У Београду је 1969. поводом прославе Светског дана детета одржан први међународни фестивал дечјих песама и игара „Радост Европе” уз подршку градске власти, председника Тита, Уницефа и Генералне скупштине Уједињених нација. Од тада је прошло више од пола века и преко 20.000 деце је посетило Београд. 1998. године, тадашњи XXV јубиларни сусрет „Радост Европе“ добио је један нови, значајан програмски садржај – Међународни ликовни конкурс на коме од оснивања учествују појединци, предшколске установе, школе, дечји ликовни атељеи, дечји културни центри и сличне установе и асоцијације из целог света (деца и млади узраста од 4 до 18 година). Радови рађени у техници оловке, темпере, гваша, акварела, пастела, туша, колажа и графике већ XXVII годину својом раскошном палетом чине део традиционалне манифестације.

Слоган LVI Међународног сусрета деце Европе „Радост Европе” гласи СВЕ ЈЕ МОГУЋЕ АКО ВЕРУЈЕШ У НЕМОГУЋЕ! Инспирисан ремек-делом Луиса Керола „Алиса у земљи чуда”, одабран је да подстакне и децу и одрасле да маштају без граница, истражују свет пун чуда и верују у своје снове, чак и када изгледају немогући.

На XXVII Међународни ликовни конкурс „Радост Европе”, ове године стигло је 2610 радова, из градова широм Србије, као и градова из: Белорусије, Босне и Херцеговине, Бугарске, Египта, Индије, Италије, Јерменије, Литваније, Македоније, Намибије, Пољске, Румуније, Русије, Словачке, Словеније, Тајланда, Тајвана, Хрватске, Чешке, Црне Горе, Финске и из Хонгконга. Стручно селектовани ликовни радови представљају са једне стране значајан документ визуелне културе детињства, а са друге велики подстицај како за младе ствараоце, тако и за ликовне педагоге и све оне који подржавају чистоту дечјег израза, мисли и стварања.

Одабрани ликовни радови, пристигли на Међународни ликовни конкурс, традиционално своје место налазе и на пригодној поштанској марки „Радост Европе” коју издаје Јавно предузеће „Пошта Србије” сваке године крајем септембра.

Мотив на марки је рад Даријe Никитјук (14 година, Белорусија). Аутори радова на вињетама су: Тара Воркапић (14 година, Србија), Лена Симић (14 година, Србија), Хонг-Руи Jу (8 година, Тајван), Ребека Золерова (7 година, Словачка), Александра Цанева (6 година, Бугарска),  Терезиа Адамска (8 година, Словачка), Софиа Тичина (13 година, Белорусија). Аутор рада на коверти је Артеми Чахлов (11 година, Белорусија).

Стручна сарадња: Лидија Сеничар, уредница међународног ликовног конкурса „Радост Европе”, Дечји културни центар Београд.
Графичка обрада издања: Јакша Влаховић, академски графичар

Каталошке информације
Датум издања: 30. 09. 2025.
Број марака: 1
1404: 130.00 дин
Tираж: 15.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 4
Табак: 8
Димензија марке: 35 x 31,9 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Јакша Влаховић
Нацрт: 1404 – Рад Даријe Никитјук (14 година, Белорусија)

Важе неограничено.

200 година од рођења Ђуре Даничића

​Ђурa Даничић (6. април 1825 – 17. новембар 1882), српски филолог, члан Друштва српске словесности и Српског ученог друштва, обележио је српску   науку о језику друге половине XIX столећа. Агилни поборник реформе Вука Караџића, својим радом и делом дао је немерљив допринос конституисању српског књижевног језика, описавши и прописавши његов морфолошки, синтаксички и акценатски систем. Објавио је Малу српску граматику и Облике српскога језика. Сарађивао је с Вуком на другом издању Српског рјечника, у којем је захваљујући њему доследно спроведено обележавање четвороакценатског система, а написао је и више студија о српским акцентима. У делу Српска синтакса Даничић је темељно описао падежни систем српског језика. За кодификацију вуковског типа књижевног језика велики значај имају и његови преводи, од којих је најпознатији превод Старог завета.

Даничић се предано бавио проучавањем српске језичке и књижевне баштине и лексикографским радом. Књига Историја облика српскога или хрватскога језика до свршетка XVII вијека до данас је непревазиђена. Саставио је Рјечник из књижевних старина српских, први историјски речник српскога језика. Био је иницијатор и први уредник Рјечника хрватскога или српскога језика ЈАЗУ. Издавао је старе српске рукописне споменике.

