Богородица Љевишка је црква у Призрену, задужбина краља Милутина. Подигнута је у периоду 1306 – 1307. године на остацима катедрале из 13. века, која је такође основана на месту старије, ранохришћанске цркве. Црква је историјско седиште епископа призренског Српске православне цркве. Првобитна грађевина из 13. века била је тробродна базилика. Имала је три апсиде на истоку и припрату на западу, испред које се налазио трем.

Преуређењем у 14. веку главни брод је претворен у петокуполну целину, а бочни бродови су преворени у амбулаторијум. Ово је идеја која је у византијској архитектури већ виђена у Цркви Солунских апостола: основа је у виду уписаног крста са пет купола, а око њега је са три стране широки брод. Уместо трема, саграђен је двоспратни егзонартекс (спољна припрата) са звоником. Од старе цркве преузети су бочни зидови. Средишња купола лежи на четири стуба, док су мале куполе постављене дијагонално. Црква је саграђена наизме-ничним редовима цигле и кречњака. Спољни изглед је оживљен двоструким и троструким прозорима и нишама. Најстарије сачуване фреске у цркви потичу из треће деценије 13. ве-ка. То су прикази Свадбе у Кани, Исцељење слепог и Богородица Елеуса са Христом хра-нитељем. Прве две се данас чувају у Галерији фресака при Народном музеју у Београду, док је трећа сачувана на јужном ступцу јужног брода цркве. Преостале фреске у Богоро-дици Љевишкој су циклуси великих празника, Христових мука, чуда и парабола, као и портрети светаца и српских историјских личности (Стефан Немања, Свети Сава, краљ Милутин).

На Унескову листу светске баштине уписана је 2006. године.

Манастир Грачаница је задужбина краља Милутина, његове жене Симониде и сина Сте-фана, саграђена 1321. године и посвећена Успењу Пресвете Богородице. Манастир се на-лази у селу Грачаница, 10 км удаљен од Приштине. Црква манастира Грачаница је грађе-вина са пет кубета са основом уписаног крста, те као таква припада групи првокласних архитектонских остварења свога времена. Спољна припрата је саграђена у крајем 14. века у време кнеза Лазара. Време 14. и 15. века био је период велике духовне славе манастира у коме су стотине монаха развили веома интензивну духовну и уметничку делатност.

Половином 16. века манастир је имао и прву штампарију. Касније, услед великих турских зулума, манастир је напуштен и црква је служила за парохијске потребе. После Другог светског рата, манастир су обновиле монахиње и од тада он служи као женски манастир.

Данас у њему живи двадесетак сестара које се баве иконописањем, везом, пољопривредом и другим монашким послушањима. Грачаница је један од најзначајнијих споменика старе српске културе. Црква је од тесаног камена положеног у редове двојних и тројних редова опека и има пет кубета и три апсиде. Изведена је у естетском и грађевинско-архитекто-нском савршенству и врло је складних пропорција. У цркви се налазе фреске које при-казују родослов династије Немањића, (копија из манастира Дечана), затим ликови краља Милутина и краљице Симониде, кћери византијског цара Андроника ИИ; у главној купо-ли су фреске Христа Пантократора, небеска литургија, пророци и еванђелисти; циклуси великих празника, Христовог страдања, чуда, прича, Христовог Рождества и Васкрсења, призори из живота Богородице, Св. Николе и Календар светих.

На Унескову листу Светске културне баштине уписана је 2006. године.

Манастир Високи Дечани, посвећен Христу Пантократору и Вазнесењу Господњем – Спасовдану, задужбина је краља Стефана III Дечанског и цара Душана.

Налази се југозападно од Пећи, у подножју Проклетија. Изградња цркве Христа Пантокра-тора (Сведржитеља) почела је 1327. године ктиторством српског краља Стефана Уроша Трећег Дечанског, а након његове смрти ктиторство је преузео његов син, цар Душан, за чије је владавине градња манастира и окончана, 1335. године. Главни неимар био је фра Вита из Котора, а манастир, који је назив „Високи” добио због неуобичајених пропорција за оно доба (дуг 36, а висок 30 метара), осликан је од 1347. до 1348. године и представља највећи српски средњевековни споменик. По својој градитељској сложености представља складно прожимање елемената западног – романике и готике, и источног – византијског стила, са већ постојећим традицијама српске уметности.

На Унескову листу Светске културне баштине уписан је 2004. године.

Пећка патријаршија је један од најзначајнијих споменика српске културе који се као црквени комплекс, налази надомак Пећи. Чине га црква Светих Апостола, подигнута око 1250 године, црква Светог Димитрија, саграђена око 1320. године, храм Богородице Оди-гитрије и црква Светог Николе, сазидани око 1330. године. Од свог постанка у XIII веку па све до XVIII века, Пећка патријаршија је била седиште српских патријарха али и стециште учених људи и даровитих уметника. Верује се да је градњу цркве Светих Апостола осми-слио и започео још свети Сава, игуман манастира Студеница и први архиепископ аутоке-фалне Српске православне цркве. Пећка патријаршија данас није само старо средиште Српске цркве, већ и значајан део српске духовности и место које чува велику српску историјску и уметничку заоставштину.

На Унескову листу Светске културне баштине уписана је 2006. године.

Уметничка обрада марака: Мирослав Николић

Каталошке информације
28. јануар 2016.
Уметничка обрада Мирослав Николић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
690. 23,00 дин (вишебојна) 65.000
691. 46,00 дин (вишебојна) 65.000
692. 69,00 дин (вишебојна) 65.000
693. 70,00 дин (вишебојна) 65.000
Табак: 10
На ковертима са жигом ПД (FDCх4)
Максимум карта (CM x 4)
Нацрт: 690. Манастир Богородица Љевишка; 691. Манастир Грачаница; 692. Манастир Високи Дечани; 693. Манастир Пећка патријаршија.
Величина маракa: 37,5 x 30мм
Важе неограничено.

Кинеска астрологија се заснива на традиционалној астрономији и календарима. Она се такође ослања на кинеску филозофију (теорија о три хармоније, рај, земља и вода) и следећа начела: учење wu xing, јин и јанг, пет планета, 10 небеских токова и 12 земаљских грана, лунисоларни календар итд.

Лунарни календар је заснован на циклусима месечевих мена. Већина ових календара представља лунисоларне календаре. То значи да календарски месеци одговарају месечевим циклусима али се повремено додају интеркаларни месеци како би се ови циклуси усагласили са соларном годином. Међу оваквим календарима су кинески, хебрејски и хинду календари, као и већина календарских система коришћених у антици. Лунарни календари се разликују по томе којим даном почиње месец. У кинеском календару, први дан је астрономски одређен коњункцијом Сунца и Месеца у кинеској часовној зони.

Кинески хороскоп спада у најстарије познате хороскопе. Састоји се од 12 знакова од којих сваки влада једном лунарном годином. Ови знаци зодијака носе називе животиња (Пацов, Биво, Тигар, Зец, Змај, Змија, Коњ, Коза, Мајмун, Петао, Пас, Свиња). Поред основних знакова, у кинеском хороскопу веома су битни и елементи: дрво, метал, вода, ватра и земља. Тип и карактерне црте личности зависе од карактеристика одређене године (животиње) у којој је тај човек рођен.

У 2016. години Година мајмуна почиње 8. фебруара. Претходне године у знаку мајмуна биле су 1920, 1932, 1944, 1956, 1968, 1980, 1992, 2004. Мајмун заузима девету позицију у Кинеском хороскопу и то је знак који има много позитивних особина: проницљивост, радозналост, раздраганост и разиграност. Особе овог знака су веома друштвене, воле брзи начин живота у коме воле да уживају. Прати их срећа и весели живот. Интелигентне су и аналитичне и сваку ситуацију могу преокренути у своју корист. Њихова спонтаност је често неодољива. Веома су комуникативне и прилагодљиве и воле да се истичу. Међутим, не треба очекивати лојалност од њих, осим ако оне саме немају интереса у томе. Поред тога што су оштроумне, маштовите, генијалне, сналажљиве, свестране и духовите, особе рођене у овом знаку могу бити и лукаве, несташне, превртљиве, манипулативне, подмукле и површне.

Уметничка обрада марака: мр Бобан Савић, академски сликар.

Каталошке информације
8. фебруар 2016.
Уметничка обрада  Бобан Савић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
694. 23,00 дин (вишебојна) 175.000
695. 74,00 дин(вишебојна) 65.000
Табак: 25
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрти: 694. Мајмун и стилизовани натписи из кинеског лунарног хороскопа;695.Мајмун и стилизовани натписи из кинеског лунарног хороскопа
Величина маракa: 37,5 x 30мм
Важе неограничено.

Српско геолошко друштво једнa је од наших најстаријих научних организација и прво удружење геолога на Балкану. У време његовог настанка, у Србији су од „учених друштава“ постојала још само два – Српско лекарско друштво и Српско археолошко друштво. У згради Велике школе у Београду, 23. фебруара 1891. године одржан је скуп чији су учесници одлучили да оснују Друштво са превасходним задатком „да геолошки проучава српске и остале земље Балканскога полуострва и да своје чланове и остале заинтересоване обавештава о достигнућима геологије и сродних наука“. Име Друштву дао је Сима Лозанић, професор хемије на Великој школи на својим предавањима одржаним у Немачкој. Чланови Српског геолошког друштва били су многи велики истраживачи и научници, који су оставили значајан траг у српској, али и светској науци: Јован Жујовић (оснивач Друштва, министар у неколико влада, ректор Велике школе, председник Српске краљевске академије), Јован Цвијић (председник Српске краљевске академије), Сава Урошевић (ректор Велике школе), Милутин Миланковић (светски ауторитет у области климе и небеске механике), Владимир Ласкарев (један од најугледнијих европских геолога). У Српском геолошком друштву покренуте су многе иницијативе, а једна од најзначајнијих била је систематско геолошко картирање наше земље, чији је резултат Основна геолошка карта за целокупну територију СФРЈ, завршена седамдесетих година прошлог века. На иницијативу чланова Друштва у Београду су основани Сеизмолошки завод, Природњачки музеј и Геолошки институт као и друга научна друштва у Србији.

