На састанку Европског савета, 28. јуна 2013. године, донета је одлука о отпочињању преговора о чланству Србије у Европској унији. Савет је одлучио да прва међувладина конференција, која се сматра уводом у преговоре о приступању ЕУ, буде одржана најкасније до краја јануара 2014. То је био знак и за интензивирање припрема за свеобухватан, вишегодишњи преговарачки процес који ће омогућити Србији да у догледном периоду постане чланица ЕУ.

Преговори о приступању Европској унији који предстоје довешће до прилагођавања  Србије правном, економском  и друштвеном систему Уније.  Промене које тај процес носи јединствена су шанса да Србија постане савремена европска држава, да буде партнер који активно учествује у европским пословима и да својим угледом обезбеђује заштиту и поштовање права свих својих грађана да живе равноправно са другим грађанима Европске уније.

Стручна сарадња: Влада Републике Србије, Преговарачки тим за вођење преговора о приступању Републике Србије Европској унији, Канцеларија за европске интеграције.

Уметничка обрада марке: Јакша Влаховић, академски графичар.

Каталошке информације
21. јануар 2014.
Уметничка обрада Јакша Влаховић
Вишебојни офсет „Форум” Н.Сад; з.ч. 13 3/4
577. 22,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 25
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: 577. Заставе Европске уније и Србије које симболизују почетак преговора о приступању Србије ЕУ 
Величина марке: 37,5 х 30 мм
Важи неограничено.

Кинеска астрологија се заснива на традиционалној астрономији и календарима. Она се такође ослања на кинеску филозофију (теорија о три хармоније, рај, земља и вода) и следећа начела: учење wu xing, јин и јанг, пет планета, 10 небеских токова и 12 земаљских грана, лунисоларни календар итд.

Лунарни календар је заснован на циклусима месечевих мена. Већина ових календара представља лунисоларне календаре. То значи да календарски месеци одговарају месечевим циклусима али се повремено додају интеркаларни месеци како би се ови циклуси усагласили са соларном годином. Међу оваквим календарима су кинески, хебрејски и хинду календари, као и већина календарских система коришћених у антици. Лунарни календари се разликују по томе којим даном почиње месец. У кинеском календару, први дан је астрономски одређен конјункцијом Сунца и Месеца у кинеској часовној зони.

Кинески хороскоп спада у најстарије познате хороскопе. Састоји се од 12 знакова од којих сваки влада једном лунарном годином. Ови знаци зодијака носе називе животиња (Пацов, Биво, Тигар, Зец, Змај, Змија, Коњ, Коза, Мајмун, Петао, Пас, Свиња). Поред основних знакова, у кинеском хороскопу веома су битни и елементи: дрво, метал, вода, ватра и земља. Тип и карактерне црте личности зависе од карактеристика одређене године (животиње) у којој је тај човек рођен.

2014. година у знаку коња обухвата период од 31. јануара 2014. до 28. фебруара 2015. године. 2014. је година дрвеног коња. Последња таква је била 1954, јер се циклус у коме се понавља иста комбинација знака и елемента понавља сваких 60 година. Година коња је свака 12, али дрвеног коња свака 60. година.

Зато би требало да сви рођени 1954, 1966, 1978, 1990, 2002. раде на томе шта заиста желе, јер ће то у 2014. години моћи остварити лакше него иначе.

Опште особине људи рођених у знаку коња су: активност, енергичност, независност, воле слободу, имају стила и добар укус, све дају за љубав. Стрпљење коњу није јача страна. Он жели да необуздано галопира напред, не гледајући ни лево ни десно јуриша на препреке. Дрвени коњ је једнако непостојан као и други коњ, али се боље контролише, има бољи осећај за дисциплину и спреман је на разумну дискусију.

Уметничка обрада марака: Мр Бобан Савић, академски сликар.

Каталошке информације
31. јануар 2014.
Уметничка обрада мр Бобан Савић
Вишебојни офсет „ЗИН” Београд; з.ч. 13 3/4
578. 22,00 дин (вишебојна) 175.000
579. 46,00 дин(вишебојна)   65,000
Табак: 25
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: 1034. Коњ и стилизовани натписи из кинеског лунарног хороскопа; 1035. Коњ и стилизовани натписи из кинеског лунарног хороскопа.
Величина мараке: 37,5 х 30 мм
Важе неограничено.

Двадесет друге Зимске олимпијске игре одржаће се од 7. до 23. фебруара 2014. године у Сочију (Русија). Такмичење ће се одржати у 7 спортова и 15 дисциплина.  Званичан слоган Игара   је “Топло. Хладно. Твоје.” (што осликава национални карактер Русије), а за маскоте су изабрани снежни леопард, поларни медвед и зец.

Зимске олимпијске игре у Сочију су богатије за 12 нових дисциплина: паралелни слалом у сноуборду у мушкој и женској конкуренцији штафета у санкању, женски ски скокови, мешовита штафета у биатлону, екипно такмичење у уметничком клизању, фристајл ски слоупстајл у мушкој и женској конкуренцији, фристајл сноуборд слоупстајл у мушкој и женској конкуренцији и фристајл ски халфпипе у мушкој и женској конкуренцији.

Пут олимпијске бакље најдужи је у историји Зимских олимпијских игара, а пламен ће носити око 14.000 људи и он ће више од четири месеца путовати кроз 2.900 градова и места. 

Олимпијски тим Србије се сатоји од 8 атлетичара у 5 спортова: Невена Игњатовић и Марко Вукићевић (алпско скијање), Ивана Ковачевић, Рејхан Смрковић и Миланко Петровић (крос-кантри скијање), Миланко Петровић (биатлон), Нина Мицић (сноуборд), Вук Рађеновић и Александар Бундало (боб).

Уметничка обрада марака: Надежда Скочајић, академски сликар-графичар

Стручна сарадња: Олимпијски комитет Србије

Каталошке информације
7. фебруар 2014.
Уметничка обрада Надежда Скочајић
Вишебојни офсет „ЗИН” Београд; з.ч. 13 3/4
580. 22,00 дин (вишебојна) 25.000
581. 46,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 8 + вињета
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: 1034. 580. Такмичарка у уметничком клизању; 581. Такмичар у ски-скоковима.
Величина мараке: 30 х 37,5 мм
Важе неограничено.

Васкрсна недеља одређује дан годишње прославе Христовог васкрснућа. Православна црква слави свој Васкрс на основу јулијанског календара. Датум није фиксни, а израчунава се на основу астрономије, односно датума пуног Месеца који је претходио Христовом васкрснућу 30. године п. н. е. Васкрс је један од најважнијих хришћанских празника. То је дан вечне радости, дан када је Христ, Син Божји, победио смрт. Чином васкрснућа Исус Христ је доказао своје божанске моћи и отворио врата вечног живота, радости и среће које можемо наћи у вери нашој.

На Васкршњу недељу звона звоне на црквама, а народ са својим свештеником обилази око цркве. После трећег обиласка, стаје се испред цркве. Свештеник носи крст, свећу и кандило и поје васкршњу литургију. Врата се отварају и народ улази у цркву где се литургија наставља. Када се заврши, народ се поздравља речима: „Христос васкрсе”, „Ваистину васкрсе”. Постоје многи обичаји у вези са Васкршњом недељом, а онај који сигурно деца највише воле је бојење и даривање јаја. Прво јаје се боји у црвено и у многим деловима наше земље ово јаје се зове „чуваркућа” и чува се целе године, све до наредног Васкрса.

Мотив на марки номинале 22,00 динара: „Тајна вечера“. Мотив на марки 46,00 динара: „Полагање у гроб“. Мотив на коверти: „Ђачки крст“. Иконе и „Ђачки крст“ су дела Павла Симића из Цркве Преноса моштију светог оца Николаја у Башаиду, 1866-67.

Графичка обрада марака: Јакша Влаховић, академски графичар.

Стручна сарадња: Српска православна црква, Банатска епархија.

