Кинеска астрологија се заснива на традиционалној астрономији и календарима. Она се такође ослања на кинеску филозофију (теорија о три хармоније, рај, земља и вода) и следећа начела: учење wu xing, јин и јанг, пет планета, 10 небеских токова и 12 земаљских грана, лунисоларни календар итд.

Лунарни календар је заснован на циклусима месечевих мена. Већина ових календара представља лунисоларне календаре. То значи да календарски месеци одговарају месечевим циклусима али се повремено додају интеркаларни месеци како би се ови циклуси усагласили са соларном годином. Међу оваквим календарима су кинески, хебрејски и хинду календари, као и већина календарских система коришћених у антици. Лунарни календари се разликују по томе којим даном почиње месец. У кинеском календару, први дан је астрономски одређен коњукцијом Сунца и Месеца у кинеској часовној зони.

Кинески хороскоп спада у најстарије познате хороскопе. Састоји се од 12 знакова од којих сваки влада једном лунарном годином. Ови знаци зодијака носе називе животиња (Пацов, Биво, Тигар, Зец, Змај, Змија, Коњ, Коза, Мајмун, Петао, Пас, Свиња). Поред основних знакова, у кинеском хороскопу веома су битни и елементи: дрво, метал, вода, ватра и земља. Тип и карактерне црте личности зависе од карактеристика одређене године (животиње) у којој је тај човек рођен.

У 2017. Година петла почиње 28. јануара. Претходне године у знаку петла биле су 1921, 1933, 1945, 1957, 1969, 1981, 1993, 2005. Петао заузима десету позицију у Кинеском хороскопу, а особе рођене у овом знаку су пажљиве, вредне, сналажљиве. Храбре и талентоване, особе овог знака веома су сигурне у себе. Увек активни, петлови су забавни и веома популарни у друштву. Отворени су и искрени, поштени и одани. Воле да су у центру пажње и очекују да их други беспоговорно слушају. Воле да се хвале собом и својим постигнућима, а ако им се учини да им други не поклањају довољно пажње, изнервирају се. Воде активан живот, доброг су здравља и ретко се разбољевају, мада понекад умеју да буду суморни и лоше воље.

Уметничка обрада марака: мр Бобан Савић, академски сликар.

Каталошке информације
27. јануар 2017.
Уметничка обрада  Бобан Савић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
757. 23,00 дин (вишебојна) 175.000
758. 74,00 дин(вишебојна) 65.000
Табак: 25
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрти: 757/758. Петао и стилизовани натписи из кинеског лунарног хороскопа.
Величина маракa: 37,5 x 30мм
Важе неограничено.

Васкрс је један од најважнијих хришћанских празника и спада у покретне празнике. То је дан вечне радости, дан када је Христос, Син Божји, победио смрт. Чином васкрснућа Исус Христос је доказао своје божанске моћи и отворио врата вечног живота, радости и среће које можемо наћи у вери нашој. На Васкршњу недељу звона звоне на црквама, а народ са својим свештеником обилази око цркве. После трећег обиласка, стаје се испред цркве. Свештеник носи крст, свећу и кандило и поје васкршњу литургију. Врата се отварају и народ улази у цркву где се литургија наставља. Када се заврши, народ се поздравља речима: „Христос васкрсе”, „Ваистину васкрсе”. Постоје многи обичаји у вези са Васкршњом недељом, а онај који сигурно деца највише воле је бојење и даривање јаја. Прво јаје се боји у црвено и у многим деловима наше земље ово јаје се зове „чуваркућа” и чува се целе године, све до наредног Васкрса.

Овогодишње пригодно издање „Васкрс” приказује фреске из Богородичине цркве манастира Студеница. Манастир Студеница, средњовековни манастир из 12. века уписан је на листу Светске културне баштине (УНЕСКО) 1986. године, а у оквиру манастирског комплекса налазе се Богородичина црква, рашког градитељског стила, задужбина Стефана Немање (после 1183.) са припратом краља Радослава (1234.), црква Светог Николе, Краљева црква Светог Јоакима и Ане, темељи цркве Светог Јована Крститеља, трпезарија, конак и Ризница. Богородичина црква живописана је 1208/9, али је сачуван мали број неизмењених композиција, док је знатан број измењен приликом познијих рестаурација. Фреска „Распеће Христово” настала 1209. године сврстава се у дела са највишим уметничким дометом, а фреске „Цвети” и „Тајна вечера” припадају доцнијем периоду.

Мотив на марки номинале 23,00 дин: „Тајна вечера”, 16. век. Мотив на марки номинале 74,00 дин: „Распеће Христово”, западни зид наоса, 1209. година. Мотив на коверти: „Цвети”, 16. век.

Стручна сарадња: Српска православна црква, Жичка епархија.

Графичка обрада марака: Надежда Скочајић, академски сликар-графичар.

Каталошке информације
07. фебруар 2017.
Уметничка обрада   Надежда Скочајић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
761. 23,00 дин (вишебојна) 215.000
762. 74,00 дин(вишебојна) 100.000
Табак: 25
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрти: 761. „Тајна вечера”, 16. век, фреска из Богородичине цркве манастира Студеница. 762. „Распеће Христово”, западни зид наоса, 1209. година, Богородичина црква манастира Студеница.
Величина маракa: 30 x 37,5мм
Важе неограничено.

Топлички устанак је у Првом светском рату био једини устанак на територији окупираној војском Централних сила и захватио је округ Топлицу и Јабланицу, проширивши се и на друге делове Србије. Крајем 1916. године, команда окупационе бугарске Моравске инспекцијске области објављује регрутацију свих мушкараца од 19 до 40 година. У Прокупљу и Топлици, регрутација је била планирана од 20. до 27. фебруара 1917. године. За недолазак је била предвиђена смртна казна. Српско становништво одговорило је устанком. Поручник Коста Миловановић Пећанац, познати војвода из четовања у Македонији (1903-12), послат је септембра 1916. године са Солунског фронта од стране Врховне команде српске војске, са наређењем да подигне устанак када српска војска дође надомак Скопља.

Устанак је започео у Куршумлији, 26. фебруара 1917. године, а 3. марта ослобођено је и Прокупље. Устанак се проширио на целу Топлицу и Јабланицу, Пусту Реку, Копаоник, Ибарску долину, све до Рудника и до Озрена на истоку.

У српској војсци, којом су командовали војводе Коста Пећанац и Коста Војиновић, било је тада 12.762 пешака и 364 коњаника. Ослобођену територију напале су, након две недеље, три окупаторске дивизије које су повучене са фронтова. Куршумлија је поново окупирана од Бугара 17. марта 1917, а устанак је коначно угушен између 4. и 7. априла.

Топлички устанак је спречио бугаризацију крајева окупираних од стране бугарске војске која је, у окупацији Србије и гушењу Топличког устанка, погазила све ратне законе и правила, вандалски уништавајући културу једног народа и покушавајући да однароди читав један народ. Према наводима капетана 2. класе Јована Дерока, а према изворима из архива Историјског одељења Главног ђенералштаба, у устанку је убијено 8.767 особа, од чега само у Топлици 5.383, а попаљено је 43.484 зграде.

Скупштински анкетни одбор Краљевине СХС, у анкети спроведеној одмах након рата, утврдио је да је у деловима Србије захваћеним устанком страдало 35.000 људи. Бугарска окупаторска власт интернирала је око 100.000 лица из окупираних крајева, од којих се готово половина никад није вратила из бугарског заробљеништва.

Стручна сарадња: Дарко Жарић, директор Народног музеја Топлице, виши кустос историчар.

Уметничка обрада марака: мр Бобан Савић, академски сликар.

Каталошке информације
21. фебруар 2017.
Уметничка обрада  Бобан Савић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
763. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 25
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт:  763. Устаници Топличког устанка, са спомеником палим Топличанима у ратовима 1912-1918. у позадини марке.
Величина маракa: 37,5×30мм
Важе неограничено.

Организација за црноморску економску сарадњу (BSEC) је основана на Самиту шефова држава и влада земаља црноморског региона 25. јуна 1992. године у Истанбулу. Иницијатива окупља 12 земаља црноморског региона – Азербејџан, Албанију, Бугарску, Јерменију, Грузију, Грчку, Молдавију, Румунију, Русију, Србију, Турску и Украјину, које са више од 335 милиона становника и преко 19 милиона квадратних километара територије располажу значајним ресурсима за свеобухватни развој држава чланица и региона у целини. Окупљајући земље црноморског региона, BSEC јача економске, инфраструктурне, културне и друге облике сарадње између чланица, чиме доприноси унапређењу мира и стабилности.

Република Србија, која придаје велики значај регионалној сарадњи, настоји да буде конструктиван члан BSEC. Активним ангажовањем у Организацији, Република Србија континуирано доприноси јачању свих облика повезивања земаља црноморског региона. Као свој допринос обележавању 25 година BSEC, Република Србија посвећује поштанску марку овом јубилеју.

Уметничка обрада марке: Јакша Влаховић, академски графичар.

Стручна сарадња: Министарство спољних послова Републике Србије.

Каталошке информације
14. март 2017.
Уметничка обрада  Јакша Влаховић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
764. 74,00 дин (вишебојна) 50.000
Табак: 25
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт:  764. Приказ Црног мора са бродовима који плове по њему, знак прославе 25. годишњице оснивања Организације за црноморску економску сарадњу (БСЕЦ).
Величина маракa: 37,5×30мм
Важе неограничено.

Сове

Пошта Србије пустила је у оптицај 16. марта издање пригодних поштанских марака под називом „Заштићене животињске врсте”. На четири марке овогодишњег издања које је уметнички обрадио Мирослав Николић, креатор марака Поште Србије су сове које настањују наше крајеве, кукумавка, куквија, утина и ћук. Марке носе ознаке номиналних вредности 23, 46, 50 и 70 динара, а штампане су техником вишебојног офсета у табацима од по 20 комада са вињетом у средини табака. Тираж издања, које је штампано у ЗИН у Београду је 65.000, а прате га и два FDC коверта. Жиг првога дана носи датум 16. март 2017, поштански број 11101 и назив издања „Заштићене животињске врсте”. Стручна сарадња у реализацији овог издања пружио је Милан Ружић, председник Друштва за заштиту и проучавање птица Србије – BirdLife Serbia.

Кукумавка (лат. Athene noctua)

Кукумавка је мала сова која најрадије живи у близини људи. Бира отворена и мозаична станишта са појединачним дрвећем, пашњаке, камењаре, напуштене зграде, воћњаке, паркове, салаше, људска насеља. Лови крупне инсекте и мале сисаре, ређе водоземце и кишне глисте. Кукумавка не гради гнездо већ користи природне шупљине у дрвећу, зидовима, лесним одсецима, литицама и таванима. Прихвата посебно направљене кутије за гнежђење. Гнезди се од априла до јуна. У Србији се гнезди 14.300-21.000 парова, а популација је стабилна.

Кукувија (лат. Tyto alba)

Кукувија је сова средње величине са израженим срцастим лицем. Гнезди се углавном у низијским пределима Србије. Процењена популација у Србији је 3.400-5.100 парова и благо опада. Кукувија бира отворена станишта са доста травнатих површина на којима налази богате изворе хране. Често борави у људским насељима. Основни плен су јој волухарице, мишеви, пацови и ровчице. Гнезди се на таванима, у рупама зидова, у дупљама дрвећа, стоговима сламе. Прихвата и посебно направљене кутије за гнежђење. Кукувије се гнезде најчешће једном годишње, али када хране има у изобиљу могу имати и два легла.

