информације
27. мај 2011.
Уметничка обрада Мр Марина Калезић
Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 1/4
448. 22,00 дин (вишебојна) 65.000
449. 33,00 дин (вишебојна) 65.000
450. 44,00 дин (вишебојна) 65.000
451. 66,00 дин (вишебојна) 65.000
Табак: 20 + централна вињета
На ковертима са жигом ПД (FDC x2 )
Нацрт: 448. Малина (Rubus idaeus); 449. Шумска јагода (Fragaria vesca); 450. Рибизла (Рибес рубрум); 451. Брусница (Вацциниум мацроцарпон).
Величина марке : 35 х 31,9 мм
Важе неограничено.

Ове године се обележава тридесетогодишњица од открића сиде и десет година од када је генерална скупштина Уједињених нација на специјалном заседању прогласила ову болест за предмет од значаја на плану међународне безбедности. Иако све предузето представља значајне смернице, часовник и даље куца а животи се и даље гасе.

Сида је болест имуног система коју проузрокује вирус хумане имунодефицијенције (ХИВ), а карактерише је прогресивно слабљење имунитета што појединца чини подложном широком спектру инфекција и тумора.

Сида је акроним од француског назива за синдром стеченог имунолошког дефицита (фр. Syndrome d’immunodéficience acquise), а AIDS од енглеског назива Acquired Immunodeficiency Syndrome. Вирус хумане имунодефицијенције (ХИВ) припада породици ретровируса (вируси способни да од једноланчане РНК синтетишу ДНК, по чему су јединствени у природи). Овај вирус се може пренети на више начина: незаштићеним сексуалним односом, преко заражене крви и са мајке на дете (вертикална трансмисија). Постоје два типа овог вируса којем подлежу људи: ХИВ-1 и ХИВ-2. За сада не постоји ефикасан лек или вакцина, који гарантују излечење. Ипак, антиретровирални лекови могу да продуже период трајања инфекције и одложе улазак у фазу сиде.

Методи превенције се заснивају на избегавању излагања вирусу, или пак на антиретровиралном третману (ПЕП-постекспозициона профилакса) одмах након излагања вирусу.

Половином 1981. године смрт као последица опортунистичких инфекција почела је да се јавља код здравих мушкараца хомосексуалне оријентације у Лос Анђелесу, Сан Франциску и Њујорку. Током 1982. постављена је прва клиничка дефиниција синдрома стеченог недостатка имунитета.

Данас, ширење вируса поприма облике пандемије. Према подацима програма Уједињених нација и Светске здравствене организације о ХИВ вирусу и сиди (UNAIDS), од појаве овог обољења па закључно са 2008. годином, у свету је регистровано укупно 60 милиона инфицираних и око 25 милиона смртних случајева.

Уметничка обрада марке: Надежда Скочајић, дипл. графички дизајнер.

Каталошке информације
1. јун 2011.
Уметничка обрада Надежда Скочајић
Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 1/4
452. 50,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 10
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: 452. Симболичан приказ вируса сиде у облику броја 30 обележавајући тридесетогодишњицу од открића сиде.
Величина марке : 31,9 х 35 мм
Важе неограничено.

Дигитална Србија је визија развоја и модернизације електронских комуникација и информационог друштва у Републици Србији. Заснована је на остваривању циљева Дигиталне агенде Србије, скупа стратешких докумената који имају за циљ увoђење савремених видова комуникације у свакодневни живот и рад грађана, предузећа и државне управе.

Креирана по узору Дигиталне агенде Европске уније, Дигитална агенда Србије пројектује план којим се увођењем и коришћењем ових информационо-комуникационих технологија унапређује живот у Србији до 2020. године. Поред изградње нове инфраструктуре, Дигитална агенда тежи креирању нових, поједностављених начина комуникације између државних институција, привреде и грађана. Развој електронске управе, и развој електронског пословања у опште, пресдтавља једну од премиса овог стратешког плана, јер омогућује ефикаснији и транспарентнији рад државне администрације, уз смањење трошкова и грађанима обезбеђује брже и лакше остваривање својих права.

