Кинеска култура, стара хиљадама година, негује традицију изврсности која се преноси до данашњих дана. Она дубоко утиче на духовни свет и живе обичаје кинеског народа и дарује свету и човечанству драгоцено културно наслеђе и духовно богатство.

Кинески знакови зодијака су дванаест животиња којима одговара дванаест астролошких грана, укључујући миша, вола, тигра, зеца, змаја, змију, коња, козу, мајмуна, петла, пса и свињу, са дванаестогодишњим циклусом. У кинеском периоду пре династије Ћин, он се већ развио у релативно потпун систем зодијака.

Година која је пред нама означава годину Змаја. Обдарен урођеном храброшћу и ентузијазмом, змај је симбол благонаклоности и среће, најављујући годину пуну могућности и позитивности.

Материјал за реализацију пригодне поштанске марке уступило је Министарствo културе и туризма Народне Републике Кине.

Стручна сарадња: Кинески културни центар у Београду Графичка реализација: Надежда Скочајић, академски графичар

Каталошке информације
9. фебруар 2024.
Уметничка реализација: Надежда Скочајић
Вишебојни офсет „Форум” Н.Сад; з.ч. 13 3/4
1299. 120,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 10
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: 1299. змај, кинески знак зодијака 2024. године
Величина марака : 31,9 x 42 mm
Важе неограничено.

Народе Србије и Словеније спаја словенско порекло, блиски језици и културе и заједнички дељена историја. Република Србија и Република Словенија имају одличне билатералне односе, а сарадњe у областима привреде, науке, културе, спорта и образовања јесу на изузетно високом нивоу. Овим издањем одаје се признање и истиче се углога коју су три велике историјске личности Словеније имале у историји Словеније и Србије.

Јуриј Вега (23. 3. 1754 – 26. 9. 1802) био је словеначки математичар и артиљеријски официр. Остаће запамћен као математичар који је оборио тадашњи светски рекорд у израчунавању децимала броја пи (са 140 израчунатих децимала), инжењер који је регулисао токове река Саве и Љубљанице. Српски народ највише ће га памтити као ратног хероја, који је командујући артиљеријом ослободио Београд од Турака 1788. године.

Франц Миклошич (29. 11. 1813 – 7. 3. 1891) био је словеначки филолог и лингвиста, члан Српског ученог друштва и касније Српске краљевске академије. Оставио је велики број изузетно важних лингвистичких достигнућа за словеначки и српски језик. Његова „Упоредна грамтика словенских језика” и „Речник старословенско-грчко-латински” сматрају се за нека од најважнијих дела у овој научној области тог периода. Био је потписник Бечког књижевног договора (1850. године) и носилац српског Ордена Светог Саве. 

Фридерик Прегл (3. 9. 1869 – 13. 12. 1930) био је словеначки хемичар, добитник Нобелове награде за хемију (1923. године), декан и проректор Универзитета у Грацу. Нобелову награду добио је у области хемије за заслуге у унапређењу квантне органске микроанализе. Његова метода омогућила је да се овај процес обавља са педесет пута мањим количинама материјала него до тада.  На тај начин су се отворила врата истраживањима из многих области у којима је било тешко или немогуће добити веће количине материјала за анализе.

Стручна сарадња: Универзитетска библиотека „Светозар Марковић” Уметничка реализација издања: Јакша Влаховић, академски графичар

Каталошке информације
Датум издања: 13. 2. 2024.
1300. 130,00 дин (вишебојна) 25.000
1301. 130,00 дин (вишебојна) 25.000
1302. 130,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 9
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Димензија марака : 31,9 x 42 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Нацрт: 1300. Портрет Јурија Веге
Нацрт: 1301. Портрет Франца Миколшича
Нацрт: 1302. Портрет Фридерика Прегла
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Јакша Влаховић
Важе неограничено.

Матица српска, једна од најважнијих установа културе у Републици Србији, посвећује 2024. годину обележавању великог јубилеја — „Два века Летописа Матице српске“.

Летопис Матице српске је књижевни часопис основан 1824. године у Новом Саду са циљем да се представе резултати стваралаштва, пре свега српског народа и на српском језику, у књижевности и науци. Оснивач часописа Георгије Магарашевић желео је, а два века касније можемо рећи и да је успео у томе, да створи централно место за окупљање и ширење знања из области језика, књижевности, историје, религије, фолклора и културе уопште, и то не само српског народа него и целог словенског света. Објављивање емисије пригодних поштанских марака „Два века Летописа Матице српске“ доприноси да се велики јубилеј годишњице излажења, али и сам књижевни часопис, на најбољи начин представи и приближи свим грађанима Републике Србије.

Георгије Магарашевић (10. 9. 1793 — 6. 1. 1830) био је српски писац, историчар и издавач који ће остати запамћен као покретач Летописа, најстаријег књижевног часописа на овим просторима и шире. Хуманиста по опредељењу, а заљубљеник у српску историју, језик и народ, Магарашевић је оснивањем Летописа оставио вечни траг и помен свом имену, а српској култури је обезбедио место трајног сећања на прошлост, простор за разматрање садашњости и залог за будућност.

Уметничка реализација издања: Мирослав Николић,
Марија Влаховић, академски графичар

Каталошке информације
Датум издања: 14. 02. 2024.
Број марака: 1
1303: 48.00 дин, тираж: 25.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: 10
Димензија марке : 35 x 31,9 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Мирослав Николић, Марија Влаховић
Нацрт: 1303. Портрет Георгија Магарашевића и први бројеви Летописа Матице српске
Важе неограничено.

Као датум званичног почетка емитовања радио програма код нас узима се 1. октобар 1924. године, дан почетка емитовања програма Радиофонске станице Београд–Раковица, прве у Србији, Краљевини СХС и на Балкану. Истог дана исте године почео је са емитовањем и радио програм у Бечу. Политика и сва остала дневна штампа онога доба објавили су вест о распореду радијског програма, радио–концерту који се одржавао уторком, четвртком и суботом послеподне у концертној сали у Кнез Михаиловој 42 у Београду, а емитовао се преко радио–телеграфске станице у Раковици.

Техничка новотарија онога доба наишла је на више него топао пријем слушатељства које је захтевало свкодневно редовно емитовање програма, па је новофоромирано предузеће Радио Београд АД, 24. марта 1929. године, речима које је изговорила Јелена Билбија, „Овде Радио Београд”, почело редовно емитовање радијског програма. Бомбардовање Београда 6. априла 1941. и немачка окупација Србије довели су до прекида програма Радио Београда, на чијим се таласима емитовао сигнал окупационе немачке станице Војнички радио Београд, познат по ратном хиту Лили Марлен.

Јелена Билбија се, 10. новембра 1944. поново обратила слушаоцима Радио Београда из ослобођеног главног града, познатим речима – Овде Радио Београд. Недуго након ослобођења, 1947. године, Радио Београд добија нову адресу – зграду у Хиландарској 2 са чијег крова и данас светле слова ове радио станице.

Весело вече, Караван, Добро јутро децо, Време спорта и разоноде, неке су од емисија уз које су генерације са ових простора одрастале слушајући гласове Драге Јонаш, Љиљане Марковић, Душанке Калањ, Миће Орловића, Светислава Вуковића, Јордана Ивановића, Марка Марковића и многих других који су, са таласа Радио Београда 1, а онда и Радио Београда 2 од 1958, трећег програма Радио Београда од 1965. и Програма 202 од 1969. године били свакодневни гости у домовима широм наших простора, чинећи Радио Београд најутицајнијом радио станицом на Балкану.

Стручна сарадња: Радио Београд
Уметничка реализација издања: Јакша Влаховић, академски графичар

Каталошке информације

Датум издања: 27. 2. 2024.
Број марака: 1
1304: 48.00 дин, тираж: 25.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: 25
Димензије марака : 31,9 x 35 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Јакша Влаховић
Нацрт: 1304. Зграда Радио Београда у Хиландарској улици, представљена као потенциометар за радио станице
Важе неограничено.

Лука Ћеловић – Требињац

Лука Ћеловић – Требињац (Придворци код Требиња, 18. октобар 1854 – Београд, 15. август 1929) био је чувени трговац, финансијер, доброчинитељ и задужбинар, један од најбогатијих људи у Србији с почетка 20. века. и велики добротвор Београдског универзитета.

Основну школу учио је у Требињу, шегртовао у трговини у Бања Луци и Брчком, а од 1872. и у Београду, где је био шегрт код Петра Радосављевића и Мите Игњатовића. Као добровољац, у лето 1875. придружио се устаницима у Херцеговини, а од 1876. се прикључио српској војсци током оба српско – турска рата. У јесен 1878. почиње да се самостално бави трговином. Већ 1882, као угледан трговац, учествује у оснивању Београдске задруге, која је била намењена малим, средњим трговцима, занатлијама и чиновницима и потпуно се посвећује активностима Задруге.

За члана Управног одбора Народне банке Србије изабран фебруара 1912. године, а исте године Указом Њ. В. Краља Петра  I од 7. фебруара, Лука Ћеловић је постављен и за члана Задужбинског савета при Министарству просвете, чији члан остаје све до своје смрти.

Током Првог светског рата, као члан Управног одбора Народне банке учествује у евакуацији трезора Народне банке са Ђорђем Вајфертом и Марком Стојановићем, најпре у Солун а потом и у Марсеј, где остаје до краја рата, помажући наше рањенике и избеглице.

Лука Ћеловић значајно је допринео и промени визуелног идентитета Београда, најпре подижући у Савамали породичну кућу у ул. Краљевића Марка 1, коју је 1903. саградио инж. Милош Савчић, а потом и учествујући у изградњи палате Београдске задруге и велелепног здања хотела „Бристол”, као и зграде Берзе. На свом имању, у данашњој Карађорђевој улици, подигао је и уредио велики и леп парк, који је обилазио сваког јутра. Све своје имање тестаментом је оставио Београдском универзитету. Основао је „Задужбину Луке Ћеловића – Требињца, београдског трговца” 1926. Године.

Енрико Јосиф

Енрико Јосиф (Београд, 1. мај 1924 – Београд, 13. март 2003) био је српски композитор, педагог, музички писац, професор и члан Српске академије наука и уметности.

Рођен је у јеврејској сефардској породици као Хајим Јосиф али га је отац, Моша Јосиф, трговац и заступник немачких и италијанских фирми, иначе поклоник музике и љубитељ чувеног италијанског тенора Енрика Каруза, од милоште звао Енрико. Мајка Софија, образована у Швајцарској, била је преводилац и члан међународног ПЕН клуба.

Ратне године породица Јосиф провела је у избеглиштву. Након завршетка рата враћају се у Београд где Енрико наставља школовање и матурира у Првој београдској гимназији. На Музичкој академији дипломирао је код професора Миленка Живковића 1954. године. Каријеру музичког педагога започео је 1955. у Нижој музичкој школи „Војислав Вучковић” (1955–1956) и Средњој музичкој школи „Корнелије Станковић” (1955–1957). Асистент на Одсеку за композицију на Музичкој академији постао је 1957. код свог професора Миленка Живковића. Током 1961. и 1962. године боравио је у Риму на студијском усавршавању, а након изненадне Живковићеве смрти 1964. године преузма његову катедру на Одсеку за композицију. За доцента је изабран 1965, ванредни професор постао је 1970, а звање редовног професора стекао је 1976. године. На месту редовног професора радио је до одласка у пензију 1989.

За дописног члана САНУ изабран је 1991, а редовни члан постао је 2000. године.

Компоновао је бројна вокално-инструментална, камерна, хорска и оркестарска дела међу којима су најпознатија, између осталих, „Соната антика”, „Смрт Стефана Дечанског, „Концерт за клавир и оркестар”, „Хамлет” и друга.

Енрико Јосиф умро је у Београду, 13. марта 2003. Сахрањен је на Јеврејском гробљу.

Владета Јеротић

Владета Јеротић (Београд, 2. август 1924 – Београд, 4. септембар 2018) био је лекар, неуропсихијатар и психотерапеут, професор, филозоф, књижевник и члан САНУ. У Београду је завршио Другу мушку гимназију, потом и Медицински факултет, на којем је дипломирао 1951. и специјализирао неуропсихијатрију 1957. У Швајцарској, Немачкој и Француској специјализирао је психотерапију 1958–1961. године.