Утина (lat. Asio otus)

Утина је сова средње величине која живи у целој Србији, од низија до високих планина. Храни се углавном малим глодарима, волухарицама и мишевима. Гнездо не гради, већ користи или преотима стара гнезда сврака, врана или других птица. Гнезди се од половине марта до краја јуна. Процењена популација у Србији је 19.000-28.000 парова и умерено расте. Утине се током зиме окупљају у велика јата која могу бројати и више стотина јединки, а бораве најчешће у људским насељима.

Ћук (lat. Otus scops)

Ћук је једина права селица међу совама које живе у Србији. Насељава целу Србију, од низија до брдско-планинских предела. Станишта су му отворена и полуотворена са усамљеним дрвећем или мањим забранима, паркови, вртови, камењари. Основни плен ћука су крупни инсекти, као што су скакавци, зрикавци, бубе, мољци. За гнезда најчешће бира дупље у дрвећу, ређе људске објекте или гнезда других птица. Радо прихвата кућице за птице. Гнезди се од априла до јуна. Процењена популација у Србији је 27.500-43.500 парова и стабилна је.

Уметничка обрада марака: Мирослав Николић.

Стручна сарадња: Милан Ружић, председник Друштва за заштиту и проучавање птица Србије – BirdLife Serbia.

Каталошке информације
16. март 2017.
Уметничка обрада Мирослав Николић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
765. 23,00 дин (вишебојна) 65.000
766. 46,00 дин (вишебојна) 65.000
767. 50,00 дин (вишебојна) 65.000
768. 70,00 дин (вишебојна) 65.000
Табак: 20+вињета
На ковертима са жигом ПД (FDCх2)
Нацрт: 765. Кукумавка (Athene noctua); 766. Кукувија (Tyto alba); 767. Утина (Asio otus); 768. Ћук (Otus scops).
Величина маракa: 30 x 37,5мм
Важе неограничено.

Марија Црнобори

Рођена је у Бањолама (Истра), 1. октобра 1918. године. Завршила је Глумачку академију у Загребу у класи професора Бранка Гавеле. Први ангажман јој је био у Хрватском народном казалишту у Загребу, затим у Народном казалишту на Ријеци. На позив Бојана Ступице, 1947. прелази у Београд, у тек основано Југословенско драмско позориште. Благе појаве и топлог гласа, истинска хероина, Марија Црнобори била је јединствена југословенска глумица. Могла је да буде и Антигона и Федра, леди Магбет, Ифигенија, Леда… Била је стабилан ослонац репертоара Југословенског драмског позоришта, у коме је провела најбоље глумачке године. Учествовала је и у оснивању Дубровачких летњих игара на којима је играла Офелију, Гертруду, Титанију… За своја изузетна глумачка остварења добила је безброј награда од којих издвајамо: Савезну награду 1945, Октобарску награду Београда 1960, Стеријину награду 1968, Седмојулску награду 1976, Добричин прстен 1992. Написала је и издала књиге Свет глуме, 1991. и Животић, 2011. године. Умрла је у Београду 21. октобра 2014. године

Властимир – Ђуза Стојиљковић

Рођен је 30. јуна 1929. у Ражњу код Крушевца. Завршио је Позоришну академију у Београду. Професионалну каријеру почиње 1951. у Београдском драмском позоришту, у коме глуми до 1968, када прелази у Атеље 212. У Београдско драмско се вратио 1978, а 1985. се поново враћа у Атеље као стални члан. Играо је више од 130 улога у београдским позориштима у представама: Непријатељ народа, Николетина Бурсаћ, Генерали или сродство по оружју, Чапља, Чудо у Шаргану, Марија Стјуарт, Очеви и оци, Просјачка опера, Трг хероја…На филму дебитује 1957. у остварењу Туђа земља. Велику популарност стекао је филмом Љубав и мода, а песмом Девојко мала из овог филма почела је и његова певачка каријера. На слово на слово, тв серија, донела му је и телевизијску популарност, која се наставила кроз серије Лаку ноћ децо, Позориште у кући, Вага за тачно мерење, Дипломци, Чедомир Илић и многе друге. ТВ драма Степенице, из 2015. године, била је печат на целокупан његов рад. Властимир Ђуза Стојиљковић је био господин глумац у правом смислу те речи. Безгранично посвећен послу, предано је радио и са младим колегама, а сцену је схватао веома озбиљно и није прихватао да игра било шта. Умро је у Београду 17. јуна 2015. године.

Боривоје Бора Тодоровић

Рођен је 5. маја 1929. у Београду. Дипломирао је Позоришну академију 1956. године у класи професора Јозе Лауренчића. До 1957. члан је Београдског драмског позоришта, када са Миром Ступицом и Бојаном Ступицом прелази у Хрватско народно казалиште у Загреб. 1961. се враћа у Београд, у Атеље 212, у којем остаје до 1990, када прелази у Звездара театар. У Атељеу 212 игра у култним представама Арсеник и старе чипке, Крмећи кас, Бора Шнајдер, Радован ИИИ, Маратонци трче почасни круг, Псеће срце, у Звездара театру Мрешћење шарана, Лари Томпсон, Професионалац. И на филму је остварио велики број значајних улога (Ко то тамо пева, Национална класа, Балкански шпијун… ), а за улогу у филму Професионалац 2003. у Кану добија Гран при. Ни телевизији није остао дужан. Врућ ветар, Балкан експрес, Сиви дом, Дипломци, Рађање радног народа, неки су од серијала у којима је играо. Радио је са лакоћом и неуморно, играо се на сцени и у животу. Добио је велики број награда, међу којима и Стеријину награду и награду „Павле Вујисић“, Добричин прстен… Бора је био оличење београдског духа, шарма и топлине. Умро је 7. јула 2014. године у Београду.

Драгослав Драган Николић

Рођен у Београду, 20. августа 1943. Дипломирао је на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Филмску каријеру отпочиње 1964. године, а телевизијску 1965, у серији Довољно је ћутати. Главна улога у филму Живојина Павловића, Кад будем мртав и бео из 1967, доноси му велику популарност која се наставља улогама у филмовима Хороскоп, Национална класа, Ко то тамо пева, Бановић Страхиња, Нешто између, Балкан експрес, Последњи круг у Монци и многим другим, што му је донело сијасет награда. Глумачко сазревање му 1985. доноси Октобарску награду. Позоришну каријеру почео је у Београдском драмском позоришту, а 1967. прелази у Атеље 212 где игра Бергера у мјузиклу Коса, у режији Мире Траиловић. У Атељеу је играо у преко 30 представа, Веза, Зигер загер, Дервиш и смрт, Том Пејн, Свети Георгије убива аждаху, Филумена Мартурано, Посетилац… Највећу популарност донеле су му ТВ серије и музичке емисије: Максиметар (1970), Образ уз образ (1972), Отписани (1974) и Повратак отписаних (1976), Бољи живот (1990), Зона Замфирова (2002), Рањени орао (2008), Јагодићи (2012), Нешто лепо (2014). Легендарни глумац је, од обожавалаца окарактерисан као „шмекер“, био посебан и као уметник и као човек. Умро је у Београду, 11. марта 2016. године.

Ружица Сокић

Рођена је у Београду 14. децембра 1934. године. Као девојчица учествовала је у Дечјој радио-драмској групи Радио Београда. Након дипломирања на Позоришној академији 1958, краће време је била члан Савременог позоришта, одакле прелази у Атеље 212. Велика дива нашег глумишта, у остваривање својих, првенствено комичних, али и драмских ликова, уносила је сложену и противуречну меру градског и периферијског (провинцијалног). Ништа јој није било тешко, била је прави позоришни гладијатор. Остварила је преко 200 позоришних улога: Милева (Крмећи кас), Госпава (Чудо у Шаргану), Жута, Мир-Јам, Жанка, Патриција (Женски оркестар),Тијана (Велика драма)… Глумила је у 40 филмова (Ужичка република, Танго аргентино, Жута, Оригинал фалсификата, Тамна је ноћ, Зона Замфирова, Тесна кожа…) и у преко 100 телевизијских комедија, драма и тв серија (Јелена, Лифт, Срећни људи, Врућ ветар, Полицајац са Петловог брда, Рађање радног народа…) За своја изванредна остварења Ружица Сокић добила је много награда, међу којима су две Стеријине, две Златне пулске арене, Седмојулска, награда „Жанка Стокић“, Добричин прстен, Кристална призма, награда „Павле Вујисић“ за животно дело. 2010. објавила је књигу Страст за летењем. Умрла је у Београду, 19. децембра 2013. године. Октобра 2015. године у Југословенској кинотеци у Београду отворен је Легат Ружице Сокић.

Оливера Марковић

Рођена у Београду, 3. маја 1925. године. За себе је говорила да је од малена била ратоборна, предузимљива и амбициозна. Као девојчица оснива позоришну трупу у којој је главна глумица, редитељ и управник. За време окупације, са вршњацима, ентузијастима, међу којима је и Раде Марковић, на Коларцу, а касније у приватном стану, проба и изводи разне комаде. После рата игра у Омладинском, па у Академском позоришту, а Позоришну академију уписује као прва генерација у класи професора Мате Милошевића. Дипломску представу Последњи, Максима Горког, одиграла је 1952. у Београдском драмском позоришту. Играла је и у Атељеу 212, Народном позоришту, а била је суоснивач Београдске драмске секције 1961. Бавила се и певањем, нарочито је волела романсе. У позоришту је остварила преко 150 улога. Снимила је 63 филма и преко 80 радио и ТВ драма и комедија. Између осталих награда, добила је и две Златне арене у Пули, Октобарску награду града Београда, Седмојулску награду за најзначајнија достигнућа, Добричин прстен. Била је супруга Радета Марковића, глумца и мајка Горана Марковића, редитеља. Умрла је у Београду 2. јула 2011. године.

Беким Фехмиу

Рођен је у Сарајеву 1. јуна 1936, гимназију завршио у Призрену, а Позоришну академију у Београду, у класи професора Мате Милошевића, 1960. године. Био је члан Југословенског драмског позоришта. Још као глумац почетник скреће пажњу на себе представом Откриће, Добрице Ћосића. За улогу СС официра у представи Заточеници из Алтоне, Жан Пол Сартр му шаље честитке. У ЈДП је играо у представама: Талац, Сан летње ноћи, Дантонова смрт, Прљаве руке, Бановић Страхиња, а у исто време игра и у Атељеу 212, у представама Настојник, Јаје, Мара Сад. Као Бели Бора из филма Скупљачи перја, 1967. прошетао је црвеним тепихом у Кану. Та улога доноси му и насловну ролу у италијанској серији Одисеј. Игра и у домаћим филмовима: Пут, Рој, Топле године, Специјално васпитање, Депс, Кошава, Протест, Партизанска ескадрила, Паљење Рајхстага… а нижу се и међународна остварења: Авантуристи (продуцента Дина де Лаурентиса, за „Парамаунт“), Последњи снег пролећа, Слободо љубави моја, Црна недеља, Павиљон звери, Каљостро, Дете по имену Исус, Салон Кити, серија Стари и млади по Пиранделу. Након две деценије враћа се позоришту улогама Лењина и Стаљина у представи Мадам Колонтај, са Радом Ђуричин. За свој рад награђиван је великим бројем награда у земљи: две Арене, Цар Константин, Ћеле-кула, а у иностранству: Бергамо – најбољи глумац и друге. Написао је књигу у два дела Блиставо и страшно. Одлучио је да напусти овај свет 15. јуна 2010. године.