Свестран и неуморан истраживач у области синхроније и дијахроније српског језика и утемељивач више научних дисциплина у српској филологији, Даничић је својим делом оставио неизбрисив траг у историји наше науке и културе.

Стручна сарадња на издању: Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности.

150 година од рођења Милеве Марић Ајнштајн

Милева Марић Ајнштајн (Тител 1875 – Цирих 1948), математичарка и физичарка, научна сарадница и супруга нобеловца Алберта Ајнштајна.

Након завршене основне школе у Руми, у жељи да стекне гимназијско образовање које је тада било тешко доступно женској деци, Милева наставља своје школовање у Новом Саду, Сремској Митровици, Шапцу и Загребу. Као једна од ретких Српкиња које су се одважиле да крену путем универзитетског образовања, 1896. године одлази у Цирих где на Државној политехничкој школи уписује студије физике и математике. Овде упознаје Алберта Ајнштајна са којим започиње научну сарадња и емотивну везу, а која је 1903. године озваничена браком. У наредним годинама наставила је да пружа свесрдну научну подршку свом супругу чија каријера муњевито напредује. Посебно се истиче 1905. година („Година чуда“) када је Алберт објавио револуционарне радове из области физике. На жалост, Милева није потписана као сарадница у овим радовима што је сврстава у ред научница које су трпеле велику неправду остајући анонимне и  у сенци својих партнера. До разлаза између брачног пара Ајнштајн долази 1914. године, када Милева отпочиње самосталан живот са синовима Ханс Албертом и Едуардом. Била је потпуно посвећена одгајању, образовању и васпитању своје деце борећи се и даље са друштвеним предрасудама и бројним животним изазовима. Када је Алберт Ајнштајн 1921. године добио Нобелову награду, читав новчани износ је предао  Милеви, као својеврсну надокнаду за њихов заједнички научни рад, као и за потребе издржавања деце.

Стручна сарадња на издању: Ивана Јовановић Гудурић, музејска саветница, Музеј града Новог Сада.

100 година од рођења Стојана Ћелића

​Академик Стојан Ћелић (1925 – 1992) био је један од најзначајнијих представника српске савремене уметности друге половине 20. века. Као сликар, ликовни теоретичар, есејиста и професор, оставио је дубок и вишеслојан траг у културном животу земље. Његово стваралаштво се развијало од енформела ка личном изразу заснованом на лиризму, структуралној равнотежи и духовној експресији, чиме је обликовао аутентичан ликовни језик.

Био је редовни члан Српске академије наука и уметности и дугогодишњи професор Факултета ликовних уметности у Београду, где је својим педагошким и интелектуалним деловањем формирао читаве генерације уметника. Ћелић је био и промишљен писац о уметности – његови текстови и есеји представљају значајан допринос теорији и разумевању савремене уметности у српском и југословенском контексту.

Поводом стогодишњице рођења, дело и личност Стојана Ћелића поново нас подсећају на трајну вредност уметничке аутентичности, интелектуалне строгости и етичког приступа уметности. Његов опус остаје темељ савремене српске ликовне културе.

Стручна сарадња на издању: Академик  Бранислав Митровић

100 година од рођења Михаила Ђурића

Михаило Ђурић (Шабац, 22. август 1925 – Београд, 25. новембар 2011) био је филозоф, правник и социолог, редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду, научни саветник Института друштвених наука и редовни члан САНУ. Дипломирао је на Правном факултету у Београду (1949), где је и докторирао са тезом „Идеја природног права код грчких софиста” (1954). Исте године изабран је за асистента на Правном факултету у Београду, на којем је и прошао сва универзитетска звања (редовни професор 1969). Предавао је Историју политичких теорија, Општу социологију и Методологију друштвених наука.

Приликом расправе о уставним амандманима, упозорио је на опасности по будућност Југославије и српског народа (1971), због чега је удаљен са Универзитета и осуђен на казну затвора од девет месеци (1973). Након издржане казне радио је у Институту друштвених наука у Београду (1974–1989). Био је гостујући професор на универзитетима у Бечу, Западном Берлину и Аугзбургу. На Правни факултет се вратио 1989. године. Судски је рехабилитован 2009. године. Био је председник Научног већа Института за филозофију Филозофског факултета у Београду (1986–1997). За дописног члана САНУ изабран је 1994, а за редовног 2000. године.