Каталошке информације
17. фебруар 2014.
Уметничка обрада Јакша Влаховић
Вишебојни офсет „ЗИН” Београд; з.ч. 13 3/4
582. 22,00 дин (вишебојна) 215.000
583. 46,00 дин (вишебојна) 100.000
Табак: 25
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: 582. „Тајна вечера”, икона Павле Симић 1866-67, Башаид црква Преноса моштију светог оца Николаја; 583. „Полагање у гроб”, икона Павле Симић 1866-67, Башаид црква Преноса моштију светог оца Николаја.
Величина мараке: 30 х 37,5 мм
Важе неограничено.

150 година од рођења Бранислава Нушића

Бранислав Нушић (Београд, 20. октобар 1864 – Београд, 19. јануар 1938),   комедиограф, романописац, есејиста, зачетник реторике у Србији и истакнути фотограф аматер. Радио је и као новинар и дипломата. Познат по свом упечатљивом хумору, писао је о људима и њиховим наравима. Рођен је у Београду, у кући на чијем је месту данас Народна банка Србије, као Алкибијад Нуша, у цинцарској породици Ђорђа и Љубице Нуше.

У Смедереву је похађао основну школу и прве две године гимназије, а матурирао је у Београду. Са 18 година променио је име у Бранислав Нушић. На Правном факултету у Београду дипломирао је 1885. године, а државну службу добио је 1889. године. Као званичник Министарства спољних послова, постављен је за писара конзулата у Битољу. Оженио се 1893. године Даринком, ћерком трговца Божидара Ђорђевића и Љубице. На југу Србије и у Македонији провео је целу деценију, а током службовања на месту вицеконзула у Приштини, о страдањима српског народа оставио је сведочанство у делу Писма конзула. У живописној каријери, Нушић је био и секретар Министарства просвете, драматург Народног позоришта у Београду, а 1902. је постављен за поштанско-телеграфског комесара прве класе у Поштанско-телеграфском одељењу Министарства грађевина. Био је и управник Српског народног позоришта у Новом Саду, а основао је и позориште у Скопљу, где је живео до 1915. Први светски рат провео је у избеглиштву у Италији, Швајцарској и Француској. После рата, Нушић је постављен за првог управника Уметничког одсека Министарства за просвету, а 1923. године именован је за управника Народног позоришта у Сарајеву. Од 1927. године поново је у Београду. За редовног члана Српске краљевске академије изабран је 10. фебруара 1933. Преминуо је 19. јануара 1938, а тог дана фасада зграде београдског Народног позоришта била је увијена у црно платно. О његовом бурном животу снимљена је телевизијска драма Неозбиљни Бранислав Нушић, 1986. године.

Осим под својим именом, објављивао је и под псеудонимом „Бен Акиба“, а најпознатија његова дела су: драме –  Тако је морало бити, Пучина, Кирија, Аналфабета; комедије – Протекција, Свет, Пут око света, Госпођа министарка, Народни посланик, Мистер Долар, Ожалошћена породица, Покојник, Сумњиво лице, Др, Не очајавајте никад! Власт (недовршена); романи – Општинско дете, Хајдуци, Деветстопетнаеста, Аутобиографија; приповетке – Политички противник, Посмртно слово, Класа, Приповетке једног каплара; трагедије – Кнез Иво од Семберије, Хаџи-Лоја, Наход.

200 година од рођења Михаила Љермонтова

Михаил Јурјевич Љермонтов (Москва, 3. октобарПјатигорск, 15. јул 1841) је био руски романтичарски писац и песник, познат као песник КавказаЉермонтов је рођен у Москви, а одрастао у селу Тархани, где се налази и његов гроб. Његова породица води порекло од Шкота (Леармоунт), који се доселио у Русију у раном ЏВИИ веку. Његова баба, која га је одгајила јер му је мајка рано умрла а отац био у војсци, постарала се да Љермонтов добије одлично образовање.

Након завршетка гимназије, Љермонтов је 1830. уписао Московски универзитет, али се на њему није дуго задржао због непокорности према једном професору. Од 1830. до 1834. је ишао у војну школу у Санкт Петербургу, те је постао официр. За то време је писао доста поезије под утицајем Пушкина и Бајрона. Такође се занимао за руску историју и средњовековну епску поезију, што се одразило на Песму трговца Калашњикова, дугачку поему Бородино и серију популарних балада. Након смрти Пушкина, 1837. године, Љермонтов је изразио своја осећања кроз песму упућену Цару Николају И Павловичу, захтевајући освету над убицом Пушкина. Песма је осуђивала стубоверуске високе класе за Пушкинову смрт. Николај Павлович га је због ове песме прогнао на Кавказ, где је Љермонтов већ био као мали. Посетио је Санкт Петербург 1838. и 1839. године. Његова неузвраћена љубав према Варвари Лопухини је забележена у незавршеном роману Принцеза Лиговскаја. Након дуела са сином француског амбасадора, опет је враћен у армију на Кавказу. 1839. године завршио је свој једини роман, Јунак нашег доба, који готово предвиђа двобој у ком је Љермонтов изгубио живот две године касније.

450 година од рођења Вилијема Шекспира

Вилијем Шекспир (1564 – 1616) се сматра највећим писцем и драматургом енглеског језика. Опус његових до данас сачуваних дела чини 38 позоришних комада, 154 сонета и неколико поема. Шекспирови комади, преведени на многе језике играју се широм света, чешће него било који други.  Рођен и одрастао у Стратфорду на Ејвону, Шекспир је са 18 година оженио Ен Хатавеј, са којом је имао троје деце. Имао је успешну каријеру у Лондону као глумац, писац и сувласник глумачке дружине „Људи лорда Чeмберлена“, касније познатију као „Краљеви људи“. Године 1599. са неколико глумаца из дружине основао је сопствено позориште Глоуб. Пред крај живота, негде око 1613. године, Шекспир се вратио у Стратфорд, где је умро три године касније.

Шекспир је до 1590. писао углавном комедије и историјске драме, које је уздигао до савршенства. Прве комедије са дуплим заплетима и јасним комичним секвенцама (Сан летње ноћи и Млетачки трговац) претходиле су најбољим његовим делима овог жанра – Много буке ни око чега, Како вам драго, Богојављенска ноћ. Прву своју трагедију, Ромео и Јулија, објавио је 1595. а овај сегмент свог опуса, који се назива његовим „трагичним периодом” завршио је 1599. са Јулијем Цезаром. У том периоду су настали Хамлет, Краљ Лир и Магбет, позоришни комади који се убрајају у најбоље икада написане на енглеском језику. Од 1608. до 1613. Шекспир је писао трагикомедије (романсе). Прва забележена дела, написана почетком деведесетих година 16. века су Ричард III и Хенри VI. Иако је веома тешко одредити тачан датум настанка Шекспирових комада, стручњаци сматрају да Тит Андроник, Комедија неспоразума, Укроћена горопад и Два племића из Вероне такође припадају овом периоду.

Иако је још за живота био сматран угледним песником и позоришним писцем, Шекспирова репутација није достигла данашње размере пре 19. века. Романтичари су нарочито истицали његову генијалност, а викторијанци су га славили готово као идола. Од 20. века, Шекспирова дела се стално приказују у различитим културним и политичким контекстима широм света. Поред већ поменутих, написао је и трагедије: Троил и Кресида, Отело, Антоније и Клеопатра, Кориолан, Тимон Атињанин; комедије: Узалудни љубавни труд, Веселе жене виндзорске, Све је добро што се добро сврши, Равном мером, Перикле, Цимбелин, Зимска прича, Бура; историјске драме: Краљ Ричард II, Краљ Џон, Краљ Хенри IV, Краљ Хенри V, Краљ Хенри VIII; песме: Сонети, Венера и Адон, Отмица Лукреције, Страствени ходочасник.

Уметничка обрада марке: мр Марина Калезић, академски сликар.