Никола Симић

Рођен је у Београду 18. маја 1934. Још у гимназији истицао се својим улогама у драмској секцији. Након завршетка Академије за позориште, филм, радио и телевизију примљен је у ангажман у Југословенско драмско позориште, на чијој сцени је остварио многе улоге из комичног и драмског репертоара. Поседовао је умеће традиционалног комичара и говорило се да је „Никола наш Чаплин“. Остаће упамћен по маестралној улози у представи Буба у уху, која је за 43 године имала више од 2000 извођења, што је забележено и у Гинисовој књизи рекорда. Прославио се улогом Мите Пантића у филмском серијалу Тесна кожа, али и улогама у популарним ТВ серијама Више од игре, Срећни људи, Породично благо, Љубав, навика, паника. Никола Симић је суверено је владао сценом. Од њега су сви учили – и глумци и редитељи и публика. Због својих комичарских способности и невероватне могућности модификације гласа, Никола је веома често позајмљивао свој глас јунацима цртаних филмова Нинџа корњаче, Штрумпфови и оно карактеристично, до данас запамћено и често понављано, Који ти је враг шефе, Душка Дугоушка. За богатство својих улога Никола Симић је добио и Пулску арену и Стеријину награду и награду „Павле Вујисић“ и многе друге. Умро је у Београду, 9. септембра 2014. године.

Стручна сарадња: Саша Груден и Удружење драмских уметника Србије.

Ликовна обрада марака: мр Марина Калезић, академски сликар.

Каталошке информације
27. март 2017.
Уметничка обрада Марина Калезић
Вишебојни офсет „ЗИН” Беогард; з.ч. 13 3/4
769. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
770. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
771. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
772. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
773. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
774. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
775. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
776. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак:  8+вињета
На ковертима са жигом ПД (FDCх4)
Нацрти: 769. Марија Црнобори; 770. Властимир Ђуза Стојиљковић; 771. Боривоје Бора Тодоровић; 772. Драгослав Драган Николић; 773. Ружица Сокић; 774. Оливера Марковић; 775. Беким Фехмиу; 776. Никола Симић.
Величина маракa: 30 x 37,5мм
Важе неограничено.

150 година од рођења Косте Стојановића

Коста Стојановић (Алексинац, 1867 – Београд, 1921) професор примењене математике на Београдском универзитету, писац дела из механике, физике, економије и социологије; просвећени државник, осам пута министар у владама Краљевине Србије и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, преговарач на Париској мировној конференцији 1919. године, потписник Рапалског споразума 1920. Свој научни метод утемељио је на делу Руђера Бошковића о коме међу првима пише већ 1891. Први је у делу „О увозу и извозу Србије – питање третирано новим методом математичким”, објављеном 1902, увео математику у економску науку, израчунао да Србија губи осам динара на сваки динар извоза и осмислио научно управљање државном економијом што је довело до победе Србије у царинском рату с Аустроугарском. Потом је у делу „Основи теорије економских вредности”, објављеном 1910, први увео и вишу математику у економију. У расправи „Теорија физичких и социјалних појава”, објављеној 1910, развио је општу теорију друштва засновану на термодинамици и успоставио систем категорија које омогућавају пресликавање природних процеса у друштвене појаве. Животно дело заокружио је недовршеним покушајем да Првом светском рату да облик математичких закона. Претеча је кибернетике која му је омогућила врло тачна и данас битна предвиђања историјских токова. Борио се против идеологије комунизма као вида космполитске друштвене ентропије који нарушава морални темељ државе. Умро је неочекивано, неколико дана по преузимању положаја министра финансија у тренутку док је довршавао Закон о ревизији имовине ратних профитера.

Уметничка обрада марке: Јакша Влаховић, академски графичар.

Стручна сарадња: проф. др Александар Петровић

150 година од рођења Марије Кири

Марија Склодовска-Кири (пољ. Maria Skłodowska-Curie; Варшава, 7. новембар 1867 – Паси, 4. јул 1934) била је француска физичарка и хемичарка пољског порекла, једина жена која је Нобелову награду добила два пута. Марија Кири је гимназију завршила 1883. у родној Пољској, а 1891. уписала студије на одсеку физике и хемије у Паризу, на Сорбони. 1893. године је положила као прва у генерацији, а 1906, након смрти супруга Пјера Кирија, постала је и прва жена која је добила место професора на овом престижном универзитету у Паризу. Први пут је Нобелову награду добила 1903. године, за научна достигнућа у физици, у испитивању радиоактивности, заједно са Пјером Киријем и Анријем Бекерелом, а другу Нобелову награду добила је из хемије, 1911. године, за издвајање елементарног радона. У њена највећа достигнућа спадају рад на теорији радиоактивности, техникама раздвајања радиоактивних изотопа као и откриће два нова хемијска елемента – радијума и полонијума, који је име добио по њеној родној Пољској. Један је од оснивача нове гране хемије – радиохемије. Године 1914. учествовала је у оснивању Института за радијум у Паризу (данас Институт Кири) и била његов први директор, а током Првог светског рата била је шеф војне медицинске коморе која је организовала пољске рендгенске станице. Марија Кири смислила је возило које је служило за радиографисање, које је она лично довозила до линије фронта, а војници су га звали „мали кири”. Да би прикупила средства за ратне потрепштине, Марија Кири је продала своју и Пјерову златну Нобелову медаљу. Марија и Пјер Кири имали су две ћерке, Ирену и Еву. Њихова старија ћерка, Ирена Жолио-Кири, такође је добила Нобелову награду за хемију 1935. године, за откриће да алуминијум може бити радиоктиван и да емитује неутроне када се бомбардује алфа зрацима. Марија Кири је умрла 1934. године од апластичне анемије, болести изазване прекомерним излагањем радијацији.

Уметничка обрада маркe: Јакша Влаховић, академски графичар.

Каталошке информације
10. април 2017.
Уметничка обрада Јакша Влаховић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
777. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
778. 46,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 10
На коверту са жигом ПД (FDCx 2)
Нацрти: 777. Коста Стојановић; 778. Марија Кири.
Величина маракa: 30 x 37,5мм
Важе неограничено.

Београд

Београд, место сусрета и тачка спајања на ушћу Саве у Дунав, један је од најстаријих градова у Европи, највећи на Балкану. Место где се Панонска низија среће са Балканским полуострвом. Основали су га Келти, у 3. веку пре н. е. Током миленијумске историје, освајали су га многи – Хуни, Остроготи, Сармати и Авари, у доба Римљана, када се звао Сингидунум.

Име Бели град дали су му Словени. Запис из 878. први пут помиње име Београд (словенски облик Бјелград). Српски је од 1204, а престоница је од 1405. и деспота Стефана Лазаревића.

Нападали су га и заузимали Угари, Турци, Хабзбурзи… Сибињанин Јанко предводио је хришћанску војску током Опсаде Београда 1456. и јуначки га одбранио од Турака. У турске руке Београд пада 28. августа 1521, када га је окупирала османлијска војска под вођством Сулејмана Величанственог. Аустријанци су га три пута отимали од Турака. За сво то време, Београд је увек остајао свој и својствен. Од 1817. био је престоница Кнежевине Србије. Кључеве Београда од турског султана добио је Кнез Михаило 19. априла 1867.

У прошлом веку су га бомбардовали и нападали Аустроугари 1915, а мајор Гавриловић херојски га је бранио, улицу по улицу, понудивши свој, и животе својих војника, у одбрану Београда. Са земљом су га сравнили и нацистички авиони, 6. априла 1941, па савезнички бомбардери 1944. Бомбардован је и 1999. године у агресији НАТО на Србију, али је преживео и израстао, лепши и раскошнији, веселији и радоснији, сећајући се са пијететом и поштовањем свих оних који су му у славу, част и одбрану, кроз историју, положили своје животе.

Отворени дух и широка душа Београда може се спознати у храму Светог Саве на Врачару, подигнутом на месту на којем су Турци спалили мошти српског светитеља Саве. Београд и његови становници освајају добротом, радошћу, гостопримством и весељем – на Београдском маратону, Калемегданској тераси, у башти Јевремовац, у боемској Скадарлији, на савским сплавовима ноћу, у мраку биоскопске дворане на ФЕСТ-у, под светлостима позорнице БИТЕФ-а. На плажама београдског мора – Аде Циганлије, у сеновитом Кошутњаку или на ветровитој узвисини Авале, са које се пружа поглед на читаву Србију, свуда можете осетити прави дух, ведрину и шарм Београда. Град и његови становници имају отворено срце за вас.

Нови Сад

На северним обронцима Фрушке Горе, на самој граници Бачке и Срема, на обалама Дунава и Малог бачког канала, ушанчио се Нови Сад.

У прошлости центар српске културе, надалеко чувена „Српска Атина”, Нови Сад је данас други град у Србији по броју становника и административни центар Аутономне покрајине Војводина. Основали су га Келти у 4. веку пре н. е, на десној обали Дунава, на месту данашњег Петроварадина. Рушили су га Хуни и Авари, освајали Остроготи, Гепиди и Лангобарди, био је под влашћу Византинаца и Франака, део Бугарског царства и средњовековне Краљевине Угарске.

Отоманској империји припадао је до Великог бечког рата (1683-1699), када га освајају Аустријанци, који забрањују грађанима православне вероисповести да станују у Петроварадину. Срби због тога 1694. оснивају ново насеље на левој, бачкој обали Дунава – Рацку варош (Ratzen Stadt), коју су звали још и Петроварадински шанац (Peterwardeiner Schantz). Богати грађани Рацке вароши, Срби, али и Немци, Јевреји, Мађари, Јермени, Бугари, Цинцари и Грци откупили су, 1748. године, за 80.000 рајнских форинти свој град и он постаје слободан краљевски град са званичним именом Нови Сад (лат. Neoplanta) и правом на судску, извршну и законодавну власт као и на самостално убирање пореза.

И у данашње време Нови Сад и његови становници живе својим, посебним, лаганим темпом. И није потребно много да би се осетила истински толерантна, мултикултурална, космополитска душа града. Да бисмо се уклопили у ритам и саживели са духом града, довољно је мало успорити, опустити се, прошетати се од Трга Слободе, на којем су споменик Светозару Милетићу, Градска кућа и католичка црква Име Маријино, до Змај Јовине или Дунавске улице, са знаменитостима као што су Владичански двор, Танурџићева палата или Градска библиотека и читаоница; или попити пиће у улици Лазе Телечког, па обићи Петроварадинску тврђаву и њене лагуме; уживати на песковитом Штранду, потом пробати изврсна фрушкогорска вина и аласку чорбу у неком од ресторана на Рибарском острву, а онда погледати неку од одличних представа у Српском народном позоришту; заиграти уз тамбурашки оркестар или уз најмодернију музику на једном од најбољих европских фестивала, Егзиту, обићи фрушкогорске манастире, уживати у дечијој граји на Змајевим дечијим играма или, једноставно, уживати у Дунавском парку.