Током свог постојања, Друштво је постало активан члан више међународних организација у којима се заступа интерес геолога и геологије Србије: Међународне уније геолошких наука, Асоцијације европских геолошких друштава, Европске федерације геолога и Карпатско-Балканске геолошке асоцијације.

Мотив на марки: портрет Јована Жујовића (слика Уроша Предића) и Капетан-Мишино здање.

Графичка обрада марке: Јакша Влаховић, академски графичар.

Стручна сарадња: Проф. др Зоран Стевановић, председник Српског геолошког друштва.

Каталошке информације
23. фебруар 2016.
Уметничка обрада  Јакша Влаховић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
696. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 8 + вињета
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт:  696. Портрет Јована Жујовића (слика Уроша Предића) и Капетан Мишино здање.
Величина маракa: 37,5×30мм
Важе неограничено.

Васкрсна недеља одређује дан годишње прославе Христовог васкрснућа. Православна црква слави свој Васкрс на основу јулијанског календара. Датум није фиксни, а израчунава се на основу астрономије, односно датума пуног Месеца који је претходио Христовом васкрснућу 30. године п. н. е.

Васкрс је један од најважнијих хришћанских празника. То је дан вечне радости, дан када је Христ, Син Божји, победио смрт. Чином васкрснућа Исус Христ је доказао своје божанске моћи и отворио врата вечног живота, радости и среће које можемо наћи у вери нашој. На Васкршњу недељу звона звоне на црквама, а народ са својим свештеником обилази око цркве. После трећег обиласка, стаје се испред цркве. Свештеник носи крст, свећу и кандило и поје васкршњу литургију. Врата се отварају и народ улази у цркву где се литургија наставља. Када се заврши, народ се поздравља речима: „Христос васкрсе”, „Ваистину васкрсе”. Постоје многи обичаји у вези са Васкршњом недељом, а онај који сигурно деца највише воле је бојење и даривање јаја. Прво јаје се боји у црвено и у многим деловима наше земље ово јаје се зове „чуваркућа” и чува се целе године, све до наредног Васкрса.

Мотив на марки номинале 23,00 дин: икона „Васкрсење Христово“, 18. век, Бококоторска школа, Народни музеј у Београду. Мотив на марки 74,00 дин: икона „Васкрсење Христово“, 19. век, Војводина (?), Народни музеј у Београду. Мотив на коверти: „Силазак у Ад“, вез, свила, крај 14. века, Народни музеј у Београду.

Графичка обрада марака: Aнамари Бањац, академски сликар.

Стручна сарадња: мр Бранка Иванић, музејски саветник, Народни музеј у Београду.

Каталошке информације
25. фебруар 2016.
Уметничка обрада   Анамари Бањац
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
697. 23,00 дин (вишебојна) 215.000
698. 74,00 дин (вишебојна) 100.000
Табак: 25
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрти: 697. Икона „Васкрсење Христово” 18в, .Бококоторска школа, Народни музеј у Београду; 698. Икона „Васкрсење Христово” 19в, Војводина, Народни музеј у Београду.
Величина маракa: 30 x 37,5мм
Важе неограничено.

Zerynthia polyxena (Denis & Schiffermüller, 1775), Ускршњи лептир је топлољубива врста која припада фамилији Papilionidae. Лептири у распону крила имају 45 до 55 мм. Мужјаци и женке су сличних шара али су женке крупније и обично нешто светлијих боја. Широко је распрострањена али увек локалнa, у централној и јужној Европи, Балкану, а ка истоку допире до Урала и Казахстна. Описан је велики број подврста и форми ускршњег лептира, као резултат његове велике промењивости, тако да је само на Балкану утврђено дванаест подврста од којих у Србији две. Насељава топла, сува, травната или жбунаста станишта, стеновите обронке и запуштене заравни, ободе низијских шума, обронке насипа и пруга, најчешће испод 900 метара надморске висине. Понто-медитерански је фаунистички елеменат.

Образује једну генерацију годишње. Лептири су активни до три недеље и лете током априла и маја. Женке полажу педесетак јаја, појединачно или у мањим групама, на биљке хранитељке. Гусенице се током маја и јуна хране само биљкама из рода Arystolochia – вучија стопа, на којима се често могу видети у великом броју. Тек излегле гусенице се у почетку хране само цветовима и младим изданцима а после другог пресвлачења хране се листовима вучије стопе. Одрасле гусенице дуге су до 35 мм. Лутка се образује на стабљикама биљке хранитељке. Презимљава у стадијуму лутке из којих, у априлу наредне године, излећу лептири нове генерације. У Србији се налази на листи строго заштићених врста, укључена је у Европску црвену листу глобално угрожених врста животиња и биљака и Европску црвену књигу лептира (Rhopalocera) Савета Европе где се третира као рањива врста. Zerynthia polyxena је угрожена пре свега глобалним загађењем животне средине, прекомерном употребом инсектицида, превођењем необрадивог у обрадиво земљиште, као и спаљивањем суве траве и других биљака где њихове лутке зимују.

Уметничка обрада марака: Мирослав Николић

Стручна сарадња: Александар Стојановић, конзерватор – ентомолог При-родњачког музеја у Београду

Каталошке информације
16. март 2016.
Уметничка обрада Мирослав Николић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
700. 23,00 дин (вишебојна) 50.000
701. 46,00 дин (вишебојна) 65.000
702. 50,00 дин (вишебојна) 65.000
703. 70,00 дин (вишебојна) 65.000
Табак: 20+вињета
На ковертима са жигом ПД (FDCх2)
Нацрт: 700.Ускршњи лептир, (Zerynthia polyxena, Denis i Schifermuller 1775); 701. Ускршњи лептир, (Zerynthia polyxena, Denis i Schifermuller 1775); 702. ; Ускршњи лептир, (Zerynthia polyxena, Denis i Schifermuller 1775); 703. Ускршњи лептир, (Zerynthia polyxena, Denis i Schifermuller 1775).
Величина маракa: 37,5 x 30мм
Важе неограничено.

50 година Математичке гимназије у Београду – школа од посебног националног интереса

Математичка гимназија је јединствена средња школа у Србији за талентоване ученике у области математике, информатике и природних наука. Основана је 1966. године, а од 2004/2005. обухвата и два завршна разреда основне школе. Током 50 година постојања, Математичка гимназија је постала водећа национална образовна институција, призната у целом свету.

Током пет деценија кроз школу је прошло око 7000 ученика, од којих је 250 докторирало, око 400 магистрирало, а многи су постали професори угледних светских универзитета и водећи стручњаци у различитим областима.

Угледу Математичке гимназије и њеној афирмацији највише су допринели успеси које су њени ученици постигли у школи, студијама и на такмичењима из математике, физике, информатике, хемије, астрономије и астрофизике. Резултати су јединствени у свету. На међународним олимпијадама и балканијадама ученици Математичке гимназије су освојили 456 медаљa (52 златне, 168 сребрних и 236 бронзаних), 57 похвала и једну специјалну награду.

Школа је добитник низа признања међу којима су и Доситејева, Светосавска и награда „Вук Караџић“. Ученици и колектив Математичке гимназије су проглашни за „Нај Београђане“ за 2010. годину, а 2011. године добили су награду Европског покрета у Србији за допринос Европи у 2011. години. Срђан Огњановић, директор Математичке гимназије добио је признање менаџер године за 2011. за улагање у образовање.

Математичка гимназија добитник је и награде „Најевропљанин Србије” за 2014. годину из области образовања, а проглашена је и за „Тим животног стила 2015.“ као установа која се издваја својим аутентичним и позитивним ставом према животу и раду, што треба да буде узор младима.

Влада Републике Србије је 2007. године донела Одлуку о проглашавању Математичке гимназије за школу од посебног националног интереса.

Уметничка обрада марке: Aнамари Бањац, академски сликар.

Стручна сарадња: Mатематичка гимназија у Београду

225 година Карловачке Гимназије

Моменат повољног расположења цара Леополда II према Србима у тадашњој Аустро-Угарској искористио је уман човек, митрополит Стефан Стратимировић да 1791. године оживотвори давнашњу жељу српског народа за оснивањем гимназије у Карловцима. Стратимировић је врховни патрон Гимназије, а четири члана патроната: Ј. Рајић, С. Авакумовић, др Ј. Живковић и П. Марковић – саветодавно тело. Печат прве гимназије у Срба приказује две музе, симболе пробуђене науке и поезије, изнад њих се у виду облака губи незнање, с десне стране се рађа просвета као сунце, док су лево карловачки виногради око којих је испреплетена врпца са латинским текстом – да се дарежљивошћу науци оплемењује људско достојанство, алузија на добротвора Димитрија Анастасијевића Сабова. У подножју печата стоји 1791. – година оснивања Карловачке гимназије. Театар је школа где се људи уче – каже Јован Стерија Поповић, отац српске драме, књигољубац и театрољубац, поневши ове љубави и из суштине Карловачке гимназије; док је Бранко Радичевић, најомиљенији ђак, најтананија лирска душа српске поезије, песник Ђачког растанка и Туге и опомене. И Јован Рајић, један од патрона Карловачке гимназије, рекао је да „Историја школа није цела културна историја, али без историје „учених дела”, остала би свака културна историја без својих темеља“. Рајић, који се школовао у Славенско-латинским школама у Сремским Карловцима, учио је код Мануила Козачинског (1734 – 1736), глумио као ђак у Траедокомедији – првој драми, првој представи, првом позоришту у Срба. Завршетак Траедокомедије слави школске науке: Аналогију, Инфиму, Граматику, Синтаксис, Поезис, Реторику. Све ове школе, граматикалне и класес хуманитатис се и данас изучавају у Карловачкој гимназији.