Објавио је сабране списе у 12 томова (2009). Посебно су позната његова дела посвећена античкој филозофији (Хуманизам као политички идеал), социологији (Социологија Макса Вебера и др), Ничеовој филозофији (Изазов нихилизма, Ниче и метафизика, Путеви ка Ничеу) и српској филозофији.

Стручна сарадња на издању: Српска академија наука и уметности, Одељење друштвених наука.

Уметничка реализација издања: Мирослав Николић и Надежда Скочајић, академски графичар.

Каталошке информације
Датум издања: 24. 09. 2025.
Број марака: 4
1400: 60.00 дин
1401: 60.00 дин
1402: 60.00 дин
1403: 60.00 дин
Tираж: 15.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 4
Табак: 8
Димензија марке: 29 x 42 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Мирослав Николић, Надежда Скочајић
Нацрт: 1400 – Ђура Даничић
Нацрт: 1401 – Милева Марић Ајнштајн
Нацрт: 1402 – Стојан Ћелић
Нацрт: 1403 – Михаило Ђурић

Важе неограничено.

После великих прогона хришћана почетком 4. века, па усвајања Миланског едикта (313) и неколико помесних сабора на истоку и западу Римске империје, у доба цара Константина Великог (306–337), стекли су се услови да се на васељенском нивоу реше кључна црквена питања. Први васељенски сабор сазван је на иницијативу цара Константина и одржан је у Никеји (данас град Изник у Турској), од 20. маја до 25. августа 325. Сабор је сазвао цар, а непосредни повод је била Аријева јерес у Александрији. У раду Сабора учествовало је око триста епископа. Велика већина епископа представљала је хришћанске заједнице са истока Римске империје: Александар Александријски, Јевстатије Антиохијски и Макарије Јерусалимски, затим свети Никола, Пафнутије, Ипатије, Спиридон, Јаков из Персије, Јевсевије Кесаријски… Папа Силвестар I је послао двојицу свештеника, Витона и Викентија, да представљају Римску цркву.

Сабор је, пригодном беседом, отворио цар Константин. Почетна тема Сабора била је аријанска јерес, коју су учесници одмах осудили, а Арије је прогнан у Илирик. После великих расправа, већина епископа усвојила је исповедање вере – Никејски символ вере. На овом сабору је решен и Мелитијев раскол у Александријској цркви, јер је недоличним црквеним поступцима Мелитије прекршио права и обичаје црквеног поретка и апостолске каноне. На крају рада Сабора одлучено је да сви хришћани заједно, истог дана, славе Васкрс. Саборски оци су саставили двадесет канона како би био регулисан унутрашњи црквени живот и дисциплина хришћана.

Читав период између Првог (325) и Другог (381) васељенског сабора карактерише борба са јеретицима за неокрњено православно вероисповедање и коначно дефинисање Никео-константинопољског символа вере (381), који се и данас чита на богослужењима у хришћанској цркви.

Стручна сарадња на издању: Музеј Српске православне цркве, ђакон др Ивица Чаировић
Уметничка реализација издања: Марија Влаховић, академски графичар

Каталошке информације
Датум издања: 18. 09. 2025.
Број марака: блок са 1 марком
116: 120.00 дин, тираж: 10.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: блок
Димензија блока: 100 x 80mm
Димензије марке у блоку: 35 x 49,3 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Марија Влаховић, академски графичар
Нацрт: 116 – на марки је Сабор светих отаца у Никеји (икона из XVII века, Хиландар); на блоку је фреска Првог васељенског сабора у Никеји, манастир Дечани

Важе неограничено.

Павиљон Републике Србије на Светској изложби „Експо 2025 Осака“ у Јапану представља симбол одрживе архитектуре, прожете културним садржајем који спаја технолошку визију и емоционални наратив. Инспирисан београдским Великим ратним острвом, које је заштићено природно добро, Национални павиљон Србије је једини павиљон на Светској изложби у Осаки који има живу, зелену фасаду.

Приликом дизајна и изградње посебно се водило рачуна о одрживости, те је 95% материјала од којих је Павиљон изграђен рециклабилно, а 80% поново употребљиво. Динамичан дизајн изложбе Павиљона Републике Србије  представља својеврстан мост који повезује тему  Светске изложбе „Експо 2025 Осака“ – Друштво 5.0 („Society 5.0“) са темом Специјализоване светске изложбе „Експо 2027 Београд“ – „Игра(ј) за човечанство“.