Каталошке информације
28. март 2014.
Уметничка обрада Марина Калезић
Вишебојни офсет „ЗИН” Београд; з.ч. 13 3/4
584. 22,00 дин (вишебојна) 45.000
585. 46,00 дин (вишебојна) 45.000
586. 50,00 дин (вишебојна) 45.000
Табак: 10
На ковертима са жигом ПД (FDCх3)
Нацрт: 584. Портрет Бранислава Нушића; 585. Портрет Михаила Љермонтова;  586. Портрет Виљема Шекспира.
Величина мараке: 30 х 37,5 мм
Важе неограничено.

У музичкој традицији једног народа музички инструмент представља важан елемент. Он се јавља у безброј облика, а по свом пореклу је аутохтон или је усвојен из неке друге ку-лтуре, али је због своје употребе такође постао домаћи.

По класификацији инструмената немачких етномузиколога Курта Сакса (Curt Sachs) и Ериха М Хорнбостела (Erich M. Hornbostel), која за критеријум узима материју као извор звука и начин на који се звук код тих инструмената добија, они се могу поделити у четири групе, на: 1. Идиофоне; 2. Мембранофоне; 3. Кордофоне, и 4. Аерофоне. 

У српској традиционалној пракси идиофони (самозвучни) инструменти релативно су ретки и најчешће су веома једноставне структуре. Њихова функција варира од обредне, преко сигналне, све до музичке у правом смислу те речи (звоно, клепало, дромбуље).

Мембранофони (опнозвучни) инструменти су релативно ретки, а карактеристични су по својој музичкој функцији (бубањ/тапан, тарабука, даире односно деф, ћупа односно бегеш). Код кордофоних (жичаних) инструмената тон се добија окидањем (ударањем) или превлачењем гудала преко напете струне (тамбура, тамурашки ансамбл, гусле, гудачки ансамбл). Аерофони (аер–ваздух, грчки) инструменти испољавају се као: слободни (лист, трава и перо од црног лука) и дувачки. Дувачки музички инструменти у Србији су несумњиво најбројнији, а заступљени су у скоро свим постојећим групама, као лабијални/народне флауте (свирала-дудук-фрула, окарина, двојнице, цевара); свирале с језичком/народни кларинети (лејка, сурла, паљка, гајде, дипле), те свирале код којих се тон добија треперењем усана/ трубе (труба од коре дрвета, рикало – бушен, дувачки – блех оркастар).

Свирала/дудук/фрула припада породици тзв. народних флаута. Израђује се од дрвета и има шест рупица за свирање. Јавља се у више величина. Свирка код инструмената који су најдужи, неретко је „обогаћена“ карактеристичним тоном из грла свирача.

Гајде припадају тзв. народним кларинетима будући да је извор њиховог звука писак кога чини једноструки језичак. У музичкој пракси Србије срећу се два типа гајди: двогласне (јужноморавско-македонске и влашке) и трогласне (сврљишке и банатске).

Уметничка обрада марака: Надежда Скочајић, академски сликар-графичар. Стручна сарадња: др Димитрије О. Големовић.

Каталошке информације
28. април 2014.
Уметничка обрада Надежда Скочајић
Вишебојни офсет „ЗИН” Београд; з.ч. 13 3/4
589. 69,00 дин (вишебојна) 100.000
590. 74,00 дин (вишебојна) 45.000
Табак: 8+ вињета
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: 589. Свирала/дудук/фрула тзв народна флаута; 590. Гајде тзв народни кларинет.
Величина мараке: 37,5 х 30 мм
Важе неограничено.

Завод за заштиту природе Србије природна добра Парк природе „Стара планина“ и предео Заовине због својих природних вредности номиновано је за светску мрежу резервата биосфере у оквиру UNESCO  програма  „Човек и биосфера“ (MAB).

Парк природе „Стара планина“ препознатљив по разноврсној геолошкој грађи са доминатним стенама црвеног пешчара на којима се развио специфичан свет флоре и фауне налази се у источној Србији. У пејсажу Парка заступљене су благо таласате висоравни пашњака испресецане водотоцима са честом појавом брзака и каскадним и слаповитим преломима. Разноврсност дивљег биљног и животињског света чини присуство 1 200 врста и подврста виших биљака, око 200 врста птица, 30 врста сисара, 12 врста гмизаваца, 26 врста риба. Културно историјске особености подручја чнии споменичко средњовековно наслеђе из доба Бранковића. На основу Студије заштите Завода Стара планина је проглашена за Парк природе.на укупној површини од 114, 332 хектара као природно добро I категорије, од изузетног значаја .Овим проглашењем је устанвљено највеће природно добро у Србији које је предложено и за заштиу на светском нивоу као резерват биосфере (UNESCO, MAB).

Предео Заовине се налазe у западној Србији, у јужном делу планине Таре у шумовитом брдско-планинском подручју. Заовине су посебно познате као место на којем је Јосиф Панчић 1875. године открио оморику (Picea omorika), живи фосил биљног света. На овом простору је забележено 55 врста које се налазе на прелиминарној црвеној листи флоре Србије и 25 врста међународно значајних биљака, 108 врста птица, 14 врста риба, 6 врста водоземацаца, 5 врста гмизаваца и 36 врста сисара. Најзначајнији представник инсеката је реликтна и ендемична врста Панчићев скакавац (Pyrgomorphulla serbica). Студијом заштите Завод је валoризовао простор Заовина површине око 6.300 хектара (насеље Завоине, четри језера и кањон Белог Рзава), који ће бити заштићен у оквиру Националног парка «Тара» и тиме предложен за заштиту на светском нивоу као део прекограничног резервата биосфере «Дрина» који обухвата део простора Србије и Републике Српске у Босни и Херцеговини. (UNESCO, MAB).

Уметничка обрада марака: Мирослав Николић.

Стручна сарадња: Завод за заштиту природе Србије

Каталошке информације
22. мај 2014.
Уметничка обрада Мирослав Николић
Вишебојни офсет „ЗИН” Београд; з.ч. 13 3/4
591. 35,00 дин (вишебојна) 50.000
592. 70,00 дин (вишебојна) 50.000
Табак: 8+ вињета
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: 591. Парк природе „Стара планина” са карактеристичним животињама; 592. Предео Заовине са карактеристичним животињама.
Величина мараке: 37,5 х 30 мм
Важе неограничено.

Повод за почетак Првог светског рата био је атентат Гаврила Принципа на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, 28. јуна 1914. у Сарајеву. Рат је трајао до 1918. године и у њему је мобилисано 65-70 милиона људи из укупно 36 држава, од чега је под оружјем највише било Европљана. Силе Антанте, окупљене око Уједињеног краљевства, Русије и Француске, ратовале су против Централних сила, чије су предводнице биле Аустрија и Немачка. У једном од најкрвавијих сукоба у историји човечанства, погинуло је више од 10 милиона људи, а 20 милиона је рањено. Краљевина Србија је у овом рату изгубила више од милион својих житеља, међу којим око 370 хиљада војника (26%).

Србија је прва земља која је нападнута. Аустроугарска офанзива 1914. године неславно се окончала великим поразом царске војске у биткама на Церу, Колубари и Дрини. Српску војску предводили су врховни комадант Александар Карађорђевић и војводе и генерали Живојин Мишић, Степа Степановић, Радомир Путник, Петар Бојовић и Павле Јуришић Штурм. Након почетних победа, српска војска се, заједно са краљем Петром I Карађорђевићем и председником Владе Николом Пашићем, повукла преко Албаније под налетом велике аустроугарске офанзиве 1915. године. Остаци српске војске, опорављени од албанске голготе у савезничким војним болницама на Крфу, Солуну и Бизерти, у јесен 1916. године постигли су велику победу у бици против бугарске армије на Кајмакчалану, а две године касније са савезничким снагама отпочели су офанзиву којом је пробијен Солунски фронт.

