Опис
Знаменити Срби
200 година од рођења Јеврема Грујића
Јеврем Грујић (1826 – 1896) био је државник и дипломата чијом заслугом је донет Први закон о Народној скупштини 1858. године, темељ модерне демократије. Био је централна фигура Светоандрејске скупштине и покретач српског либерализма, који је активно учествовао у одлучујућим политичким догађајима Србије.
Био је међу првим студентима које је држава послала да се школују у иностранству, такозваним „Паризлијама”. Школовао се на универзитетима у Хајделбергу и Сорбони, где је учио правне науке. Права је дипломирао на Сорбони, а по повратку из Париза у Србију је донео нове, либералне идеје, и са осталим либералним првацима основао Либералну странку. Био је генератор друштвених промена, кључни фактор економске мобилности и темељ нових политичких начела, али и укуса и моде, мењајући тако дотадашње оријенталне обичаје културним моделом развијених европских престоница.
Јеврем Грујић је био члан неколико српских влада, више пута министар и дугогодишњи посланик Србије у Цариграду, Лондону, Паризу и Бриселу. Као један од истакнутих идеолога српског либерализма често је долазио у конфликт са апсолутистичким режимом кнеза Михаила, због чега је његова служба, неретко, довођена у питање.
Одликован је за своје заслуге највећим орденом тог времена – Таковским крстом првог степена, а пред крај дипломатске службе и политичке каријере Орденом Белог орла другог степена.
Био је члан Српског ученог друштва за које је написао своју биографију Животопис у пет књига и Етнографске записе.
Мотив на марки: Портрет Јеврема Грујића (детаљ), Стеван Тодоровић, уље на платну, 1888. година, Београд, Збирка Шећеровић Цонић – Дом Јеврема Грујића
Стручна сарадња: Дом Јеврема Грујића, Београд
200 година од рођења Љубомира Ненадовића
Љубомир Ненадовић (1826–1895) изданак је чувене лозе Ненадовића из Бранковине крај Ваљева. Син је устаничког вође и писца Мемоара, проте Матеје, синовац Јакова Ненадовића и унук оборкнеза Алексе, којег су дахије погубиле у сечи кнезова почетком 1804. године. Школовао се у Прагу, Берлину, Хајделбергу, Женеви и Паризу, а затим је био високи државни званичник Кнежевине Србије.
Обављао је дужности у министарству просвете, између осталог као начелник, а потом и министар. Био је председник Друштва српске словесности. Године 1858. постављен је за секретара српске агенције у Цариграду. Као приповедач и песник, као хумориста, сатиричар и есејиста, као дечији писац, а нарочито као путописац, био је један од најпопуларнијих српских књижевника епохе романтизма.
Од 1887. године је редован члан Српске краљевске академије. Уређивао је лист Шумадинка (1850–1857), објавио је Песме и спев Славенска вила (1849), као и бројне путописе: Један дан из путовања мог по Србији 1845. године и Путовања по Прајском приморју и по острву Ригену (1850), Писма из Швајцарске (1852; 1855), Владика црногорски у Италији или Писма из Италије (написана 1851; објављена 1868–1869), Писма из Немачке (1870), О Црногорцима или Писма са Цетиња 1878. (објављена 1889). Упокојио се у родној Бранковини почетком 1895. године, где је и сахрањен у порти Црквe Светих Арханђела, задужбини Ненадовића.
Стручна сарадња: Матична библиотека „Љубомир Ненадовић”, Ваљево
200 година од рођења Светозара Милетића
Др Светозар Милетић (1826–1901) био је једна од најзначајнијих личности српске историје XIX века – политичар, правник, новинар, градоначелник Новог Сада и неуморни борац за национална права, културу и образовање. Рођен је у Мошорину, школовао се у Новом Саду, Пожуну и Пешти, а 1854. године стекао је титулу доктора правних наука на Универзитету у Бечу и тако постао један од најобразованијих Срба свог доба.
Верујући да се напредак народа заснива на знању, култури и слободној јавној речи, Милетић је свој политички и друштвени рад посветио јачању српских институција. Као градоначелник Новог Сада залагао се за модернизацију града и његово позиционирање као културног и духовног средишта Срба у Хабзбуршкој монархији.