Павиљон Републике Србије је од стране најутицајнијих јапанских и светских портала сврстан  међу најзанимљивије јер посетиоцима нуди прилику да кроз музику, плес, спорт, науку и технологију открију значај игре у свим аспектима живота.

Стручна сарадња на издању: Министарство унутрашње и спољне трговине;  Привредна комора Србије; фотограф Драган Кујунџић; „EXPO 2027 д.о.о.”.
Уметничка реализација издањa: Надежда Скочајић, академски графичар.

Каталошке информације
Датум издања: 05. 09. 2025.
Број марака: 1
1398: 132.00 дин
Tираж: 15.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: 8
Димензија марке: 31,9 x 42 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Надежда Скочајић
Нацрт: 1398 – Павиљон Републике Србије на Светској изложби „Експо 2025 Осака“ у Јапану

Важе неограничено.

Рудолф Арчибалд Рајс (Rodolphe Archibald Reiss, Хехцберг, Хаузах, 8. јул 1875 – Београд, 8. август 1929) био је швајцарски форензичар, криминалистички стручњак, универзитетски професор, публициста и велики пријатељ српског народа.

Докторирао је хемију и постао асистент на Универзитету у Лозани, бавио се фотографијом и форензиком, а 1902. почео је да предаје Судску медицину, од 1906. као редовни професор.

По избијању Првог светског рата 1914. Арчибалд Рајс долази у Србију, на позив српске владе, да истражи злочине аустроугарске војске над цивилним становништвом. Његови новински извештаји о страдањима Срба објављивани током 1914. публиковани су 1915. године у Паризу у засебној књизи „Comment les Austro–Hongrois ont fait la guerre en Serbie”, а потом и у Лондону, 1916. на енглеском језику.

Рајс је касније са српском војском прошао и Албанску голготу, Крф и Солунски фронт, документујући ратна страдања и живот српских војника, које је после рата објавио у делу „Писма са српско–македонског фронта” и свом ратном дневнику „Шта сам видео и проживео у великим данима”.

Био је убеђени заговорник стварања југословенске државе и члан делегације југословенске владе на Париској мировној конферецији 1919. Након рата настанио се у Србији и добио држављанство. Познат по својој посвећености истини, правди и љубави према Србији, разочаран приликама у новој држави писао је о друштвеним проблемима. Његово најпознатије дело, „Чујте Срби!”, према његовом налогу, објављено је тек након његове смрти.

Умро је 8. августа 1929. у Београду. Пo његовој изричитој жељи, његово срце сахрањено је на Кајмакчалану, уз погинуле српске војнике. Почасни капетан српске војске Арчибалд Рајс, носилац споменице Првог светског рата, одликован је Орденом Белог орла са мачевима и двема медаљама за храброст. Историја га памти као једног од најискренијих пријатеља Србије и симбол поштења, хуманости и пожртвовања.

Стручна сарадња: проф. др Милан Радовановић, Амбасада Швајцарске у Београду и Универзитетска библиотека ,,Светозар Марковић” Београд
Уметничка реализација издања: Јакша Влаховић, академски графичар

Каталошке информације
Датум издања: 08. 07. 2025.
Број марака: 1
1392: 130.00 дин
Tираж: 15.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: 10
Димензија марке: 31,9 x 42 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Јакша Влаховић
Нацрт: 1392 – Портрет Арчибалда Рајса, његов отисак прста и форензичка опрема

Важе неограничено.

Даглас Енгелбарт (Douglas Carl Engelbart, 30. јануар 1925 – 2. јул 2013), инжењер и изумитељ, био је једна од кључних фигура у историји развоја рачунарске технологије. Студирао је електро-технику на Универзитету Орегон а докторирао на Универзитету Беркли у Калифорнији, 1955. године.

Енгелбарт је сматрао да рачунари не треба да служе само аутоматизацији послова, већ да пре свега треба да помогну људима да лакше решавају комплексне проблеме. Његова визија да свет учини бољим местом за живот почивала је на концепту колективне интелигенције и унапређењу људских способности кроз компјутерску технологију. Бавећи се истраживачким радом на подручју компјутерских наука и развојем технологија и концепата интеракције између човека и рачунара на Истраживачком институту Универзитета Станфорд у Калифорнији, са сарадницима је развио кориснички „Он-лајн” систем (NLS), а учествовао је и у развоју компјутерске мреже „АРПАНЕТ”, државне мреже за повезивање научних истраживача, која је била основа за настанак Интернета.