Уметничка обрада марке: Анамари Бањац, академски сликар.

Стручна сарадња: проф. др Јелена Ратков Квочка, Карловачка гимназија.

Каталошке информације
13. април 2016.
Уметничка обрада   Анамари Бањац
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
704. 23,00 дин (вишебојна) 65.000
705. 74,00 дин (вишебојна) 65.000
Табак: 25
На ковертима са жигом ПД (FDC x2)
Нацрти: 704. Математичка гимназија у Београду; 705. Карловачка гимназија
Величина маракa: 30 x 37,5мм
Важе неограничено.

Европски дабар Castor fiber L., 1758

О некадашњем присуству даброва на територији Србије сведоче остаци са бројних археолошких налазишта. Већ средином 19. в. дабар се веома ретко могао наћи на Балкану. Квалитетно крзно, укусно месо и дабровина (castoreum) – секрет парaаналних жлезда који се некада употребљавао као лек, главни су узрок ишчезавања ове врсте. Данас дабар има статус скоро угрожене врсте у Европи. У Србији је под строгом заштитом и трајном забраном лова. Током 2004. и 2005. године је организована реинтродукција ове врсте код нас, па је дабар у неколико наврата насељен на подручју Специјалних резервата природе Засавица и Обедска бара. Данас је популација дабра у порасту и значајно се шири. Овај највећи европски глодар потпуно је прилагођен на амфибијски начин живота. У води се лакше и брже креће него на копну, а може да рони и до 15 минута. Има здепасто тело и густо крзно са богатом подлаком, пљоснат реп обрастао рожнатим крљуштима, а између прстију задњих ногу је пловна кожица. Даброви живе у породицама. Копају подземне брлоге, а на водотоцима граде и бране.

Орао крсташ Aquila heliaca Savigny, 1809

Насељава југоисточну Европу, Малу и централну Азију. У Србији борави од фебруара до октобра. Живи на отвореним стаништима са појединачним стаблима и дрворедима, али прихвата и пољопривредне пределе, неретко у близини људских насеља, уколико није прогањан. Храни се претежно текуницама, а лови и птице и гмизавце. У Србији се гнезди у Војводини, где се још успешно одржава неколико парова на Фрушкој Гори. Гнездо смешта на листопадном дрвећу. Јаја полаже током марта, а инкубација траје 43 дана. Бројност крсташа је драстично опала у Европи у 20. веку, због деградације станишта и нестајања главног плена – текунице, употребе пестицида у пољопривреди, прогањања, убијања и тровања. Број гнездећих парова у Европи се процењује на мање од 2.500, због чега се према критеријумима европске потребе заштите сматра угроженом врстом, а у Србији припада строго заштићеним врстама.

Белоглави суп Gyps fulvus (Hablizl, 1783)

Од четири врсте лешинара белоглави суп се једини данас гнезди у Србији, а има га широм јужне Европе, у Азији и северном делу Африке. Има распон крила и до 2,8 м и моћан је летач који веома вешто једри на стубовима топлог ваздуха, претражујући висоравни и простране брдско – планинске терене у потрази за храном – угинулим животињама. Ретко лови живи плен и то само болесне и изнемогле животиње. Гнезди се у колонијама, на литицама и стенама, на висини од 500 – 1200 м. Мужјак и женка се спарују за читав живот, а једно гнездо користе више година. Женка полаже јаје у фебруару, а инкубација траје 52 дана. О младунцу брину оба родитеља. У Србији се почетком 20. века ова птица гнездила на већем броју локалитета, а данас се гнезди само у клисурама река Увац, Трешњица и Милешевка, пре свега захваљујући хранилиштима која су овде формирана 1989. године. Према критеријумима европске потребе заштите белоглави суп је угрожена врста, а у Србији припада строго заштићеним врстама. У три наведене колоније гнезди се око 120 парова, док се укупна популација састоји од око 450 јединки.

Видра Lutra lutra (L., 1758)

Некада широко распрострањена у Европи, драстичан пад бројности бележи шездесетих и седамдесетих година 20. века. Разлози за то су отровне хемикалије, уништавање станишта и неконтролисан лов. У Европи је видра скоро угрожена врста, а најбројније популације данас су у јужној и источној Европи. У Србији је видра под строгом заштитом и забраном лова, па данас има стабилну и задовољавајућу бројност. Веома брзо се вратила у некадашња станишта, чак и она која су била загађена, као на пример река Ибар. Иако се веровало да видра живи готово искључиво уз брзе, чисте планинске потоке и речице, утврђено је да је има и у низинским великим рекама и да њено присуство зависи пре свега од богатства и доступности хране. Видра живи на влажним стаништима, без обзира на надморску висину. Раније је ловљена због крзна и из спорта, а данас су фактори морталитета видре страдање под возилима на путевима, криволов, као и дављење услед заплитања у рибарске мреже и уласка у врше за лов рибе.

Уметничка обрада марака: Мирослав Николић. Стручна сарадња: Милан Пауновић, музејски саветник и Марко Раковић кустос, Природњачки музеј у Београду.

Каталошке информације
27. април 2016.
Уметничка обрада Мирослав Николић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
706. 23,00 дин (вишебојна) 45.000
707. 46,00 дин (вишебојна) 45.000
708. 50,00 дин (вишебојна) 45.000
709. 70,00 дин (вишебојна) 45.000
Табак: 20+вињета
На ковертима са жигом ПД (FDCх2)
Нацрт: 706. Европски дабар „Castor fiber”, (L., 1758); 707. Орао крсташ „Aquila heliaca”, (Savigny 1809); 708. Белоглави суп, „Gyps fulvus”, (Hablizl, 1783) ; 709. Видра „Lutra lutra”, (L., 1758).
Величина маракa: 37,5 x 30мм
Важе неограничено.

Екологија у Европи

Традиција је скуп вредности које представљају спону између прошлости и садашњости, а залог су за будућност. Један народ не може сопствену традицију и културу у потпуности разумети уколико се не повеже са осталим народима. Заједница европских јавних поштанских оператора „PostEurop“ у 2016. години обележава 60 година од настанка прве поштанске марке издања „Европа“, а такође се осврће на мост који је иза нас, мост који су европски народи и њихови поштански оператори градили у континуитету претходних 60 година, повезујући различитости свих делова Европе и стварајући тиме нераскидиву везу међу европским народима која траје и дан данас и која представља једну од највећих тековина европске цивилизације.

Почетак ове лепе и дуге традиције смештен је у 1956. годину када је издата прва поштанска марка издања „Европа“ чији је дизајнер, Француз Даниел Гонзаге, приказао стварање нове Европе разрушене светским ратом, а које се огледа у зидању куле представљене вертикално поређаним словима речи ЕUROPA. Око куле су постављене скеле које симболизују да је изградња нове Европе у току. Данас, 60 година касније, када су ратови иза нас и када је кула „Европа“ изграђена, „PostEurop” увиђа значај очувања и заштите животне средине и као тему за 2016. годину одабира „Екологија у Европи – Размишљај зелено“, како би скренули пажњу на један од највећих проблема савременог друштва. Ауторка ликовног решења за заједничку марку „Европа”, коју објављују све чланице „PostEurop”, је Кипранка Доксиас Сергидоу, која је на једном месту приказала еколошку опасност која прети и њене узрочнике, односно слику друштва које води бригу о својој животној средини. Фактор који чини разлику између те две целине смо ми сами, и од нас зависи какав свет желимо да оставимо генерацијама које долазе.

Уметничка обрада марке номинале 69,00 дин: Јакша Влаховић, академски графичар.

Уметничка обрада марке номинале 100,00 дин: Доксиас Сергидоу.

Каталошке информације
9. мај 2016.
Уметничка обрада    Јакша Влаховић и Доксиас Сергидоу
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
710. 69,00 дин (вишебојна) 100.000
711. 100,00 дин (вишебојна) 45.000
Табак: 8+вињета
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрти: 710. Стилизован приказ издања „Европа” на тему Размишљај зелено Ј.Влаховић; 711. Ауторка ликовног решења за заједничку марку „Европа” је Кипранка Д. Сергидоу.
Величина маракa: 37,5 x 30мм
Важе неограничено.

Кучајско-Бељанички планински масив је висораван испресецана клисурама и кањонским долинама. Водно богатство овог предела чини више од 30 крашких врела, водопада, слапова и понорница. Овде су нашле станиште бројне ретке и угрожене биљне врсте, од којих су 22 строго заштићене, а 31 на Црвеној листи флоре Србије. Забележено је и присуство пет врста водоземаца, шест врста гмизаваца и око 130 врста птица, што га чини „подручјем од међународног значаја за птице“. У фауни сисара регистровано је око 70 врста, тј. преко 70% укупне фауне сисара код нас. Посебно богатство чине слепи мишеви и крупни сисари. Простор Кучајских планина је део међународне Еmerald мреже, подручја нарочито значајних за заштиту и очување дивљих биљних и животињских врста и њихових станишта. Завод за заштиту природе Србије прогласио је Парк природе „Кучај-Бељаница“ за природно добро од изузетног значаја у I категорији заштите.

Специјални резерват природе „Пештерско поље“ је једaн од највећих сачуваних брдско-планинских тресавских комплекса на Балкану. Под специфичним климатским, предеоним, рељефним, хидрографским и другим условима, овде се формирао јединствен комплекс барских, мочварних и тресавских станишта, у којима је забележена флора и фауна са бројним заштићеним, ретким и угроженим врстама, од којих су неке јединствене у Србији, па и у свету (пештерски пуж Bythinella pesterica). Пештерско поље је због свог значаја уврштено у: „Међународно значајна подручја за птице“, „Међународно значајна станишта биљака“, „Листу влажних станишта од међународног значаја“, „Одабрана међународна подручја за дневне лептире“ и Emerald еколошку мрежу. На основу Студије заштите Завода, Специјални резерват природе „Пештерско поље“ проглашен је 2015. године за заштићено подручје I категорије од изузетног националног и међународног значаја.