Ниш

На реци Нишави, на раскрсници важних путева и на удару многих војски и освајача, Ниш су основали Келти у 3. веку пре н. е. Назван Вилинград по Вилинској реци (Navisos) на чијој је обали подигнут, подарио је великом Римском царству два императора – Константина Великог и Констанција III.

Током векова на мети Дарданаца, Трачана, Илира, Келта, Римљана, Хуна, Авара, Византинаца, Бугара, Османлија, Угара и Аустријанаца, одувек је био важан војни, трговински и административни центар. Од 3. века н. е. главни град римске провинције Горње Мезије, у 4. веку Ниш (лат. Naissus) је имао епархију и био је један од важних верских центара Римског царства.

У доба византијског цара Манојла I Комнина, Ниш је био значајна војна база. Велики жупан Стефан Немања освојио га је 1183. и обновио манастирску цркву светог Пантелејмона, свеца заштитника Ниша. Османлије су под Муратом освојиле и опљачкале Ниш 1386. али је требало да прође више од пола века да би, 1448. Ниш дошао под турску власт.

Јунак Првог српског устанка, војвода Стеван Синђелић, 1809. на Чегру скупо је наплатио Турцима покушај да град преотму из руку устаника, одвевши са собом у смрт 6.000 Османлија, али и све преостале српске устанике. Нишки паша наредио је да се све српске главе посеку и да се сазида Ћеле-кула, данас спомен обележје палим чегарским јунацима. Од 1876. Ниш је део Кнежевине Србије. Данас је трећи по величини град у Србији, административни центар и индустријско средиште југоисточне Србије.

Ниш штедро нуди аутентични јужњачки шарм проткан узбудљивим дашком Оријента – нишки бурек, један од најбољих на свету, мераклијско уживање у Казанџијском сокачету, обалу Нишаве, Нишку тврђаву, Ћеле кулу, импресивну зграду Бановине и Медијану, вилу Константина Великог. Дух царског Наисуса може се доживети и на Данима Светог цара Константина и царице Јелене, најбољи џез слуша се сваког августа на Нишвил фестивалу, а најновија филмска остварења приказују се на летњој позорници Нишке тврђаве, на Нишким филмским свечаностима.

Уметничка обрада марака: мр Бобан Савић, академски сликар.

Каталошке информације
13. април 2017.
Уметничка обрада Бобан Савић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
779. 70,00 дин (вишебојна) 50.000
780. 70,00 дин (вишебојна) 50.000
781. 70,00 дин (вишебојна) 50.000
Табак: 8 + вињета
На ковертима са жигом ПД (FDCx 3)
Нацрти:  779. Београд; 780. Нови Сад; 781. Ниш.
Величина маракa: 37,5 x 30мм
Важе неограничено.

Први и Други српски устанак означили су почетак обнове српске државности. Кнез Милош Обреновић је, током своје прве владавине (1815-1839), вештим потезима сузбијао турску, а проширивао српску власт. Хатишерифом из 1830. Србија је постала аутономна кнежевина у оквиру Османског царства. Турске посаде остале су само у Београду, Шапцу, Смедереву, Ужицу, Соко Граду и Кладову. Тиме је модерна српска држава обновљена на простору на којем се 1459. угасила Српска деспотовина. Хатишерифом из 1833. Србији је присаједињено и шест нахија изван Београдског пашалука.

Другом владавином кнеза Михаила (1860-1868) започела је одлучујућа фаза борбe за независност Србије. После инцидента на Чукур чесми, 16. јуна 1862, избили су и оружани сукоби. Према одлукама конференције амбасадора великих сила у Канлиџи код Цариграда, Турци су срушили тврђаве Ужице и Соко, смањили посаде у осталим гарнизонима, а турско становништво изван тврђава је исељено. Кнез Михаило је наставио дипломатску акцију за ослобођење преосталих градова. У Цариграду је, 11. априла 1867, од султана Абдул Азиза добио ферман којим му на управу и чување поверава све градове у Србији. Кнез је свечано дочекан у Београду 16. априла. Два дана касније, ферман је јавно прочитан на Калемегдану. Последњи београдски мухафис, Али Риза-паша симболично је кнезу предао кључеве градова, а 24. априла испраћен је у Земун. Са њим су се повукли и последњи турски војници. Као знак суверенитета над Србијом, остала је једино турска застава, која се уз српску вијорила на зидинама.

Мотив на марки: Али Риза-паша предаје кључеве града кнезу Михаилу (Адам Стефановић, око 1867). Мотиви на рандовима блока: Београд 1867. године (Барон Шолтен, уље на платну, 1867); Михаило М. Обреновић III. Књаз србски (Јозеф Антон Бауер, литографија, Беч 1864); Карта Књажевства Србије (Јован Бугарски, Анастас Јовановић, бојена литографија, Беч 1845).

Мотиви на коверти: Београд (Јулија Витгенс, бојена литографија, Беч 1864); Српска делегација предвођена кнезом Михаилом у Цариграду 1867. (фотографија); Карта Књажевства Србије (Јован Бугарски, Анастас Јовановић, бојена литографија, Беч 1845).

Уметничка обрада блока: Анамари Бањац, академски сликар.

Стручна сарадња: Владимир Томић, виши кустос, Музеј града Београда.

Каталошке информације
19. април 2017.
Уметничка обрада Анамари Бањац
Вишебојни офсет „Форум” Н.Сад; з.ч. 13 3/4
БЛ 84: 100,00 (вишебојна) 20.000
Табак:  Блок
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: на рандовима блока: Београд 1867. (Барон Шолтен, уље на платну); Михаило М. Обреновић III Књаз српски, (Јозеф Антон Бауер, литографија).
На марки: Али-Риза паша предаје кључеве града кнезу Михаилу (Адам Стефановић, око 1867.)
Величина блока: 93х68мм (обрезан)
Величина марке у блоку: 49,3х35мм
Важе неограничено.

Београдски маратон, највећа и најмасовнија спортска манифестација у нашој земљи, ове године се одржава 30. пут. Одлуком Скупштине града Београда, Београдски маратон је проглашен за догађај од посебног значаја за град Београд, што он сигурно и јесте, јер са Трком задовољства на 5 км, полумаратоном и маратонском трком чији старт већ годинама привлачи најпознатије атлетичаре света, представља свакако највећи спортски догађај који се традиционално одржава у нашој земљи. У оквиру Београдског маратона организују се четири догађаја, који су награђивани од стране Међународне атлетске фондације (ИАФ), Светског удружења маратона и уличних трка (АИМС), те Међународне асоцијације атлетских федерација (ИААФ): „Дечији маратон”, „Београдски маратон”, „Женска трка” и „Београдска трка кроз историју”.

Београдски маратон је члан АИМС (Светско удружење маратона и уличних трка), глобалне тркачке заједнице и у основи је покрет здравља који промовише здрав и активан начин живота међу свим категоријама становништва. Трчање је једноставна активност доступна свима, лако је применљива у различитим просторима, прихватљива за оба пола и све узрасте, а посебну вредност Београдског маратона представља његова отвореност ка категоријама становништва са посебним потребама.

30. Београдски маратон биће упамћен и по јединственом догађају под називом „Легенде поново у Београду”, који ће на једном месту, током одржавања 30. Београдског маратона 2017, окупити светске спортске величине различитих генерација које су обележиле не само атлетски спорт, већ су синоним за највеће успехе у историји спорта. Сви они су већ били промотери Београдског маратона у претходним деценијама, а током својих спортских каријера писали су најзначајније странице спортских дешавања и померали границе људских достигнућа.

Стручна сарадња: Дејан Николић, директор Београдског маратона.

Уметничка обрада марке: Надежда Скочајић, академски сликар- графичар.

Каталошке информације
21. април 2017.
Уметничка обрада  Надежда Скочајић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
783. 23,00 дин (вишебојна) 45.000
Табак: 25
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт:  783. Стилизовани приказ тркача маратонца у проласку кроз циљ, са силуетама пејсажа Београда у позадини; лого Београдског маратона.
Величина маракa: 37,5×30мм
Важе неограничено.

Крушка такиша (лат. Pyrus communis L.)

Стара домаћа сорта наших простора, непознатог порекла, данас је готово ишчезла. Постоје два типа ове сорте: бела и црна. Бела је крупнија и распрострањенија.

Сазрева у септембру, и потребно је да плодови након бербе одстоје док не омекшају, како би били за употребу. Плодови су ситни, око 25-30 комада у килограму, са дебелом, храпавом покожицом жутосмеђе боје. Месо плода је боје меда, хрскаво, слатко, не превише сочно, освежавајућег укуса и пријатне ароме. Ова сорта може да се користи у свежем облику, као и за прераду; пекмез је одличног квалитета, а користи се и за сушење, при чему се суше цели плодови. Отпорна је на биљне болести и може да се производи без заштите. Ова сорта има бујно, здраво, дуговечно стабло, са крошњом великих размера, котластог облика. Стабла имају велику родност, могу да дају и до 1000 кг плода по сезони. Ова сорта је склона алтернативној родности, рађа сваке друге године.

Шљива пoжегача (лат. Prunus domestica L.)

Одомаћена сорта која води порекло из Мале Азије. Пожегача се гаји широм Европе, али је наша земља узгојем ове сорте стекла реноме, због високог квалитета плода на овом поднебљу.

Сазрева у првој половини септембра, али може да се бере током целог месеца. Стабло је бујно и снажно, са густом крошњом пирамидалног облика, велике носивости плода. Плод је ситан до средње крупан, неправилно јајастог облика, модроплаве боје, покривен сивопепељастом воштаном превлаком, пепељком. Дуж целог плода пружа се плитка бразда. Месо плода је златножуте боје, чврсто, сочно, ароматично, препознатљивог слатконакиселог укуса, одличног квалитета. Месо се лако одваја од коштице, због чега ова сорта спада у цепаче. Плод може дуго да се одржи и на грани и добро подноси транспорт. Ова сорта је веома осетљива на вирус шарке, због чега је веома угрожена на нашем подручју. Пожегача има идеалан однос шећера и киселина, што је чини најквалитетнијом шљивом на свету од које се прави ракија шљивовица врхунског квалитета.

Јабука шуматовка (лат. Malus sylvestris L.)

Стара, аутохтона сорта нашег подручја. Распрострањена је у многим крајевима Србије, нарочито у околини Врања, Топлици, средњем Поморављу и на Косову. Ово је права зимска сорта касног зрења: сазрева крајем октобра а плодови се могу сачувати чак до нове бербе.