Саставни део визије Дигитална Србија је и пројекат Дитална школа, којим је за 2910 основних школа широм Србије обезбеђен дигитални кабинет, јер је неопходно да се вештине електронских комуникација уче од најранијег доба.

11. јуна се обележава дан Дигиталне агенде, као подсетник да је Дигитална Србија наша будућност.

Уметничка обрада марака: Јакша Влаховић, академски сликар-графичар Стручна сарадња: Јасна Матић, државни секретар за Дигиталну агенду у Министарству културе, информисања и информатичког друштва.

Каталошке информације
3. јун 2011.
Уметничка обрада Јакша Влаховић
Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 1/4
453. 22,00 дин (вишебојна) 200.000
454. 44,00 дин (вишебојна) 200.000
Табак: 25
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: 453/454. Графички приказ информатичких симбола и знакова.
Величина марке : 29 х 35 мм
Важе неограничено.

Вода као природни елемент представља вредност и атракцију у свим појавним облицима. Деловање воде увек оставља видан траг на природно окружење у коме се налази. Узајамни ефекти овог деловања често су непоновљиви и јединствени због чега се штите као природни феномени и природне вредности.

Једна од таквих појава је и водопад на Мокрањској стени.

Водопад на Мокрањској стени

То је хидролошко – морфолошки комплекс изузетне вредности. Налази се у североисточној Србији, десетак километара од Неготина. Обухвата део тока Сиколске реке. У подножју водопада налази се ерозивно  удубљење у коме су се формирали језеро и окапина испод самог слапа.

На релативно малом простору на подлози од горњокредног кречњака висине преко 9м формирао се разнолики морфолошки комплекс у овом делу Србије.

Због тога је проглашен спомеником природе и као такав заштићен.

Бигрена акумулација „Бели изворац“

У источној Србији, у сливу реке Шашке, у близини Мајданпека, формирала се бигрена акумулација Бели изворац. У долини Белог изворца постоје две акумулације бигра таложене једна преко друге уз појаву великог броја разноврсних облика.

На простору од око 300м налази се велики водопад висине 16м испод кога се, понирањем кроз бигар, образовао пећински канал дуг 13м, украшен сталактитима од чисте беле сиге.

Низводно од водопада, у кориту потока, формирале су се бројне бигрене преграде, које су створиле језерца пречника 10м и дубине 3м. Преко преграда поток се слива у виду слапова и мањих водопада од којих су два висока по 5м.

Великој вредности овог предела доприноси шума букве, храста и граба због чега је Бели изворац проглашен и заштићен као споменик природе геоморфолошког карактера површинског крашког рељефа.

Уметничка обрада марака: мр Марина Калезић, академски сликар.

Стручна сарадња: Надежда Ђаковић Петровић, дипл. инж. пејзажне архитектуре.

Каталошке информације
13. јун 2011.
Уметничка обрада мр Марина Калезић
Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 1/4
455. 22,00 дин (вишебојна) 200.000
456. 46,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 8 + вињета
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: 455. Водопад на Мокрињској стени; 456. Бели Изворац.
Величина марке : 29 х 35 мм
Важе неограничено.

Заједничко издање поштанских марака између две земље и њихових поштанских управа је увек изузетна прилика да се потврде и још више продубе њихови пријатељски односи. Овом приликом су ЈП ПТТ саобраћаја “Србија” и Амбасада Републике Мађарске у Београду, у сарадњи са Министарством културе, информисања и информационог друштва Владе Републике Србије, организовали јавни конкурс на територији Републике Србије за израду идејно ликовног решења за пригодну поштанску марку “200 година од рођења композитора Франца Листа”. Стручна комисија, састављена од еминентних професора Универзитета уметности у Београду и Новом Саду, као најлепше идејно ликовно решење за реализацију ове марке, изабрала је рад београдског академског сликара – илустратора, мр Бобана Савића.

