Опис
150 година рационалног пчеларства у Србији
Пчеларство je делатност од изузетног значаја, не само за пчеларе и пољопривреднике, већ и планету, јер je пчелa кључни елемент у одржавању равнотеже екосистема и очувању биодиверзитета и природних ресурса. Медоносна пчела која се узгаја у Србији је такозвана „домаћа пчела”, „западна медоносна пчела” или „евро-афричка медоносна пчела” (Apis mellifera L.).
Пчеларство има дугу традицију у многим културама, а рационално пчеларство је приступ пчеларству заснован на повећању ефикасности производње пчелињих производа у складу са здрављем пчела и очувањем природних ресурса.
Оцем рационалног пчеларства у Срба и на Балкану сматра се професор Јован Живановић (1841–1916). Рођен је у Сремским Карловцима, где је завршио основну школу и Велику српску гимназију, а након студија филологије у Бечу, постављен је за професора српског језика у Карловачкој гимназији.
Због здравствених разлога подигао је воћњак у околини Карловаца где се, 1875, први пут сусрео са пчелама, уносећи првих осам традиционалних кошница плетара. Уместо да добија мед гушењем пчела професор Живановић се, у потрази за новим решењима, окренуо иновацијама, па је контактирао признате пчеларе из Европе и света и почео да уводи напредне технологије рада. Из Европе је донео, али и сâм конструисао, најсавременију опрему – прву кошницу са покретним рамовима – „американку”, Хрушкину врцаљку за цеђење меда, први парни топионик за восак и прву пресу за одливке сатних основа у кошницама.
Професор Јован Живановић основао је, другу у Европи, Катедру за модерно пчеларство, за полазнике Карловачке богословије. Објавио је низ књига и издавао више часописа из области пчеларства, а у околини Карловаца уредио је и четири пчелињака са око 400 кошница. Својим радом поставио је темеље за модернизацију пчеларства у Србији, чинећи га ефикаснијим, еколошки прихватљивијим и дугорочно одрживим, остављајући тако неизбрисив траг у унапређењу пчеларске праксе, са техничког, али и еколошког аспекта.
Стручна сарадња: Даница Радовић, публициста, Музеј пчеларства Сремски Карловци
Уметничка реализација издања: Марија Влаховић, академски графичар
150 година од открића Панчићеве оморике
Панчићева оморика (Picea omorika) је врста смрче, ендемит Балканског полуострва и терцијарни реликт. То значи да се ова биљка може пронаћи само на одређеном, мањем подручју и да је успела да опстане од давних времена (процењује се да Панчићева оморика постоји већ око 65 милиона година). Због тих карактеристика је позната као „живи фосил“.
Име је добила по српском научнику Јосифу Панчићу (српски лекар, ботаничар и први председник Српске краљевске академије), који ју је открио на планини Тари 1875. године, код села Заовине. Научни назив оморика потиче од локалног имена за ову четинарску врсту. Пре леденог доба ова врста је била широко распрострањена у Европи, а данас природно расте једино на Балканском полуострву, у подручју средњег тока реке Дрине и у кањону реке Милешевке, односно у западној Србији и источној Босни.
Највећи део популације у Србији налази се у оквиру Националног парка Тара, па се зато Панчићева оморика сматра краљицом ове планине, а лепа, витка и елегантна крошња, по којој се разликује од свих других четинара, донела јој је и титулу „краљице четинара“.
На Црвеној листи угрожених врста Међународне уније за заштиту природе Панчићева оморика се налази од 1998. године. На почетку је била означена као рањива, а од 2010. године, нажалост, проглашена је за угрожену врсту. Сва налазишта Панчићеве оморике издвојена су у резервате природе и о њима брине Завод за заштиту природе Србије, а свако појединачно стабло Панчићеве оморике је под заштитом.
Стручна сарадња: Завод за заштиту природе Србије
Уметничка реализација издања: Марија Влаховић, академски графичар
