Опис
150 година од рођења Сергеја Рахмањинова
Сергеј Васиљевич Рахманинов (Сергей Васильевич Рахманинов, Семјоново, 2. април 1873 – Беверли Хилс, 28. март 1943) руски композитор, пијаниста и диригент, био је кључни представник романтичарске музи-чке традиције и један од најзначајнијих композитора 20. века.
Славу и светско признање Рахмањинов је стекао због своје виртуо-зне пијанистичке вештине, фантастичног осећаја за ритам и леген-дарних техничких могућности. По мишљењу многих, био је највећи пијаниста 20. века.
Почео је да компонује веома рано, већ са тринаест година, са девет-наест је завршио свој Концерт за клавир бр. 1 (Оп. 1, 1891), а своју прву симфонију, Симфонију бр. 1 (Оп. 13, 1896), компоновао је 1896. Каријеру диригента почео је 1904. године у Бољшој театру.
Живот Сергеја Рахмањинова обухватао је изазовне периоде, укљу-чујући и турбулентна догађања у Русији и Октобарску револуцију. Из Русије се иселио 1908. године, прво у Италију, потом у Немачку па у Сједињене Америчке Државе, у којима је стекао популарност након веома успешне турнеје 1909. године.
Богат ауторски опус Сергеја Рахмањинова – између осталог, четири клавирска концерта, три симфоније, две клавирске сонате, три опере и више хорских дела, обележен је дубоком емоционалном снагом, комплексношћу и виртуозношћу у најбољој традицији позног романтизма, због чега се његови најпознатији радови, укључујући „Рапсодију на тему Паганинија” и „Други концерт за пијано и оркестар”, сматрају врхунцем романтичарске музике.
Музичко дело Сергеја Рахмањинова обележило је читаву једну епоху, а његов укупан уметнички и извођачки опус обележио је музику 20. века.
100 година од рођења Бисерке Цвејић
Бисерка Цвејић (рођ. Катушић; Крило, 5. новембар 1923 – Београд, 7. јануар 2021) једна је од најзначајнијих и најцењенијих оперских певачица нашег времена. У свету опере оставила је неизбрисив траг својим изузетним талентом, посвећеношћу уметности и импресивном каријером која је трајала деценијама, током које је остварила 77 мецосопранских улога у скоро 1.800 представа на сценама широм света.
Професионалну каријеру започела је педесетих година прошлог века у Народном позоришту у Београду, брзо стичући репутацију по својој моћној, емотивној интерпретацији улога. На позив Херберта фон Карајана 1961. прихвата ангажман у Бечкој опери и са њим сарађује до 1979. године.
Њено певачко умеће било је цењено широм света. Наступала је у Миланској скали, Метрополитен опери, Париској опери и свим значајнијим оперским кућама у свету.
На врхунцу каријере, 1978. године, повлачи се са позорнице и посвећује се образовању младих певача, прво као професор соло певања на Факултету музичке уметности у Београду, а касније и на Уметничкој академији у Новом Саду. Са супругом Душаном Цвејићем објавила је књигу „Уметност певања”, а њен обиман и запажен педагошки рад, којим је преносила своје знање и искуство генерацијама младих уметника, трајно је утицао на развој оперске сцене.
Способност да пренесе дубоке емоције кроз музику и импресивна вокална техника учиниле су Бисерку Цвејић омиљеном међу љубитељима опере и узором многим младим уметницима.
Бисерка Цвејић носилац је највишег француског одличја, ордена Легије части и награде за животно дело „Доситеј Обрадовић”. Њена огромна улога у популаризацији опере у Србији и промоцији домаћих талената неизмерно је допринела културном идентитету наше земље. Преминула је 7. јануара 2021. године у Београду.
100 година од рођења Виславе Шимборске
Вислава Шимборска (Maria Wisława Anna Szymborska; Бнин, 2. јул 1923 – Краков, 1. фебруар 2012), пољска песникиња, есејиста и преводилац, добитница Нобелове награде за књижевност, једна је од најоригиналнијих и најважнијих савремених пољских књижевница чије стваралаштво карактеришу интелигенција, дубока интроспекција и маштовитост.
Почела је да ствара врло рано, још у тинејџерским годинама. Прву збирку песама „Dlatego żyjemy” („Зато живимо”), објавила је 1952. године.
Међу најзначајнија њена дела убрајају се збирке песама „Wołanie do Yeti” (Вапај Јетија, 1957), „Sól ziemi” (Со земље, 1962), „Wiersze wybrane” (Изабране песме, 1967), „Sto pociech” (Сто утеха, 1967), „Czarny pasek” (Црна трака, 1976).
Кроз своје стихове, Шимборска је истраживала парадоксе људског постојања, постављајући питања о смислу живота, љубави и уметности. Дубоко интроспективна, интелектуално оштра и веома вешта у игри речима и маштовитој употреби језика, Шимборска је писала поезију богату хумором, што читање њених песама чини правим ужитком.
Нобелову награду за књиженост добила је 1996. године, „за поетску машту која сарказмом осветљава друштвену стварност”. Дела су јој превођена на готово све европске језике, арапски, хебрејски, јапански и кинески. Иако њен поетски опус није био одвећ обиман, јединствен песнички израз којим је оштроумно осветљавала суштину људског искуства учинили су да дело Виславе Шимборске остави неизбрисив печат на пољској и светској књижевној сцени.
Стручна сарадња: Универзитетска библиотека „Светозар Марковић”, Београд
Уметничка обрада издања: мр Бобан Савић, академски сликар
Графичка реализација: Надежда Скочајић, академски графичар