У историји рачунарства ће остати упамћен по својој демонстрацији 9. децембра 1968. године, касније названој „Мајком свих демонстрација” на  којој су, осим прототипа компјутерског миша, по први пут у историји рачунарства приказани и интерактивни интерфејс са структуралним линковима, рад у више текстуалних панела на истом екрану (претеча „прозора”), као и видео позиви и онлајн комуникација у реалном времену – данас основни елементи свакодневне употребе рачунара.

За свој визионарски рад и идеје које су трасирале пут ка дигиталном добу, Даглас Енгелбарт, пионир рачунарства и проналазач, награђен је Националном медаљом за технологију коју му је доделио председник САД. У Америчку академију уметности и наука примљен је 1994. године.

Стручна сарадња: Саша Шепец, Музеј науке и технике Београд
Уметничка реализација издања: Марија Влаховић, академски графичар

Каталошке информације
Датум издања: 02. 07. 2025.
Број марака: 1
1391: 136.00 дин
Tираж: 15.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: 8
Димензије марака: 42 x 37,7 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Марија Влаховић, академски графичар
Нацрт: 1391 – портрет Дагласа Енгелбарта у тренутку демонстрације 9. децембра 1968. године; прототип првог компјутерског миша

Важе неограничено.

Дан Дунава установљен је 29. јуна 1994. када је, у Софији, потписана Конвенција о сарадњи на заштити и одрживом коришћењу реке Дунав. Ова, друга најдужа река у Европи, са око 2.850 км тока од изворишта на планини Шварцвалд у Немачкој до слива у Црно море у Румунији и Украјини, својим током формира најразноврсније екосистеме и богатство биодиверзитета чијем је очувању Дан Дунава посвећен.

Дунав протиче кроз десет земаља: Немачку, Аустрију, Словачку, Мађарску, Хрватску, Србију, Румунију, Бугарску, Молдавију и Украјину и повезује милионе људи који живе у његовом сливу. За многе градове, пре свих Беч, Будимпешту и Београд, Дунав представља и важан историјски, економски и културни симбол, овековечен у многим уметничким делима, од којих је сигурно најпознатија музичка композиција – валцер „На лепом плавом Дунаву”, који је компоновао Јохан Штраус млађи (25. октобар 1825 – 3. јун 1899).

Овај рођени Бечлија аутор је више од 500 композиција – валцера, полки, мазурки и оперета као што су „Шишмиш” и „Цигански барон”, која су га сврстала у ред најпопуларнијих, највољенијих и најизвођенијих композитора у историји класичне музике. Музика Јохана Штрауса млађег, чију 200. годишњицу рођења обележавамо ове године, одише елеганцијом, ритмом и ведрином, а валцер „На лепом плавом Дунаву”, симбол Беча његовог времена, одавно је превазишао границе аустријске музичке традиције и постао својеврсна химна Дунава.

Обележавање Дана Дунава не само да подсећа на значај ове реке у животу милиона људи, већ инспирише и на заједничке напоре у очувању природних ресурса Дунава, очување квалитета воде, заштите дунавских екосистема и чување његове природе за генерације које долазе.

Дунав је река која повезује људе, културе и природу и заслужује нашу бригу и поштовање.

Уметничка реализација издања: Мирослав Николић и Анамари Бањац, академски сликар

Каталошке информације
Датум издања: 27. 06. 2025.
Број марака: 1
1390: 130.00 дин
Tираж: 15.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Максимум карта: 1
Табак: 8
Димензија марке: 42 x 31,9 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Мирослав Николић, Анамари Бањац
Нацрт: 1390 – Портрет Јохана Штрауса млађег, Гвоздена врата Дунава и партитура „На лепом плавом Дунаву“

Важе неограничено.

Деветог јула 2025. године навршава се 150 година од прве организоване борбе невесињских устаника за ослобођење од вишевековне владавине Османског царства.

Устанички пламен се проширио на читаву Херцеговину и Босну, а у рат против Турске ушле су и Црна Гора, Србија и Русија. Трогодишњи рат завршен је Берлинским конгресом, на коме су Србија и Црна Гора добиле међународно признату независност и територијална проширења, а Херцеговина и Босна, уместо борбом заслужене слободе и уједињења са Црном Гором и Србијом, вољом великих сила обједињене су у једну целину и окупиране од стране Аустроугарске монархије.