До 1963. радио је као асистент на Универзитетској нервној клиници а када је у болници „Др Драгиша Мишовић” основано прво психотерапеутско одељење, Владета Јеротић прелази да ради код примаријуса др Владислава Клајна. Током деценија рада на развоју психотерапије у Србији стекао је велико искуство у раду са пацијентима и постао примаријус.

На Православном богословском факултету 1985. године учествује у оснивању Катедре за пастирску (пасторалну) психологију и медицину и потпуно се посвећује педагошком и  научном раду, дефинитивно напуштајући болницу и психотерапију. Интересовање које је прелазило оквире медицине и хранило истраживачки дух је Јеротића одвело у културну антропологију и резултовало бројем од преко 70 књига и неколико стотина научних чланака из области психотерапије, социологије, социјалне психијатрије и филозофије. Поред обимне публицистичке делатности и истраживачког рада, одржао је читав низ предавања широм Југославије и Србије.

Владета Јеротић је од 1984. године био члан Удружења књижевника. Био је и редовни члан Академије медицинских наука и члан Српског лекарског друштва (психотерапеутска секција), Психотерапеутског друштва Југославије, као и Јунговог удружења у Београду. За дописног члана Српске академије наука и уметности, Одељење језика и књижевности, изабран је 1994, а за редовног 2000. године. Добитник је бројних признања и награда за свој научни рад и друштвени допринос. Преминуо је 4. септембра 2018. године у Београду.

Мира Траиловић

Мирјана Мира Траиловић (Краљево, 22. јануар 1924 – Београд, 7. август 1989) је била истакнута југословенска позоришна и филмска редитељка, једна од оснивача и дугогодишња управница Атељеа 212, једног од најзначајнијих театарских центара у бившој Југославији. Њен укупан допринос култури на нашим просторима изузетно је важан, а њена дела оставила су дубок и трајан печат.

Рођена је у грађанској породици, отац јој је био преводилац, а мајка професорка. У јавни живот ушла је као спикер на Радио Београду 1944. где је касније постала редитељка и уредница драмског програма. Режију је дипломирала 1956. године на Факултету драмских уметности у Београду, а касније је на њему и предавала радио режију. Као дипломски рад режирала је концертно извођење Гетеовог „Фауста” на отварању Атељеа 212, 12. новембра 1956. године.

Оснивање позоришта Атеље 212, у оно време авангардног театра познатог по својим иновативним представама које су често изазивале друштвене норме и табуе, али су истовремено биле и изузетно популарне код публике,  једно је од најзначајнијих достигнућа Мире Траиловић, мада не и једино. Са Јованом Ћириловим је 1967. године основала Београдски интернационални театарски фестивал БИТЕФ, и била његов уметнички директор до краја свог живота. 1989. године учествовала је и у оснивању позоришта Битеф театар.

На сцени Атељеа 212 поставила је неке од култних представа овог позоришта – рок оперу „Исус Христ суперстар”, мјузикл „Коса”, представу „Чудо у Шаргану” и бројне друге, а захваљујући њеном ангажману на месту уметничког директора Битефа, Београд је угостио и највећа имена позоришне авангарде оног времена – Жан-Пол Сартра, Томаса Елиота, Ежена Јонеска, Семјуела Бекета…

Позната по храбром и ангажованом приступу позоришту и активном друштвеном ангажману, Мира Траиловић остварила је огроман допринос и оставила дубок траг у свету уметности и културе. Умрла је у Београду, 1989. године.

Стручна сарадња: Универзитетска библиотека „Светозар Марковић”, Београд
Уметничка обрада издања: мр Бобан Савић, академски сликар

Каталошке информације
Датум издања: 14. 3. 2024.
Број марака: 4
1305: 48.00 дин, тираж: 25.000
1306: 48.00 дин, тираж: 25.000
1307: 48.00 дин, тираж: 25.000
1308: 48.00 дин, тираж: 25.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 4
Табак: 8
Димензије марака: 35 x 47,85 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Бобан Савић
Нацрт: 1305. Лука Ћеловић – Требињац
Нацрт: 1306. Енрико Јосиф
Нацрт: 1307. Владета Јеротић
Нацрт: 1308. Мира Траиловић
Важе неограничено.

Херојство је чин храбрости, пожртвовања и несебичности, у име одбране добра. Херој се свесно излаже опасности и ризику не би ли заштитио и одбранио оне који нису у стању да се сами бране. Херојство се најбоље познаје кад је најтеже, на муци – у ратним условима, природним катастрофама и другим кризним ситуацијама.

Пре 25 година Србија је била жртва агресије НАТО пакта, која је трајала 78 дана и која је однела хиљаде живота, међу којима је било и више од осамдесеторо деце. Наши грађани страдали су у бомбардовању аутобуса у Лужанима, путничког воза у Грделичкој клисури, зграде Радио-телевизије Србије у Београду, под касетним бомбама у Алексинцу, Нишу, Варварину и Новом Пазару и на многим другим местима на територији Србије.

Хероји који су од првих непријатељских налета, 24. марта 1999. године, бранили Србију, оружано, у акцијама војске и полиције на Косову и Метохији, у авионима на небу изнад Србије и на положајима противваздухопловне одбране на земљи, остаће у вечном сећању генерација, као пример како се упркос свему воли и брани отаџбина. Хероји којих се данас сећамо су и сви они наши грађани који су исказивали противљење агересији – протестујући на мостовима, трговима и улицама Србије или савесно обављајући своје послове у најтежим тренуцима новије историје наше земље. 

Пошта Србије издање пригодних поштанских марака „25 година сећања на хероје отаџбине” објављује као знак захвалности свим херојима, знаним и незнаним, храбрим појединцима који су пре четврт века положили своје животе бранећи отаџбину, као и свим оним херојима који су својим деловањем тада допринели одбрани наше земље.

Хероји отаџбине који су бранили Србију 1999. године, колективно су се уписали у сећање нације и успоставили најбољи пример патриотизма за све будуће нараштаје нашег народа. Нека је слава и хвала херојима отаџбине!

Уметничка реализација издања: Јакша Влаховић, академски графичар

Каталошке информације
Датум издања: 22. 3. 2024.
Број марака: блок са 1 марком
Бл. 111: 120.00 дин, тираж: 10.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: блок
Димензија блока: 96 x 78 mm
Димензија марке у блоку: 35 x 49.3 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Јакша Влаховић
Нацрт бл. 111: Национална обележја Републике Србије са симболичним приказима ратних хероја, слободе и мира.
Важе неограничено.

Мартин Јонаш (1924–1996) један је од најважнијих и у свету најпризнатијих наивних сликара словачког порекла из Републике Србије. Његово сликарство постало је глобално препознатљиво захваљујући великом броју самосталних и групних изложби одржаних широм света и бројним међународним наградама и признањима. Његове слике карактерише визуелно посебан начин приказа људских фигура, предимензионираних руку и стопала, чиме одаје признање физичком раду, што га чини посебно акутелним данас. Емисија је и специфичан омаж наивном сликарству словачке националне мањине из Ковачице. Због тога табак издања уписује у историју филателије и национално памћење и изузетно вредна дела саврeменог ковачичког наивног сликарства његових најистакнутијих представника: Павела Хајка, Јана Глозика, Зузане Верески, Павела Цицке, Павела Поволни Јухаса, Кларе Бабка, Виерославе Светлик и Мирослава Храшка.

Стручна сарадња: Национални савет словачке националне мањине у Србији, Фондација Бабка Ковачица и Галерија наивне уметности Ковачица – Спомен дом Мартина Јонаша
Графичка реализација издања: Марија Влаховић, академски графичар

Каталошке информације
Датум издања: 29. 03. 2024.
Број марака: 2
1310: 48.00 дин,
1311: 48.00 дин,
тираж: 25.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: 8
Димензије марака: 42 x 31,9 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Марија Влаховић
Нацрт: 1309. Дом на длану, Мартин Јонаш, уље на платну, 1984.
Нацрт: 1310. Мушкарац и жена на клупи, Мартин Јонаш, уље на платну
Важе неограничено.

Једна од најранијих и најзначајнијих модерних кодификација грађанског права у Европи 19. века, први и једини свеобухватни грађански законик у Србији, најдуговечнији законик у историји модерне Србије, Српски грађански законик, донет је 25. марта (11. марта по старом календару) 1844. године.

Развој младе српске државе, чији су темељи били Сретењски (1835), односно тзв. Турски устав (1838), условио је потребу за израдом законика грађанског права, који ће потврдити неприкосновеност приватне својине и пружити правни оквир за трансформацију заосталог феудалног друштва под отоманском влашћу у модерно, европско, буржоаско друштво.

Кнез Милош је 1829. именовао Законодателну комисију за израду законика, са упутством да сачини кратак зборник права по узору на аустријски грађански законик, али заснован на српском обичајном праву. Преводи страних закона нису били сасвим у складу са приликама и околностима у Србији, па је 1834. рад комисије на изради законика обустављен. Наставак рада поверен је, 1837. године, правнику и књижевнику Јовану Хаџићу.

Српски грађански законик, проглашен на Благовести 1844. године, за време владавине кнеза Александра Карађорђевића, најбоље илуструје континуитет тежњи српског друштва да се у важном аспекту државности, грађанском законодавству, Србија придружи модерним државама Европе.

Темељ овог Законика био је Аустријски грађански законик, али се у њему очитавају утицаји и обичајног, римског права, Француског грађанског законика из 1804. године, те црквеног и шеријатског права. Законик афирмише либерална начела и вредности, допуњујући уставне норме Турског устава из 1838. године.

Значај Српског грађанског законика, који са укупно 950 чланова спада међу најкраће грађанске кодификације, огледа се у чињеници да је његовим усвајањем начињен отклон од османског правног наслеђа и успостављен друштвени и правни поредак заснован на личној слободи и приватној својини, који је младу српску државу оног времена усмерио на европски пут. 

Стручна сарадња: Универзитетска библиотека „Светозар Марковић”, Београд
Уметничка реализација: Mирослав Николић и Надежда Скочајић, академски графичар

Каталошке информације
Датум издања: 04. 04. 2024.
Број марака: 1
1312: 48.00 дин, тираж: 25.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: 10
Димензије марака: 42 x 33,35 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Мирослав Николић, Надежда Скочајић
Нацрт: 1311. Портрети Јована Хаџића и Кнеза Александра Карађорђевић
Важе неограничено.

Свој научни пут Никола Тесла започео је много пре одласка у Америку. Немиран дух и жеља за образовањем водили су младог Николу кроз европске академске центре у Грацу, Прагу, Будимпешти и Паризу, где је стицао образовање на студијама електротехнике али и искуство на пословима унапређивања електронске опреме.

Две године студија на Политехничкој академији у Грацу, који је тада био стециште научне мисли и уметничког деловања људи из свих држава југоисточне Европе, потом студије и истраживачки рад на Техничком универзитету у Прагу, препоручиле су младог инжењера Николу Теслу за посао главног техничара Америчке телефонске компаније, прво у Будимпешти, а онда и у Паризу. Његов боравак у Будимпешти резултовао је изумевањем појачивача телефонског звука. Као инжењер Едисонове компаније у Паризу, у Стразбуру је инсталирао Едисонову централу која користи принцип обртног магнетног поља наизменичних струја.

У јуну 1884. године Тесла се укрцао на пароброд „City of Richmond” који је пловио за Њујорк. Образовање и искуство које је понео из Европе препоручили су га за посао инжењера у Едисоновој компанији „Едисонове машине” где је требало да ради на репројектовању генератора једносмерне струје. Прогресивне научне идеје и урођена инжењерска радозналост довеле су до тога да Тесла, 1886. године, оснује своју компанију „Тесла електрично осветљење и производња”, отварајући тако генију из Смиљана пут да својим научним деловањем и проналазачким радом човечанству утре пут ка 21. веку.

Никола Тесла, Србин пореклом, Европљанин образовањем, свој пуни потенцијал и инжењерски геније остварио је као становник САД, а велико научно дело завештао је читавом човечанству, показујући тако сопственим делом да научна мисао и прогрес не познају и не признају границе.

Стручна сарадња: Универзитетска библиотека „Светозар Марковић”, Београд

Уметничка реализација издања: мр Бобан Савић, академски сликар

Каталошке информације
Датум издања: 16. 04. 2024.
Број марака: блок са 1 марком
112: 136.00 дин, тираж: 10.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: блок
Димензија блока: 100 x 80mm
Димензија марке у блоку: 35 x 49.3 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Бобан Савић
Нацрт: 112. Портрет Николе Тесле

Важе неограничено.