Рат је окончан потписивањем Версајског мира 20. јуна 1919. године, чија је последица била нова територијална подела Европе. Немачка је изгубила своје колоније, а на рушевинама Аустроугарске монархије и османског царства створене су Аустрија, Мађарска, Чехословачка и, захваљујући српским војним победама и дипломатској вештини, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Територије Османског царства ван Анадолије додељене су, као протекторат, силама Антанте, док је језгро Османског царства реорганизовано у Републику Турску. Руска империја, која је изашла из рата након Октобарске револуције 1917. године, изгубила је велики део својих територија, на којима су створене нове европске државе – Финска, Естонија, Летонија, Литванија и Пољска.

Сарадња на тексту, мотивима марака, пригодних коверата и максимум карти остварена је са Српском академијом наука и уметности, Војним музејом у Београду, Музејом савремене уметности у Београду и ПТТ музејом у Београду.

Мотив на марки номинале 23,00 дин: „Прелаз српске војске преко Албаније”, 1915, уље на платну, аутор Милош Голубовић; збирка ПТТ музеја у Београду; пуковска застава из збирке Војног музеја у Београду; Мотив на вињети:„Из рата”, 1915/1916, туш, акварел,/папир, аутор Милош Голубовић; збирка Музеја савремене уметности у Београду; орден Карађорђеве звезде са мачевима IV степена из збирке Војног музеја у Београду;Мотив на коверти:„Прелаз српске војске преко Албаније”, скулптура, аутор Јован Пешић, збирка ПТТ музеја у Београду; војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима из збирке Војног музеја у Београду.

Мотив на марки номинале 35,00 дин: „Још један поглед”,1915/1916,туш, акварел/папир, аутор Милош Голубовић; збирка Музеја савремене уметности у Београду; споменица рата за ослобођење и уједињење 1914-1918 и сабље пешадијске официрске из збирке Војног музеја у Београду; Мотив на вињети: „Крф”, 1916, туш,акварел/папир; аутор Милош Голубовић; збирка Музеја савремене уметности у Београду; војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима,из збирке Војног музеја у Београду; Мотив на коверти: „Чекање”, 1915/1916,туш/папир, аутор Милош Голубовић, збирка Музеја савремене уметности у Београду; застава, дар жена Пожаревца ослободиоцима 1918. г. и сабље пешадијске официрске, збирка Војног музеја у Београду.

Мотив на марки номинале 46,00 дин: „Излазак српске војске на море”, 1916, уље, аутор Васа Ешкићевић; власништво АТП „Ласта”, Београд; пуковска застава и шлем српски типа Адријан, из збирке Војног музеја у Београду; Мотив на вињети: „Везиров мост”, 1915, уље, пастел и акварел, аутор Владимир Бецић и сребрна медаља за храброст, збирка Војног музеја у Београду; Мотив на коверти:„Официр”, 1914, уље/картон, аутор Надежда Петровић, збирка Музеја савремене уметности у Београду; Албанска споменица и сабља пешадијска официрска, збирка Војног музеја у Београду.

Мотив на марки номинале 70,00 дин: „Преко Албаније 1915”, 1920, уље/платно, аутор Милош Голубовић; орден Карађорђеве звезде са мачевима III степена и сабља пешадијска официрска, збирка Војног музеја у Београду; Мотив на вињети: „Самртников опроштај”, 1916, туш/папир, аутор Милош Голубовић и орден белог орла са мачевима IV степена, збирка Војног музеја у Београду; Мотив на коверти: „Тобџија”, 1914, уље/картон/лесонит, аутор Надежда Петровић, збирка Музеја савремене уметности у Београду; орден белог орла са мачевима IV степена и  сребрни венац додељен застави 13. пешадијског пука  „Хајдук Вељко”, збирка Војног музеја у Београду.

Мотиви на максимум картама: „Збогом, децо моја”, 1915/1916, туш, акварел/папир, аутор Милош Голубовић, збирка Музеја савремене уметности у Београду; орден Карађорђеве звезде са мачевима IV степена, збирка Војног музеја у Београду. „Предео с Крфа”, 1918, уље/картон, аутор Коста Миличевић, збирка Музеја савремене уметности у Београду; пуковска застава и сабље пешадијске официрске из збирке Војног музеја у Београду. „Црква на Крфу”, 1918, уље/картон, аутор Коста Миличевић, збирка Музеја савремене уметности у Београду; споменица рата за ослобођење и уједињење 1914-1918, из збирке Војног музеја у Београду. „Београд (Поглед на Саву са срушеним мостом)”, 1914, уље/платно, аутор Наталија Цветковић, збирка Музеја савремене уметности у Београду; застава, дар жена Пожаревца ослободиоцима 1918. г. и војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима, из збирке Војног музеја у Београду.

Графичка обрада марака: мр Марина Калезић, академски сликар.

Каталошке информације
24. јун 2014.
Уметничка обрада Марина Калезић
Вишебојни офсет „ЗИН” Београд; з.ч. 13 3/4
593. 23,00 дин (вишебојна) 50.000
594. 35,00 дин (вишебојна) 50.000
595. 46,00 дин (вишебојна) 50.000
596. 70,00 дин (вишебојна) 50.000
Табак: 9 +вињета
На ковертима са жигом ПД (FDCх4)
Максимум карта (CMx4)
Нацрт: 584. Портрет Бранислава Нушића; 585. Портрет Михаила Љермонтова;  586. Портрет Виљема 593. „Прелаз српске војске преко Албаније”, 1915, аутор Милош Голубовић, збирка ПТТ музеја у Београду, пуковска застава из збирке Војног музеја у Београду; 594. „Још један поглед”, 1915/16,Милош Голубовић, збирка Музеја савремене уметности у Београду, споменица рата за ослобођење и уједињење 1914-1918 и сабље пешадијске официрске из збирке Војног музеја у Београду; 595. „Излазак српске војске на море”, 1916, аутор Васа Ешкићевић, власништво АТП „Ласта”, Београд, пуковска застава и шлем српски из збирке Војног музеја у Београду; 596. „Преко Албаније 1915”, 1920, аутор Милош Голубовић, орден Карађорђеве звезде са мачевима III степена и сабља пешадијска официрска из збирке Војног музеја у Београду.  
Величина мараке: 37,5 х 30 мм
Важе неограничено.

Дивља мачка Felis silvestris – Дивља мачка је најмањи европски представник мачака. Иако се често мисли да је од ње припитомљавањем настала домаћа мачка, то је сасвим погрешно, јер домаћа мачка води порекло од рано припитомљених северноафричких мачака, а докази о томе нађени су у остацима староегипатске културе. Ипак, пошто се ради о сродним врстама, хибридизација домаће и дивље мачке се данас често дешава, јер су домаће мачке све бројније у природи као подивљале. Дивља мачка је типична шумска врста сисара која се теже навикава на близину човека, користећи све чешће скровита места напуштених зграда ван насеља као своје брлоге. Коти до 4 младунца и живе врло скровито. Храни се птицама и ситним сисарима које вешто лови. Дивља мачка је сврстана у заштићене врсте које се у Србији штите ловостајем од 1. марта до 30. јуна, док је у Војводини строго заштићена и ловостај је прописан преко целе године.

Лисица Vulpes vulpes – За ловце штеточина, за природњаке вредни санитарац. Лисица припада породици паса и реду звери и као таква је најбројнија међу њима. Исконско станиште јој је шума, али се прилагодила на живот у близини човека, јер уз њега лакше долази до обиља хране. Живи у брлозима које налази или сама копа. Не прави чопоре, већ само агрегације које настају коришћењем заједничког склоништа. Младунаца у окоту може бити до 7. Лисица је одавно у потрази за храном почела да живи непосредно уз човека, нарочито због јестивог органског отпада који човек гомила у својој околини, али и због доступности ситне стоке, нарочито живине. Као ретко која врста, али на основу њене биологије, бројности и еколошке улоге у природи, лисица у Србији дуго није сврстана на листе заштићених врста, а нарочито није била заштићена ловостајем. Иако такав статус има однедавно, ипак је дозвољено ловити преко целе године. Главни је резервоар и преносник беснила у природи. Због тога је недавно у Србији почела примена оралне вакцинације у природи против ове опаке зоонозе.