Стабло је веома бујно, уске, пирамидалне круне. Плод је ситан (50–80 г), издужено – лоптастог облика, зеленожуте основне боје покожице прекривене тамноцрвеном до- пунском бојом са сунчане стране. Стајањем покожица постаје масна, што погодује дужем чувању плода. Месо је беличасто, чврсто, слаткокиселог укуса, топљиво и сочно, карактеристичне ароме. Отпорна је према проузроковачу чађаве краставости. Стабло шуматовке добро подноси све типове терена, од равнице до планинских крајева, бујно је и отпорно на штеточине и болести. Стабла у пуној зрелости могу да дају и по 1000 кг квалитетног плода по сезони. Стабло је отпорно на оштру зиму, али и летњу сушу и јак ветар, при чему јој плодови не отпадају. Ова сорта може да се гаји у условима где друге сорте не опстају. Може да се производи без хемијске заштите и погодна је због дугог периода чувања плодова који временом добијају лепшу арому.

Орах (лат. Juglans regia L.)

Орах је воћка северне Земљине полулопте. Претпоставља се да је пореклом из Персије. Временом се проширио по Европи, Северној и Средњој Америци и Аустралији.

Дуговечна воћка, достиже висину до 15м и има велико и лепо стабло са разгранатом круном, а може да живи и неколико стотина година. Некада су код нас биле присутне и шуме ораха, а данас се среће у заједницама са шумама храста, кестена и граба. Орах расте појединачно или у групама, спонтано израстао или плански засађен. И поред одличних еколошких услова за плантажно гајење, орах је код нас недовољно распрострањен.

У појединим подручјима наше земље издвојени су одређени карактеристични биотипови, као што је моравски орах, распрострањен у Поморављу. Скоро сви делови ораха (језгро, љуска, лист, кора и дрво) имају широку употребну вредност у исхрани, медицини, прехрамбеној, фармацеутској, козметичкој и дрвној индустрији. Језгро ораха је од изузетног значаја за исхрану, због садржаја високе концентрације уља, протеина, минерала, јода, витамина. Протеини ораха могу да замене протеине животињског порекла. Од цветова – реса, коре, пупољака и младих плодова припремају се разни препарати.

Стручна сарадња: Александра Савић, виши кустос, Природњачки музеј у Београду.

Уметничка обрада марака: Мирослав Николић.

Каталошке информације
27. април 2017.
Уметничка обрада Мирослав Николић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
784. 23,00 дин (вишебојна) 45.000
785. 46,00 дин (вишебојна) 45.000
786. 50,00 дин (вишебојна) 45.000
787. 70,00 дин (вишебојна) 45.000
Табак: 20 + вињета
На ковертима са жигом ПД (FDCx 2)
Нацрти:  784. Крушка такиша (Pyrus communis); 785. Шљива пожегача (Prunus domestica); 786. Јабука шуматовка (Malus sylvestris); 787. Орах (Juglans regia).
Величина маракa: 37,5 x 30мм
Важе неограничено.

Српска књижевна задруга, најстарија издавачка установа српског народа, основана је у Београду 1892. године. Основали су је седамнаесторица угледних књижевника, научника и професора, међу којима су били: књижевник, научник и државник Стојан Новаковић, песник и лекар Јован Јовановић Змај, филолог Љубомир Стојановић, академик Милан Ђ. Милићевић, лекар и научник Милан Јовановић Батут, историчар Љубомир Ковачевић и други. Циљеви СКЗ били су да критичким избором и стручним приступом и тумачењем издаје књиге корисне за народ и његову просвећеност и културу. Тако је основана библитека „Коло” у којој сваке године излази 6 до 7 књига из разних области, пре свега из књижевности – српске и преведене, историје, историје уметности, филологије и филозофије.За 125 година „Коло” јe постала велика антологија старије и новије, српске и светске књижевности и науке. Поред „Кола” СКЗ негује још десет колекција, међу којима су посебно значајне: „Савременик”, „Поучник” и „Забавник”, али и „Антологије”, „Теоријска мисао”, „Историјска мисао”, „Књиге за децу и одрасле”. Највећи научно–истраживачки пројекат у организацији СКЗ био је и највећи издавачки подухват: „Историја српског народа од досељења Словена на Балкан до 1918. године” – у 10 томова. Са Матицом српском, СКЗ је објавила едицију „Српска књижевност” у 100 књига, а са Просветом едицију „Стара српска књижевност” у 24 књиге. За 125 година књиге СКЗ ушле су у све домове и библиотеке у којима се читају књиге, како у Србији и Југославији, тако и у иностранству. СКЗ је и задруга чланова. Чланство у СКЗ је добровољно. Српска књижевна задруга од самог почетка у својој управи, одборима и форумима окупља најугледније писце, преводиоце, научнике и уметнике. СКЗ је добитник многих друштвених признања, Ордена Светог Саве првог реда, Вукове награде и др.

Мотив на марки: знак Српске књижевне задруге и портрет Стојана Новаковића (уље на платну, Урош Предић, 1914).

Мотив на вињети и коверти првог дана: Повеља Српске књижевне задруге (уље на платну, Марко Мурат, 1900).

Стручна сарадња: Нина Новићевић, управник Српске књижевне задруге, Београд.

Графичка обрада марке: Јакша Влаховић, академски графичар.

Каталошке информације
28. април 2017.
Уметничка обрада  Јакша Влаховић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
788. 23,00 дин (вишебојна) 45.000
Табак: 24 + вињета
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт:  788. Знак Српске књижевне задруге и портрет Стојана Новаковића (уље на платну, Урош Предић).
Величина маракa: 37,5×30мм
Важе неограничено.

У Србији као и у другим деловима Европе, током средњег века, грађене су тврђаве и утврђени градови на истакнутим местима. Услед продора Турака на Балкан, у другој половини XIV и почетком XV века, у Србији су утврђивани и манастири, као што је манастир Манасија (Ресава). Манастир је моравског стила са импозантним бедемима и 11 кула. Подигао га је деспот Стефан Лазаревић, између 1406. и 1418. године.

Утврђени град Маглич подигнут је у долини Ибра, на уском гребену који доминира читавом околином. Град је вероватно подигнут половином XIII века, после продора Монгола у Европу. Спомиње се у време архиепископа Данилa II, између 1324-1337, који је обновио бедеме, цркву, палату и друге грађевине. Тврђава је изгубила значај, падом под турску власт. Маглич је поново добио стратешки значај у време Великог бечког рата 1683-1699. и Другог српског устанка. Тврђава је са три стране окружена реком, док је на источној страни кроз стену прокопан ров.

Маглич је у облику издуженог вишеугаоника са 7 масивних кула, високих 10 метара и донжон кулом. Унутрашњост града чува остатке палате господара града, архиепискoпске палате и једнобродне цркве Св. Ђорђа. Од 1982. Маглич је као споменик културе уписан на листу непокретних културних добара од изузетног значаја.

Смедеревска тврђава је једнo од најимпозантнијих средњовековних равничарских утврђења у Европи. Тврђаву је подигао деспот Ђурађ Бранковић, крај Дунава, Језаве и Петијевског потока, троугаоне основе, подељену на Мали и Велики град. Мали град је био утврђени владарев двор, оивичен водом, са 6 кула. Натпис на једној говори да је град подигнут 1430. Заштита бедема са копнене, лако приступачне стране, осигурана је са 19 кула, ширине 11 и висине 20 метара. Услед појаве новог оружја – топова, саграђени су најдебљи зидови на јужној страни, који достижу и 4,5 метра дебљине. Смедерево је пало већ 1439. у руке Турака. Деспот Ђурађ је дипломатијом успео 1444. да поврати Смедерево и 1453. доврши изградњу града. Међутим, Смедерево је већ у лето 1459. пало у руке султана Мехмеда Освајача. Турци су дозидали 1480. још по једну полигоналну кулу на сва три угла. Тврђава и пола града тешко су страдали од експлозије муниције 1941. године. На листу непокретних културних добара од изузетног значаја, Смедеревска тврђава уписана је 1983.

Уметничка обрада марака: мр Марина Калезић, академски сликар.

Стручна сарадња: мр Драгош Петровић, историчар, Архив Југославије.

Каталошке информације
9. мај 2017.
Уметничка обрада Марина Калезић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
789. 69,00 дин (вишебојна) 65.000
790. 100,00 дин (вишебојна) 45.000
Табак: 8 + вињета
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрти: 789. Утврђени град Маглич; 790. Смедеревска тврђава.
Величина маракa: 37,5 x 30мм
Важе неограничено.

Уласком у Дом Јеврема Грујића закорачили сте у прошлост, српску традицију и авангарду. Кућу је крајем XIX века (1896. године) подигао за своју породицу српски државник и дипломата Јеврем Грујић (Даросава, 1826 – Београд, 1895), према пројектима истакнутог архитекте Милана Капетановића. Конципирана је као једноспратна градска вила у духу француског необарока и неоренесансе. Фасадна декорација је дело италијанског мајстора декоративног стила Доменика Д’ Андреа, која подражава технику зграфито, што је сасвим редак, готово јединствен пример у архитектури Београда. Током XIX и XX века, у просторима салона овог здања, организовани су градски балови на којима се окупљала друштвена елита Србије и дипломатски скупови на којима су политички и интелектуални прваци тога времена одлучивали о будућности младе српске државе. Овде је потписан тајни уговор Србије и Бугарске за ослобођење Јужних Словена 1912. године, на којем је касније заснован Балкански савез. У посету Грујићима краљица Марија Карађорђевић долазила је ненајављена и без протокола. Пола века касније, 1967. године, у подруму куће отворена је и прва дискотека у Београду, што је означило социолошки бум у савременој историји града. Дом Јеврема Грујића је први заштићени споменик културе од стране Завода за заштиту споменика културе града Београда након његовог оснивања 1961. године, а од 1979. године ово здање проглашено је за културно добро од великог значаја за Републику Србију. Септембра 2015. године, заслугом потомака Јеврема Грујића, део куће претворен је у музејски простор у којем је изложен део богате збирке Дома Јеврема Грујића. Сви изложени експонати, уз архивска документа, фотографије и литературу, потврђују значај породица које већ више од два века везује и спаја овај Дом као симбол породичног континуитета и традиције српског наслеђа. Кућа-музеј, место сусрета историје и авангарде.

Мотиви: „Јеврем Грујић”, Стева Тодоровић, уље на платну, 1888, Београд (марка 1);

„Милева Наумовић”, Урош Кнежевић, уље на платну, 1854, Београд (марка 2);

Мотиви: „Јелена Милојевић са ћеркама Милицом и Миленом”, В. Волков, уље на платну, 1925, Београд (марка 3);

„Краљица Наталија Обреновић”, Стева Тодоровић, уље на платну, 1884, Београд (марка 4);

„Француски тањир са перфорираном ивицом”, порцелан, 1775, Лил (коверат 1);

„Шкриња за ликер”, позлаћена бронза и кристал, радионица Maison Alphonse Giroux, 1878, Париз (коверат 2 и вињета);

„Кинеска витрина”, Луј XV, друга половина XVIII века, Париз (вињета);

„Ждралови”, „клоазен”, друга половина XVIII века, Кина (вињета).

Графичка обрада: Надежда Скочајић, академски сликар-графичар.

Стручна сарадња: Лазар Шећеровић, кустос Дома Јеврема Грујића.