Франц Лист (22. октобар 1811, Рајдинг, Аустрија – 31. јул 1886, Бајројт, Немачка; мађ. Liszt Ferencz), мађарски композитор, пијаниста, диригент и предавач. Листова пијанистичка делатност била је изузетно значајна. Он је умеће свирања на клавиру подигао на онај ниво који је Паганини остварио на виолини. Лист је први увео праксу солистичког концерта. И он је, попут других пијаниста свог времена, на концертима имао обичај да импровизује (из те праксе развио се облик парафразе) варијационе форме која се базира на популарним темама разних оперских и симфонијских дела, али и народних песама. Такође је радио на клавирским транскрипцијама симфонијских, оперских и камерних дела многих композитора. Међутим, много већи значај има његово оригинално стваралаштво: циклуси минијатура (посебно Године ходочашћа, објављене у три свеске комада који су настајали током целог живота), етиде (збирка Трансцеденталних етида), Мађарске рапсодије и бројне друге композиције. Посебно место међу тим делима припада Сонати H-mol. Франц Лист је био утемељивач једног особеног симфонијског рода – симфонијске поеме. Компоновао је укупно тринаест симфонијских поема од којих је најпознатија Les préludes (1850).

Цртеж на марки: мр Бобан Савић Гето, академски сликар-илустратор.

Цртеж на вињети и коверти: Иван Миладиновић, академски графичар.

Графичка обрада марке: Надежда Скочајић, академски сликар-графичар.

Каталошке информације
14. јун 2011.
Уметничка обрада Бобан Савић
Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 1/4
457. 50,00 дин (вишебојна) 45.000
Табак: 8 + вињета
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: 457. Портрет великог пијанисте и композитора Ф. Листа према платну Бобана Савића.
Величина марке : 35 х 31,9 мм
Важе неограничено.

“Од свега што човек у животном нагону подиже и гради, ништа није у мојим очима боље и вредније од мостова. Они су важнији од кућа, светији, општији од храмова. Свачији и према сваком једнаки, корисни, подигнути увек смислено, на месту на коме се укрштава највећи број људских потреба, истрајнији су од других грађевина и не служе ничем што је тајно и зло.” (Иво Андрић)

Мост преко Дунава код Бешке (1975), аутора и главног пројектанта академика Бранка Жежеља, је друмски мост од преднапрегнутог бетона укупне дужине 2250м. Главна континуална конструкција моста је преко три поља, где је средњи пловни отвор распона 210м, што је у тренутку изградње моста био највећи распон гредних система у Европи. Главна конструкција моста изведена је конзолним поступком, при чему је на овом мосту први пут примењен нови начин конзолног бетонирања главног носача. Пројекат моста израђен је у Центру за преднапрегнути бетон – „ИМС“, Београд.

Нови железнички мост преко Саве у Београду (1979), аутора и главних пројектаната академика Николе Хајдина и Љубомира Јевтовића, је челични мост са косим кабловима укупне дужине 1928м. Централни део мостовске конструкције чини челична конструкција изнад реке са пловним распоном од 253,70м. Пилони су висине 50м и постављени су у осовинама главних носача, док је конструкција главних носача подухваћена кабловима на размацима 51,85+51,0м са обе стране симетрично. Овај мост саграђен је као први железнички мост у свету у овом систему конструкције. Пројекат моста израђен је у „Мостпројекту“, Београд.

Друмски “Мост слободе” преко Дунава у Новом Саду (1981), аутора и главног пројектанта академика Николе Хајдина, је челични мост са косим кабловима укупне дужине 1312м. Главни пловни распон моста је 351м, што је у време грађења моста био светски рекорд у овом систему конструкције. Пилони су висине 57,80м и распоређени су симетрично у односу на распон моста, а налазе се у средини попречног пресека. Укупна ширина моста је 27,68м са шест саобраћајних трака, по три у сваком смеру. Пројекат моста израђен је у Институту „Кирило Савић“, Београд, кооперант „Преднапрегнути бетон“, Београд. Мост је срушен у НАТО бомбардовању 1999. године, а реконструисан и поново пуштен у саобраћај 2005. године.

Генерални извођач радова на сва три горе описана моста је „Мостоградња“ из Београда.

Стручна сарадња: Председник Српске академије наука и уметности, академик Никола Хајдин и проф. др Ђорђе Вуксановић, декан Грађевинског факултета у Београду.