Вук Canis lupus – Највећи је представник породице паса у Европи. Живи у чопорима где је прецизно дефинисана хијерархија које се сви чланови придржавају, а која се огледа у постојању доминантног пара и њихових следбеника различитог нивоа, заједничком лову, редоследу храњења и другим манифестацијама. Коте се у брлозима, а младунаца може бити до 6 у једном леглу. Станиште вука је обично у шумама побрђа и планина које пружају довољно места за скривање. Храна им је месо и изнутрице, пре свега сисара. Плен су им припадници најдоступнијих врста, али су омиљени папкари – срна и јелен, а радо се хране и лешинама. На домаћим животињама редовно праве штете уколико им је то омогућено традиционалним начином држања и чувања стоке. Због тога је вук омражен међу сеоским становништвом, нарочито међу сточарима. Из тог разлога су често на мети ловаца, мада одстрел вука није тако једноставан и чест, јер је вук мајстор избегавања човека и његових потера. После Другог светског рата популација вука у Србији је била знатно проређена употребом отровних мамаца. Након забране употребе отрова популација се постепено опоравила и данас у Србији живи око 1000 примерака. Мужјаци се могу ловити током целе године, а женке и младунци од 1. јула до 28. фебруара. У Војводини је строго заштићен у неким деловима покрајине.

Рис Lynx lynx – Ово је највећа европска мачка. Живи скривеним животом у тешко приступачним брдским и планинским шумама, нарочито оним које су богате пашњацима, пропланцима и стенама. Рис је самотњак и више примерака заједно се могу видети само у периоду парења и током одрастања младунаца када они с мајком чине породичну групу. Паре се у фебруару, коте до четири младунца у априлу, а младунци мајку напуштају са нешто више од годину дана старости. Храни се месом доступних сисара и птица, а најчешћи плен су му срне, шумске коке и дивокозе. У Србији су случајеви штета од риса готово непознати. У многим земљама је рис трајно заштићена врста, а само у некима се штити ловостајем. У Србији је рис већ дуже време трајно заштићен и сврстан у строго заштићене врсте. У југозападним деловима земље живе припадници балканске популације која, изгледа, губи битку с временом и човеком и налази се на ивици опстанка. У источним деловима Србије живе припадници карпатске популације чија је перспектива светла, јер се њихов ареал и бројност повећавају. 

Уметничка обрада марака: Mр Бобан Савић, академски сликар

Стручна сарадња: Природњачки музеј у Београд

Каталошке информације
30. јун 2014.
Уметничка обрада Бобан Савић
Вишебојни офсет „ЗИН” Београд; з.ч. 13 3/4
597. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
598. 35,00 дин (вишебојна) 25.000
599. 46,00 дин (вишебојна) 25.000
600. 70,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 20
На ковертима са жигом ПД (FDCх2)
Нацрт: 597. Дивља мачка Felis silvestris; 598. Лисица Vulpes vulpes; 599. Вук Canis lupus;  600.  Рис Lynx lynx
Величина мараке: 37,5 х 30 мм
Важе неограничено.

Сусрети деце „Радост Европе“, сваке године, од далеке 1969, окупљају децу Европе узраста од 7 до 15 година која различитим активностима промовишу пријатељство као симбол јединства дечјег света, али представљају и сталну размену различитих култура. Аутентична дечја креативност, исказана у што непосреднијем контакту са грађанима Београда, сваког октобра (од 2. до 5.), отвара врата бољем међусобном разумевању и бољем разумевању дечјег света уопште.

Дечји културни центар Београда већ 40 година организује дечји ликовни конкурс „Радост Европе“, а радови нај-талентованије деце из Европе и света налазе место на пригодним поштанским маркама и ковертима првог дана Поште Србије.

Мотив на марки: K. Банучандер, 10 година, Индија.

Мотив на вињети: A. Сандеп Кумар, 18 година, Индија.

Мотиви на коверти: Андреа Томовић, Србија; Матеуш Превцинг, 11 година, Пољска; Матилда Милисављевић, 11 година, Србија; Крутарт Шах, 6 година, Индија.

Стручна сарадња: Дечји културни центар Београд.

Графичка обрада марке: Анамари Бањац, академски сликар.

Каталошке информације
2. септембар 2014.
Уметничка обрада Анамари Бањац
Вишебојни офсет „ЗИН” Београд; з.ч. 13 3/4
601. 70,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 8+ вињета
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: 601. K. Banučander, 10 година, Индија .
Величина мараке: 37,5 х 30 мм
Важе неограничено.

Патријарх Павле (на крштењу Гојко Стојчевић) рођен је 11. септембра (на Усековање) 1914. године у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (Славонија), од родитеља земљорадника. У родном месту је завршио основну школу, нижу гимназију у Тузли, а вишу са испитом зрелости у VI мушкој гимназији у Београду. Шесторазредну Богословију је завршио у Сарајеву  1936. године. Завршио је Богословски факултет у Београду.

Други светски рат га је затекао у војсци. Као избеглица био је у манастиру Света Тројица у Овчару. За време окупације био је вероучитељ деци из избеглиштва у Бањи Ковиљачи, до 1944. године. Оболевши тада, долази у манастир Вујан, где је био до 1946. године да би две године касније прешао у манастир Благовештење у Овчарско-кабларској клисури.  Од 1949. до 1955. године био је сабрат манастира Раче вршећи разна послушања. У међувремену је једну школску годину, 1950/51, провео као суплент Богословије у Призрену, управо када је прва послератна генерација стигла до богословског испита зрелости. У манастиру Благовештењу примио је монашки постриг 1948. године.

Рукоположен је у чин јерођакона исте године, а у чин јеромонаха 1954. године. Одликован је чином протосинђела 1954. године. На постидпломским студијама на атинском Богословском факултету био је од Божића 1955. до маја 1957. године. Током боравка у Грчкој посебно се бавио новозаветним студијама као и питањима из Литургике, што му је касније било од огромне користи у раду на издавању многих богослужбених текстова на црквенословенском и српском језику. За епископа рашко-призренског изабран је 29. маја 1957. године. Устоличен је 13. октобра 1957. године у Саборној призренској цркви. За стрпљив, поуздан научни рад на богословском пољу, Богословски факултет му је 1988. године  доделио звање почасног доктора богословља.  

Епископ Павле  1. децембра 1990. године изабран је за патријарха Српске православне цркве. Новоизабрани Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Г. Павле устоличен је сутрадан, 2. децембра, у Саборној цркви у Београду. У својој приступној беседи нови Патријарх је упутио верујућем српском православном народу, православној васељени, хришћанском свету и свим људима добре воље поруку мира и љубави. У манастиру Пећке Патријаршије, устоличен је у трон пећких патријараха 22. маја 1994. године. Упокојио се на Војномедицинској академији у Београду, 15. новембра 2009. године.

Уметничка обрада марака: мр Бобан Савић, академски сликар.

Каталошке информације
11. септембар 2014.
Уметничка обрада Бобан Савић
Вишебојни офсет „ЗИН” Београд; з.ч. 13 3/4
602. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 8+ вињета
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: 602. Портрет патријарха српског Павла, саборна црква у Београду.  
Величина мараке: 30 х 37,5 мм
Важе неограничено.

Писмо као сведок времена

Са појавом писане речи јавила се и потреба да се написана порука и пренесе. Стари Римљани су посебну пажњу посвећивали преносу писама кроз своје царство. И сама реч пошта (posta, poste, post) води порекло од латинског глагола ponere, што значи поставити, наместити. Док је у латинском језику ова реч означавала појам о месту где се налазила путна станица за промену коња и одмор весника, данас је она постала скоро универзални појам који обухвата целокупну поштанску  установу са свим њеним многобројним функцијама.

Писмо је вид писане комуникације међу одсутним лицима, разговор између пошиљаоца и примаоца, који су просторно раздвојени. Оно служи за изношење мисли, жеља и осећања, као и за преношење обавештења и порука. Сврха писања писама била је одувек од велике важности, било личне, било државне, било опште.