Уметничка обрада марака: Мирослав Николић. Стручни сарадници Завода за заштиту природе Србије: Предраг Лазаревић, Драгана Петраш, Наташа Панић и Бојана Бојовић.

Каталошке информације
26. мај 2016.
Уметничка обрада   Мирослав Николић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
712. 50,00 дин (вишебојна) 45.000
713. 74,00 дин (вишебојна) 45.000
Табак: 8+вињета
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрти: 712. Ликовни приказ Кучајско-Бељаничког планинског масива; 713. Ликовни приказ специјалног резервата природе Пештерско поље.
Величина маракa: 37,5 x 30мм
Важе неограничено.

Од првих Олимпијских игара модерног доба, одржаних 1896, па до данашњих, XXXI Игара Олимпијаде, овај спортски догађај представља највеће међународно спортско такмичење наше епохе. Под геслом Citius, altius, fortius – брже, више, јаче, спортисти целе планете боре се за победе и најсјајнија одличја у својим дисциплинама.

На првим модерним Олимпијским играма 1896. у Атини учествовало је 285 спортиста из 13 држава, који су се такмичили у 9 спортова и 43 спортске дисциплине, док се на XXXI Олимпијским играма у Рио де Жанеиру очекује учешће око 10.500 спортиста који ће снаге одмерити у 28 различитих спортова и 302 спортске дисциплине.

XXXI Олимпијске игре се од 5. до 21. августа 2016. године одржавају у Бразилу, у Рио де Жанеиру и прве су Олимпијске игре у 21. веку које се одржавају на јужној полулопти, у Латинској Америци. Рио де Жанеиро изабран је за домаћина 2009. године на Конгресу Међународног олимпијског комитета у Копенхагену, победивши кандидатуре Токија, Чикага и Мадрида. Маскота Игара у Рију је Виницијус, назван по музичару Виницијусу де Морaесу и представља спој мачке, птице и мајмуна. Дизајн је преузет из поп културе, као и из анимираних ликова видео игрица.

Церемонија свечаног отварања XXXI Олимпијских игара предвиђена је за 5. август 2016. године на чувеном бразилском стадиону Маракана. Најуспешнији спортисти са поносом ће носити заставе чак 206 олимпијских комитета и олимпијску заставу, под којом ће на овој Олимпијади наступати независни олимпијци.

У складу са традицијом, прва застава на дефилеу националних олимпијских комитета и такмичара биће застава Грчке, док ће последња бити застава земље домаћина, Бразила.

Тим Србије биће сачињен од око стотину спортиста који ће се такмичити у више екипних и индивидуалних спортских дисциплина међу којима су кошарка, одбојка, ватерполо, атлетика, тенис, веслање, теквондо…

Стручна сарадња: Олимпијски комитет Србије.

Уметничка обрада марака и блока: Надежда Скочајић, академски сликар-графичар.

Каталошке информације
7. јун 2016.
Уметничка обрада   Надежда Скочајић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
714. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
715. 70,00 дин (вишебојна) 25.000
Блок 83. (50,00 + 170,00) дин (вишебојна) 15.000
Табак: 8+вињета
На ковертима са жигом ПД (FDC x2)
Нацрти: 714. Дизајн из поп културе као и из анимираних ликова видео игара; 715. Дизајн из поп културе као и из анимираних ликова видео игара; Блок 83. Дизајн из поп културе као и из анимираних ликова видео игара.
Величина маракa: 30 x 37,5мм
Важе неограничено.

Закон о поштама је у Србији ступио на снагу 1. маја 1866. године и поставио је темеље за издавање поштанских марака, увођење превоза пошиљака и путника поштанским колима и изједначавање поштанске технологије са европским земљама, а предвидео је и увођење поштанских дописница и упутница, као и отварање општинских пошта.

Прва српска поштанска марка издата је 1. маја (13. по новом календару) 1866. године. То је била новинска марка, са мотивом грба Кнежевине Србије, а штампана је у две номиналне вредности, од 1 и 2 паре. Нацрт за ову марку урађен је по предлогу Анастаса Јовановића, сликара и литографа, а штампање је обављено у Правитељственој књигопечатњи (Државној штампарији) у Београду. Марке су биле раздељене пограничним поштама и лепљене на новине (једним делом лепљене на новине, а другим на омот, па су цепане приликом отварања омота), а наплата је вршена преко депозита који су претплатници на стране новине полагали у пошти.

Исте 1866. године, 1. јула (13. по новом календару) издата је и прва редовна поштанска марка са ликом кнеза Михаила Обреновића III. Када је од Анастаса Јовановића добијена сагласност за пробни отисак, тада је нацрт, цртеж у дрвету и клишее израдио аустријски сликар и литограф, Винцец Кацлер. Марка је штампана у Царској државној штампарији у Бечу, у три боје и три номиналне вредности – од 10, 20 и 40 пара и служила је за наплату такса на пренос писама и пошиљака.

Закон о поштанским маркама за писма и новине ступио је на снагу 31. октобра 1866. године. Штампање српских поштанских марака имало је велики значај, не само због поједностављења и побољшања поштанских услуга, већ пре свега због избора мотива (грб Кнежевине и лик владара) преко којих се јачао национални идентитет и истицао државни суверенитет.

Уметничка обрада марака: Јакша Влаховић, академски графичар и Радомир Бојанић, академски сликар.

Стручна сарадња: Љиљана Ђорђевић, кустос ПТТ музеја у Београду.

Каталошке информације
7. јун 2016.
Уметничка обрада    Јакша Влаховић и Радомир Бојанић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
718. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
719. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 16
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрти: 718. Стилизован приказ првих српских поштанских марака; 719. Стилизован приказ првих српских поштанских марака
Величина маракa: 37,5 x 30мм
Важе неограничено.

Никола Тесла (1856-1943), генијални српско-амерички научник, физичар, инжењер и проналазач, подарио је човечанству огроман број значајних изума који су ингениозношћу решења, универзалношћу примене и померањем многих научних и технолошких граница, изменили слику света око нас.

Пре 125 година Тесла је реализовао свој чувени изум осцилаторног трансформатора за прозводњу наизменичне струје високог напона и високе фреквенције. Патент за овај уређај добио је у САД 23. јуна 1891. године под бројем 454.622. Данас је широм света познат као „Теслин трансформатор“, или „Теслин калем” (Tesla Coil).

Тесла је конструисао различите типове овог трансформатора помоћу којих је, први стварајући континуалне високофреквентне струје, могао да добије и проучи нове физичке појаве. Свака од њих је отворила ново поглавље у области електротехнике. Своје нове уређаје Тесла је користио за испитивање физиолошког деловања струја високе фреквенције на људски организам, односно могућности лечења тим струјама; осветљење у разређеним гасовима; загревање чврстих тела у брзопроменљивом магнетном пољу; пренос електричне енергије кроз непроводну средину.

Ипак, највећи утицај на науку и индустрију Тесла је остварио користећи свој осцилатор за производњу и пренос радио сигнала. Он је први употребио монополну антену (издигнуто метално тело које је уземљено на доњем крају) у предајном делу и сличан антенски систем у пријемном делу, чиме је створио основе система радија на дугим таласима.

Теслин трансформатор је, у његовим различитим модификацијама, био и остао незаобилазна направа за испитивања у лабораторијама физике, за стварање плазме, ватрених лопти, лоптастих муња, у акцелераторима и разбијачима честица, у ласерској технологији, рентгенографији, холографији.

Уз примену савремених материјала и електронских компоненти, Теслин трансформатор данас налази примену у различитим областима модерне индустрије, медицине и популарне културе.

Уметничка обрада марке: мр Марина Калезић, академски сликар.

Стручна сарадња: Музеј Николе Тесле Београд.

Каталошке информације
21. јун 2016.
Уметничка обрада    Марина Калезић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
720. 70,00 дин (вишебојна) 20.000
Табак: 8 + вињета
На коверту са жигом ПД (FDC)
Максимум карта
Нацрти: 720. Стилизован приказ Теслиног трансформатора са ликом Н. Тесле у позадини.
Величина маракa: 37,5 x 30мм
Важе неограничено.

Главни град Србије ће од 22. до 27. августа ове године, по други пут, угостити најугледније научнике и истраживаче који се баве историјом Византије, у свим њеним аспектима. Први пут је то било давне 1927, када је у Београду одржан други по реду светски скуп византолога. Конгрес, уз помоћ Међународног удружења за византијске студије, организује Српски национални комитет на челу са академиком Љубомиром Максимовићем.

Георгије Александрович Острогорски (1902, Санкт-Петербург – 1976, Београд), један је од утемељивача модерне византологије у свету и код нас, те писац, до данас непревазиђене, синтезе о хиљадугодишњој историји Византије. Напустио је отаџбину у јеку Октобарске револуције и школовање наставио на Хајделбергу и у Паризу. На Катедру за византологију Београдског универзитета долази 1933. и на њој предаје до пензионисања 1973. Члан САНУ постао је 1946. Године 1948. основао је Византолошки институт САНУ чији је директор био до своје смрти. Уз помоћ сарадника, организовао је 12. међународни конгрес византолога, који је 1961. одржан у Охриду.

Сава, први српски архиепископ (манастир Милешева, пре 1227). Најстарији Савин портрет настао за његова живота. Насликан је поред оца, светог Симеона на северном делу источног зида старе припрате, а испред старијег брата, првовенчаног српског краља Стефана и двојице његових синова, Радослава и Владислава. Пошто је учврстио независност Српске цркве током треће деценије XIII столећа, Сава се у два наврата поклонио светим местима Истока, пред крај свог живота, 1229. и 1234/5. године. На повратку са другог пута умире почетком 1236. у бугарској престоници Трнову.