Зачеци стандардизације на територији данашње Србије могу се наћи још у XV веку, у Закону о рудницима или Новобрдском законику деспота Стефана Лазаревића, у коме су дати прописи који регулишу истраживање рудног блага и извођење рударских радова.

Почев од двадесетих година двадесетог века настају поједини нормативни документи за потребе привреде, међутим све је снажнија свест о потреби организованог приступа пословима стандардизацијe, нарочито у области рударства, електромашинства и грађевинарства. Као последица тих тежњи, под вођством декана Техничког факултета у Београду и председника Удружења инжењера и архитеката професора Душана Томића, 16. септембра 1934. године формиран је Југословенски национални комитет за нормализацију, чији је задатак: „рад на нормализовању општих, техничких и трговачких услова и прописа за јавне радове и набавке, нормализовању производа привредне делатности, концентрисање и координисање делатности на пољу нормализације“. Комитет за нормализацију је због рата прекинуо рад 1941. године, а затим наставио у децембру 1944. године, када је објавио привремене Норме за израду војничке цокуле и Упутство за одржавање обуће. Влада ФНРЈ је 1946. године основала Савезну комисију за стандардизацију која је одмах по обнављању активности на пословима стандардизације затражила да буде примљена у Међународну организацију за стандардизацију ISO, па је од 1. јануара 1950. године представљала нашу земљу као 28. чланица.

У прошлости су се назив и правна форма националног тела за стандарде мењали неколико пута, а правни следбеник свих тих институција је данашњи Институт за стандардизацију Србије (ИСС), који је једино национално тело за стандардизацију у Републици Србији. Институт је до сада објавио више десетина хиљада српских стандарда и сродних докуменaта, који су усклађени са одговарајућим међународним и европским стандардима.

Стручна сарадња: Институт за стандардизацију Србије

Уметничка реализација: Mирослав Николић и Надежда Скочајић, академски графичар

Каталошке информације
Датум издања: 25. 04. 2024.
Број марака: 1
1320: 48.00 дин, тираж: 25.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: 8
Димензије марака: 29 x 35 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Мирослав Николић, Надежда Скочајић
Нацрт: 1320. Портрет Инж. Душана Томића, декана Техничког факултета у Београду и председника Удружења инжењера и архитеката

Важе неограничено.

Најважнији и највећи хришћански празник – дан вечне радости, Васкрсење Христово, обележава се у знак сећања на дан када је Христ, Син Божији, победио смрт.

Васкрс је покретан празник, прославља се увек недељом, а датум се израчунава на основу датума пуног месеца који је претходио Христовом васкрсењу 30. године п. н. е. и може пасти између 4. априла и 8. маја по грегоријанском, односно између 22. марта и 25. априла по старом, јулијанском календару. Одлука о прaзновању вaскрсења Христовог донета је на првом Васељенском сабору у Никеји 325. године. Православна црква слави Васкрс према јулијанском календару.

Васкрсу претходи седмонедељни пост, а последња седмица пре Васкрса назива се Велика. За ову седмицу везују се многи народни обичаји, а онај који деца сигурно највише воле је бојење и даривање јаја, која су у ствари симбол васкрсења. Прво јаје се боји у црвено и у многим деловима наше земље ово јаје се зове „чуваркућа” и чува се целе године, све до наредног Васкрса. Дан Христовог Васкрсења обележава се свечаном литургијом у црквама, а верујући народ се поздравља речима: „Христос васкрсе”, „Ваистину васкрсе”.

Уметничка реализација издања: Марија Влаховић, академски графичар

Каталошке информације

Датум издања: 26. 04. 2024.
Број марака: 1
1321: 48.00 дин, тираж: 25.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: 10
Димензије марака: 31,9 x 42 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Марија Влаховић
Нацрт: 1321. Корпа пуна црвених обојених јаја, симболом васкрсења
Важе неограничено.

И Кина и Србија су државе са дугом историјом и јединственом културом. Ове две државе су истински пријатељи који су прошли кроз успоне и падове, делили добро и зло, добри партнери који заједно раде на развоју и просперитету и другови који теже праведности и бране оно што је исправно. У јуну 2016 године, кинески председник Си Ђинпинг је први пут посетио Србију, чиме је покренуо свеобухватно стратешко партнерство Кине и Србије. Поновном посетом председника Си Ђинпинга у мају 2024. године челично пријатељство између Кине и Србије сигурно ће бити ојачано и засијати још јачим сјајем.

Мотиви на маркама: Хемуду култура и Винчанска култура: Дијалог дубоко у историји Брза пруга Београд-Будимпешта: пример сарадње у оквиру иницијативе „Појас и пут” Културни центар: Средиште за културну размену између Кине и Србије

Стручна сарадња: Кинеска Медијска Група (ЦМГ) и Кинески културни центар у Београду

Уметничка реализација: Мирослав Николић и Надежда Скочајић, академски графичар

Каталошке информације
Датум издања: 07. 05. 2024.
Број марака: 3
1322: 48.00 дин
1323: 132.00 дин
1324: 48.00 дин
Tираж: 25.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: 15
Димензије марака: 42 x 31,9 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Мирослав Николић и Надежда Скочајић
Нацрт: 1322. Хемуду култура и Винчанска култура: Дијалог дубоко у историји
Нацрт: 1323. Брза пруга Београд-Будимпешта: пример сарадње у оквиру иницијативе „Појас и пут”
Нацрт: 1324. Културни центар: Средиште за културну размену између Кине и Србије
Важе неограничено.

Бели локвањ – Nymphaea alba L.

Бели локвањ припада породици локвања (Nymphaeaceae) и групи водених биљака које се називају хидрофите. Локвањ је вишегодишња, зељаста, укорењена биљка, чији ризом је хоризонтално постављен и налази се у муљу. Листови су крупни, округласти са дубоким усеком, на дугачким дршкама, а могу бити потопљени или пливају по површини воде. Лице листа је сјајно, са дебелим слојем кутикуле која га штити од задржавања воде и труљења. Сјајна површина листа рефлектује сунчеве зраке, како не би дошло до стварања превелике температуре на површини листа. Цветови су изнад површине воде, крупни и појединачни, беле боје, понекад ружичасти. Биљка цвета од јуна до септембра.

Локвањи живе у стајаћим и споротекућим водама, као што су: баре, ритови, дуж река и канала. У свету у оквиру ове породице је присутно 8 родова са око 70 таксона, од којих су у Србији присутна два рода (Nymphaea L. и Nuphar Sm.) са по једном врстом – бели локвањ (Nymphaea alba L.) и жути локвањ (Nuphar lutea (L.) Sm.).

Барска корњача – Emys orbicularis

Барска корњача припада породици Emydidae и једина је аутохтона врста водене корњаче на територији Србије. Настањује све типове копнених стајаћих вода са богатом воденом вегетацијом – баре, локве и језера, где је тло муљевито и обрасло биљем. Има оклоп правилног овалног облика, а величина варира од 15 до 38 цм. Одрасле женке су веће од мужјака. Глава барске корњаче је тамна посута жутим мрљама, а прсти су спојени опнама за пливање и завршавају се кукасто повијеним канџама. Оклоп варира од тамно-смеђе до црне подлоге посуте са више или мање жућкастих тачкица. Барска корњача је претежно месојед, одлично плива и рони, а под водом може да борави више часова. Преко дана се не удаљава много од свог воденог пребивалишта, а већа копнена путовања предузима ноћу. Зимски сан обично проводи заривена у муљ на дну воде у којој живи.

Стручна сарадња: Природњачки музеј у Београду, др Ана Пауновић, музејски саветник; др Урош Бузуровић, виши кустос, научни сарадник; др Марјан Никетић, музејски саветник, дописни члан САНУ

Уметничка реализација: Мирослав Николић

Каталошке информације
Број марака: 2
1325: 48.00 дин
1326: 120.00 дин
Tираж: 25.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: 8
Димензије марака: 35 x 34,8 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Мирослав Николић
Нацрт: 1325. Бели локвањ – Nymphaea alba L.
Нацрт: 1326. Барска корњача – Emys orbicularis
Важе неограничено.

Развој човечанства и убрзана индустријализација у XIX веку условили су потребу за интензивирањем међународног поштанског саобраћаја па је, 1868. у Паризу одржана прва поштанска конференција на којој су донете смернице о проширива-њу и развоју међународне сарадње у области поштанског саобраћаја.

Први светски поштански конгрес одржан је у Берну, од 15. септембра до 9. октобра 1874. године. Конгресу су присуствовали опуномоћени представници 22 земље, које су обухватале површину од око 350 милиона км2 са више од 350 милиона становника: Аустрија, Белгија, Велика Британија, Грчка, Данска, Египат, Италија, Луксембург, Немачка, Норвешка, Португал, Румунија, Русија, Сједињене Америчке Државе, Србија, Турска, Угарска, Француска, Холандија, Швајцарска, Шведска и Шпанија. Током заседња Конгреса, у Савез је ушла и Црна Гора, а присту-пиле су и неке земље које су биле колоније неких од земаља оснивача.

Свој потпис на Уговор о установљењу општег поштанског савеза, касније Светског поштанског савеза, 9. октобра 1874. у Берну је, као делегат Кнежевине Србије, ставио Младен Ж. Радојковић, секретар Поштанско-телеграфског одељења Министарства народне привреде.

Данас је Светски поштански савез међународна организација, чланица Уједињених нација, која делује на принципима јединства поштанске територије, слободе поштанског транзита и јединства писмоносних такси, са циљем развоја и унапређења поштанског саобраћаја. Ова глобална организација, која окупља 192 државе чланице, успоставља правила за међународну размену поште и даје препоруке за подстицање раста обима поштанских, пакетских и финансијских услуга као и побољшање квалитета услуге за клијенте.

Стручна сарадња: Владимир Милић, Савез филателиста Србије

Уметничка реализација издања: Јакша Влаховић, академски графичар

Каталошке информације
Датум издања: 15. 05. 2024.
Број марака: 1
1327: 48.00 дин
Tираж: 25.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: 25
Димензије марака: 35 x 31,9 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Јакша Влаховић
Нацрт: 1327. Споменик-симбол Светског поштанског савеза, портрет Младена ж. Радојковића, зграда-седиште Светског поштанског савеза у Берну
Важе неограничено.

Ансамбл народних игара и песама Србије КОЛО настао је 1948. године као први ансамбл овог типа у тадашњој Југославији. Иако основан као Ансамбл Народне Републике Србије, КОЛО је остваривало улогу централног ансамбла народних игара и песама некадашње државе, негујући на свом репертоару традиције свих народа и народности Југославије.

Утемељено у уметничким идеалима друге половине 20. века, КОЛО је деценијама левитирало између наслеђене идеологије југословенства и матичне припадности. У јубиларној 75. години свог постојања, КОЛО је на делу транзитирало у Национални ансамбл народних игара и песама Републике Србије, тежећи ка развијању сопствених капацитета на корист националне културе и културне политике наше земље. КОЛО у актуелном тренутку уметнички интерпретира традиционалне народне игре и музику Србије, укључујући етничке праксе свих националних мањина које у њој живе, док на подједнак начин третира традицију српског народа који, као аутохтоно становништво, вековима настањује шири српски културни простор. Доводећи своје деловање у склад са званичним јавним политикама Републике Србије и приоритетним стратешким циљевима у култури, КОЛО тежи сопственом (ре)афирмисању као установе од примарног националног значаја.

ЖИВЕЛО НАМ КОЛО!

Стручна сарадња: Ансамбл народних игара и песама Србије КОЛО

Уметничка реализација: Mирослав Николић и Надежда Скочајић, академски графичар

Каталошке информације
Датум издања: 15. 05. 2024.
Број марака: 1
1328: 48.00 дин
Tираж: 25.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: 10
Димензије марака: 33,35 x 42 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Mирослав Николић и Надежда Скочајић
Нацрт: 1328. портрет Олге Сковран, знак Ансамбла „Коло”
Важе неограничено.

Југословенска кинотека основана је 1949. године и након две године постаје редовна чланица Светске федерације филмских архива (FIAF).