Писана комуникација у средњем веку слабије је развијена него за време Хелена и Римљана, а најстарије познато српско писмо је оно које је Свети Сава упутио студеничком игуману Спиридону са свога путовања у Свету земљу, око 1230. године. Због свог значаја и улоге, не само у поштанском систему већ и у развоју друштва, овогодишње традиционално издање „Дан марке” посвећено је писму.

Као мотив на марки приказано је препоручено писмо из 1868. године упућено из Брзе Паланке исправно франкирано паром марака од 40 пара и марком од 20 пара на пелир папиру са ликом књаза Михаила Обреновића. Марке су поништене одговарајућим уоквиреним жигом НАПЛАЋЕНО, који се у овој пошти користио од средине педесетих година 18. века. Изнад марака је одговарајући жиг ПРЕПОРУЧЕНО, а са стране округли црни жиг БРЗОПАЛАНАЧКА, који је на пошти у Брзој Паланци био у периоду од 1863. до 1865. године. Писмо (савијен омот) је прве стопе тежине, односно 1 1/2 драма, за које је поштанска тарифа 20 пара, препорука 40 пара и повратни рецепис 40 пара. Писмо је упућено Царском и Краљевском Аустријском генералном конзулату у Београду и једино је познато писмо те врсте.

Уметничка обрада марке: Јакша Влаховић, академски графичар.

Каталошке информације
23. септембар 2014.
Уметничка обрада Јакша Влаховић
Вишебојни офсет „ЗИН” Београд; з.ч. 13 3/4
603. 23,00 дин (вишебојна) 45.000
Табак: 25
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: 603. Препоручено писмо из 1868. године упућено из Брзе Паланке исправно франкирано паром марака од 40 пара и марком од 20 пара на пелир папиру са ликом књаза Михајла Обреновића 
Величина мараке: 37,5 х 30 мм
Важе неограничено.

Појава грбова, знамења појединаца или одређених заједница, везује се за средњи век у Европи. Прва правила хералдике, науке о грбовима, која се односе на изглед и намену грбова, датирају још из 11. века.

Српска хералдика има корене у хералдичким знамењима средњовековне српске државе и тадашње властеле, док почетак тзв. илирске хералдике, односно хералдике јужнословенских земаља, представља зборник грбова рађен  око 1590. године за адмирала Петра Гргурића Охмучевића. Један од најстаријих сачуваних преписа овог грбовника, коме је изгубљен траг, је рукописни Београдски грбовник II с почетка 17. века, који се чува у колекцији Музеја примењене уметности у Београду од 1963. године.

Београдски грбовник II има уобичајен садржај за илирске грбовнике. Садржи 158 пагинираних страна са представама грбова јужнословенских земаља, држава цара Душана и Уроша, и грбова 141 племићке породице. Грбови су сликани темпером, златом и сребром (уз латиничне легенде у тракама испод грбова), на папиру који се, према воденим знаковима, прозводио у Прагу или Грацу од 1574. до 1603. Повез потиче с почетка XIX века. Грбови су сликани веома вешто, а у ликовном погледу Београдски грбовник II, без сумње је најуспелији грбовник од свих познатих преписа.

Мотив на марки нониналне вредности 23,00 динара: грб Немањића, настао почетком 17. века; мотив на вињети: грб Србије, настао почетком 17. века; Мотив на марки номиналне вредности 69,00 динара: грб Бранковића, настао почетком 17. века; мотив на вињети: грб Рашке, настао почетком 17. века.

Мотив на новерти:  грбови Немањића и Лазаревића, реконструкције проф. др Александра Палавестре

Стручна сарадња: др Александар Палавестра, редовни професор Одељења за археологију Филозофског факултета у Београду  и Музеј примењене уметности у Београду.

Графичка обрада марака: Анамари Бањац, академски сликар, Београд.

Каталошке информације
1. октобар 2014.
Уметничка обрада Анамари Бањац
Вишебојни офсет „ЗИН” Београд; з.ч. 13 3/4
604. 23,00 дин (вишебојна) 45.000
605. 69,00 дин (вишебојна) 45.000
Табак: : 9 + вињета
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: 604. Грб Немањића, настао почетком 17 века; 605. Грб Бранковића, настао почеком 17 века. 
Величина мараке: 30 х 37,5 мм
Важе неограничено.

100 година од рођења Петра Стевановића (1914–1999)

Петар Стевановић, професор геологије Универзитета у Београду, редовни члан Српске академије наука и уметности, председник Српског геолошког друштва, научник светског реномеа, последњи је из плејаде ученика чувеног српског геолога Јована Жујовића.

Свој радни век отпочео је 1938. године у Природњачком музеју као кустос и руководилац Геолошко-палеонтолошког и Минералошко-петролошког одељења. Ратни период (1941–1945) провео је у заробљеништву у радном логору Оснабрик у Немачкој. Педагошки и научно-истраживачки рад започео је 1946. године на Филозофском факултету у Београду. Докторску дисертацију „Доњи плиоцен Србије и суседних области“ одбранио је на Палеонтолошком институту у Москви (СССР) 1948. године. Био је предавач на предметима: Историјска геологија, Увођење у самосталне геолошко-палеонтолошке радове, Палеонтологија, Методе биостратиграфско-палеонтолошких истраживања, Стратиграфија Југославије и Геологија квартара. Аутор је уџбеника: Историјска геологија II – палеозојске периоде, Историјска геологија – кенозојске периоде и Геологија квартара.

Као врстан познавалац стратиграфије творевина неогене старости панонског басена, издвојио је два нова потката (временска интервала): Portaferrian (горњи понт) и Serbian (горњи панон) и идентификовао четрдесет за науку нових таксона (врсте и подврсте шкољака и пужева). Током дугогодишњих геолошких теренских истраживања открио је многобројне, нове фосилоносне локалитете на подручју града Београда, Колубарског басена, Костолца, Крупња, Коцељева, Лознице и у Тимочкој Крајини. Добро познавање неколико светских језика (руски, француски, немачки) омогућило му је да успешно прати достигнућа из домена геологије и да учествује у раду међународних експертских тимова и комисија. Његов први рад штампан је 1937. године а до 1999, објавио је преко 200 научних и стручних радова.

Био је члан Југословенске академије знаности и умјетности, Словенске академије знаности ин уметности и Академије наука Босне и Херцеговине, као и почасни члан Мађарског геолошког друштва и Палеонтолошког друштва СР Немачке. За свој успешни и плодоносни рад награђен је бројним одликовањима и признањима (Орден рада са златним венцем, две Октобарске и Седмојулска награда). Захваљујући великој радној енергији и самодисциплини остварио је врхунске научне резултате и дао свој допринос: развоју и унапређењу геологије и геолошке школе у Србији; образовању и усавршавању генерација геолога и палеонтолога; афирмацији и популаризацији геологије и геолошких наука; развоју музеологије и заштити и очувању геолошког наслеђа Србије.

Стручна сарадња: Александра Маран Стевановић, Природњачки музеј, Београд.

200 година од рођења Јосифа Панчића (Угрине, 1814 – Београд, 1888)

Када је одлучио да се бави ботаником Панчић није ни слутио да ће га то одвести у Србију где ће постати најчувенији ботаничар, и један од великана српске науке. Природу је заволео још као дете, и жеља да о њој научи што више водила га је преко Госпића, Ријеке и Загреба до Пеште, где је студирао и докторирао на Медицинском факултету. У Србију је дошао 1846. и ту остао заувек.

У своја два најзначајнија дела, Флора Кнежевине Србије (1874) и Додатак Флори Кнежевине Србије (1884), навео је чак око 68% данас познатих врста српске флоре. Његово најзначајније откриће је оморика (Picea omorika), до тада у науци непознати ендемични и реликтни четинар.