Уметничка обрада марака: мр Марина Калезић, академски сликар.

Каталошке информације
20. јун 2011.
Уметничка обрада мр Марина Калезић
Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 1/4
458. 22,00 дин (вишебојна) 100.000
459. 44,00 дин (вишебојна) 25.000
460. 46,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 25
На коверту са жигом ПД (FDC)
Максимум карта (MC x 3)
Нацрт: 458. „Мост преко Дунава код Бешке“ инж.арх. Бранко Жежељ, 1975. г.; 459. „Нови железнички мост код преко Саве код Београда“ инж. арх. Н.Хајдин Љ. Јевтовић; 460. „Мост слободе“, Нови Сад – Дунав, инж. арх. Н. Хајдин.
Величина марке : 42 х 31,9 мм
Важе неограничено.

Код многих народа постоји култ хлеба. Доћи до пшеничог хлеба није нимало лаган пут. Њива се обрађује, пшеница се сеје, а онда се чека и често погледа према небу, јер раст пшенице зависи од сунца и кише. Жетва као завршетак радова око пшенице и постављање хлеба на сто је необично важан догађај. Људи равнице су надалеко познати као марљиви ратари. Оно што бисмо морали уочити је радосни рад око жетве. Тежак али пун радости. Како је овај рад зависан од „погледа на небо“, уз жетву су везани и многи религијски обреди. Завршетак жетве код Хрвата Буњеваца у северној Бачкој завршавао се свечано. Био је то час захвалности Богу и људима и час славља. Бандаш и бандашица би газди на салашу јавили да је жетва завршена и донели венац од плетеног класја. Затим би се изрекла благословна молитва и обавио свечани ручак. Уследило би весеље. Ово је породична прослава Дужијанца. Године 1911, монсињор Блашко Рајић је тај породични обичај подигао на литургијско и народно славље. Ове године бележимо стогодишњицу овог обичаја који се непрекидно одвија на нивоу литургије и манифестације хлеба и културе. Суботица слави сто година Дужијанце, а околина места нешто мање. Ритуал је уходан. Слави се литургија, приносе се „круна“ плетена у уметности наиве у техници сламе и хлеб од новог брашна. Следи свечана поворка и предаја хлеба градоначелнику. Манифестацију прати опште народно славље и многа културна догађања. Уметнички рад, који се за прославу Дужијанце реализује у техници сламе, врло је сложен и захтева изванредну стрпљивост, јер крхка слама постаје у рукама уметница златни материјал за вез и плетиво, слику или предмет, који онда надмашује своју вредност снажном поруком лепоте и крхкости. Ова уметност у суботичком окружењу представља сада већ значајну грану уметности. О самој Дужијанци су објављена сада већ значајна и студијска дела и монографије. Дијецезански музеј Суботичке бискупије поседује скоро све примерке „круна“ за сваку годину.

Мотиви на маркама: марка номинале 22 динара: макета катедрале „Дом Господњи“ у Суботици – круна из 1973, рад Маре Рогић и Марије Ивковић Ивандекић.
Марка номинале 55 динара – круна израђена поводом стоте годишњице Дужијанце, рад проф. Јозефине Скендеровић.
Мотиви на вињетама: Жетеоци – фотографије Аугустина Јуриге.
Мотив на коверти: „Криж над нашом равницом“ – круна, рад Кате Рогић и Марије Ивковић Ивандекић.

Уметничка обрада марака: Надежда Скочајић, академски сликар-графичар.

Стручна сарадња: монс. др. Андрија Копиловић и Људевит Вујковић Ламић.

Каталошке информације
1. јул 2011.
Уметничка обрада Надежда Скочајић
Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 1/4
461. 22,00 дин (вишебојна) 25.000
462. 55,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 9 + вињета
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: 461. Макета катедрале „Дом Господњи“ у Суботици – круна из 1973, рад Маре Рогић и Марије Ивковић Ивандекић; 462. Круна израђена поводом стоте годишњице Дужијанце, рад проф. Јозефине Скендеровић.
Величина марке : 30,45 х 42 мм
Важе неограничено.