Устанак је у историјској науци познат као Невесињска пушка и имао је изузетно великог одјека, не само на просторима Балканског полуострва где је живео српски народ, него и код осталих слободољубивих народа широм Европе. Устанак је иницирао до тада невиђену дипломатску активност великих европских сила. О устаницима, циљевима њихове борбе, блиставим победама против вишеструко бројнијих и опремљенијих јединица регуларне турске војске и домаћег башибозука извештавали су најзначајнији српски и светски медији, а народни ствараоци спевали су бројне песме које су постале саставни део колективног памћења српског народа.

Невесињска пушка је уједно и први догађај у новијој српској историји који је имао директног утицаја на европску и светску политику и међународне односе. Оружана побуна српског народа у Херцеговини и Босни, покренута 9. јула 1875. у околини Невесиња, била је један од догађаја који су утицали на све потоње догађаје у српској, европској и светској историји с краја XIX и почетка XX века. Устанак је последично довео и до тада највећег сукоба у историји човечанства, Првог светског рата, чији је резултат био распад монархистичке Европе и настанак нових држава, као и коначно ослобођење и уједињење Срба.

Стручна сарадња: Удружење Невесињаца у Београду
Уметничка реализација: Надежда Скочајић, академски графичар

Каталошке информације
Датум издања: 19. 06. 2025.
Број марака: 1
1389: 60.00 дин
Tираж: 25.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: 10
Димензија марке: 42 x 31,9 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Надежда Скочајић
Нацрт: 1389 – Устаници у херцеговачким брдима

Важе неограничено.

Једна од најважнијих Светских изложби, на размеђу два века, одр-жана је у Паризу 1900. године, под називом Exposition Universelle 1900. Трајала је од априла до новембра и имала је преко 50 милиона посетилаца. На изложби су представљена бројна научна и технолошка достигнућа онога доба. У оквиру Светске изложбе у Паризу одржане су и прве модерне Олимпијске игре ван Грчке.

Павиљон Краљевине Србије, изгледом налик на српске манастире у српско–византијском стилу, површине 550m2, био је подигнут на обали Сене. Пројектовали су га професор Велике школе Милан Капетановић и архитекта Милорад Рувидић. У њему је Србија изложила народне рукотворине, пољопривредне производе, минералне воде, ракије и вина, руде и минерале, као и намештај и тепихе и производе крагујевачке Тополивнице, који су презентовали трговачки, производни и индустријски потенцијал Србије.

Уметничка дела изложена у нашем павиљону, на којима су приказане теме из националне историје и народног живота, израдили су најпознатији српски уметници онога времена међу којима су и Паја Јовановић, Ђорђе Крстић, Марко Мурат, Риста и Бета Вукановић, Петар Убавкић, Леон Коен и Симеон Роксандић.

Запажен и темељно припремљен наступ Србије крунисан је бројним признањима – Гран при наградама и златним, сребрним и бронзаним медаљама. Једна од њих припала је математичару, професору Велике школе и академику Михајлу Петровићу Аласу, за аналогни рачунар за решавање диференцијалних једначина. Монументална ликовна композиција Паје Јовановића Крунисање цара Душана, насликана по поруџбини Владе Краљевине Србије и скулптура Ђорђа Јовановића Косовски споменик награђене су златним медаљама.

Мотиви на маркама: Павле Паја Јовановић, Крунисање цара Душана (1900), уље на платну; Тони Сирмај (Tony Szirmai), Плакета Краљевине Србије, Светска изложба у Паризу 1900, посребрена бронза. Дела из фундуса Народног музеја Србије у Београду.

Стручна сарадња: Народни музеј Србије, Београд
Уметничка реализација издања: Јакша Влаховић, академски графичар

Каталошке информације
Датум издања: 10. 06. 2025.
Број марака: 2
1387: 120.00 дин
1388: 120.00 дин
Tираж: 15.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: 4
Димензија марке: 42 x 37,7 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Јакша Влаховић
Нацрт:
1387 – Павле Паја Јовановић, Крунисање цара Душана (1900), уље на платну, Народни музеј Србије у Београду
1388 – Тони Сирмај (Tony Szirmai), Плакета Краљевине Србије, Светска изложба у Паризу 1900, посребрена бронза, Народни музеј Србије у Београду

Важе неограничено.