Архив Кинотеке започео је рад са свега две стотине несређених кутија нитратних филмова, али је фонд брзо растао и већ 1964. Кинотека спада међу богатије филмске архиве у свету. 

Фонд Кинотеке данас броји око 100.000 копија, са 12.000 копија насталих од 1896. до 1953. када се снимало на запаљивој траци. У колекцији српских филмова, по свом историјском и културолошком значају, истичу се документарни филм „Крунисање краља Петра Првог Карађорђевића” из 1904. године и први српски играни филм „Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа”, снимљен у Београду 1911.

Архив Кинотеке обухвата и фототеку која чува велики број фотографија из домаћих и страних филмова и колекцију филмских плаката. Збирку предмета чине експонати из историје и предисторије филма, као што су оригинална камера браће Лимијер из 1896, прва студијска филмска камера – Лифкина камера, Едисонов фонограф и многи други. У Библиотеци Кинотеке налазе се десетине хиљада књига, часописа, филмских каталога, сценарија и књига снимања.

Музеј Кинотеке бави се филмским и изложбеним програмом, а 2020. године отворена је стална поставка „Наш музеј филма”, која представља најзначајнија дела и ствараоце српског и југословенског филма, а у себе укључује и легате филмских уметника: Милене Дравић и Драгана Николића, Павла Вуисића, Велимира Бате Живојиновића, Живојина Павловића, Ружице Сокић, Љубише Самарџића, Вељка Деспотовића, Миомира Денића, Карла Малдена и других.

Током последње деценије Кинотека се активно бави рестаурацијом нашег филмског наслеђа и до сада је у том процесу рестаурисала близу 50 репрезентативних наслова српског играног филма. Дан Кинотеке обележава се 6. јуна као дан када је одржана прва филмска пројекција у Београду и на Балкану – 1896. године у кафани „Златан крст” на Теразијама.

Стручна сарадња: Јован Марковић, Југословенска кинотека

Уметничка реализација: Mилисав Банковић, режисер анимације

Каталошке информације
Датум издања: 06. 06. 2024.
Број марака: : блок са 1 марком
113: 120.00 дин
Tираж: 10.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: блок
Димензија блока: 94 x 74 mm Димензија марке у блоку: 49,3 x 35 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Mилисав Банковић
Нацрт: 113. Глумци-ликови из популарних домаћих филмова у летећем балону са знаком Југословенске кинотеке
Важе неограничено.

Декретом кнеза Александра Карађорђевића марта 1854. године основана је прва стручна школа у Србији – Прва занатлијска школа, ради планске и систематске припреме кадрова неопходних новој војној фабрици (Тополивници). Предлог о оснивању школе интернатског типа, по моделу занатских школа у Француској, Шарл Лубри је упутио кнезу крајем 1853. Школа је, са запаженим успехом, учествовала на сајмовима науке и технике у Паризу 1889. и Лондону 1898. године. Уредбом из 1867. школа добија назив Војно-занатлијска школа. Школа је обновила рад 1888. године залагањем управника Завода, Павла Шафарика, и добија статус средње школе. Војно-занатлијска школа је израсла у водећу стручну школу на простору Балкана у времену пре Првог светског рата. Пред Други светски рат у програму школе су заступљени само занати неопходни за војну индустрију. Нови план наставе донесен 1940. године није се могао применити услед избијања рата.

Војно-индустријска школа у Крагујевцу основана је септембра 1946. године од стране Министарства народне одбране при Заводима „Црвена застава”. Од школске 1994/1995. године отварају се нови смерови саобраћајне струке, а школа 1996. године добија име Техничка школа за машинство и саобраћај. Од 2009. године школа носи назив Политехничка школа и ученицима пружа општа и стручна, теоријска и практична знања која им омогућавају да се брзо и лако укључе у свет рада, али и да успешно наставе даље школовање.

Средња стручна школа основана је Одлуком о оснивању Средње стручне школе у Крагујевцу и укидањем Политехничке школе и Друге техничке школе у Крагујевцу. Од 1. септембра 2018. године Политехничка школа и Друга техничка школа, чији су настанак и развој уско повезани, поново постају једна институција, под називом Средња стручна школа. Спајањем ове две школе понуда је додатно обогаћена, поред машинства, саобраћаја, електротехнике, добијени су и шумарство, обрада дрвета и култура, уметност и јавно информисање.

Школа данас носи назив „Средња школа Кнез Александар Карађорђевић”.

За мотиве на марки коришћени су: портрет кнеза Александра Карађорђевића, рад ученице Ивоне Богдановић; цртеж зграде школе, рад ученика Марка Милановића.

Стручна сарадња: Синиша Којић, директор Средње школе Кнез Александар Карађорђевић. 

Графичка реализација: Надежда Скочајић, академски графичар.

Каталошке информације
Датум издања: 12. 06. 2024.
Број марака: 1
1330: 48.00 дин
Tираж: 25.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: 10
Димензије марака: 42 x 33,35 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Надежда Скочајић
Нацрт: 1329. Портрет кнеза Александра Карађорђевића и цртеж зграде школе
Важе неограничено.

Бранко Радичевић (Славонски Брод, 28. март 1824 – Беч, 1. јул 1853), велики песник српског романтизма, унео револуционарне промене у развоју српске књижевности и језика. Од оца Тодора и мајке Руже, рођен уочи Светог Алексија по коме добија крштено име. У Броду на Сави с породицом живи до 1830. године. У Земуну до 1835. учи српску и немачку основну школу. Од 1835. до 1841. школује се у Карловачкој гимназији – „најодличнији ђак” са калиграфским рукописом и најбољим хербаријумом са биљкама са Стражилова. У Темишвару од 1841. до 1843. учи мудрољубије (филозофију). Ту пише своју прву песму на српском – Девојка на студенцу. Одлази у Беч да учи права која није волео.

Изласком прве књиге, „Песме” (1847), преводи са грчког (Алексиос) своје име на српски језик – Бранко, а песнички првенац изазива тектонски потрес на књижевној сцени. Уз подстицај Вука Стефановића Караџића, богонадахнути Бранко у српску поезију уноси озонски чисту лепоту народнога језика насупрот артифицијелном славеносрпском у књижевној употреби тога доба.

Начет туберкулозом, 1853. године умире навршивши двадесет девет лета. Након три деценије (1883), његови земни остаци пренесени су из Беча на Стражилово. На Стражилову је споменик сачињен од планинских коцака из крајева где живе Срби: Фрушка гора, Динара, Клек, Ловћен, Пљешевица, Вршачки Брег, Велебит и Авала. На врху мермерног споменика, златним словима пише: БРАНКУ СРПСКИ НАРОД. То је знак слободарског Кола из поеме Ђачки растанак, у које Бранко позива у братски загрљај све Србе што пате под јармом аустријског и турског царства да се уједине именујући их по областима, пределима и (по)крајинама где одвајкада векују.

Иако је написао свега педесет четири лирске песме, седам епских, два одломка епских, прегршт писама и један одговор на критику, значај Бранка Радичевића је епохалан и инспиративан за нове генерације. Антологијске су многе песме: Кад млидија` умрети, Молитва, Укор, Клетва, (Никад није вито твоје тело), Мини Караџић у споменицу (Певам дању, певам ноћу), Рибарчета сан, Туга и опомена, Враголије, Пут, Путник на уранку и друге. Постоји око стотину музичких композиција на Бранкове стихове који остављају утисак да су то песме настале у самом народу.

Стручна сарадња: Ненад Грујичић, Бранково коло

Уметничка реализација: Mирослав Николић и Надежда Скочајић, академски графичар

Каталошке информације
Датум издања: 21. 06. 2024.
Број марака: 1
1331: 48.00 дин
Tираж: 25.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: 8
Димензија марке: 42 x 33,35 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Mирослав Николић и Надежда Скочајић
Нацрт: 1331. Портрет Бранка Радичевића
Важе неограничено.

Дипломатски односи Србије и Канаде формално су успостављени тек 1941. године, али је данас бројна и утицајна српска заједница у овој северноамеричкој држави присутна још од краја 19. века.

Један од најистакнутијих житеља Канаде српског порекла, Миломир Главчић, родом из поткопaничког села Попе код Јошаничке Бање, Канађанин са најдужом адресом становања у Нијагарa Фолсу, ове године прославља стоти рођендан.

Рођен 6. децембра 1924. године, детињство и младост у предратној Југославији провео је у беди и сиромаштву. По завршетку Другог светског рата обрео се у Канади где је, напорним и промишљеним радом, успео да стекне за себе али и за друге.

Миломир Главчић је истински  припадник света хуманости и човекољубља. Помагао је људима без обзира на веру и нацију. У Канади је уложио знатна средства за градњу цркве и болнице у Нијагарa Фолсу, а у родној Србији помогао је градњу моста преко Ибра у Краљеву, којим није само спојио обале ове реке већ и две државе – Канаду и Србију, и данас градове пријатеље – Краљево и Нијагара Фолс, о чему сведоче и обележја на овој грађевини.

Финансирао је и градњу цркава, дечијих обданишта, домова културе, зграде библиотеке, асфалтирање путева, обнављање основних школа. Болнице у Краљеву и Рашки даровао је медицинским апаратима и санитетским возилима. Помагао је, и помаже, и ближим и даљим рођацима, али и стотинама непознатих породица. У Србији се његово доброчинство чува од заборава. Његовим именом су на подручју Рашког округа назване улице, један булевар, вртић, културни центар. Добитник је бројних признања и највиших државних и црквених одличја. У Канади су, у знак поштовања, на дан његовог 99. рођендана Нијагарини водопади били обојени бојама заставе Србије.

Захваљујући Миломиру Главчићу, 2015. године потписана је и прва Повеља српско–канадског пријатељства у савременој историји, што је значајан корак у унапређењу билатералних односа две земље, посебно на плану културне размене и економске сарадње и инвестиција.

Уметничка реализација издања: мр Бобан Савић, академски сликар

Каталошке информације

Датум издања: 27. 06. 2024.
Број марака: : блок са 1 марком
114: 136.00 дин
Tираж: 10.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: блок
Димензија блока: 85 x 80 mm
Димензија марке у блоку:  35 x 49,3 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Бобан Савић
Нацрт: 114. Мост и портрет Миломира Главчића
Важе неограничено.

Ове године обележавамо 110 година од почетка Првог светског рата, једног од највећих војних сукоба у историји цивилизације, у којем је учествовало више од 70 милиона људи под оружјем. Војска малене балканске државе Србије остаће упамћена по својој херојској епопеји, која је отпочела Церском битком 1914. године, првом савезничком победом у Првом светском рату против неупоредиво бројнијих аустроугарских снага, наставила се Албанском голготом 1915. и искрцавањем на Крфу 1916. године, потом и великом и значајном победом на Кајмакчалану 1916. године и на крају, пробојем Солунског фронта 1918. године и поносним јуришом у коначно ослобођење Отаџбине.

Током читавог рата српски војници су се посебно истицали храброшћу, издржљивошћу, отпорношћу и витештвом, упркос тешким условима и непријатељској надмоћи. Цивилно становништво у окупираној Србији трпело је страшне патње због окупације и ратних дејстава, али је ипак остало одлучно да подржи своје војнике у борби за слободу, показујући народно јединство и солидарност.

Из Првог светског рата Србија је изашла као једна од земаља победница, али је то платила огромним губицима – процењује се да је више од милион људи погинуло или рањено током рата који је заувек променио ток историје.

Мотив на марки: Споменик Незнаном јунаку на Авали, Иван Мештровић, 1938.

Мотиви на вињетама: хероји – српски војници из периода Првог светског рата и српско ордење; из фонда Удружења Адлигат, легат породице Леко. Мотиви на коверту: фотографије хероја – српских војника и цивила из периода Првог светског рата и артиљеријске чауре које су српски војници резбарили, прерадили у чаше и користили у рововима; из фонда Удружења Адлигат, легат породице Леко.

Стручна сарадња: Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу Адлигат, Београд.

Уметничка реализација издања: Јакша Влаховић, академски графичар

Каталошке информације
Датум издања: 28. 06. 2024.
Број марака: 1
1333: 48.00 дин
Tираж: 25.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: 10
Димензије марака: 35 x 31,9 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Јакша Влаховић
Нацрт: 1333. Споменик Незнаном јунаку на Авали
Важе неограничено.