Његов допринос културном развоју био је немерљив. Био је један од носилаца реформе Матице српске и снажно је допринео њеном пресељењу из Пеште у Нови Сад 1864. године. Обновио је рад Српске читаонице, која је постала средиште окупљања интелектуалаца и јавног живота. Управо у њеном оквиру основано је 1861. године Српско народно позориште, прво професионално позориште код Срба. Захваљујући овим подухватима, Нови Сад је учврстио свој углед и понео назив „Српска Атина”.
Као оснивач и уредник листа Застава, Милетић је ширио идеје слободе, равноправности и политичке одговорности. Због својих ставова више пута је био хапшен и прогоњен, али није одустајао од борбе за права свог народа. Његово дело и данас сведочи о снази образовања, културе и јавне речи у обликовању друштва и националног идентитета.
Мотив на марки и коверту: Портрет Светозара Милетића (уље на платну, 1906. година), дело сликарке Надежде Петровић настало након Милетићеве смрти, један је од првих импресионистичких портрета у Срба.
Стручна сарадња: Северина Милетић, архивист Архива Војводине, фотограф Владимир Мучибабић, Архив Војводине
150 година од рођења Борисава Станковића
Борисав Станковић, један од малобројних култних писаца српске књижевности, рођен је у Врању 22/23. марта 1876. године. Стварајући на размеђи векова, непоновљив и самосвојан, без савремених настављача, зачетник је наше модерне књижевности. Преминуо је у Београду, 22. октобра 1927. године.
Целокупно његово дело, романи, приповетке и драме, издржавши вишеструку пробу времена, као стално отворен текст, представљају и данас трајни изазов не само савременим читаоцима већ и академским тумачима. Његов унутрашњи диктат, стилски и језички, па и тематски непоновљив, изнедрио је дела попут Нечисте крви, Газда Младена, Божјих људи, Старих дана, Коштане…
Смештајући радње својих дела у малу варош на југу централне Србије, у простор једног микрокосмоса, микросвета са својим специфичним менталитетом, језиком, музиком, специфичном филозофијом живота и наглашених емоција, на чудесан начин успео је да један дубоко прикривен и сложен унутрашњи свет његових житеља осветли и уздигне до импозантних висина универзалних вредности. Тиме је Борисав Станковић увео нашу књижевност у сам врх европске књижевности. О томе сведоче и бројни преводи на многе стране језике.
У Врању се, њему у част, већ шест деценија организује традиционална Борина недеља, а Књижевна заједница „Борисав Станковић” која брине о реализацији ове међународне књижевне манифестације и сталној афирмацији вредности његовог дела, установила је и 35 година додељује истоимену награду за књижевност. Гимназија, библиотека и позориште, које је организатор Бориних позоришних дана, такође носе његово име, а родна кућа је од 1967. године претворена у спомен-музеј.
Стручна сарадња: Књижевна заједница „Борисав Станковић” из Врања
100 година од рођења Драгомира Виторовића
Академик Драгомир Виторовић (Београд, 17. септембар 1926 – Београд, 23. јул 2015) био је један од најистакнутијих српских хемичара 20. века и један од утемељивача модерне српске органске геохемије. Као дугогодишњи редовни професор на Природно-математичком факултету у Београду, извео је генерације младих стручњака и пренео им страст према истраживању. Научноистраживачким радом бавио се у Центру за хемију ИХТМ-а, проучавајући сложене тајнe хемије нафте, угљева и битуминозних шкриљаца. Његов пионирски рад у области органске геохемије и велики допринос развоју науке крунисан је чланством у Српској академији наука и уметности, где је за дописног члана изабран 1981, а за редовног 1991. године. У Српској академији наука и уметности био је активан у Одбору за хемију, Одбору за геохемију, као и у одборима за вредновање умног стваралаштва и проучавање живота наших научника.
Професор Виторовић аутор је бројних радова публикованих у водећим светским и домаћим научним часописима и монографијама, који и данас служе као незаобилазна путоказна литература новим генерацијама истраживача. За свој вишедеценијски предани рад, научна достигнућа и подстицање међународне сарадње, награђен је Октобарском наградом Београда (1972), Седмојулском наградом (1988) и Орденом рада са црвеном заставом (1981).
Стручна сарадња: Српска академија наука и уметности, Београд
Уметничка реализација: Анамари Бањац, академски сликар