Каталошке информације
19. мај 2017.
Уметничка обрада Марина Калезић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
791. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
792. 46,00 дин (вишебојна) 25.000
793. 50,00 дин (вишебојна) 25.000
794. 70,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 20 + вињета
На коверту са жигом ПД (FDC x2)
Нацрти: 791. Јеврем Грујић (Стева Тодоровић, уље на платну); 792. Милева Наумовић (Урош Кнежевић, уље на платну); 793. Јелена Милојевић са ћеркама Милицом и Миленом (В. Волков, уље на платну); 794. Краљица Наталија Обреновић (Стева Тодоровић, уље на платну).
Величина маракa: 30 x 37,5мм
Важе неограничено.

Мочварни комплекс Засавица проглашен је за Специјални резерват природе I категорије 1997. године на површини 1821 хектара, од чега је 671 хектара у II степену заштите. Водоток овог резервата је дужине 33,1 км и смештен је у северној Мачви, источно од реке Дрине а јужно од реке Саве, у општинама Сремска Митровица и Богатић, са апсолутним утицајем дринске воде.

Резерват Засавица обилује бројним ретким биљним и животињским врстама, од којих су неке на граници свог опстанка. Укупно је забележено преко 600 биљних врста, 280 врста гљива, 65 врста сисара, 216 врста птица, 27 врста водоземаца и гмизаваца, 20 врста риба и преко 500 врста разних бескичмењака. За пронађених 90 врста флоре и фауне, Засавица је први налаз у Србији.

Од укупно готово 700 врста биљака у Засавици, највреднији налаз у флори резервата је биљка алдрованда (lat. Aldrovanda vesiculosa), пронађена 2005. године. Ова биљка се скоро сто година водила као ишчезла врста код нас а данас је Засавица једино њено налазиште у Србији. Алдрованда је реликтна врста, пореклом из терцијара. Насељава претежно топле воде тропског појаса, где се спорадично појављује. Налази се на Црвеној листи флоре Европе, у многим земљама Европе је или нестала или је на граници ишчезавања, а у Србији представља критично угрожену инсектоворну (биљка месождерка) биљну врсту.

Патка црнка или патка њорка (lat. Aythya nyroca) је глобално угрожена врста у свету (СПЕЦ 1 врста), чија бројност опада услед нестајања станишта. На ИУЦН-овој црвеној листи је означена као скоро угрожена врста у свету. У Европи јој популација нагло опада, тако да патка њорка данас има статус рањиве врсте у Европи. У савременом периоду патка њорка представља редовну гнездарицу Засавице чија је бројност гнездеће популације процењена на 20-25 парова, што чини 4,74% националне популације. Сва досадашња истраживања на Засавици су показала да она има велики међународни значај у очувању укупне флоре и фауне.

Уметничка обрада марака: Мирослав Николић.

Стручна сарадња: Слободан Симић, управник Специјалног резервата.

Каталошке информације
1. јун 2017.
Уметничка обрада Мирослав Николић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
795. 50,00 дин (вишебојна) 45.000
796. 74,00 дин (вишебојна) 45.000
Табак: 8 + вињета
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрти: 795. Специјални резерват природе Засавица, биљка месождерка (Aldrovanda vesiculosa); 796. Специјални резерват природе Засавица, патка њорка (Aythya nyroca)
Величина маракa: 37,5 x 30мм
Важе неограничено.

У мају 1837, салве дванаест топова са Калемегданске тврђаве означиле су долазак у кнежевину Србију првог дипломатског представника Уједињеног Краљевства, пуковника Џорџа Лојда Хоџиса, који је предао акредитиве кнезу Милошу Обреновићу. Овим чином је и формално отпочела 180-годишња историја односа двеју држава. Многи познати Срби живели су и службовали у Великој Британији: српски просветитељ, Доситеј Обрадовић; др Павле Поповић, историчар књижевности и професор Београдског универзитета; правник, историчар, књижевник и политичар, Слободан Јовановић, те књижевник Борислав Пекић. Британци су такође оставили трага у Србији: Френсис Макензи је 1879. парцелу на Врачару завештао Српској православној цркви за Храм Светог Саве; Аделина Паулина Ирби, „Мис Ирби”, у време Херцеговачког устанка 1874/5. и српско-турских ратова 1876-1878 помагала је у збрињавању избегле сиротиње и нејачи; Адмирал Ернст Трубриџ учествовао је у одбрани Београда 1915; лекарка Елизабет Рос је 1915. у Србији са „Болницом шкотских жена” лечила оболеле од тифуса. „Српски потпорни фонд” је током Великог рата, под патронатом Њ. в. краљице Мери, збрињавао и школовао српску децу – избеглице и сирочад у Великој Британији. Крајем 20. века, редитељ Џон Тимоти Бајфорд, тв-серијама „Невен”, „Бабино унуче”, „Полетарац”, обележио је стваралаштво дечјег програма у Србији. Дуготрајност и сложена природа односа који сведоче о снази и интензитету пријатељства двеју земаља, доводе нас до нове фазе у овом британско – српском партнерству. Радимо заједно у новим областима и преко наших граница, да бисмо осигурали још снажније односе наших држава, радујући се доласку наредних 180 година!

(За текст коришћен материјал из монографије „170 година британско-српских (југословенских) односа”, аутора др Чедомира Антића и др Слободана Г. Марковића)

Мотив на марки: портрети кнеза Милоша Обреновића (Војни музеј, Београд) и сер Лојда Џорџа Хоџиса са српским и британским новинама.

Мотив на вињети: „Србија данас”, чланак из „Јужнословенског журнала”, 1912, Лондон; глава листа „Илустроване лондонске новине”, 1876.

Мотив на коверти: Britannia Pacificatrix, мурал Зигизмунда Гецеа (британско Министарствo иностраних послова); спомен плоче Доситеја Обрадовића и Милоша Црњанског у Лондону.

Графичко решење: Јакша Влаховић, академски графичар.

Стручна сарадња: Душан Михајиловић, Британска амбасада у Београду.

Каталошке информације
5. јун 2017.
Уметничка обрада  Јакша Влаховић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
797. 74,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 8 + вињета
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт:  797. Портрети кнеза Милоша Обреновића и сера Лојда Џорџа Хоџиса, у позадини британске и српске новине из 19. века.
Величина маракa: 37,5 x 30мм
Важе неограничено.

Наша национална авио-компанија свој живот почела је 17. јуна 1927. године, као прво југословенско акционарско предузеће за цивилни и ваздушни саобраћај, АД Аеропут. Била је то десета по реду авио-компанија у Европи и 21. у свету. Прва комерцијална линија коју је ова авио-компанија имала била је на релацији Београд – Загреб.

Након прекида ваздушног саобраћаја током Другог светског рата, 1. априла 1947. у новој држави формиран је Југословенски аеротранспорт (ЈАТ), који 2003. године мења име у Jat Airways.

Ново поглавље у историји националне авио-компаније отпочело је 2013. године, када су Влада Републике Србије и националне ваздухопловне компаније Уједињених Арапских Емирата и Републике Србије, Етихад ервејз (Etihad Airways) и Јат ервејз (Jat Airways), потписале Уговор о стратешком партнерству. За четири године стратешког партнерства са Етихад ервејзом, национални авио превозник Републике Србије, компанија Ер Србија, забележила је више важних постигнућа, укључујући поновно покретање летова за Њујорк после 24 године, увођење у флоту првог широкотрупног авиона eрбас А330, прелазак на Sabre, најсавременију ИТ платформу за продају, пријаву на лет и укрцавање, увођење Wi-Fly бежичног интернета током лета и Елевејт плеј (Elevate play) бежичног система за забаву.

Air Transport World (АТW), водећи глобални медиј који прати збивања у авио-компанијама широм света и комерцијалном авио-транспорту, прогласио је Ер Србију за лидера на тржишту авио-компанија за 2017. годину. Са матичног аеродрома Никола Тесла у Београду, Ер Србија већ лети и планира летове до укупно 42 дестинације у Европи, на Медитерану, Блиском истоку и Северној Америци, како у путничком тако и у теретном саобраћају. Ер Србија такође нуди и дуголинијске летове до Азије, Аустралије, Северне Америке и Африке, у сарадњи са код-шер партнерима и са компанијом Етихад ервејз, својим стратешким партнером са 49 одсто власничког удела. Флоту авио-компаније данас чини један широкотрупни, 14 ускотрупних и шест турбоелисних авиона.

Деведесет година од оснивања, наша национална авио-компанија је осма најстарија на свету која је и даље активна.

Стручна сарадња: Ер Србија.

Уметничка обрада марке: Надежда Скочајић, академски графичар.

Каталошке информације
21. август 2017.
Уметничка обрада  Надежда Скочајић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
798. 23,00 (вишебојна) 50.000
Табак: 10
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт:  798. Реп авиона националног авио превозника Ер Србија и логотип јубилеја 90 година српске националне авио компаније.
Величина маракa: 37,5 x 30мм
Важе неограничено.

У непосредној близини Пожаревца, на самој десној обали Велике Мораве, кнез Милош Обреновић је 1858. подигао летњиковац за своју жену и децу. Уз конак је подигао и неколико штала у којима је држао своје коње, можда једине приватне коње у Србији турског времена.

Ово имање, названо „Морава”, и све коње на њему, 1860. кнез Милош је поклонио држави. Ергела, која је тада била друга по величини у Србији, ушла је у састав Завода за коњарство „Добричево” код Ћуприје. Управа Завода је касније премештена у Пожаревац, а потом на Милошево имање „Морава”, које је кнез Михаило Обреновић, у част мајке Љубице назвао „Љубичево”.

Почетком 20. века, „Љубичево” је било коњарска институција европског ранга, са око 500 грла племените расе, пастувима из Цариграда и омицама из Аустрије. Током деценија, ергела је преживела бројне недаће националне историје, али је увек након тешких дана долазио препород. У више наврата је претрпела пустошења, а 1965. године је обновљена на иницијативу коњичког клуба „Вељко Дугошевић”.

Обнављање ергеле било је подстакнуто и одржавањем Љубичевских коњичких игара, међународне спортско-туристичке манифестације која је настала још 1964. године, као одраз традиције народа стишког и поморавског краја, и његове вечне љубави према племенитој животињи – коњу.

Свечани дефиле учесника кроз град обележава почетак „Љубичевских коњичких игара”. Пре параде, претходни витез „Љубичевског вишебоја” предаје на чување сабљу градоначелнику Града Пожаревца, који је након завршетка Игара предаје новом победнику „Љубичевског вишебоја”.

Поред галопских и касачких трка, даљинског јахања (ендјуранс), такмичења у прескакању препона, волтижовања деце, изложбе коња и трка запрега, ова манифестација има и јединствено такмичење у свету – „Љубичевски вишебој”. У овом такмичењу, храбри витезови на коњима надмећу се у пет традиционалних дисциплина: гађање топузом, стрелом, копљем, сеча сабљом и курирско јахање. Победнику припада титула Витеза Љубичева, црвени витешки плашт и сабља.

Стручна сарадња: Сандра Шарчевић, дипл. географ-туризмолог, Туристичка организација Града Пожаревца и Јелена Вуказић, дипл. филолог, директор Туристичке организације Града Пожаревца.

Уметничка обрада марака: мр Бобан Савић, академски сликар.

Каталошке информације
1. септембар 2017.
Уметничка обрада  Бобан Савић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
799. 70,00 (вишебојна) 45.000
Табак: 10
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт:  799. Такмичарка у коњичкој дисциплини прескакање препона.
Величина маракa: 37,5 x 30мм
Важе неограничено.