Србија и Француска успоставиле су контакте још у средњем веку, о чему сведочи женидба краља Уроша принцезом Јеленом Анжујском. Модерно доба доноси нове контакте двеју земаља почетком 19. века, у време Првог српског устанка, а до формалног успостављања дипломатских односа дошло је 1839. године, када је Француска отворила први конзулат у Кнежевини Србији. Друга половина19. века доноси интензивирање односа и културног утицаја које су у Србију донели бројни „француски ђаци”, међу којима су били и припадници обе српске династије, што доводи до јачања француског пријатељства са Србијом, које се нарочито потврдило савезништвом у Првом светском рату, када је Француска од првог тренутка стала уз Србију, помажући је новчано, али и кроз бројне медицинске мисије, лечећи српске рањенике у француским болницама, школујући српске ђаке и студенте у француским школама и на крају, у братству по оружју – заједничким  борбама српских и француских војника на Солунском фронту. Београд је данас једини град изван Француске одликован Легијом части, а београдска боемска четврт Скадарлија једина је у свету која је збратимљена с париским Монмартром.

Пријатељство Србије и Француске потврђено је и борбом против заједничког непријатеља – нацизма, током Другог светског рата као и економском сарадњом у 20. веку, а билатерални односи у 21. веку бележе успон формирањем стратешког партнерства двеју земаља, недавним посетама највиших званичника и личним пријатељством председника двеју држава. Економска сарадња се последњих неколико година интензивно развија, а Француска се већ годинама налази међу највећим инвеститорима у српску привреду и најзначајнијим спољнотрговинским партнерима Србије.

Мотив на марки: кнез Милош Обреновић и краљ Луј–Филип I

Мотив на вињети: Споменик захвалности Француској на Калемегдану у Београду, рад вајара Ивана Мештровића; зграда Амбасаде Републике Француске у Београду

Мотив на коверту: Слобода, Једнакост, Братство, скулпутра на згради Амбасаде Француске у Београду

Уметничка реализација издања: Марија Влаховић, академски графичар

Каталошке информације
Датум издања: 12. 07. 2024.
Број марака: 1
1334: 48.00 дин
Tираж: 25.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: 10
Димензије марака: 42 x 31,9 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Марија Влаховић
Нацрт: 1334. кнез Милош Обреновић и краљ Луј–Филип I; зграда Амбасаде Републике Француске у Београду
Важе неограничено.

Прва половина XIX века донела је Европи интензиван економски развој, индустријску, али и грађанску револуцију широм континента, борбе за ослобођење народа и настанак нових држава.

Након Берлинског конгреса који је потврдио самосталност Србије као независне државе и проширио њене границе, почиње интензиван рад на реализацији планова за развој железничког саобраћаја који је првенствено подразумевао спајање Аустроугарског царства и Отоманске империје и то преко територије Кнежевине Србије, у чему је млада држава видела свој стратешки интерес, будући да се Аустроугарска обавезала да ће своју железничку мрежу повезати са планираном првом српском пругом и то код Београда, везом преко моста на Сави.

Споразум који су две државе потписале предвидео је 1883. као рок за завршетак изградње прве српске пруге. Радове на изградњи железничке инфраструктуре у Србији, водило је Министарство грађевина на челу са министром Јевремом Гудовићем. На великој свечаности уприличеној поводом почетка радова, кнез Милан Обреновић је сребрним будаком, 3. јула 1881. године, у присуству чланова Владе, државног врха и великог броја званица, у близини данашње Мостарске петље у Београду ударио темељ првој српској прузи на релацији Београд – Ниш.

Изградња пруге отпочела је у Кнежевини Србији, а први воз је новом пругом, дугачком 243 километра, пројурио у Краљевини Србији, јер је Србија у међувремену постала краљевина. Први, свечани воз, кренуо је из Београда за Ниш 4. септембра 1884. Редован железнички саобраћај отпочео је 15. септембра исте године.

Српске железнице овај дан обележавају сваке године као Дан железничара.

Mотиви: портрети краља Милана Обреновића и министра Јеврема Гудовића; факсимил Реда вожње првог свечаног воза од 23.8.1884; симбол „Крилати точак” и илустрација са урамљеног таблоа из сталне поставке „Машиновође нишке ложионице 1884–1910”; железнички џепни сат „Зенит”, 1884; звучно сигнално средство – пиштаљка; фотографије „Изградња пруге у Сићевачкој клисури”,  „Вијадукт Раља, на прузи Београд–Врање” (1885) и „Вијадукт Велики поток, на прузи Београд–Врање” (1885) и мапа пруге Београд–Ниш.

Стручна сарадња и материјал за мотиве: Железнички музеј у саставу „Железнице Србије” ад

Уметничка реализација: Мирослав Николић и Надежда Скочајић, академски графичар

Каталошке информације
Датум издања: 13. 09. 2024.
Број марака: 1
1335: 60.00 дин
Tираж: 25.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: 8
Димензије марака: 42 x 33,35 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Мирослав Николић, Надежда Скочајић
Нацрт: 1335. портрети краља Милана Обреновића и министра Јеврема Гудовића; факсимил Реда вожње првог свечаног воза од 23.8.1884; симбол „Крилати точак” и илустрација са урамљеног таблоа из сталне поставке „Машиновође нишке ложионице 1884–1910”; железнички џепни сат „Зенит”, 1884; звучно сигнално средство – пиштаљка; фотографије „Изградња пруге у Сићевачкој клисури”, „Вијадукт Раља, на прузи Београд–Врање” (1885) и „Вијадукт Велики поток, на прузи Београд–Врање” (1885) и мапа пруге Београд–Ниш.
Важе неограничено.

У Сингидунуму, данашњем Београду, било је седиште бискупа већ у 4. в.н.е. Бурна историја Београда кроз векове условила је да се о црквеној организацији током раног и каснијег Средњег века недовољно зна, а у каснијој историји бележимо присуство титуларних бискупа и апостолских администратора, све до 20. века.

Склапањем Конкордата између Свете Столице и Краљевине Србије 1914. године предвиђено је оснивање надбискупије са седиштем у Београду, до којег је дошло десет година касније. Први надбискуп Београдске надбискупије био је Рафаел Родић, који је на службу именован 29. октобра 1924. године.

Данас, Београдска надбискупија, на чијем је челу од 5. новембра 2022. године, седми по реду на овој служби надбискуп Ладислав Немет, обухвата Србију без Војводине и броји око 25.000 верника. Подељена је на 16 жупа, пет у Београду и по једна у Ваљеву, Шапцу, Бору, Зајечару, Нишу, Алексинцу, Краљеву, Крагујевцу, Смедереву, Јагодини и Равној Реци.

Београдској надбискупији припадају као суфраганске бискупије Суботичка и Зрењанинска.

Седиште Београдске надбискупије налази се у згради бившег Аустрoугарског посланства, која је саграђена 1884. године и спада у ред значајнијих архитектонских достигнућа у Београду 19. века. Конципирана у духу тада владајућег академизма с неоренесансним елементима у обради детаља фасаде, једноспратна зграда Београдске надбискупије, заједно са капелом из 1888. године, баштом и зградом парохијског уреда из 1926. године, чини јединствену просторно-функционалну целину и има статус споменика културе. Током свoг историjата зграда је била поприште и сведок догађаја значајних за новију историју Србије.

Стручна сарадња: за Београдску надбискупију, Велимир Мартиновић

Уметничка реализација издања: Мирослав Николић

Каталошке информације
Датум издања: 17. 09. 2024.
Број марака: 1
1336: 130.00 дин
Tираж: 25.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: 10
Димензије марака: 42 x 31,9 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Мирослав Николић, Надежда Скочајић
Нацрт: 1336. Зграда седишта Београдске надбискупије
Важе неограничено.

Мисија Халијард била је једна од највећих и најуспешнијих акција спасавања савезничких ваздухопловаца током Другог светског рата. Спроведена од августа до децембра 1944. године у окупираној Југославији. Евакуацију је водила Југословенска војска у отаџбини (ЈВуО) уз помоћ америчке Канцеларије за стратешке операције (ОСС).  
 
Циљ мисије био је спасавање савезничких авијатичара оборених током бомбардовања нафтних поља у Румунији и других циљева на Балкану. ЈВуО је, уз помоћ локалног становништва, скривала и штитила пилоте до евакуације. Главна локација евакуације билa je село Прањани у централној Србији, где је генерал Драгољуб Михаиловић наредио изградњу импровизованог аеродрома на Галовића пољани. Стотине сељака изградиле су писту уз помоћ воловских кола и ручних алата, показујући сарадњу између локалног становништва, ЈВуО, америчке 15. ваздухопловне армије и ОСС.  
 
Упркос присуству немачких гарнизона у непосредној близини, више од 500 савезничких ваздухопловаца евакуисано је без губитака. Мисија Халијард показала је пожртвовање, храброст и ефикасност спасилачких напора у тешким условима. Иако је била занемарена због послератних идеолошких околности, данас се обележава као пример изузетне храбрости и савезништва два народа.  
 
Стручна сарадња и материјали за мотиве: Фондација „Мисија Халијард“  
Уметничка реализација: Мирослав Николић и Надежда Скочајић, академски графичар

Каталошке информације
Датум издања: 19. 09. 2024.
Број марака: 1
1337: 136.00 дин
Tираж: 25.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: 8
Димензије марака: 42 x 34,8 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Мирослав Николић, Надежда Скочајић
Нацрт: 1337 . Меморијални центар „Прањани”
Важе неограничено.

У Београду је 1969. поводом прославе Светског дана детета одржан први међународни фестивал дечјих песама и игара „Радост Европе” уз подршку градске власти, председника Тита, Уницефа и Генералне скупштине Уједињених нација. Од тада је прошло више од пола века и преко 20.000 деце је посетило Београд. Главни стуб манифестације су од почетка домаћини – родитељи, који у своје домове примају дечаке и девојчице Европе, пружајући наше традиционално гостопримство. Основна идеја Mанифестације је била и остала упознавање и стварање пријатељстава, а дечја игра је у центру свих дешавања. 1998. године, јубиларни 25. сусрет „Радост Европе” добио је један нови програмски садржај – Међународни ликовни конкурс на којем од оснивања учествују појединци, предшколске установе, школе, дечји ликовни атељеи, дечји културни центри и сличне установе и асоцијације из целог света (деца и млади узраста од 4 до 18 година). Радови рађени у техници оловке, темпере, гваша, акварела, пастела, туша, колажа и графике већ 26 година својом раскошном палетом чине део традиционалне манифестације. Своје место налазе и на пригодној поштанској марки „Радост Европе” као сведочанство да само оно исконско, сликано и наивно, носи у себи свежу и јаку стваралачку снагу.

Ове године акценат је стављен на лепоту флоре и фауне, на поштовање и бригу о аутохтоним биљкама и животињама широм света.

Пробудимо еколошку свест! Свет остаје на генерацијама које долазе и које ће боље од нас изградити будућност у складу са природом. Оваква марка на најлепши могући начин даје подршку природном и креативном начину живљења!

Мотив на марки је рад Софиe Митниковe (9 година, Словачка). Аутори радова на вињетама су: Михаило Вуковић (10 година, Србија), Ника Агеева (7 година, Русија), Бамби  Фонг (5 година, Хонгконг, САР НР Кина), Шијам Чинтанкумар Бат (14 година, Индија), Надежда Иванова (8 година, Белорусија),  Ема Монкуте (14 година, Литванија), Алекс Водушек (13 година, Словенија). Аутор рада на коверти је Лав Танасковић (9 година, Србија).
 
Стручна сарадња: Лидија Сеничар, уредница међународног ликовног конкурса „Радост Европе”, Дечји културни центар Београд.

Графичка обрада издања: Јакша Влаховић, академски графичар

Каталошке информације
Датум издања: 19. 09. 2024.
Број марака: 1
1338: 60.00 дин
Tираж: 25.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: 8
Димензије марака: 35 x 31,9 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Јакша Влаховић
Нацрт: 1338. Рад Софие Митниковe (9 година, Словачка), један од награђених цртежа на ликовном конкурсу „Радост Европе”
Важе неограничено.

Овом емисијом указује се на заједничке вредности које Република Србија дели са земљама Европске Уније кроз указивање почасти великанима или догађајима који су симболи ових вредности.

