Опис
210 година од Таковског устанка
Други српски устанак представља један од најзначајнијих догађаја у процесу стварања модерне српске државе у 19. веку. Устанак, чији је почетак свечано означен на празник Цвети, 23. априла 1815. године у Такову, био је трећи и последњи у низу оружаних покрета унутар Српске револуције (1804–1833). Његовим успешним исходом створени су темељи за преговоре са Османским царством, који су деценију и по касније крунисани успостављањем аутономне Кнежевине Србије.
Подизање Таковског устанка било је подстакнуто тешким условима живота српског становништва на простору Београдског пашалука у годинама које су уследиле након краха Првог српског устанка (1804–1813) и неуспеха Хаџи Проданове буне (1814). Као одговор на насиље Османлија, народне старешине су у пролеће 1815. године донеле одлуку о покретању буне, на чијем челу се нашао војвода и обор кнез Милош Обреновић. Након обредног полагања заклетве пред црквом брвнаром у Такову, устаници су се упутили у борбу. У потоњим недељама и месецима уследио је низ великих битака, међу којима су се својим значајем истакли бојеви код Чачка и на Љубићу, борбе код Палежа и Пожаревца, као и битка на Дубљу.
Хитро запоседање готово целе територије Пашалука, изузимајући утврђене градове, као и хумано поступање према турским цивилима и војницима, омогућили су српском вожду Милошу да крајем јула 1815. године постигне усмени договор са турским војним заповедником Марашли Али-пашом, којим је Србима загарантована самоуправа у Београдском пашалуку. Овај договор послужио је као основа дугогодишње дипломатске борбе за аутономију, окончане султановим доношењем три хатишерифа, 1829, 1830. и 1833. године, којима је Србија стекла статус вазалне кнежевине Османског царства.
190 година од Сретењског устава
Први устав Кнежевине Србије свечано је проглашен на Великој народној скупштини у Крагујевцу на Сретење, 15. фебруара 1835. године. Његово доношење представљало је епилог дуготрајних напора да се лична власт кнеза Милоша Обреновића ограничи и успоставе темељи правне државе у Србији. Успех тзв. Милетине буне, на прелазу из 1834. у 1835. годину, приморао је кнеза Милоша да убрза процес доношења устава, за чијег аутора је изабран кнежев секретар Димитрије Давидовић.
Давидовићев нацрт устава начелно је предвидео поделу власти на законодавну, извршну и судску грану. Према слову устава, законодавна и извршна власт биле су подељене између кнеза и установе Државног савета, док је судска власт била поверена независним судовима, које је тек требало оформити. Устав је остао упамћен и по томе што су њиме кодификована општа народна права и слободе, као што су равноправност пред законом и неприкосновеност личности и имовине. Посебан цивилизацијски искорак представљали су уставни чланови којима се у Србији забрањује ропство и укидају последњи реликти феудализма.
Инспирисан белгијским и француским узорима, први српски устав савременицима се учинио исувише слободоумним, па је убрзо наишао на отпор великих сила. Због либералних начела која је прокламовао, њиме су биле незадовољне тзв. силе старог поретка, Аустрија и Русија, док су га османски представници доживели као чин нарушавања султановог суверенитета. Захваљујући томе, овај „француски расад у турској шуми”, како га је назвао путописац Сипријен Робер, укинут је већ 55 дана након доношења. Три године касније, њега је наследио знатно конзервативнији, тзв. Турски устав, донет уз сагласност турског султана и под покровитељством руског императора.
Стручна сарадња: Борис Марковић, кустос историчар Историјског музеја Србије Уметничка реализација издања: Јакша Влаховић, академски графичар