Иако је најзначајнији српски ботаничар и један од највећих српских научника, Панчић је много више од тога. Као доктор медицине и са знањем неколико језика (латински, немачки, енглески, француски, италијански, шпански) био је један од најобразованијих људи тадашне Србије. Зачетник је природњачке мисли и науке у Србији јер је први: комплексно истраживао природу, предавао природне науке и био професор следећој генерацији чувених српских природњака, написао уџбенике за природне науке, створио стручну терминологију на српском језику за биљне и животињске органе и геолошке појаве, писао о потреби пажљивог коришћења природних добара, написао прве радове о фауни Србије (штампане у Србији), основао Јестаственички [Природњачки] кабинет чије су збирке постале иницијални фондови Природњачког музеја, основао прву Ботаничку башту. Био је позната и уважавана јавна личност: први председник Српске краљевске академије (данас САНУ), шест пута ректор Велике школе, први управник Ботаничке баште, потпредседник Народне скупштине, државни саветник, народни посланик. Залагао се за унапређење школства и ширење образовања и културе. Био је борац за мир и братство међу словенским народима и као лекар је учествовао у свим ослободилачким ратовима које је у то време водила Кнежевина Србија. Постигао је све то јер се целог живота држао убеђења да: „Човек са знањем може у много прилика да буде од користи некоме, али да је незнање увек од штете целом друштву“.

Стручна сарадња: Олга Васић, Природњачки музеј, Београд.

Каталошке информације
8. октобар 2014.
Уметничка обрада Бобан Савић
Вишебојни офсет „ЗИН” Београд; з.ч. 13 3/4
606. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
607. 74,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: : 10
На ковертима са жигом ПД (FDCx2)
Нацрт: 606. Портрет Петра Стевановића, шкољка Limnocardium; 607. Портрет Јосифа Панчића, Панчићева оморика Picea Omorika.
Величина мараке: 30 х 37,5 мм
Важе неограничено.

Цео хришћански свет празник Рођења Христовог светкује 25. децембра. Будући да три православне патријаршије – Јерусалимска, Руска и Српска време рачунају по Јулија-нском календару, за њихову паству, због разлике од 13 дана, овај празник стиже 7. јануара. Божић је један од најзначајнијих и најрадоснијих хришћанских празника, a његова порука је порука мира и љубави.

Божић се код нас слави три дана. То је пре свега породични празник, а обичаји везани за њега су бројни. На дан уочи Божића, Бадњи дан, уноси се бадњак од храстовог дрвета у кућу, пали се кандило, простире слама у коју се стављају слаткиши, суве шљиве, ораси, шећер и новчићи. Слама симболизује јасле у којима је Исус Христос рођен. Бадњак је симбол дуговечности и чврстине трајања хришћанства, као и топлоте љубави коју нам Христос доноси својим рођењем и доласком на Земљу. На сам дан Божића, рано ујутру, звоне звона на храмовима и објављују долазак и рођење Христово. Народ одлази у цркву на Божићну литургију и сви се поздрављају речима „Христос се роди“ и „Ваистину се роди“.

Мотив на марки номиналне вредности 23,00 динара: Фреска „Божићна химна“ из манастира Жича, 1309-1316. година. Мотив на марки номиналне вредности 70,00 динара: Централни мотив фреске „Божићна химна“ из манастира Жича – Богородица са Христом и ноте са песмом Дамаскина Грданичког.

Графичка обрада марака: Јакша Влаховић, академски графичар.

Стручна сарадња: Музеј Српске православне цркве, Београд, Народни музеј и Галерија фресака, Београд.

Каталошке информације
17. октобар 2014.
Уметничка обрада Јакша Влаховић
Вишебојни офсет „ЗИН” Београд; з.ч. 13 3/4
608. 23,00 дин (вишебојна) 50.000
609. 70,00 дин(вишебојна)  50,000
Табак: : 25
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: 608. Фреска „Божићна химна” из манастира Жича, 1309-1316год;                  609. Централни мотив фреске „Божићна химна” из манастира Жича – Богородица са Христом и ноте са песмом Дамаскина Грданичког
Величина мараке: 37,5 х 30 мм
Важе неограничено.

Битка за ослобођење Београда или Београдска операција је највећа и једна од пресудних битака на Балкану у току Другог светског рата. 

У припремама за битку, Народноослободилачка војска Југославије (НОВЈ) је, уз подршку савезничке авијације, пресекла све комуникације немачкој Групи армија Е, која је кренула из Грчке, а из Бугарске су на тло Југославије ступили делови Трећег украјинског фронта Црвене армије СССР. У операцији је учествовала Прва армијска група НОВЈ, под командом генерала Пека Дапчевића и Четврти гардијски мотомеханизовани корпус  Црвене армије, под командом маршала Владимира Ивановича Жданова.

Борбе на територији града Београда су трајале од 14. до 22. октобра 1944. године. Београд је опкољен с југа и истока и удружене армије су  дејствовале живом силом, тенковима, топовима и минобацачима. Београд је претрпео велике материјалне штете, а ослободилачке армије су положиле људске жртве. НОВЈ је имала око 2950, а Црвена армија око 960 мртвих бораца. Међутим, Вермахт је претрпео далеко веће материјалне и људске губитке, имао је око 17.000 мртвих.

Битка за ослобођење Београда је знатно допринела бржем крају рата у Европи. Немачке армије, које су се повлачиле из Грчке и Албаније, више нису могле да користе главну комуникацију дуж Вардара и Мораве, већ су биле упућене на далеко лошије планинске комуникације преко Санџака, Босне и Далмације. То је успорило њихово кретање и повећало људске и материјалне губитке.

Стручна сарадња: Милорад Јовановић, ПТТ музеј, Београд

Уметничка обрада блока: Радомир Бојанић, академски сликар и Јакша Влаховић, академски графичар

Каталошке информације
20. октобар 2014.
Уметничка обрада Јакша Влаховић и Радомир Бојанић
Вишебојни офсет „ЗИН” Београд; з.ч. 13 3/4
Блок 79. 220,00 дин (50,00 + 170,00)  (вишебојна) 20.000
Табак: : блок (2 марке)
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: Блок 79. Мотив на марки номинале 50,00 дин. лево у блоку порушени мостови и зграде у Београду страдали у рату, мотив на марки 170,00 дин. десно у блоку графички приказ садашњег Београда, зграда Народне скупштине, храм светог Саве.
Величина марака у блоку: 42 x 29 мм
Величина блока: 114 x 59 мм
Важе неограничено.

Готово све поштанске управе света сваке године објављују емисију пригодних поштанских марака под називом Дечја марка. Мотиви ових марака су најчешће омиљени дечји љубимци и јунаци из света бајки и литературе, дечјих играчака, цртаних филмова. Дечје марке могу имати и образовне и васпитне садржаје у анимираном облику, односно цртежом приказане поједине теме које деца иначе уче у школама: познати научници и појаве које они изучавају, историјске личности и догађаји, спортски јунаци, кућни љубимци и однос према њима… Сви они приказани су на начин који је интересантан и разумљив и малој деци.

Тема овогодишњег издања Дечја марка су басне – кратке приче у којима се животиње понашају као људи. Басне су и поучне приче, сажето и на духовит начин испричане, а садрже значајне истине о животу. Басне које су узете за мотиве на маркама, прикупио је и објавио Доситеј Обрадовић, српски просветитељ и баснописац.

Мотиви на маркама: 23 дин – Пас и његова сенка; 35 дин – Лисица и гавран; 46 дин –Петао и драги камен; 70 дин – Корњача и Орао.

Мотиви на ковертамa: a – Два миша; б – Свиња и храст.

Уметничка обрада марака: академски графичари Јакша Влаховић и Марија Влаховић.

Каталошке информације
17. новембар 2014.
Уметничка обрада Јакша Влаховић и Марија Влаховић
Вишебојни офсет „ЗИН” Београд; з.ч. 13 3/4
612. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
613. 35,00 дин (вишебојна) 25.000
614. 46,00 дин (вишебојна) 25.000
615. 70,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: : 8 + вињета
На ковертима са жигом ПД (FDCх2)
Нацрт: 612. Приказ басне Пас и његова сенка; 613. Приказ басне Лисица и гавран;  614. Приказ басне Петао и драги камен;  615. Приказ басне Корњача и орао.
Величина мараке: 37,5 х 30 мм
Важе неограничено.