Богородица Соколичка (око 1315). Мермерна скулптура Богородице на престолу са малим Христом у крилу, највећа је светиња манастира Соколица код Звечана. Првобитно је красила лунету западног улаза у храм Светог Стефана архиђакона и првомученика у Бањској. Црква је била изграђена по узору на Студеницу, са фасадама од разнобојног мермера и богатом пластичном декорацијом у којој је по последњи пут у српској средњовековној уметности остварен специфичан спој византијске и романичке уметности. Ктитор, краљ Милутин, припремио је себи гроб унутар цркве и у њој био сахрањен. Од некадашњег живописа, чију златну позадину хвале познији летописци, данас постоје само фрагменти.

Иницијал „В” (друга половина XIV века). Вешти минијатуриста је од орла и лава који нападају зеца начинио слово В. Иницијал се налази у рукопису са беседама Исака Сирина, на листу 200 verso. Рукопис се данас чува у збирци Музеја СПЦ у Београду.

Богородица из Благовести (манастир Милешева, пре 1227). Манастир са црквом која је посвећена Вазнесењу Христа, задужбина је млађег сина Стефана Првовенчаног, Владислава. Ктитор је као српски краљ 1241. у Милешеву пренео мошти свога стрица, светог Саве, из бугарске престонице Трнова, где се први поглавар српске цркве 1236. упокојио. Милешевске зидне слике представљају највише домете у европском сликарству свога времена. Манастир је био други по рангу у средњем веку међу српским манастирима, одмах иза Студенице.

Манастир Грачаница (око 1315). Петокуполна Благовештењска црква једно је од ремек-дела српске уметности у Средњем веку. Саграђена је и изнутра украшена живописом, средствима краља Стефана Уроша II Милутина и била је седиште липљанских епископа. Наглашена вертикалност је разликује од савремених архитектонских остварења и чини јединственом не само у српској средњовековној архитектури, него и у византијском свету уопште, којем, пре свега по начину градње, припада. У унутрашњости цркве сачуван је један од најопширнијe сликаних програма, који по одликама стила своје најближе паралеле има у најбољим остварењима зидног сликарства доба Палеолога.

Кивот светог Стефана Дечанског (детаљ, 1343). Свакако навредније дело српског средњовековног дубореза, прецизно датовано и врло добро сачувано. Пошто се навршило 12 година од смрти Стефана Дечанског, његово нераспаднуто тело је извађено из гробнице испод већег саркофага у југозападном делу наоса Дечана и положено у нови дрвени кивот. То се збило у пролеће или лето 1343, и од тада па до данас његове мошти су доступне за целивање вернима. Основни мотив је биљна врежа претворена у геометријски преплет, са наглашеном полихромијом целог ковчега. Средишња поља дужих страна додатно су украшена са два пара адосираних црвених и зелених лавова.

Цар Урош и краљ Вукашин (манастир Псача, 1366-1371). У цркви Светог Николе коју су подигли отац и син, кнез Паскач и севастократор Влатко, близу Криве Паланке на територији данашње Македоније, скупа су представљени владар и његов савладар, последњи Немањић у српским земљама, Душанов син и други српски цар, Урош, и најутицајнији велможа на његовом двору, Вукашин, кога је прогласио савладарем и крунисао за краља. Обојица су своје животе окончали 1371. Вукашин гине у боју са Турцима на Марици 26. септембра, а Урош умире пар месеци касније.

Манастир Каленић (око 1420). Овај манастир посвећен Ваведењу Богородичином у Левчу, последњи је бисер српског средњовековног градитељства и сликарства. Ктитор је био протовестијар Богдан, задужен за државну благајну у последњој деценији владавине деспота Стефана. Живописне фасаде ове невелике цркве триконхалне основе представљају врхунац завршне и уједно најоригиналније фазе у српској црквеној архитектури Средњег века, која се развијала у доба кнеза Лазара и сина му, деспота Стефана. Фреске у унутрашњости храма се одликују префињеношћу пастелног колорита и узвишеношћу ликова, на којима нема ни трага ондашње драматичне свакодневице над којом се надвијала неминовност турског освајања.

Стручна сарадња: Византолошки институт Српске академије наука и уметности, Београд.

Уметничка обрада карнета: мр Марина Калезић, академски сликар и Надежда Скочајић, академски сликар-графичар.

Каталошке информације
22. август 2016.
Уметничка обрада     Марина Калезић и Надежда Скочајић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
721. 23,00 дин (вишебојна) 10.000
722. 70,00 дин (вишебојна) 10.000
723. 23,00 дин (вишебојна) 10.000
724. 70,00 дин (вишебојна) 10.000
725. 23,00 дин (вишебојна) 10.000
725. 23,00 дин (вишебојна) 10.000
726. 70,00 дин (вишебојна) 10.000
727. 23,00 дин (вишебојна) 10.000
728. 70,00 дин (вишебојна) 10.000
Табак карнет
На ковертима са жигом ПД (FDCx4)
Максимум карта
Нацрти: 721. Архиепископ Сава први; 722. Богородица Соколичка; 723. Иницијал „В”; 724. Богородица из благовести; 725. Манастир Грачаница; 726. Кивот Св.Стефана Дечанског; 727. Цар Урош и краљ Вукашин; 728. Манастир Каленић
Величина маракa:  35х34,8мм
Величина корице карнета: 344×105,6мм (обрезане-отворене)
Величина табака у карнету: 166×95,6мм (обрезан)
Важе неограничено.

Основан 1967. године, на иницијативу Мире Траиловић и Јована Ћирилова, БИТЕФ (Београдски Интернационални Театарски Фестивал) непрекидно је пратио и подржавао најновије позоришне тенденције. Растући и развијајући се, постао је један од највећих и најважнијих европских фестивала.

Током пет деценија свог постојања, Битеф је превазилазио све политичке и културне баријере и успешно ишао у корак са бурном еволуцијом позоришне уметности. Због тога историју Битефа можемо назвати историјом савременог театра.

Револуционарних шездесетих и седамдесетих година прошлог века гледаоци су имали прилику да виде неке од најхрабријих сценских експеримената који су водили ка разарању драмске форме, али такође и значајна класична остварења, као и представе традиционалног оријенталног театра. Током осамдесетих и деведесетих, Битеф је представио највише домете постмодерног театра и плеса. Чак и у време политичко-економске кризе и ембарга, Битеф је успевао да промовише највише културне вредности и доведе у Београд нека од највећих имена светске извођачке сцене. У првој деценији 21. века Битеф приказује нова и иновативна достигнућа светског „мејнстрима”, представе постдрамског и невербалног сценског израза, као и оне реализоване уз помоћ нових технологија, отворивши тако врата виртуелној стварности сајбер театра.

Током свих ових година, Битеф је сачувао своје место у породици најзначајнијих светских фестивала. За континуитет и квалитет његових настојања, Европска фондација „Premio Europa per il Teatro” 1999. године Битефу је уручила Специјалну награду.

Уметничка обрада марака: мр Бобан Савић, академски сликар

Стручна сарадња: Битеф театар

Каталошке информације
1. септембар 2016.
Уметничка обрада    Бобан Савић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
729. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
730. 70,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 10
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрти: 729. Портрет Мире Траиловић; 730. Портрет Јована Ћирилова, рађен према фотографији ауторке Весне Павловић.
Величина маракa: 30 x 37.5мм
Важе неограничено.

Кајмакчалан је један од врхова великог планинског масива Ниџе. Ова планина налази се на крајњем југу БЈР Македоније, тада Краљевине Србије и практично представља границу са Грчком. Налази се на надморској висини од 2.525 метара, отуда назив „кота 2525”. На самом врху налази се споменички комплекс подигнут наредбом краља Александра Првог Карађорђевића, са малом црквом Светог Илије, која је уједно и спомен капела настрадалим српским јунацима у Кајмакчаланској бици. Грађена у нетрадиционалном хришћанском духу, ова грађевина више подсећа на куле из периода готике.

Битка на Кајмакчалану сматра се једном од највећих битака српске војске у Првом светском рату. Трајала је од 12. до 30. септембра 1916. године. Сукоби су вођени између јединица I армије српске војске предвођене генералом Петром Бојовићем и одлично утврђених јединица бугарске војске.

Ослобођењем Кајмакчалана, српска војска поново је, након скоро годину дана, закорачила на територију своје отаџбине. У овим крвавим борбама српска војска изгубила је близу 4500 људи, од чега је само Дринска дивизија имала 3804 војника и официра избачених из строја. Командант Добровољачког одреда, мајор Војин Поповић – војвода Вук, херојски је пао на вратима отаџбине.

Положај на Кајмакчалану омогућио је српској Првој армији и савезничким снагама продужетак операција које ће резултирати коначним ослобођењем Битоља. Ова победа вратила је самопоуздање српским војницима и пружила им наду у коначну победу.

Мотив на марки: Испод Плоче на Кајмакчалану, топ 105 мм Дринске дивизије у дејству, командир артиљеријски капетан Гараловић (са брадом) – фотографија војног свештеника Риста Шуковића. Мотиви на коверти: фотографије дејстава Српске војске на Кајмакчалану 1916. године, аутора Риста Шуковића и Драгољуба Павловића, међу којима је и фотографија регента Александра како осматра бугарске положаје на Кајмакчалану са осматрачнице на коти 1500 Чеганске планине, у пратњи команданта Армије генерала Павла Јуришића Штурма, команданта Дринске дивизије пуковника Крсте Смиљанића и других официра.

Стручна сарадња: Министарство одбране Републике Србије, Управа за традицију, стандард и ветеране.

Графичка обрада марке: Надежда Скочајић, академски сликар-графичар.

Каталошке информације
12. септембар 2016.
Уметничка обрада    Надежда Скочајић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
733. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 25
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрти: 733. Испод плоче на Кајмакчалану топ 105мм Дринске дивизије у дејству, командир артиљеријски капетан Гавриловић, фотографија војног свештеника Риста Шуковића.
Величина маракa: 37,5 х30 мм
Важе неограничено.