Пол-Анри Спак (1899-1972) био је угледни белгијски дипломата и државник који је својим вишедеценијским деловањем у пољу међународне политике промовисао идеале мултилатерализма и међудржавне сарадње, као и изградње јаких европских институција. Председавао је првом седницом Генералне скупштине Уједињених Нација и многим европским организацијама од којих је настала данашња Европска Унија.  

Стручна сарадња: Универзитетска библиотека „Светозар Марковић”, Београд.

Уметничка реализација: мр Бобан Савић, академски сликар.

Каталошке информације

Датум издања: 04. 10. 2024.
Број марака: блок са 1 марком
115: 130.00 дин
Tираж: 10.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: блок
Димензије блока: 100 x 80 mm
Димензије марке у блоку: 35 x 49,3 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Бобан Савић
Нацрт: 115. портрет Пол-Анри Спака
Важе неограничено.

На иницијативу доктора и универзитетског професора Милана Јовановића Батута, 13. маја 1919. основана је Стална епидемијска комисија Министарства за здравље и организован надзор на хигијенским приликама и заразним болестима у Краљевини СХС. Први председник Комисије био је др Милан Јовановић Батут. Ова Комисија прераста у Централни хигијенски завод 1924. године.

Након Другог светског рата Централни хигијенски завод постаје прво Хигијенски институт, а потом Завод за здравствену заштиту Србије и преузима функцију републичког здравственог центра. Године 1979. постаје Завод за заштиту здравља Србије, данас Институт за јавно здравље Србије.

Иницијатор и покретач рада будућег Института, професор др Милан Јовановић Батут рођен је 10. октобра 1847. у Сремским Карловцима. Гимназију је учио у Панчеву и Сремским Карловцима, а студије медицине завршио је у Бечу. Оставио је неизбрисив траг у историји српског народа не само као оснивач Медицинског факултета и његов први декан, већ и као предан вишедеценијски научни и друштвени радник чији је животни циљ био здравствено просвећивање народа. У бројним објављеним делима посебно је истицао значај породичних вредности, подвлачећи да је породица темељ снаге и духа народа. За свој целокупан рад и животно дело награђен је бројним одликовањима, између осталих и француском Легијом части и Орденом Белог орла. Био је један од најугледнијих сарадника „Политике”, оснивач Српске књижевне задруге и сарадник Матице српске. Умро је у Београду, 11. септембра 1940. године. У његову част, од 1979. године, данашњи Институт за јавно здравље Србије с поносом носи име „Др Милан Јовановић Батут”.

Стручна сарадња: Институт за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут”. Уметничка реализација: Мирослав Николић, Надежда Скочајић, академски графичар.

Каталошке информације
Датум издања: 15. 10. 2024.
Број марака: 1
1340: 60.00 дин
Tираж: 25.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: 8
Димензије марака: 42 x 33,35 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Мирослав Николић, Надежда Скочајић
Нацрт: 1340. Зграда Института за јавно здравље Србије и портрет др Милана Јовановића Батута
Важе неограничено.

Београд и Србију ослободили су октобра 1944. године од нацистичке окупације заједничком борбом Народноослободилачка војска Југославије (НОВЈ) и Црвена армија. Непријатељ је, бежећи, минирао велики број кључних објеката у Београду, а захваљујући црвеноармејцима готово све мине су успешно уклоњене. Као спомен на прве дане слободе остао је натпис на многим београдским зградама – ПРОВЕРЕНО МИН НЕТ.

Погинули припадници НОВЈ и Црвене армије сахрањени су заједно на Спомен-гробљу ослободиоцима Београда. О нераскидивим везама руских ослободилаца и Београда сведочи и то да су поједини војници Црвене армије који су ослобађали Београд, а касније погинули у борбама на територији Мађарске и других земаља Европе, по својој жељи сахрањени у Београду.

Мотиви на вињетама: рељеф на улазу у Спомен-гробље ослободилаца Београда, рад вајара Радете Станковића (детаљ рељефа на коверти); натпис на руском језику ПРОВЕРЕНО МИН НЕТ (прев. Проверено нема мина) из периода ослобођења Београда 1944. године, од којих је један сачуван на углу улица Милоша Великог и краља Милана; натписи на спомен плочама погинулих бораца Црвене армије сахрањених у Београду.

Стручна сарадња: Руски дом у Београду
Уметничка реализација издања: Јакша Влаховић, академски графичар

Каталошке информације
Датум издања: 18. 10. 2024.
Број марака: 1
1341: 60.00 дин
Tираж: 25.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: 8
Димензије марака: 42 x 31,9 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Јакша Влаховић
Нацрт: 1341. Ослободиоци Београда, цртеж по узору на рељеф на улазу у гробље ослободилаца Београда
Важе неограничено.

Споменик природе „Мркоњски вис”

Споменик природе „Мркоњски вис” представља физички јасно изражену и препознатљиву геоморфолошку целину и спада у групу најзначајнијих стеновитих врхова у Србији. Врх је тектонски предиспонирана планинска пирамида – шиљак. Рефугијум је великом броју врста, које су своје уточиште нашле у шумским заједницама црног граба и црног јасена, храста и леске. Регистровано је 95 врста биљака уз присуство богате фауне. На самом врху, пронађени су примерци грчке жабе, а у нижим пределима велики број шумских корњача. На ширем подручју, регистровано је 67 врста птица, а од националног и међународног значаја су: црна рода, грлица, сеоски детлић, црна жуна, осичар, средњи детлић, сиви соко, руси сврачак, шумска шева, обична белогуза и виноградарска стрнадица.

Споменик природе Мркоњски вис заштићено је подручје III категорије заштите – заштићено подручје локалног значаја.

Споменик природе „Вражји камен – Просечник”

Споменик природе „Вражји камен – Просечник” представља изузетну природну вредност геоморфолошког карактера са стеновитим одсецима, ерозионим гредама и већим бројем остењака различитих димензија и облика, насталих селективним деловањем процеса ерозије. На овом подручју је евидентирано 267 биљних таксона од којих су две ендемичне врсте жедњака. Издвојено је 39 дрвенастих и жбунастих врста, а посебном вредношћу се истиче старо стабло пољског бреста. Забележене су значајне врсте херпетофауне са шест врста водоземаца и десет регистрованих врста из класе гмизаваца, као и 44 врсте птица. На Вражјем камену изнад Просечника налази се црква Св. Богородице из друге половине 14. века са остацима објеката и инфраструктуре који су били део црквеног комплекса.

Вражји камен – Просечник је заштићено подручје II категорије заштите – подручје од регионалног, односно, великог значаја.

Стручна сарадња: Завод за заштиту природе Србије
Уметничка реализација издања: Мирослав Николић

Каталошке информације
Датум издања: 30. 10. 2024.
Број марака: 2
1342: 60.00 дин
1343: 120.00 дин
Tираж: 25.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: 8
Димензије марака: 35 x 31,9 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Мирослав Николић
Нацрт: 1342. Споменик природе „Мркоњски вис”
Нацрт: 1343. Споменик природе „Вражји камен – Просечник”
Важе неограничено.

Дипломатски односи Србије и Индонезије успостављени су 1954. године у јеку глобалног процеса деколонизације. Наш народ је међу првима у Европи раширених руку и отвореног срца примио народ Индонезије у велику породицу равноправних народа света, а односи двеју земаља су се интензивирали кроз сарадњу на формирању покрета Несврстаних.

Вишедеценијска успешна билатерална сарадња двеју држава и веома добри политички односи и у овом веку се потврђују међудржавним посетама на највишем нивоу. О томе сведоче и две изузетно важне посете Републици Србији у 2024, години 70. јубилеја од успостављања дипломатских односа – председника Индонезије Прабово Субијанта и председнице Представничког дома Парламента Пуан Махарани, као и учешће министара спољних послова Индонезије на свечаним скуповима у Београду 2011. и 2021. поводом 50. и 60. годишњице од одржавања Прве конференције покрета несврстаних земаља. Пријатељски односи две земље потврђени су низом потписаних међудржавних уговора који олакшавају економску и сарадњу на пољима просвете, науке, културе и другим областима од обостраног значаја.

Мотиви на марки: Ђурђевка, антропоморфна фигура, Винчанска култура (5300–4500 г.п.н.е), Барка пријатељства са острва Сулавеси; у позадини – амбасадор Павлич предаје акредитиве председнику Сукарну 1954.  Мотиви на вињетама: посуда за лековите траве; манускрипт на лишћу палме лонтара; балинежански крилати лав; пиротски ћилим; посуда за лековите траве и балинежански дрвени ковчег за драгоцености.  На рандовима: у угловима – балинежанске и јаванске маске за плес и позориште сенки; лево – митолошка фигура од бивоље кости, балинежански крилати лав и тенун икат (детаљ) – дупло ткање (церемонијална тканина из средишње Индонезије); десно – јавајка – Вајанг лутка за позориште сенки и пиротски ћилим (детаљ). Мотив на коверти: пиротски ћилим и Гаруда, златна митска птица, симбол Индонезије.

Материјали за издање: Удружење Адлигат, Музеј књиге и путовања, Збирка Индонезије, Легат амбасадора Станета Павлича, Легат Ивана и Чери Хадисуброто и Легат Владиславе Голубовић.

Стручна сарадња: Амбасада Републике Индонезије у Београду и Удружење Адлигат.
Уметничка реализација: Надежда Скочајић, академски графичар.

Каталошке информације
Датум издања: 04. 11. 2024.
Број марака: 1
1344: 132.00 дин
Tираж: 25.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: 8
Димензије марака: 42 x 37,7 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад

У бурним годинама након завршетка Другог светског рата, млада социјалистичка држава Југославија суочила се са пропагандним ратом који је Информбиро повео против ње. У жељи да се адекватно одговори на оптужбе земаља стаљинистичког блока у чијем се окружењу Југославија налазила, 29. новембра 1949. године покренут је Радио–Нови Сад, регионална радио станица која је свој програм емитовала на пет језика – српскохрватском, мађарском, словачком, румунском и русинском.

Информативни програм овог радија није био намењен само припадницима националних мањина мултиетничке Војводине, већ и становницима околних земаља који су, врло брзо након покретања Радио–Новог Сада, постали његови стални слушаоци, јер је овај радио, уз информативне емисије, емитовао и популарну музику неспутану идеологијом, доносећи на својим радио таласима дашак европске и светске поп културе житељима земаља источног блока.

Развој медија и напредак технологија у 20. веку довео је и до потребе за креирањем телевизијског програма за становнике Војводине па је, одлуком Скупштине АП Војводине Радио–Нови Сад 1972. прерастао у Радио–телевизију Нови Сад, РТНС. Први минути телевизијског програма ове медијске куће емитовани су 26. новембра 1975. године из новоизграђеног студија на новосадском Мишелуку. Информативни програм емитован је на српскохрватском и мађарском језику, а програм се, баш као и на радију две и по деценије раније, емитовао на пет језика.

Почетком 21. века РТНС прераста у јавни радио–телевизијски сервис Радио телевизија Војводине. Два телевизијска и четири радијска програма ове медијске куће данас се емитују из нове зграде Радио–телевизије Војводине на Мишелуку, препознатљиве по доминантном антенском стубу. У модерном здању, усељеном 2021. године, налази се пет ТВ студија, радијски студији, музички студио и два универзална тонска студија у којима око 1.200 запослених у РТВ свакога дана креирају небројене сате телевизијског и радио програма.

Стручна сарадња и дизајн: Радио–телевизија Војводине

Графичка реализација: Надежда Скочајић, академски графичар

Каталошке информације
Датум издања: 05. 11. 2024.
Број марака: 1
1345: 60.00 дин
Tираж: 25.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: 25
Димензије марака: 29 x 35 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: С. Долинга
Нацрт: 1345. Знак и антенски стуб радио-телевизије Војводине
Важе неограничено.

Када је храбра, мала европска Краљевина Србија увучена у вихор Првог светског рата, глас о херојству и витештву њених војника–сељака брзо се, након првих победа у биткама на Церу и Колубари, пронео слободним светом. Добровољци са свих страна похрлили су да помогну храбрим српским војницима и српском народу. Међу првима су били и добровољци из Аустралије, који су у оквиру медицинских и мисија Црвеног крста лечили рањене и болесне војнике и цивиле.