„Радост Европе” је највећа и најстарија међународна манифестација дечјег стваралаштва, установљена давне 1969. године поводом Светског дана детета. Сваке године, почетком октобра, у Београд стижу деца из многих земаља Европе – да играју, певају, глуме, излажу своје ликовне радове, а пре свега да се друже и добро забављају. Скоро да нема европске земље чија деца, у ових 48 година трајања манифестације, нису била гости Београда.

Део манифестације „Радост Европе” од 1998. чини и Међународни ликовни конкурс „Радост Европе”, који је такмичарског карактера. Временом је конкурс прерастао границе Европе, објединивши децу и младе из целог света, а Дечји културни центар Београд добио је на тај начин богат фундус ликовних радова који носе у себи непроцењиве ликовне вредности из разноврсних културних средина. Снага дечјег ликовног израза је опште позната и крије у себи велику лепоту непосредне истине, која је насушно потребна савременој цивилизацији. Све је више ликовних атељеа по свету који раде искључиво са децом. Све је више ликовних педагога и васпитача који се труде да не бомбардују дечја чула и ум, већ да створе простор за унутрашњи живот деце, где ће она да маштају, креирарају, стварају, у одсуству менталне буке. Ликовна креативност код деце је естетски догађај у коме је оваплоћена емоционално-когнитивна компонента, умотана у замршено клупко многобројних емоција.

Из године у годину, награђени радови сведоче о аутентичности визуелне културе детињства, развијајући сензибилитет како публике, тако и стручне јавности за овај облик ликовног израза. На наградном ликовном конкурсу награђују се радови деце узраста од четири до осамнаест година у пет старосних категорија. Најбољи дечји радови своје место налазе и на пригодној поштанској марки „Радост Европе”.

Мотив на марки је цртеж Угљеше Миленковића (11 година, Србија).

Аутори цртежа на вињетама су: Хуи Ка Чинг (6 год, Кина), Мирсини Нана (11 год, Грчка), Ченакеш Свати (14 год, Индија), Даниел Гурка (7 год, Словачка), Ракса Чанпосри (9 год, Тајланд), Неда Бошева (6 год, Бугарска), Јана Бугарски (11 год, Србија).

Аутор цртежа на коверти је Леа Буто (7 година, Тајван).

Стручна сарадња: Лидија Сеничар, уредник ликовног конкурса, Дечји културни центар Београд.

Графичка обрада марке: Јакша Влаховић, академски графичар.

Каталошке информације
29. септембар 2017.
Уметничка обрада  Јакша Влаховић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
800. 70,00 (вишебојна) 25.000
Табак: 8 + 8 вињета
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт:  800. Цртеж Угљеше Миленковића (11 година, Србија), победника на Међународном ликовном конкурсу „Радост Европе”.
Величина маракa: 37,5 x 30мм
Важе неограничено.

Цео хришћански свет празник Рођења Христовог светкује 25. децембра. Будући да три православне патријаршије – Јерусалимска, Руска и Српска време рачунају по Јулијанском календару, за њихову паству, због разлике од 13 дана, овај празник стиже 7. јануара. Божић је један од најзначајнијих и најрадоснијих хришћанских празника, a његова порука је порука мира и љубави.

Божић се код нас слави три дана. То је пре свега породични празник, а обичаји у вези са њим су бројни. На дан уочи Божића, Бадњи дан, уноси се бадњак од храстовог дрвета у кућу, пали се кандило, простире слама у коју се стављају слаткиши, суве шљиве, ораси, шећер и новчићи. Слама симболизује јасле у којима је Исус Христос рођен. Бадњак је симбол дуговечности и чврстине трајања хришћанства, као и топлоте љубави коју нам Христос доноси својим рођењем и доласком на Земљу. На сам дан Божића, рано ујутру, звоне звона на храмовима и објављују долазак и рођење Христово. Народ одлази у цркву на Божићну литургију и сви се поздрављају речима Христос се роди и Ваистину се роди.

Уметничка обрада марке: Мирослав Николић.

Каталошке информације
2. октобар 2017.
Уметничка обрада  Мирослав Николић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
801. 23,00 (вишебојна) 215.000
802. 74,00 (вишебојна) 100.000
Табак: 25
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт:  801. Традиционални божићни мотиви – чесница, пшеница, воће, Бадњак. 802. Традиционални божићни мотиви – имела, божићни колачи, воће.
Величина маракa: 37,5 x 30мм
Важе неограничено.

Стефан Првовенчани (око 1165 – 1228), српски велики жупан 1196 – 1217, краљ 1217 – 1228, први је крунисани владар династије Немањића. Он је средњи син великог жупана Стефана Немање и велике кнегиње Ане који је, по жељи свога оца, родоначелника династије Немањића и творца српске државе, 1196. наследио престо. У тренутку ступања на трон Стефан је био ожењен Јевдокијом, кћерком византијског цара Алексија III Анђела.

Као рашки велики жупан, уз велике спољне и унутрашње притиске, успешно је одржавао независност земље, те га је 1217. папски легат крунисао за краља, што је увећало његов углед. Након крунисања, Стефан се потписивао као „Стефан, по милости Божјој венчани краљ и самодржац све Српске Земље и Поморја”. Као први од Немањића који је добио краљевски венац, назван је „првовенчани краљ”, а из тог описа изведено је и име под којим је данас познат – Првовенчани.

Самосталност Србије употпуњена је када је никејски патријарх 1219. године дао аутокефалност Српској цркви, а Сава (Растко) Немањић, млађи Стефанов брат, посвећен за првог српског архиепископа. Манастир Жича, који је основао Стефан Првовенчани 1207. године, постао је прво седиште Српске архиепископије, а у њему су се крунисали потоњи краљеви и устоличавали архиепископи.

Стефану Првовенчаном припада и значајно место у формирању српске средњовековне књижевности. Написао је Житије светог Симеона (1216), биографско дело о животу и подвизима свога оца Стефана Немање, као и неколико повеља које се одликују посебним наративним стилом.

Пред крај живота примио је монашки постриг и узео име Симон, а на чело државе је дошао његов најстарији син Радослав.

Мотив на марки: Стефан Првовенчани, краљ, детаљ са фреске у припрати краља Радослава (1234), манастир Студеница. Мотив на првој вињети: Стефан Првовенчани, као велики жупан – фрагмент живописа са улазне куле, манастир Студеница, 1208/9. година (фрагмент изложен у ризници манастира Студенице). Мотив на другој вињети: прстен Стефана Првовенчаног, XI – XII век, ризница манастира Студенице.

Стручна сарадња: Радмила Петронијевић, виши кустос Музеја Српске православне цркве у Београду.

Графичка обрада марке: Надежда Скочајић, академски графичар.

Каталошке информације
6. октобар 2017.
Уметничка обрада  Надежда Скочајић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
803. 23,00 (вишебојна) 25.000
Табак: 24 + вињета
На коверту са жигом ПД (FDC)
Максимум карта (CM)
Нацрт:  803. Стефан Првовенчани, краљ, детаљ са фреске у припрати краља Радослава (1234), манастир Студеница.
Величина маракa: 30 x 37,5мм
Важе неограничено.

Међународни купон за одговор (МКО) уведен је у поштански саобраћај 1907. године, на основу одлуке 6. конгреса Светског поштанског савеза одржаног у Риму 1906. године, као начин да људи из различитих земаља шаљу повратну пошту једни другима.

Рани купони носили су штампано име државе порекла, са поруком с предње стране која се појављује на језику који се односи на државу издавања. Пошто су настали пре увођења авионске поште, најранији купони могли су бити откупљени за марке за франкирање обичног писма упућеног у страну земљу.

На купонима новог дизајна, почев од 1. јануара 2002. године, штампа се порука на седам језика (немачком, енглеском, арапском, кинеском, шпанском и руском на полеђини и француском на предњој страни): „Овај купон се може заменити у било којој земљи Светског поштанског савеза за једну или више поштанских марака које представљају минималну поштарину за приоритетно писмо или нереги-стровано писмо послато авионом у страну државу.”

Међународни купони за одговор сакупљају се као заним-љиви објекти поштанских целина и поштанске историје. Први Међународни купон за одговор српског порекла издат је 1. јуна 1917. године. Дизајн првог МКО садржи алегоријски приказ женске фигуре која доставља пошту из једног дела света у други. Овај купон је штампан од стране V. Benziger & Co. A. G. Ајнзиделн, Швајцарска.

Графичка обрада марке: Aнамари Бањац, академски сликар.

Стручна сарадња: Војислав Беговић.

Каталошке информације
9. октобар 2017.
Уметничка обрада  Анамари Бањац
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
804 23,00 (вишебојна) 25.000
Табак 25
На коверту са жигом ПД (FDC)
Максимум карта (CM)
Нацрт:  804. Стилизовани приказ првог купона за међународни одговор, штампаног од стране V. Benziger & Co. A. G. Ајнзиделн, Швајцарска.
Величина маракa: 37,5 x 30мм
Важе неограничено.

275 година од рођења Доситеја Обрадовића

Доситеј Обрадовић рођен је 1742. у Чакову (у румунском делу Банатa) као Димитрије. Када се 1758. године замонашио у манастиру Хопово добио је име Доситеј. По напуштању манастира отишао је у Далмацију, где је три године радио као учитељ, да би затим кренуо у Европу и свет, упознао се са реформистичким идејама 18. века и стекао знања из филозофије и књижевности, заинтересовао се за средњеевропско просветитељство и културно просветне реформе. Филозофску основу његовог програма чинио је просветитељски рационализам, кога је прилагодио практичним потребама свог народа. У Лајпцигу је штампао програмске списе: „Писмо Харалампију” (1783), „Совјети здраваго разума” (1784) и „Живот и прикљученија” (1793), у Русији „Басне”, у Венецији „Етику” а у Бечу „Собраније разних наравоучителних вешчеј”. На вест о Првом српском устанку, ступио је у везу са Карађорђем и последњих пет година живота провео је у Србији и својим знањем помагао обнову српске државе, активно учествујући у међународним и законодавним пословима. 1808. основао је у Београду „Велику школу”, будући „Универзитет”, а 1810. и „Богословију”. Као члан Правитељствујушчег совјета био је први министар просвете у Србији. Приближио је Србију Европи и свету и окренуо је новим културним и цивилизацијским тековинама. Умро је 28. марта 1811. у Београду. Сахрањен је у порти Саборне цркве.

Стручна сарадња: Музеј Вука и Доситеја, Београд.

225 година од рођења Хаџи Николе Живковића

Хаџи Никола Живковић, Хаџи-Неимар, (Воден (Едеса), Грчка 1792 – Београд, 1870) Није познато када је дошао у Србију, ни када је ступио у службу кнеза Милоша, али се зна да је руководио свим кнежевим градњама. Према предању, био је толико савестан у свом послу да је сваку циглу куцкао да провери њен квалитет. Иако се не зна тачно колики је био удео Хаџи Николе Живковића при градњи појединих објеката, као пројектанту му се приписују два београдска конака, Конак кнегиње Љубице и Конак кнеза Милоша у Топчидеру, који представљају прелазни тип грађевинa од оријенталног ка западноевропској архитектури. За време друге владе кнеза Милоша (1858–1860) постаје „надзиратељ правителствених грађевина” у Главној управи грађевина у Београду. И у новооснованом Министарству грађевина задржао је ову дужност до пензионисања. Према улози коју је одиграо у обновљеној Србији, с правом се сматра за њеног првог архитекту.