Крајем септембра и почетком октобра 1941, на подручју западне Србије, Шумадије и Поморавља, створена је већа слободна територија, као база за ширење устанка. Већи део места ослободиле су партизанске и четничке јединице самостално или у садејству. На овој територији, названој Ужичка република, живело је близу милион становника. То је била прва већа слободна територија у окупираној Европи 1941. Током октобра и новембра 1941. Ужице је постало и седиште Врховног штаба НОПОЈ, ЦК КПЈ, Главног штаба НОПО Србије и ЦК СКОЈ-а. На слободној територији обновљена је производња у ужичкој Фабрици оружја и муниције, ткачници, хидроцентралама, ложионици и колници, кожари, штампаријама и разним занатским радионицама. Организована је здравствена служба и железнички саобраћај. Развио се и интензиван културни живот. У Ужицу су партизани штампали листове: Вести, Борбу, Омладинску борбу, Билтен Врховног штаба, у Чачку Новости, а у Горњем Милановцу Реч народа. При Ужичком партизанском одреду формирана је и Уметничка чета у оквиру које су деловале драмска, ликовна и музичка секција. Чланови ликовног атељеа били су: Драгољуб Вуксановић, Пиво Караматијевић, Бора Барух, Јурица Рибар. Иако су током јесени партизани и четници више пута преговарали, њихови сусрети нису допринели успостављању чвршће сарадње, а међусобни сукоби и слабљење снага отпора погодовали су Немцима који су 25. новембра 1941. покренули офанзиву на слободну територију, правцем Ваљево – Ужице, и Краљево – Чачак – Ужице, брзо напредујући. На Кадињачу, пред борбену групу Запад А упућен је, 28. новембра увече, Раднички батаљон. Немци, далеко бројнији, технички опремљенији и војнички одлично обучени, брзо су сламали отпор бранилаца. Обухватним колонама избили су на гребен Кадињаче и затворили обруч око Радничког батаљона. Немачка 342. дивизија је са три потерне групе избила 1. децембра на линију Пожега – Увац – Вардиште, демаркациону линију са Италијанима, чиме је практично завршена немачка офанзива. По завршетку офанзиве на партизанске јединице, Немци су извршили напад на штаб Драгољуба Михаиловића на Равној Гори, а око 1500-2000 партизана из западне Србије и Шумадије повукло се, заједно са Врховним штабом, у Санџак.

Мотив на марки: Борци са Кадињаче, (уље на платну, 1970, Драгољуб Вуксановић). У позадини је споменик на Кадињачи. Мотив на коверти: споменик на Кадињачи (детаљ) и цртеж оловком Драгољуба Вуксановића Борба.

Стручна сарадња: Радивоје Папић, музејски саветник-историчар, Народни музеј Ужице.

Графичка обрада марке: Надежда Скочајић, академски сликар-графичар.

Каталошке информације
23. септембар 2016.
Уметничка обрада    Надежда Скочајић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
734. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 25
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрти: 734. Борци са Кадињаче, уље на платну, 1970. Драгољуб Вуксановић, у позадини је споменик на Кадињачи
Величина маракa: 37,5 х30 мм
Важе неограничено.

„Радост Европе” је највећа и најстарија међународна манифестација дечјег стваралаштва, установљена давне 1969. године поводом Светског дана детета. Сваке године, почетком октобра, у Београд стижу деца из многих земаља Европе – да играју, певају, глуме, излажу своје ликовне радове, а пре свега се друже и добро забављају. Скоро да нема европске земље чија деца, у ових 46 година трајања манифестације, нису била гости „Радости Европе”.

Део манифестације „Радост Европе” од 1998. чини и Међународни ликовни конкурс „Радост Европе”, који је такмичарског карактера, а његова тема је увек „Речник пријатељства”. Петнаест универзалних симбола (дете, Европа, хлеб, игра, књига, љубав, мајка, мир, отац, песма, пријатељ, птица, радост, слобода, сунце) саставио је велики књижевник и пријатељ деце Душко Радовић, повезавши децу широм света игром, песмом и коначно – сликом.

Изложба Међународног ликовног конкурса већ осамнаести пут од свог оснивања представља најуспелије радове младих ликовних стваралаца из земље и иностранства који својом богатом палетом улепшавају међународну манифестацију Радост Европе. Из године у годину, награђени радови сведоче о аутентичности визуелне културе детињства, развијајући сензибилитет како публике, тако и стручне јавности за овај облик ликовног израза. На наградном ликовном конкурсу награђују се радови деце узраста од четири до осамнаест година у пет старосних категорија. Временом је конкурс прерастао границе Европе, објединивши децу и младе из целог света. Најбољи дечји радови своје место налазе и на пригодној поштанској марки „Радост Европе”.

Мотив на марки: цртеж Катарине Ковачевић (11 година, Србија).

Мотив на вињети: цртеж Никол Адамик (7 година, Словачка).

Мотив на коверти: цртеж Немање Леонтијевића (11 година, Србија).

Стручна сарадња: Лидија Сеничар, уредник ликовног конкурса, Дечји културни центар Београд

Графичка обрада марке: Јакша Влаховић, академски графичар.

Каталошке информације
29. септембар 2016.
Уметничка обрада    Јакша Влаховић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
735. 70,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак:  8 + вињета
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрти: 735. Цртеж Катарине Ковачевић (11 година, Србија).
Величина маракa: 30 х 37,5мм
Важе неограничено.

Пригоднe поштанске марке са темом ЕВРОПА спадају међу најпопуларније на свету. Прва марка овог издања објављена је 15. септембра 1956, а њен аутор, Француз Данијел Гонзаге, симболички је приказао стварање нове Европе разрушене светским ратом, као кулу са вертикално поређаним словима речи ЕUROPA. Скеле око куле симболизују изградњу нове Европе. Марку је 1956. објавило шест земаља – Белгија, Француска, Немачка, Италија, Луксмебург и Холандија. Југославија, прва држава тадашњег комунистичког блока која се прикључила објављивању пригодног издања ЕВРОПА, своју прву марку ЕВРОПА објавила је 1969, на десетогодишњи јубилеј Конференције европских управа пошта и телекомуникација ЦЕПТ, а поводом пријема тадашње Заједнице југословенских ПТТ у ову организацију.

Нацрт на марки представља архитектонску структуру чији је главни елемент колонада састављена од речи „Европа – ЦЕПТ” и дело је Андрeje Миленковића, према пројекту Италијана Луиђија Газбаре и Ђорђа Беле. Од 1957. до 1974. све марке ЕВРОПА имале су јединствено ликовно решење, а од 1974. ЦЕПТ само предлаже тему, а поштанске управе креирају индивидуална ликовна решења. 1984, поводом 25 година ЦЕПТ, све земље објављују марку која има заједничко ликовно решење. ПостЕвропа преузима издавање пригодне марке ЕВРОПА 1993. године, такође са заједничком темом за све земље чланице. 2000. године је 57 земаља објавило марку истог ликовног решења – шест звезда у кули, а ове године, поводом обележавања 60 година од првог издања ЕВРОПА, све чланице ПостЕвропе објавиле су марку са ликовним решењем чија је ауторка Доксиас Сергидоу са Кипра. Од 2002. ПостЕвропа организује и избор за најлепшу марку издања ЕВРОПА. Наша пригодна марка са темом „Национални музички инструменти”, ауторке Надежде Скочајић, креаторке марака „Поште Србије”, изабрана је за најлепшу марку издања ЕВРОПА за 2014. годину. Oвогодишњом емисијом „Дан марке”, „Пошта Србије” још једном обележава 60 година од првог издања ЕВРОПА, објављујући две марке посвећене овом јубилеју.

Мотив марке номинале 23 динара је прво наше издање „Европа ЦЕПТ” из 1969. године, нацрт А. Миленковића.

Мотив марке номинале 70 динара је издање „Европа ЦЕПТ” из 1978, са темом „Споменици – Голубац, средњовековни град на Дунаву”, аутора А. Миленковића.

Графичка обрада марака: Јакша Влаховић, академски графичар.

Каталошке информације
11. октобар 2016.
Уметничка обрада    Јакша Влаховић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
736. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
737. 70,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 25
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрти: 736. Наше прво издање „Европа ЦЕПТ” из 1969.године, нацрт А.Миленковића; 737. Издање „Европа ЦЕПТ” из 1978., са темом „Споменици – Голубац, средњовековни град на Дунаву”, аутора А.Миленковића.
Величина маракa:  37,5 х 30мм
Важе неограничено.

Хришћански свет празник Рођења Христовог светкује 25. децембра, али три православне патријаршије – Јерусалимска, Руска и Српска време рачунају по Јулијанском календару, па због разлике од 13 дана, овај празник славе 7. јануара. Божић је један од најзначајнијих и најрадоснијих хришћанских празника, a његова порука је порука мира и љубави. Божић се код нас слави три дана. На дан уочи Божића, Бадњи дан, уноси се бадњак од храстовог дрвета у кућу, пали се кандило, простире слама и стављају се слаткиши, суво воће и новчићи. Слама симболизује јасле у којима је Исус рођен. Бадњак је симбол дуговечности и чврстине трајања хришћанства, као и топлоте љубави коју нам Христос доноси својим рођењем. На сам дан Божића, рано ујутру, звоне звона на храмовима и објављују долазак и рођење Христово. Народ одлази у цркву на Божићну литургију и сви се поздрављају речима „Христос се роди” и „Ваистину се роди”.