Николај Петрович Краснов (Москва, 1864 – Београд, 1939) био је један од најзначајнијих архитеката који је својим стваралаштвом, како у области архитектуре и урбанизма, тако и у области ентеријера и примењене уметности, оставио значајан траг у изгледу и култури Београда и Србије између два светска рата. У Београд је дошао 1922. године, после трогодишњег избегличког боравка на Малти и запослио се у Министарству грађевина, где је остао до смрти 1939. У току тих седамнаест година, Краснов је задужио Београд великим бројем репрезентативних објеката без којих је данас готово немогуће замислити главни град. Ту спадају објекти Владе Србије и Министарства иностраних послова, Архива Србије и цркве Ружице на Калемегдану, доградња и преобликовање зграде Министарства финансија и Југословенског драмског позоришта (некадашњи „Мањеж“), ентеријери Дома народне скупштине, Краљевог двора на Дедињу, обалски мостовски пилони Моста Краља Александра (сада Бранков мост)…

Изван Београда, пројектовао је и извео костурницу српских војника на острву Виду, ентеријер капеле на српском војном гробљу на Зејтинлику у Солуну, Његошеву капелу и гробну цркву на Ловћену, ентеријер цркве Св. Георгија на Опленцу у Тополи, Бански двор на Цетињу… Чак и пројекти које није реализовао, као и они који пре свега припадају области примењене уметности, представљају јединствена и драгоцена остварења, као што су пројекти за: зграду Аграрне банке у Београду, нову зграду Министарства финансија, реконструкцију зграде Министарства грађевина у Београду, ловачки дом у Петровчићу, вртни павиљон са рефлективним језером у врту Краљевог двора на Дедињу, споменик и низ спомен-обележја на путу повлачења српске војске кроз Албанију, па многобројне нацрте за реализовану или нереализовану опрему цркава (иконостаси цркве у Шилопају, цркве војног гробља у Скопљу, капеле Св. Андреја Првозваног у саставу Краљевог двора на Дедињу…). Радио је и нацрте за црквени текстил, олтарску опрему, налоње, тронове, лустере, канделабре, вандарме, намештај, па и накит, одликовања и дипломе, фунерарни декор, чак и декорацију погребног возила за сахрану краља Александра Првог. Рад Николе (како се потписивао у знак захвалности новој домовини) Краснова, српског и руског академика, спада у сам врх архитектонског и примењено-уметничког стваралаштва, а његова је продуктивност остала запамћена као својеврсни феномен у свом времену. Краснов је сахрањен на руском некропољу београдског Новог гробља.

Уметничка обрада марака: Aнамари Бањац, академски сликар и Радомир Бојанић, академски сликар

Стручна сарадња: арх. Драгомир Ацовић

Каталошке информације
27. новембар 2014.
Уметничка обрада Анамари Бањац и Радомир Бојанић
Вишебојни офсет „ЗИН” Београд; з.ч. 13 3/4
616/18. 23,00 дин (вишебојна) 20.000
619/21. 35,00 дин (вишебојна) 20.000
622/23. 70,00 дин (вишебојна) 20.000
Табак: : карнет
На ковертима са жигом ПД (FDCx3)
Нацрт: 616/23. Архитектонски пројекти Николаја Краснова у Србији.
Величина марака у карнету: 42 x 29 мм
Величина карнета: 114 x 59 мм
Важе неограничено.

Република Србија и Република Кореја 27. децембра 2014. обележавају 25. годишњицу дипломатских односа. Наша земља је била међу првима у Централној и Источној Европи која је препознала позитивне политичке промене у Јужној Кореји крајем 80-тих година прошлог века, што је уродило успостављањем званичних дипломатских односа.

После завршетка Корејског рата (1950-53), Република Кореја је остварила изузетан привредни и друштвени развој. Упркос недостатку природних ресурса и крајње неповољном међународном окружењу, једна од нај-сиромашнијих земаља у свету је, у периоду од само шест деценија, постала индустријски и технолошки гигант, 13. светска економија и једина земља која је од примаоца постала давалац развојне помоћи неразвијеним земљама. Јужна Кореја је то остварила несебичним залагањем својих грађана и захваљујући развоју индустрије засноване на најсавременијим технологијама, изградњи инфраструктуре и великим улагањима у образовање. Овај преображај се стога често назива „чудо на реци Хан“ – по називу реке која протиче кроз главни град Сеул.

Са својих 50 милиона становника на територији нешто већој од површине Србије, Република Кореја гаји пријатељске односе са нашом земљом. Укупни билателарни односи су у успону, а корејске фирме последњих неколико година отвориле су своја представништва и фабрике у Србији, док светски познате корејске компаније Samsung, LG и  Hyundai-KIA уживају велики углед и поверење грађана наше земље. 

Уметничка обрада блока: академски графичари Јакша Влаховић и Марија Влаховић. Стручна сарадња: Министарство спољних послова Владе Републике Србије.

Каталошке информације
3. децембар 2014.
Уметничка обрада Јакша Влаховић и Марија Влаховић
Вишебојни офсет „ЗИН” Београд; з.ч. 13 3/4
Блок 80. 220,00 дин (50,00 + 170,00)  (вишебојна) 15.000
Табак: : блок (2 марке)
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: Блок 80. Мотив на марки номинале 50,00 дин. лево у блоку, Народна скупштина Републике Србије, застава Републике Србије, мотив на марки номинале, 170,00 дин. десно у блоку, Сеул као главни град Републике Кореје, застава Републике Кореје.
Величина марака у блоку: 42 x 29 мм
Величина блока: 114 x 59 мм
Важе неограничено.

Љубица Цуца Сокић (9. 12. 1914 – 8. 01. 2009.) је чувена српска сликарка, професор Београдског универзитета и академик. Она је својом личношћу и делом обележила српску и југословенску уметност 20. века и прави је представник српског интимистичког сликарства. Била је сликар обичног и свакодневног живота, било да слика ентеријер, мртву природу, или се посвећује сликању пејсажа, фигуре или портрета. Касније је у својим делима тежила ка  упрошћавању форми, геометризацији и умереној апстракцији, што ће је довести до тога да сликарство сведе на рафинирани однос бојених површина: сивих, плавичастих, зелених и смеђих. Од 1961. Љубица Сокић ради и у пастелу. Повремено је користила технике колажа и експерименталних материјала. Поред сликарства, бавила се илустрацијом дечјих књига и часописа, као и израдом скица за филмове. Као за многе наше сликаре-интимисте, школовање у Паризу, у другој половини тридесетих година, за Цуцу Сокић било је пресудно.

Француска уметност и француски културни миље одредили су ток и дух Београдске сликарске школе, чији је један од најистакнутијих представника била Цуца Сокић. Њено сликарство је било елегично, лирско и интимно, на први поглед једноставно, а у суштини веома слојевито.

Цуца Сокић је потекла из богате грађанске породице, школована, поштована, не само као велики сликар, већ и као личност високих моралних назора. Сви који су је познавали истицали су њено грађанско васпитање, људско достојанство, скромност и поштење. Одељење ликовне уметности Српске академије наука и уметности, чији је Цуца Сокић била члан, покренуло је иницијативу да се једна од београдских улица назове  именом ове славне сликарке.

Уметничка обрада марке: мр Марина Калезић, академски сликар.

Стручна сарадња: Српска академија наука и уметности.

Каталошке информације
9 децембар 2014.
Уметничка обрада Марина Калезић
Вишебојни офсет „ЗИН” Београд; з.ч. 13 3/4
626. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: : 8 + вињета
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: 626. Портрет Љубице Цуце Сокић .
Величина марке : 37,5 х 30 мм
Важе неограничено.