Др Џејмс Доналдсон (Donaldson, James Blair, 1888–1971) у Србију је дошао 1915. као члан организације Помоћ рањеним савезницима. У крагујевачкој болници био је задужен за рентген апарат. Касније је служио у 2. Француској пољској болници на грчкој граници, где је обављао и хируршке захвате. Студирао је медицину на Универзитету у Мелбурну, а дипломирао је на Универзитету у Единбургу, 1913. У годинама после I светског рата са супругом и сином вратио се у Аустралију где је радио као лекар.

Етел Гилингам (Gillingham, Ethel May, 1884–1952) је у Србију дошла са другом мисијом британског Црвеног крста и као добровољна болничарка – медицинска сестра, служила је у Врњачкој Бањи од маја 1915. до октобра 1915. Пала је у ратно заробљеништво током аустроугарске офанзиве на Србију, али је ослобођена у фебруару 1916. године, пa je своју мисију болничарке наставила у Египту где је, током службе у Каиру, упознала капетана Ричарда Еванса који се борио на Солунском фронту 1917. године и верила се са њим. После рата Етел и Ричард су се венчали и имали троје деце.

Др Томас Бенбоу (Benbow, Thomas Alexander Palmer, 1886–1971) у Србију је дошао у новембру 1914. као члан британске мисије Црвеног крста и сa дипломом најбољег студента Џеферсон колеџа за медицину у Филаделфији. До јуна 1915. радио је у Четвртој српској резервној болници у Скопљу, лечећи рањенике и болесне од тифуса од којег се и сам, током службе, разболео. Одликован је орденом Светог Саве IV реда. Након рата вратио се у Аустралију где је имао лекарску праксу.

Мајлс Френклин (Franklin, Stella Maria Sarah Miles, 1879–1954) добровољно се придружила Болници шкотских жена 1917. и јавила за службу у болници „Америка” у Острову, обављајући дужност кувара у болници и водећи рачуна о магацину. Своја ратна искуства описала је у мемоарима „Не мари ништа: Шест месеци са Србима” и у представи „Далеко је Кајмакчалан: представа о Балканском фронту данас”. Због нарушеног здравља, с форнта се повукла почетком 1918.

Олив Кинг (King, Olive May Kelso, 1885–1958) Први светски рат ју је затекао у Енглеској где се одмах добровољно пријавила за војну службу. У Србију је дошла 1915, са сопственим камионетом преправљеним у амбулантна кола, као возач у мисији „Болница шкотских жена” да би, 1916. на Солунском фронту приступила Српској војсци. Као возач амбуланте на Солунском фронту унапређена је у чин наредника, а за исказану храброст одликована је Медаљом за ревносну службу, Крстом милосрђа, сребрном Медаљом за храброст и Орденом Светог Саве V реда.

Др Мери де Гарис (De Garis, Mary Clementina, 1881–1963) придружила се Болници шкотских жена након смрти свог вереника који је погинуо у борбама на Западном фронту. Службу је почела као медицински официр у болници „Америка” у Острову, на територији Македоније, која је била пордршка Српској војсци. За командира болнице постављена је 1917. након што се др Агнес Бенет, први командир ове болнице, повукла са дужности и на њеном челу је била све до 1918. За свој несебичан и самопрегоран ангажман у организацији медицинске подршке Српској војсци одликована је Орденом Светог Саве III реда.

Стручна сарадња и материјали за мотиве: Аустралијска амбасада у Београду и Бојан Пајић

Уметничка реализација: Мирослав Николић и Надежда Скочајић, академски графичар

Каталошке информације
Датум издања: 08. 11. 2024.
Број марака: 6
1346: 60.00 дин
1347: 60.00 дин
1348: 60.00 дин
1349: 60.00 дин
1350: 60.00 дин
1351: 60.00 дин
Tираж: 25.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 2
Табак: 6
Димензије марака: 35 x 34,8 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Мирослав Николић, Надежда Скочајић
Нацрт:
1346: Др Џејмс Доналдсон
1347: Етел Гилингам
1348: Др Томас Бенбоу
1349: Мајлс Френклин
1350: Олив Кинг
1351: Др Мери де Гарис
Важе неограничено.

Пре 185 година, 12. новембра 1839. године донет је Војни закон (Закон воениј) у Кнежевини Србији, који представља први правни акт у коме се системски дефинише безбедносна заштита војске и прописују казне за дела издаје, дезертерства, побуне, шпијунаже и против „слободе народне“. Овај правни акт је камен темељац институционалног постојања и развоја безбедносне заштите Војске и органа и служби који је спроводе. Њихово усавршавање и деловање кроз различите форме и облике се наставило током 19. и 20. века све до данас.

Устанак народа Југославије против фашистичке окупације 1941. године, формирање органа народне власти и јединица НОВ и ПОЈ, мобилисали су све патриоте у борбу против окупатора и квислинга. Безбедносна заштита се остваривала кроз прикупљање података о окупатору и противничким војним формацијама и спречавању инфилтрације непријатељских агената. Свеобухватна и агресивна обавештајно и субверзивна делатност окупатора и квислинга захтевала је ефикаснију заштиту и постојање централизоване контраобавештајне службе. У том циљу, пре 80 година, 13. маја 1944. године формирано је Одељење заштите народа – ОЗН-а, као централизована служба безбедности. У овиру ОЗН-а, делује III одсек – Контраобавештајна служба у војсци. Након ослобођења, од III и дела IV одсека ОЗН-е, 1946. године, формира се Контраобавештајна служба (КОС) Министарства народне одбране, која 1955. године добија назив Органи безбедности, 2002. године Војна служба безбедности и од пре 20 година (од 2004. године) постоји под именом Војнобезбедносна агенција.

Уметничка реализација: Мирослав Николић и Надежда Скочајић, академски графичар

Каталошке информације
Датум издања: 12. 11. 2024.
Број марака: 1
1352: 60.00 дин
Tираж: 25.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: 8
Димензије марака: 70 x 31,9 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Мирослав Николић, Надежда Скочајић
Нацрт: 1352 – седиште Војнобезбедносне агенције (ВБА) Министарства одбране Републике Србије, грб ВБА и споменик ⁣⁣који представља српског владара Милоша Обреновића и архимандрита Мелентија (реплика споменика „Таковски устанак” аутора вајара Петра Убавкића).⁣⁣
Важе неограничено.

Једна од најмаркантнијих фигура у дугој историји српско – руског пријатељства, пуковник Николај Николајевич Рајевски (рус. Николай Николаевич Раевский, 17. новембар 1839 – 2. септембар 1876 по грегоријанском календару) рођен је у Русији, на Криму, у аристократској војничкој породици. Био је унук прослављеног генерала Николаја Рајевског, хероја Отаџбинског рата 1812. против Наполеона. Његов отац, који се такође звао Николај Николајевич, био је генерал-лајтнант, командант Црноморске обалске линије, оснивач града Новоросијска, највеће поморске луке на Црном мору и најближи пријатељ руског песника Александра Пушкина.

Када је 1876. избио рат између Србије и Турске пуковник Рајевски, као добровољац ступа под команду генерала Черњајева. Командовао је одредом руских добровољаца у бици код Алексинца, а погинуо херојском смрћу у бици код Горњег Адровца, 2. септембра 1876.

Сахрањен је у отаџбини али је његово срце, које је куцало за словенску браћу, заувек остало у Србији, у манастиру Свети Роман. Херојска личност Николаја Рајевског инспирисала је писца Лава Толстоја за лик грофа Вронског, у роману Ана Карењина.

Стручна сарадња: Руски дом у Београду, братство манастира Свети Роман Уметничка реализација: Надежда Скочајић, академски графичар

Каталошке информације
Датум издања: 18. 11. 2024.
Број марака: 1
1353: 130.00 дин
Tираж: 25.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: 8
Димензије марака: 43,5x42mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Надежда Скочајић
Нацрт: 1353 – портрет пуковника Рајевског и манастир Свети Роман
Важе неограничено.

Крсна слава (слава, крсно име) представља празник посвећен хришћа-нском светитељу кога породица узима за свог покровитеља и заштитника. Прослављање светог заштитника у Срба датира још из времена Светог Саве. Данас већина православних на територији Србије славу обележава као значајан празник у којем учествују појединачне породице и њихови гости – чланови шире фамилије, духовни сродници, суседи и пријатељи. Као носиоци јединствене православне традиције, Срби доживљавају славу и као начин исказивања хришћанског и националног идентитета.

Слава је виталан елемент нематеријалног културног наслеђа српског народа и 2014. године уписана је на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства.

Преподобна мати Параскева родила се половином 10. века, у имућној и побожној византијској породици у граду на обали Мраморног мора. Од детињства је била побожна, а након смрти родитеља, љубав према Богу одвела ју је у Палестину, на поклоњење светим местима, а потом у пустињу Јордан, где је живела у строгој аскези до дубоке старости. Пред крај живота вратила се у родни Епиват где се и представила Богу али је, како ником није открила ко је, сахрањена у делу гробља у којем су сахрањивани непознати. Легенда каже да су, приликом сахране неког утопљеника, откопали светитељкин гроб и затекли њене мошти нетакнуте, па су их положили у цркви Светих апостола Петра и Павла у Епивату.

Два века касније, бугарски цар Јован је мошти преместио у Трново где су биле све до турских освајања, након чега су пребачене у Влашку да би, 1396. на заузимање кнегиње Милице Хребељановић биле пренете у Београд, у капелу Свете Петке која је подигнута на Калемегданској тврђави. Мошти су потом 1521. пренесене у Цариград, али је Преподобна мати Параскева остала један од најпоштованијих и највољенијих светитеља у нашем народу. Света Петка се обележава 27. октобра и по броју свечара спада у једну од највећих слава у Србији.

Уметничка реализација издања: Марија Влаховић, академски графичар

Каталошке информације
Датум издања: 22. 11. 2024.
Број марака: 1
1354: 60.00 дин
Tираж: 25.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: 10
Димензије марака: 31,9x42mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Марија Влаховић
Нацрт: 1354 – Преподобна мати Параскева – Света Петка
Важе неограничено.

Божић је један од најзначајнијих и најрадоснијих хришћанских празника, заједнички празник свих православних и католичких верника. Разлика је само у датуму када се он слави. Православци га славе 7. јануара, а католици 25. децембра, али је његова порука истоветна – порука мира и љубави.

Божић се код нас слави три дана. То је пре свега породични празник, а обичаји везани за њега су бројни. На дан уочи Божића, Бадњи дан, уноси се бадњак од храстовог дрвета у кућу, пали се кандило и простире слама у коју се стављају слаткиши, суве шљиве, ораси, шећер и новчићи. Слама симболизује јасле у којима је Исус рођен. Бадњак је симбол дуговечности и чврстине трајања хришћанства, као и топлине љубави коју нам Христос доноси својим рођењем и доласком на земљу. На сам дан Божића, рано ујутру, звоне звона на православним храмовима и објављују рођење Христово. Народ одлази у цркву на божићну литургију и сви се поздрављају речима „Христос се роди” и „Ваистину се роди”.

Уметничка реализација издања: Марија Влаховић, академски графичар

Каталошке информације
Датум издања: 28. 11. 2024.
Број марака: 1
1355: 60.00 дин
Tираж: 25.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: 25
Димензије марака: 42 x 31,9 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Марија Влаховић
Нацрт: 1355 – Празнични мотиви који формирају пахуљу
Важе неограничено.

Позориште на Теразијама основано је 23. децембра 1949. године као Хумористичко позориште и потом је неколико пута мењало име. У периоду од 1954. до 1959. године зове се Београдска комедија, а спајањем са Београдским драмским позориштем у јесен 1959. године постаје Савремено позориште са две сцене – на Црвеном крсту и на Теразијама. Са новом сезоном 1975/76 поново постаје самостално и то под садашњим именом – Позориште на Теразијама.

У првим годинама постојања, репертоар Позоришта на Теразијама чиниле су углавном комедије и комади с певањем, касније су се почеле изводити и оперете, да би шездесетих година прошлог века на репертоар стигли и први лиценцирани мјузикли као што су Оклахома (1966), Прича из западног кварта (1968) и Пољуби ме, Като (1969).

Током седам деценија постојања Позориште на Теразијама је свој драмски, оркестарски, балетски и хорски ансамбл непрекидно обогаћивало новим, првенствено младим, талентованим и школованим уметницима. То му је увек доносило доминантну ноту уметничке свежине, коју је публика непогрешиво умела да препозна.