На маркама и коверти приказани су детаљи фреске „Рођење Христово” из манастира Градац. Градац, Благовештенски манастир у долини Ибра, задужбина је краљице Јелене Анжујске, жене српског краља Уроша I. Манастирски комплекс завршен је око 1276. Црква је изграђена од тесаног камена са битним обележја рашке стилске групе. Живопис, очуван само у фрагментима, убраја се у драгоцена дела српског средњовековног наслеђа. Композиције изведене на зидовима одишу монументалношћу, а међу њима се издваја „Рођење Христово”, својим наративним приказом, са централним мотивом Богородице са малим Христом које окружују призори: најављивање пастирима, купање новорођеног Христа и поклоњење пастира, затим посебно Долазак и повратак три мудраца, Сан Јосифов, Бекство у Египат, Испитивање учених, Пријем мудраца и Покољ деце у Витлејему. Манастирски комплекс је реконструисан, а живопис је конзервиран у периоду од 1962 –1973. После изградње новог конака 1990. у манастиру је обновљен духовни живот.

Мотиви на маркама и коверти: „Рођење Христово”, детаљи фреске из манастира Градац, крај 13. века.

Стручна сарадња: Српска православна црква, Жичка епархија.

Графичка обрада марака: Надежда Скочајић, академски сликар-графичар.

Каталошке информације
18. октобар 2016.
Уметничка обрада   Надежда Скочајић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
738. 23,00 дин (вишебојна) 215.000
739. 100,00 дин (вишебојна) 100.000
Табак:  25
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрти: 738. „Рођење Христово”, детаљ фреске, манастир Градац, 13в.; 739. „Рођење Христово”, Бекство у Египат, детаљ фреске, манастир Градац, 13в.
Величина маракa: 37,5 х 30мм
Важе неограничено.

Стрељање у Крагујевцу 21. октобра 1941. један је од највећих злочина немачке војске у Другом светском рату. У акцији одмазде, у једном дану, за само седам сати, Немци су убили неколико хиљада мушкараца, жена и деце. Повод за стрељање били су немачки губици 16. октобра 1941. године када је, у борби са партизанима и четницима у околини Крагујевца, погинуло десет и рањено 26 немачких војника. Одмазду су отпочели 19. октобра у селима Маршићу, Мечковцу (Илићеву) и Грошници, за сваког убијеног немачког војника стрељано је 100, а за сваког рањеног 50 талаца. Села су, како су говорили, била легла бандита. Према досадашњим подацима, тога дана је стрељано 415 људи, а 21 особа је успела да преживи. Већ 20. октобра је више хиљада грађана Крагујевца ухапшено и затворено у топовске шупе на периферији града; међу њима и више стотина ђака крагујевачких средњих школа. Увече, око 18 сати, изведена је на стрељање посебна група од 123 људи, затвореника из крагујевачког затвора, комуниста, националиста и Јевреја. Био је ово само увод у трагедију која ће почети 21. октобра у 7 сати ујутро. Из топовских шупа куљале су реке људи које су Немци одводили на стрељање. До 2 сата поподне све је било готово. У долинама Ердоглијског и Сушичког потока лежало је убијено неколико хиљада људи, међу којима око 300 крагујевачких младића и ђака средњих школа и 23 деце од 12 до 15 година, махом Рома, чистача ципела.

Вишедеценијским истраживањем овог злочина, у Музеју 21. октобар сакупљени су подаци за 2.264 стрељана лица и 31 преживелог. Мајор Паул Кениг, који је руководио стрељањем, надмашио је у суровости и чудовишну наредбу генерала Франца Бемеа –100 за једног, према којој је, за губитке које су имали, требало да стреља 2300 људи. Он је у три дана, извео на стрељање 2.854 особе. Игром судбине, 62 особе су преживеле. После рата, простор на коме је извршено стрељање претворен је у меморијални комплекс посвећен жртвама овог злочина, на чијем је улазу 1976. године подигнут музеј. Споменик стрељаним ученицима и професорима, постао је симбол крагујевачке трагедије и града Крагујевца.

Мотив на марки: Споменик бола и пркоса (Анте Гржетић, 1959). Мотив на вињети и коверти: Споменик стрељаним ђацима и професорима (Миодраг Живковић, 1963). У позадини марке и коверте приказан је текст Обзнане којом је немачка месна командатура Крагујевца објавила стрељање становника Крагујевца, октобра 1941.

Стручна сарадња: Јелена Давидовић, музејски саветник, Спомен-парк Крагујевачки октобар.

Графичка обрада марке: Надежда Скочајић, академски сликар-графичар.

Каталошке информације
21. октобар 2016.
Уметничка обрада    Надежда Скочајић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
740. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак:  8 + вињета
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрти: 740. Споменик бола и пркоса,( Анте Гржетић, 1959.).
Величина маракa: 37,5 х 30мм
Важе неограничено.

Стећци

Стећци су средњовековни надгробни камени споменици сачувани на подручју Босне и Херцеговине, у западним деловима Србије и Црне Горе, као и у средишњим и јужним деловима Хрватске. Претпоставља се да се јављају у другој половини 12. века, најинтензивније се израђују током 14. и 15. века, док у 16. веку полако нестају. Евидентирано је око 70.000 стећака на 3.300 локалитета на тој територији.

Материјал за израду стећака је кречњак – најчешћа врста камена у овим крајевима, врло погодна за обраду. Каменоломи су углавном били у близини гробаља, с обзиром на то да су у питању блокови тешки и до неколико тона.

Према облицима, стећци се деле у пет основних типова с варијацијама: плоча, сандук, слемењак, крст и стуб. Украсне мотиве чине: социјални и религиозни симболи (различити облици крстова, оруђе, оружје, млад месец и звезде, антропоморфни љиљани, соларни мотиви…), фигуралне представе (прикази мушкараца и жена, животиња, борбе, турнира, лова, поворке људи – посмртна кола) и разноврсни биљни и геометријски орнаменти.

Средњовековна камена надгробна обележја – стећци у Босни и Херцеговини, Црној Гори, Хрватској и Србији уписани су на Листу светске баштине УНЕСКО 15. јула 2016. године. Република Србија заступљена је стећцима са археолошких налазишта Мраморје у Перућцу и Мраморје у Растишту (општина Бајина Башта), као и Грчко гробље у селу Хрта (општина Пријепоље).

Мотиви на маркама: номиналa 23 РСД – Дрво живота, Бурђића раст код Крупња, XIV век; номиналa 46 РСД – Змај, Мраморје у Липеновићу, Крупањ, XIV век; номиналa 50 РСД – Аркаде, Грчко гробље у селу Хрта, Пријепоље, XIV–XV век. Мотив на коверти: Дрво живота, Мраморје у Липеновићу, Крупањ, XIV век.

Стручна сарадња: Републички завод за заштиту споменика културе – Београд.

Ликовна обрада марака: Анамари Бањац, академски сликар.

Каталошке информације
3. новембар 2016.
Уметничка обрада  Анамари Бањац
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
741. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
742. 46,00 дин (вишебојна) 25.000
743. 50,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак:  10
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрти: 741. Дрво живота, Бурђића раст код Крупња, 14в.; 742. Змај, Мраморје у Липеновићу, Крупањ,14в.; 743. Аркаде, Грчко гробље у селу Хрта, Пријепоље, 14-15в.
Величина маракa: 37,5 х 30мм
Важе неограничено.

Жаба чита новине, Ј. Ј. Змај

Седи жаба сама / На листу локвања,

Од жаркога сунца / Штитом се заклања.

Да новине чита, / То вам слика каже,

Ал’ не мож’ да нађе / Штa јој очи траже.

Знате већ о чему / Жабе бригу воде:

Хоће ли се скоро / Одселити роде.

Јован Јовановић Змај (1833 – 1904) је био лиричар српског романтизма и родоначелник песништва за децу у српској поезији. Спонтано, нежно и благо, шаљиво али поучно, Змај кроз своју поезију неосетно и ненаметљиво учи децу о природи, стварима, животним ситуацијама, добрим али и оним лошим. Опсег његове лирике је читаво детињство, од колевке до дечаштва, са свиме што дечјем свету припада – играма и играчкама, животињама, односом према одраслима, а у богатој и разно-врсној галерији његових песничких ликова су и мали Јова, материна маза, лењи Гаша, Јуца и Стева, али и жаба и рода, пачићи… Па и кад немају конкретну етичку поуку, Змајеве песме за децу су веселе, раздрагане и креативне, баш као дечја игра.

Прву своју песму за децу, Гаша, Змај је објавио 1858. године. Од тада па до смрти, написао је деци више од 450 песама, подстакнут не само љубављу према њима, већ и личном трагедијом која га је задесила, смрћу својих најмилијих, жене Руже и деце, којима је посветио збирке лирских песама Ђулићи и Ђулићи увеоци. Змај је писао и сатиричне и политичке песме а, иако лекар по занимању, читавог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа. Уређивао је књижевни часопис Јавор, сатиричне листове Жижа, Стармали и Комарац, а 1880. покре-нуо је, и до краја живота уређивао, познати дечји лист Невен. Бавио се и преводилачким радом и са успехом је преводио песме Шандора Петефија, Гетеа и Хајнеа.

Стихови најпознатијих Змајевих дечјих песама попут Мали коњаник, Пачија школа, Таши таши, Зимска песма, Жаба чита новине… и данас су обавезна и омиљена литература и међу родитељима и међу најмлађима.

Уметничка обрада марака: Мирослав Николић.

Каталошке информације
9. новембар 2016.
Уметничка обрада Мирослав Николић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
744. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
745. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
746. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
747. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак:  16
На ковертима са жигом ПД (FDCх2)
Нацрти: 744.Стилизовано разигран ликовни приказ песме Ј. Ј. Змаја „Жаба чита новине”; 745. Стилизовано разигран ликовни приказ песме Ј. Ј. Змаја „Жаба чита новине”; 746. Стилизовано разигран ликовни приказ песме Ј. Ј. Змаја „Жаба чита новине”; 747. Стилизовано разигран ликовни приказ песме Ј. Ј. Змаја „Жаба чита новине”.
Величина маракa: 37,5 х 30мм
Важе неограничено.