Стручна сарадња: Музеј града Београда.

Уметничка обрада марaкa: мр Бобан Савић, академски сликар.

200 година од рођења Анастаса Јовановића

Анастас Јовановић, (1817–1899), први српски литограф и један од првих српских фотографа. Ликовно образован, уметнички свестран, оставио је за собом уметничко дело изузетно по вредности, разноврсности и обиму.

Родио се у месту Враца у данашњој западној Бугарској. У Београд је дошао 1826. да учи терзијски занат. Када је 1832. почела да ради Државна штампарија, Анастас у њој учи за словоливца. За први српски буквар, штампан 1838. по налогу кнеза Милоша, изрезао је ћирилична слова. Задовољан његовим радом, Милош га шаље у Беч, на Академију свете Ане, да учи бакрорез. Анастас је у Бечу учио и литографију код Јохана Штадлера, а сусрео се и са новим медијем – фотографијом. Савладао је технику снимања на металне плоче изумитеља фотографије Луја Дагера као и фотографску технику Фокса Талбота – талботипију. У Бечу купује Фојгтлендерову камеру с објективом Јозефа Пецвала – модел 3, којом снима и талботипски израђује портрете истакнутих људи. У Бечу је био први који је израђивао стереоскопске снимке. Извео је више од 200 литографија и преко 800 фотографија личности и догађаја из српске историје, а израдио је и нацрте за прве српске поштанске марке. Био је управник Двора кнеза Михаила Обеновића.

Умро је 1899. у Београду.

Стручна сарадња: Музеј града Београда.

150 година од рођења Васе Ешкићевића

Васа Ешкићевић (1867–1933) Српски сликар и наставник цртања, рођен је у Иригу 13. јануара 1867. Прво је учио берберски занат, а 1887. одлази у Беч у приватну сликарску школу. У јесен 1893. уписао се на Државну уметничку школу у Петрограду, као стипендиста руске државе. Похађао је и приватни институт кнегиње Тенишове у Петрограду у класи чувеног руског реалисте Иље Рјепина, а 1900. године примљен је у Императорску академију уметности, на којој је дипломирао 1908. До Првог светског рата остао је у Русији као наставник цртања. Када је рат почео, пријавио се као добровољац и постао ратни сликар Прве српске армије. У војсци је провео пет година и прошао голготу Албаније, боравак на Крфу и пробој Солунског фронта. Учествовао је у ослобођењу Новог Сада, у којем је живео све до смрти 13. јануара 1933. године.

Сликао је у стилу академског реализма, са елементима експресионизма, а осим сликањем, бавио се и књижевним радом и превођењем. Био је члан књижевног одељења Матице српске. Највреднији део његове уметничке заоставштине данас се налази у Галерији Српске читаонице и књижнице у Иригу.

Стручна сарадња: Галерија Матице српске, Нови Сад.

Уметничка обрада марака: мр Бобан Савић, академски сликар.

125 година од рођења Милутина Бојића

Милутин Бојић (1892–1917) био је песник, драмски писац, књижевни и позоришни критичар. Рођен је у Београду 19. маја 1892. године, где је похађао гимназију, а потом и универзитет. Као врло млад почео је да објављује у „Венцу”, „Новој Искри”, „Делу”, „Српском књижевном гласнику”, „Дневном листу” и „Пијемонту”. Био је учесник балканских ратова, као и Првог светског рата. Пред сам рат 1914. објавио је своју прву књигу Песме, о којој је Јован Скерлић написао свој последњи приказ. Написао је две драме: „Краљева јесен” и „Урошева женидба”, као и велики број књижевних и позоришних приказа. Аутор је незаборавних стихова о једном трагичном делу српске историје, патњи и страдању српског народа. У Солуну је објавио збирку песама „Песме бола и поноса”, у којој се налазе 34 песме које је написао на Крфу и у Солуну. Као сведок масовног умирања на острву Виду написао је своју најупечатљивију песму „Плава гробница”, која представља својеврсни врхунац Бојићевог патриотско-романтичарског надахнућа.

Преминуо је у болници у Солуну, 8. новемра 1917. године. Сахрањен је на војном гробљу на Зејтинлику. Његови посмртни остаци крајем лета 1922. пренети су у Београд. Иако је живео само 25 година оставио је неизбрисиви траг у српској књижевности. Стручна сарадња: Библиотека Матице српске, Нови Сад.

125 година од рођења Иве Андрића

Иво Андрић (1892–1975), рођен је у Травнику 10. октобра 1892. године. Основну школу завршио је у Вишеграду, гимназију у Сарајеву, студирao у Загребу, Бечу и Кракову. Због своје гимназијске револуционарне активности за ослобођење јужнословенских народа од аустроугарске власти, проводи девет месеци у затвору. На почетку своје литерарне каријере пише поезију и лирску прозу.

Почетком двадесетих година 20. века започиње веома успешну дипломатску каријеру током које службује у Риму, Букурешту, Марсеју, Паризу, Женеви, Берлину. Докторирао је у Грацу 1924. године. Међуратни период обележен је у Андрићевом стваралаштву приповетком као доминантним жанром. Други светски рат проводи у Београду. Тада настају његови чувени романи „На Дрини ћуприја”, „Травничка хроника” и „Госпођица”. Нобелову награду за књижевност добио је 1961. за „епску снагу којом је обликовао мотиве и судбине из историје своје земље”. Умро је у Београду 13. марта 1975. Сахрањен је у Алеји великана на Новом гробљу у Београду.

Стручна сарадња: Задужбина Иве Андрића.

Уметничка обрада марака: мр Бобан Савић, академски сликар.

Каталошке информације
1. новембар 2017.
Уметничка обрада Бобан Савић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
805. 23,00 (вишебојна) 15.000
806. 23,00 (вишебојна) 15.000
807. 23,00 (вишебојна) 15.000
808. 23,00 (вишебојна) 15.000
809. 23,00 (вишебојна) 15.000
810. 23,00 (вишебојна) 15.000
Табак: 6 марака у карнету
На ковертима са жигом ПД (FDC x3)
Нацрти: 805. Портрет Доситеја Обрадовића поводом 275 година од његовог рођења. 806. Портрет Хаџи Николе Живковића поводом 225 година од његовог рођења. 807. Портрет Анастаса Јовановића поводом 200 година од његовог рођења. 808. Портрет Васе Ешкићевића поводом 150 година од његовог рођења. 809. Портрет Милутина Бојића поводом 125 година од његовог рођења. 810. Портрет Иве Андрића поводом 125 година од његовог рођења.
Величина маракa: 36 x 42мм
Важе неограничено.

Бео зоо врт примио је прве становнике давне 1936. године, а данас се простире на седам хектара Београдске тврђаве и има више од 200 врста и 1200 животиња. По броју природних размножавања београдски зоолошки врт данас је на самом врху у Европи.

Беби зоо врт, у оквиру Зоолошког врта града Београда, изграђен је 1995. године и у њему су током година смештане разне врсте младунаца. Одмах је постао омиљено место посетилаца, нарочито најмлађих. Они ту могу да виде бебе најразличитијих врста, па и да са некима од њих понекад имају директан контакт. Ту се деца друже са патуљастим козама, бебама ракуна, сервала и разним другим врстама којима је Беби зоо врт привремени дом.

Нанду

Нанду, најближи нојев сродник, је највећа птица јужноамеричког континента, висине 1,5м. Настањује травнате степе, али воли места са бар мало високе вегетације. Током сезоне парења нандуи живе у јатима која чине мужјак и 5-6 женки. Мужјак припрема гнездо у које женке полажу јаја, а дешавало се да у гнезду буде и 60 јаја. На јајима лежи искључиво мужјак, који се по излегању и брине о младима. Нанду не може да лети, али има необично дугачка крила за птицу нелетачицу. Користи их као кормило авиона при избегавању непријатеља од ког се спасава бежањем или налажењем погодног заклона, а довољно велики нанду може и да се срчано сукоби са нападачем. Када одрасте, може да трчи и брже од 60 км/х.

Доркас газела

Насељава углавном север Африке и Израел. Мала, грациозна животиња, порасте до око 1м. Живе у паровима, а ако у станишту имају обиље воде и вегетације, формирају стада о једног мужјака и неколико женки. Ове газеле рађају скоро увек само једно младунче, које се рађа отворених очију и своје прве дане проводи склупчано у некој сенци. Касније прати мајку у потрази за храном. Мужјак не учествује у бризи о потомству осим индиректно када треба заштитити стадо.

Доркас газела се храни лишћем и биљем, а може провести цео живот а да не пије воду – сву потребну течност налази у биљкама којима се храни. Веома је брза, трчи брзином од преко 80 км/х. Активна је углавном ноћу.

Сервал

Сервал припада породици мачака, насељава саване, суве травњаке, рубове тропских кишних шума, па чак и планинска подручја подсахарске Африке. Тело му је средње величине, дужине у просеку 60цм. Храни се глодарима, птицама, јајима, воћем и инсектима. Живи усамљенички, осим у време парења. Женка рађа 2-3 младунца просечне тежине око 250гр, коју удвоструче у првих 11 дана. Младунци остају уз мајку и до годину дана пре него што их избаци да траже своју територију. Сервал је познат по изразито дугачким ногама које му омогућавају да скаче чак и до 3м у вис, па тако често улови и птицу у лету.

Нилски коњ

Нилски коњ воли воду, због чега су га Грци назвали речни коњ. Живи у афричким рекама, језерима и мочварама јужно од Сахаре. Проводи и до 16 сати у води, штитећи се oд јаког афричког сунца, а ноћу излази на обалу да пасе траву и ниско растиње. Веома је грациозан у води и добар пливач, а под водом може да издржи чак 5-6 минута. Иако усамљеник, нилски коњ може да формира групе од и до 100 чланова. Ово је интелигентна и опасна животиња, а мужјаци су нарочито агресивни у одбрани територије, чак и према сопственим потомцима. Нилски коњи се и паре и рађају у води, а женка најчешће рађа једно младунче, тешко око 45кг, које и сиса под водом. Расту до 3м дужине и могу да теже и 2,5 тоне. Доњи очњаци (зуби) им расту целога живота и могу бити дужи од 50цм и тешки око 2,5кг.

За мотиве марака и коверата коришћене су фотографије Зорана Рајића, Марије Бојовић и Надежде Скочајић.

Стручна сарадња: Србољуб Алексић, директор Зоолошког врта града Београда.

Уметничка обрада марака: Надежда Скочајић, академски графичар.

Каталошке информације
9. новембар 2017.
Уметничка обрада Надежда Скочајић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
811. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
812. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
813. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
814. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 16
На ковертима са жигом ПД (FDC x3)
Нацрти: 8811. Младунче нандуа из Бео зоо врта. 812. Младунче доркас газеле из Бео зоо врта. 813. Младунче сервала из Бео зоо врта. 814. Младунче нилског коња из Бео зоо врта.
Величина маракa: 37 x 30.5мм
Важе неограничено.