Данас је Позориште не Теразијама синоним за мјузикл и музичке представе, не само у Београду, већ у целој земљи. Осим извођења бродвејских хитова, као што су Кабаре, Бриљантин или A Chorus Line, на репертоару Позоришта на Теразијама данас су и представе Цигани лете у небо, Чикаго, Неки то воле вруће, Продуценти, Mamma Mia!, Бродвејске враголије, Flashdance, Жене на ивици нервног слома, као и светски хит Фантом из Опере. Позориште на Теразијама последњих деценија негује и развија и представе засноване на домаћој литератури које препознајемо као „домаћи мјузикл”, међу којима су Лутка са насловне стране, Маратонци трче почасни круг, На слово, на слово, Главо луда, као и увек актуелне представе попут Зоне Замфирове, Мистер Долар или Са друге стране јастука.

Стручна сарадња: Позориште на Теразијама

Уметничка реализација: Надежда Скочајић, академски графичар

Каталошке информације
Датум издања: 02. 12. 2024.
Број марака: 1
1356: 60.00 дин
Tираж: 25.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: 10
Димензије марака: 35 x 33,35 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Надежда Скочајић
Нацрт: 1356 – Сцена са препознатљивим логотипом на завеси Позоришта на Теразијама
Важе неограничено.

200 година од рођења Беджиха Сметане

Беджих Сметана (чеш. Bedřich Smetana; Литомишл, 2. март 1824 – Праг, 12. мај 1884), чешки композитор и диригент, творац чешке националне опере и мајстор симфонијске поеме. Његов композиторски рад значајно је обликовао чешку националну музику. Био је пионир у интеграцији елемената народног фолклора у класичну музику, а његов ауторски рад представља спону између романтизма и модернизма. Сметанина музика је емотивна и динамична, често је користио богате хармоније и колористичке ефекте.

Једно од његових најпознатијих дела је опера „Продана невеста”, која је постала симбол чешке културе и идентитета. Ова опера, која се темељи на фолклору, обухвата теме љубави, поштовања и традиције. Сметана је, користећи народне мелодије и ритмове, допринео стварању јединственог музичког језика који одражава чешки дух, афирмишући тако културу свог народа.

Беджих Сметана аутор је и симфонијске музике, међу којом се истиче циклус симфонијских поема „Моја домовина”. Ово музичко дело, које за тему има природне лепоте и историјске догађаје Чешке, одише његовом љубављу према домовини. Свака поема из циклуса, међу којима је данас најпознатија и најпопуларнија „Влтава”, доноси посебну атмосферу и причу.

Беджих Сметана се данас сматра једним од најважнијих чешких композитора, а његова дела се изводе широм света. Његова способност да споји лична осећања са народном традицијом и националним идентитетом оставила је дубок траг у музици, која и даље инспирише генерације музичара и слушалаца.

150 година од рођења Винстона Черчила

Винстон Черчил (Sir Winston Leonard Spencer Churchill; Вудсток, 30. новембар 1874 – Лондон, 24. јануар 1965), био је британски државник, ратни премијер Уједињеног Краљевства у Другом светском рату, један од креатора глобалног поретка у новијој историји човечанства и једна од најзначајнијих историјских личности 20. века. Осим многобројних државничких функција које је обављао, још од младих дана био је и талентован и успешан уметник. Уметност је за Черчила била средство за постизање унутрашњег мира и бег од стварности, посебно током турбулентних периода у његовом политичком животу. Страст према сликању открио је у младости, а озбиљније му се посветио након Првог светског рата. Његов стил је био инспирисан импресионизмом, а често је сликао пејзаже, вртове и сцене из природе, користећи богате боје и изражајне потезе четкице.

Черчилов изузетно плодан литерарни опус чине дела из области историје, биографских и аутобиографских дела, али и један љубавни роман и најмање два филмска сценарија. Написао је биографију свог оца, „Лорд Рандолф Черчил” (1906), као и биографију породичног претка под називом „Малборо: његов живот и време” (1933–1938). Објавио је аутобиографске радове из времена британских царских ратова у Индији, Судану и Јужној Африци. Иако није био академски историчар, написао је нека од најпознатијих, уједно и  најобимнијих дела из наративне историје – „Светска криза”, шест томова објављених између 1923. и 1931, „Други светски рат”, шест томова објављених од 1948. до 1953. и „Историја људи који говоре енглески”, четири тома објављена између 1956. и 1958. Нобелову награду за књижевност добио је 1953. године за дело „Други светски рат”.

Више од 500 ликовних дела и преко 40 литерарних наслова чине уметничку оставштину Винстона Черчила која допуњује његову политичку величину, остављајући његов трајан печат у политичкој и уметничкој историји човечанства 20. века.

100 година од рођења Ефраима Кишона

Ефраим Кишон (хебр. אפרים קישון; Ephraim Kishon, Будимпешта, 23. август 1924 – Апенцел, 29. јануар 2005) био је израелски сатиричар, драматург, сценариста и филмски редитељ. Рођен је као Ференц Хофман. Студирао је ликовну уметност, сликарство и скулптуру. Писањем је почео да се бави још током студија, развијајући специфичан стваралачки стил који се може описати као „хумор у служби истине”. Преживео је Холокауст што је дубоко утицало на његову перспективу и стваралаштво. Емигрирао је у Израел 1949. године. Његов специфичан хумор, који је комбиновао иронију, сарказам и духовитост, представљао је оштру критику људске глупости и друштвених аномалија, али је често осликавао и борбу и изазове са којима се суочавала нова израелска нација. Дела Ефраима Кишона инспирисана су свакодневним животом, а његови ликови представљају разне аспекте израелског друштва. Ефраим Кишон писао је романе, кратке приче, драме и филмске сценарије, а његове сатиричне и циничне анализе друштвених феномена учиниле су га једним од најомиљенијих писаца у Израелу, али и широм света.

Међу најпознатија његова дела спадају „Код куће је најгоре”, „Није фер, Давиде”, „Mein Katt – Мој чешаљ”, „Благо оном ко верује”, „Кита боли море”, „Лисац у кокошињцу”, „Нема нафте, Мојсије” и бројне друге којима је, кроз хумор и сатиру, критички осветлио озбиљне животне теме дајући изузетан допринос израелској и светској култури и књижевности.

100 година од рођења Ненада Бриксија

Ненад Брикси (Ненад Бриxy; 4. мај 1924, Вараждинске Топлице – 17. август 1984, Загреб) био је хрватски новинар, романописац и комедиограф, покретач и уредник многих часописа у послератној Југославији. Уређивао је „Вараждинске вијести” (1945 – 1947), ријечки „Нови лист”, (1947 – 1954), „Народни лист” у Загребу (1955), Глобус (1956). Био је главни и одговорни уредник листа „Плави вјесник” (1960 – 1967), а потом и уредник забавних садржаја у загребачком „Вјеснику” (1967 – 1974), али је због проблема са здрављем отишао у превремену пензију.

Брикси је био и успешан аутор новела, цртица, хуморески и путописа и објављивао запажене романе под псеуднимом Тимоти Тачер, од којих је најпознатији и најуспешнији „Мртвацима улаз забрањен”, преведен на пет језика, објављен у десетак издања и снимљен у две различите филмске верзије.

Ипак, Ненад Брикси остаће у друштвеној историји бивше Југославије забележен као уредник и преводилац италијанског стрипа „Алан Форд”, чији су бриљантни и иронични преводи, изузетно успешно локализовани, допринели да „Алан Форд” стекне митску популарност и култни статус на српскохрватском говорном подручју. 

Оригиналне доскочице које је Брикси „компоновао” уносиле су у стрип свежину, чинећи га интегралним, готово оригиналним делом домаће популарне и алтернативне културе: „Боље нешто од нечега него ништа ни од чега”, „Тко спава, није будан”, „Ако каниш побиједити, не смијеш изгубити”, „Боље живјети сто година као милијунаш, него тједан дана у биједи” и друге, биле су максиме уз које су одрастале генерације рођене у послератној Југославији.

Ненад Брикси је написао и бројна друга дела, међу њима књигу репортажа „Раме уз раме”, роман „И тако даље” и радиокомедију „Миран живот”, као и серијал романа о детективу Тимотију Тачеру.

Уметничка реализација издања: Јакша Влаховић, академски графичар

Каталошке информације
Датум издања: 06. 12. 2024.
Број марака: 4
1357: 120.00 дин
1358: 120.00 дин
1359: 120.00 дин
1360: 120.00 дин
Tираж: 25.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 4
Табак: 8
Димензије марака: 31,9 x 42 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Јакша Влаховић
Нацрт: 1357 – Беджих Сметана
Нацрт: 1358 – Винстон Черчил
Нацрт: 1359 – Ефраим Кишон
Нацрт: 1360 – Ненад Брикси
Важе неограничено.

Кад је Владислав Рибникар, оснивач и одговорни уредник „Политике”, давне 1904. године подносио пријаву властима поводом покретања новог дневног листа, навео је да ће новине бити политичке и независне. Колпортери који су на београдским улицама 25. јануара 1904. узвикивали име новог дневног листа, штампаног на четири стране, у тиражу од 2.450 примерака, а продаваног по цени од пет пара, својим узвицима започели су историју која траје 120 година.

За све то време, „Политика” је своју читалачку публику стицала углавном међу образованим грађанима, а сараднике бирала међу значајним културним и научним ствараоцима, као што су нобеловац Иво Андрић, затим Милош Црњански, Бранко Ћопић, Јован Дучић, Бранислав Нушић, Десанка Максимовић, Слободан Јовановић, Исидора Секулић, Тин Ујевић, Момо Капор, Владимир Булатовић Виб, Михајло Петровић, Васко Попа… Ауторске текстове за „Политику” писали су и сер Винстон Черчил и Томас Ман.

У временима кад је држава била под окупацијом, „Политика” није излазила – за време Првог светског рата од 1914. до 1919. године, а други пут за време Другог светског рата, од априла 1941. до октобра 1944. године.

Данас је „Политика” дневнополитички лист који се традиционално држи високопрофесионалних новинарских стандарда и негује културу дијалога и слободу изражавања. Најстарији, најугледнији и најутицајнији дневни лист на Балкану данас се сматра једном од националних институција у Србији, чији оснивачи нису само поставили темеље модерног новинарства већ су, оснивајући ову јединствену институцију културе и грађанске мисли у Србији, показали да je и на нашем подручју могуће трајати, уколико су основе добро постављене и брижљиво чуване.

Стручна сарадња: Никола Тркља, „Политика новине и магазини”
Уметничка реализација: Мирослав Николић, Надежда Скочајић, академски графичар

Каталошке информације
Датум издања: 10. 12. 2024.
Број марака: 1
1361: 60.00 дин
Tираж: 25.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: 8
Димензије марака: 30,45 x 42 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Мирослав Николић и Надежда Скочајић
Нацрт: 1361 – зграда Политике, у позадини први број дневног листа ПОЛИТИКА
Важе неограничено.

Док су рат и мир исписивали последња поглавља пропасти јучерашњег света, 24. децембра 1944. године, у покрајинској престоници појавио се први број дневног листа „Magyar Szó”. Прва издања била су превод „Слободне Војводине” на мађарски, да би 27. септембра 1945. лист понео назив „Magyar Szó”.

Са 80 година континуитета, „Magyar Szó” је данас једини дневни лист на мањинском језику у Србији, са оригиналним новинским чланцима и тематским додацима на мађарском језику, који су читалачкој публици доступни сваког дана осим недеље у штампаном издању, односно континуирано у онлине издању (www.magyarszo.rs) и са редакцијама у Новом Саду, Суботици, Сенти и Бачкој Тополи.

„Magyar Szó” је, током осам деценија излажења, постао и остао глас Мађара у Војводини, за шта је лист добио бројна домаћа признања, као и признања од Мађарске.

Стручна сарадња: Magyar Szó
Уметничка реализација: Анамари Бањац, академски сликар

Каталошке информације
Датум издања: 13. 12. 2024.
Број марака: 1
1362: 130.00 дин
Tираж: 25.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: 4
Димензије марака: 49,3 x 35 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Анамари Бањац
Нацрт: 1362 – јубиларни бројеви дневног листа „Magyar Szó” и стара писаћа машина
Важе неограничено.