225 година од рођења Симе Милутиновића Сарајлије

Симеон Милутиновић – Сима Сарајлија (3. октобар 1791, Сарајево – 30. децембар 1847, Београд) је био српски песник. У Немачкој је слушао филозофију и упознао се са угледним немачким књижевницима (Гете) и том приликом штампа свој еп Сербијанку. По повратку постаје Његошев васпитач на Цетињу, а касније цариник, полицајац, секретар министарства и члан апелације. Бавио се писањем стихова, политиком, историографијом, лингвистиком. Остала важнија дела су: епске песме Тројебратство и Тројесестарство; драма из историје Црне Горе Дика црногорска, трагедија Обилић, једна збирка лирских песама и два историјска списа: Историја Србије, која обухвата само време од 1813-1815, и Историја Црне Горе од давних до новијег времена.

175 година од рођења Лазе Костића

Лаза Костић (12. фебруар 1841, Ковиљ – 26. новембар 1910, Беч) – српски књижевник, песник, новинар, драмски писац, преводилац и естетичар, један од најзначајнијих књижевника српског романтизма. Писао је лирске, епске песме, баладе и романсе, приповетке Чедо вилино, Махараџа, Мученица, три драме Максим Црнојевић, Пера Сегединац, Ускокова љуба или Гордана, естетичку расправу Основа лепоте у свету с особеним обзиром на српске народне песме, филозофски трактат Основно начело, Критички увод у општу философију и велику монографију О Јовану Јовановићу Змају (Змајови), његовом певању, мишљењу и писању, и његовом добу. Међу најпознатијим делима су му Међу јавом и мед сном, као и Santa Maria della Salute. Значајни су и његови преводи Шекспира: Хамлет, Ромео и Јулија и Ричард III.

125 година од рођења Станислава Винавера

Станислав Винавер (1. март 1891, Шабац – 1. август 1955, Нишка Бања) – српски песник и преводилац, сатиричар, новинар, књижевник и есејиста. Био је припадник групе нових модернистичких српских књижевника, и као песник и есејиста утемељивач експресионистичког покрета; написао је Манифест експресионистичке школе, као и најпознатија дела: збирку симболистичке поезије Мјећа, Приче које су изгубиле равнотежу, Мисли, Варош злих волшебника, Громобран свемира, Чувари света, Икаров лет, Ратни другови, Европска ноћ, Језик наш насушни, Заноси и пркоси Лазе Костића. Винавер је први превео Хашековог Доброг војника Швејка, Раблеовог Гаргантуу и Пантагруела, Керолову Алису у земљи чуда, Твенове Доживљаје Тома Сојера.

125 година од рођења Тина Ујевића

Аугустин Тин Ујевић (5. јул 1891, Вргорац, Аустроугарска – 12. новембар 1955, Загреб, ФНРЈ) – један од највећих југословенских и хрватских песника. Снажан и плодан стваралац оригиналног талента, он је својим присуством у књижевности између I и II светског рата живо утицао на њен ток и развој; песник изразитог сензибилитета и префињеног укуса, критичар, есејистa и фељтонистa. Добар зналац више страних језика, преводио је Прустa, Рембоa, Поa… Најзначајнија дела су му: Лелек себра, Колајна, Два главна богумил: Толстој и Ганди, Недјеља малољетних, Ауто на корзу, Ојађено звоно, Људи за вратима гостионице, Скалпел каоса, Жедан камен на студенцу; најпознатије песме: Свакидашња јадиковка, Колајна, Мисао на њу, em>Високи јаблани, Одлазак, Опроштај.

125 година од рођења Михаила Булгакова

Михаил Афанасјевич Булгаков (15. мај 1891, Кијев – 10. март 1940, Москва) – руски писац, драматург и позоришни редитељ. Писао је на руском језику. Аутор је великог броја приповедака, прича, фељтона, позоришних комада, драматизација, филмских сценарија и оперских либрета. Најпознатија дела: романи Мајстор и Маргарита, Живот господина де Молијера, Позоришни роман, em>Бела Гарда, Копито инжењера, драме Дани Турбинових, Бег, Робовање лицемера или Молијер, Адам и Ева, Батум, Последњи дани или Пушкин, Приглупи Журден, комедије Зојкин стан, Иван Васиљевич, те циклус прича Белешке младог лекара.

125 година од рођења Лајоша Зилахија

Лајош Зилахи (27. март 1891, Нађсалонта, Трансилванија – 1. децембар 1974, Нови Сад) – мађарски писац и драматург. Један је од водећих, ако не и најчитанији прозни мађарски аутор двадесетог века. Неколико његових романа је преведено на десетине језика, а најпознатија дела су: Арарат, Самртно пролеће, Кад душа замире, Заробљеници, Вода нешто носи, Два затвореника, Дезертер, Освета оружја, Бесан анђео, Пурпурни век.

150 година од рођења Василија Кандинског

Василиј Кандински (16. децембар 1866, Москва – 13. децембар 1944, Неј на Сени) – руски сликар који је поседовао врло високу сликарску интелигенцију и имао истанчан осећај за боје и форме. Свим је бојама дао дубљи унутрашњи значај и асоцијације па их је стављао поред супротних боја. Основао је уметничку групу Плави јахач и аутор је веома утицајне књиге О духовности у уметности. Прошао је дуг сликарски пут од експресионизма, апстракције, конструктивизма са геометријским сликама. Слично као у музици, делио је своја дела у три категорије: импровизацију, импресију и композицију. Његова дела спадају у уметнички покрет данас знан као апсктактни експресионизам (Фуга, Амазонка на коњу, Јесен у Мурнау, Нина Кандински, Јесен у Бајерну, Бела линија, Импровизација 209, Композиција X…)

175 година од рођења Антоњина Дворжака

Антоњин Дворжак (8. септембар 1841, Нелахозевес – 1. мај 1904, Праг) – чешки композитор и диригент романтичне музике. Успешно је комбиновао народну музику са симфонијском и камерном музиком. Стварао је симфоније (најпознатија је у е-молу Симфонија Новог Света), опере (Русалка, Јакобин, Ђаво и Каћа) симфонијске поеме, песме, увертире, оркестарске композиције, камерну музику као и концерте – За виолину, За виолончело, За клавир и оркестар, Хумореску, Словенске игре. Дворжак је био следбеник неоромантизма и један од твораца чешке националне школе.

Уметничка обрада: мр Марина Калезић, академски сликар.

Каталошке информације
23. новембар 2016.
Уметничка обрада    Марина Калезић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
748. 23,00 дин (вишебојна) 10.000
749. 70,00 дин (вишебојна) 10.000
750. 23,00 дин (вишебојна) 10.000
751. 70,00 дин (вишебојна) 10.000
752. 23,00 дин (вишебојна) 10.000
753. 70,00 дин (вишебојна) 10.000
754. 23,00 дин (вишебојна) 10.000
755. 70,00 дин (вишебојна) 10.000
Табак:  карнет
На ковертима са жигом ПД (FDCх4)
Нацрти: 748. Портрет Симе Милутиновића Сарајлије; 749. Портрет Лазе Костића; 750. Портрет Станислава Винавера; 751. Портрет Тина Ујевића; 752. Портрет Михаила Булгакова; 753. Портрет Лајоша Зилахија; 754. Портрет Василија Кандинског; 755. Портрет Антоњина Дворжака.
Величина маракa: 35х34,8мм
Величина корице карнета: 344×105,6мм (обрезане-отворене)
Величина табака у карнету: 166×95,6мм (обрезан)
Важе неограничено.

Др Војислав М. Суботић млађи, неуропсихијатар, сматра се оснивачем судске психијатрије код нас. Рођен је 24. децембра 1866. у селу Рамаћи код Крагујевца, у свештеничкој породици. Гимназију је завршио у Крагујевцу, 1866. уписао медицину у Бечу, а психијатрију је специјализирао у Бечу и Паризу где је 1894. и положио специјалистички испит. На службу у Болницу за душевне болести у Београду ступио је 1892. године; 1907. постао је примаријус, а 1911. постављен је за управника Болнице.

Био је учесник Српско-Бугарског рата 1885. године, Балканских и Првог светског рата и напредовао је до чина резервног санитетског потпуковника; био је и дугогодишњи секретар Српског црвеног крста као и благајник, секретар, а од 1921. и председник Српског лекарског друштва.

У Првом светском рату изгубио је сина јединца и жену, а и сам се разболео и био заробљен 1915. До краја рата радио је у Београду у Болници за душевне болести и био ангажован као заступник председника Српског црвеног крста.

Др Суботић био је велики добротвор. Сав приход од књиге Др Владан Ђорђевић. Педесетогодишњица књижевног рада 1860-1910 коју је објавио 1910, поклонио је Фонду за сироте лекаре, њихове удовице и лекарску сирочад Српског лекарског друштва. Због бесплатних прегледа и новчане помоћи сиромашнима током Првог светског рата звали су га сиротињска мајка. Године 1915. основао је Задужбину медецинара Луке и његових родитеља Меланије и др Војислава М. Суботића у коју је уложио сву своју непокретну имовину у корист сиромашних лекара у Србији и за школовање ратне сирочади.

Одликован је орденом Светог Саве III степена, Таковског крста IV степена, Белог орла IV степена, Крста Милосрђа, Српског црвеног крста и више руских одликовања и одликовања страних друштава Црвеног крста. Објавио је пет изузетно значајних књига и 38 научних и стручних радова у земљи и иностранству. Преминуо је у Бечу, 1922. године.

Стручна сарадња: академик Радоје Чолаковић, професор емеритус, председник Српског лекарског друштва, Београд.

Ликовно решење: Анамари Бањац, академски сликар.

Каталошке информације
9. децембар 2016.
Уметничка обрада   Анамари Бањац
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
756. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак:  25
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрти: 756. Портрет др Војислава М. Суботића
Величина маракa: 30 х 37,5мм
Важе неограничено.