Опис
175 година од рођења Јосифа Маринковића
Јосиф Маринковић (Врањево, Банат, 15. септембар 1851 – Београд, 13. мај 1931) био је српски композитор, хоровођа, диригент Београдског певачког друштва и Академског певачког друштва „Обилић”, као и музички педагог. Студирајући у Прагу и Бечу усавршио је своје музичко образовање и био активни учесник у развоју музичког живота у Србији. У Маринковићевом стваралачком опусу најзначајније место припада соло песмама које је компоновао на стихове наших песника романтичара или по мотивима народних песама. Сматра се утемељивачем овог жанра у српској музици. Био је члан Српског ученог друштва од 1884. године, почасни члан Српске краљевске академије од 1892, а њен дописни члан од 1907. године.
175 година од рођења Ђорђа Крстића
Ђорђе Крстић (Стара Кањижа, 19. април 1851 – Београд, 30. октобар 1907) био је српски сликар, један од најзначајнијих представника реализма у српском сликарству. Школовао се на Ликовној академији у Михену као стипендиста кнеза Милана Обреновића (1854–1901). По повратку са студија, путовао је по Србији са циљем да забележи пејзаже и прикаже народни живот. Представио је ентеријере старих кућа, средњовековне цркве и манастире, пределе и историјске споменике, студије народних ношњи и идеализоване сцене свакодневног живота. Осликао је и неколико значајних иконостаса. Поред бављења сликањем, радио је и као наставник цртања у више београдских школа. Међу најзначајнијим делима издвајају се Анатом, Утопљеница, Бабакај и Пад Сталаћа, а највећи број његових дела чува се у збирци Народног музеја Србије. Био је члан Српског ученог друштва од 1884. и почасни члан Српске краљевске академије од 1892. године.
Мотив на марки: Под јабуком (Гружанка са дететом) (детаљ), 1883, уље на платну; мотив на насловној страни корица карнета: Анатом (Антрополог), 1880, уље на платну – оба дела из збирке Народног музеја Србије.
150 година од рођења Милана Ракића
Милан Ракић (Београд, 30. септембар 1876 – Загреб, 30. јун 1938) био је српски књижевник, песник, дипломата и академик. Школовао се у Паризу, у који је отишао под утицајем француских песника симболиста и као велики поштовалац француске културе. Када се вратио у Београд, постао је дипломата за српску, а касније и југословенску владу. Своје прве песме објавио је у Српском књижевном гласнику 1902. године, а потом су уследиле три збирке песама – 1903, 1912. и 1924. године. Дописни члан Српске краљевске академије постао je 1922, а њен редовни члан 1934. године.
150 година од рођења Стевана Алексића
Стеван Алексић (Арад, 23. децембар 1876 – Јаша Томић, 2. новембар 1923) потекао је из сликарске породице, па је прве уметничке поуке добио од оца, а потом је образовање стекао на минхенској академији. Први светски рат вратио га је у родни Банат, где се посветио сликању икона, симболичких композиција и портрета, међу којима се посебно истичу бројни аутопортрети и популарне жанр-сцене из кафанског живота. У историји српске уметности Алексић је насликао највећи број аутопортрета, често их компонујући као жанр-сцене са крчмом као местом збивања, веселим друштвом и представом смрти која вреба у позадини слике.
Мотив на марки: Аутопортрет у кафани (детаљ), око 1904; мотив на коверти: Аутопортрет са мачком, 1913; мотив на полеђини корица карнета: Анђео мира I, 1916. – сва дела из фундуса Галерије Матице српске.
100 година од рођења Данила Николића
Данило Николић (Сплит, 2. фебруар 1926 – Београд, 6. фебруар 2016) је био један од најзначајнијих српских прозаиста друге половине XX века. Аутор је више књига приповедака, романа и мемоарске прозе, међу којима су најпознатије збирке приповедака Мале поруке, Повратак у Метохију, Проветравање владара, романи Фајронт у Гргетегу, Коректор, Улазак у свет и дела мемоарске прозе Велика празна река, Прах за позлату и Црта за сабирање. За свој књижевни рад добио је награде „Бора Станковић”, „Бранко Ћопић”, „Иво Андрић”, НИН-ову награду, награде „Меша Селимовић”, „Стеван Пешић”, „Вељкова голубица“ и Златни крст кнеза Лазара. У колекцијама „Бисери светске књижевности” и „Романи XX века” објављени су Краљица забаве и Јесења свила у тиражима од 50.000 и 100.000 примерака.
Његов легат са личним предметима и књигама из његове библиотеке део је Адлигатовог Музеја књиге и путовања и Музеја српске књижевности.
100 година од рођења Јована Јовичића
Др Јован Јовичић (Врдник, 5. јул 1925 – Београд, 26. септембар 2013) био је уметник ренесансног формата – гитариста, композитор, педагог, научник и физичар. Одржао је више од 2200 концерата широм света и утемељио педагогију класичне гитаре капиталном петотомном Школом за гитару. Био је редовни професор Електротехничког факултета у Београду. Од 2008. године Међународно такмичење за класичну гитару, у оквиру Војвођанског фестивала класичне гитаре у Новом Саду, поносно носи његово име.
За мотив у позадини марке и на коверти коришћена је фотографија Стевана Крагујевића Јован Јовичић млади.
Стручна сарадња на издању: Српска академија наука и уметности; Народни музеј Србије; Галерија Матице српске; Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”; Асоцијација гитариста Војводине.
Уметничка реализација издања: Надежда Скочајић, академски графичар.