Створена давне 1840. године, Пошта Србије била је једна од првих привредних институција Србије деветнаестог века, пионир модернизације и индустријализације Србије, али и снажан чинилац политичке самосталности државе у настајању.

Саобраћајно повезивање градова, отварање пошта, осавремењавање поштанског саобраћаја увођењем у употребу поштанских марака, законско устројавање, те школовање кадрова поштанске струке, учинили су Пошту и једним од лидера технолошког напретка. Бројним међудржавним активностима и учешћем у стварању Светског поштанског савеза, Пошта Србије постала је и једна од првих међународно признатих институција младе српске државе.

Телеграф, телефон, аутомобилски, железнички, речни а потом и ваздушни поштански саобраћај, отварање бежичних  станица и емитовање првог радио-програма, увели су Србију у ред технолошки развијених земаља када је поштански саобраћај у питању, значајно утичући и на свеукупни привредни раст и развој државе у првој половини 20. века.

Нове услуге, аутоматизација и модернизација поштанског саобраћаја и интензиван развој поштанског информационог система у другој половини 20. века, те увођење мобилне телефоније и развој географског информационог система учинили су да Пошта Србије у 21. век уђе као компанија чији је стратешки интерес одрживи развој, економски и технолошки напредак кроз роботизацију поштанске индустрије и имплементацију зелених технологија.

Кроз 185 година постојања, одржавана и унапређивана марљивим радом и трудом бројних генерација запослених, Пошта Србије увек је била значајан чинилац развоја Србије, пружајући својим технолошким развојем, унапређењем стручног образовања и бројним друштвено ангажованим и хуманитарним активностима неопходан друштвени ослонац за свеукупни просперитет нашег друштва.

Стручна сарадња: ПТТ музеј
Уметничка реализација издања: Марија Влаховић, академски графичар

Каталошке информације
Датум издања: 06. 06. 2025.
Број марака: 1
1386: 60.00 дин
Tираж: 25.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: 6
Димензије марака: 42 x 37,7 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Марија Влаховић, академски графичар
Нацрт: 1386 – Роботизацијa поштанске индустрије
Важе неограничено.

Зоолошки врт Палић, основан као установа културе 31. маја 1950. године од стране града Суботице, налази се на заштићеном подручју природе. Први становници овог зоо врта били су медвед и белоглави суп, а од егзотичних животиња мајмун и какаду папагај. У почетку је Зоо врт Палић заузимао два хектара простора, а данас се простире на 15 хектара, у оквиру којих је и 70 волијера, утканих у природно окружење ботаничке баште. У овако уређеној оази природе, посетиоци могу да виде и упознају аутохтоне и егзотичне биљне и животињске врсте које не могу да виде у њиховом природном станишту.

Зоолошки врт Палић данас насељава око 150 животињских врста, док ботаничка башта има  преко 300 врста дендроматеријала. Ту је збирка многих заштићених и строго заштићених врста у Републици Србији, попут белоглавог супа, мрког медведа, сивог вука, орла мишара, сове велике ушаре, белих и црних рода, орла белорепана, јежева и кртица. Од биљних врста, у врту су и Панчићева оморика, тиса, борови муника и молика, али и гинкго и џиновска секвоја.

Бројним активностима у области зоологије, ботанике, заштите угрожених врста, али и образовања, културе и туризма, Зоолошки врт Палић испуњава своју мисију – очување дивљих животиња и њихових природних станишта, у амбијенту који је угодан и пријатан и за посетиоце. Посебно се истиче едукативни програм за ученике основних школа града Суботице, у оквиру којег Зоолошки врт Палић годишње посети 18.000 малишана. Свој велики јубилеј – 75 година од оснивања, Зоолошки врт Палић обележава као највећи зоолошки врт у Републици Србији.

Стручна сарадња: Јелена Тољагић, музејски едукатор, координатор образовних и промотивних активности, Зоолошки врт Палић
Уметничка реализација: Aнамари Бањац, академски сликар

Каталошке информације
Датум издања: 30. 05. 2025.
Број марака: 4
1382: 60.00 дин
1383: 60.00 дин
1384: 60.00 дин
1385: 60.00 дин
Tираж: 15.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 2
Табак: 20
Димензија марке: 42 x 31,9 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Анамари Бањац
Нацрт:
1382 – леопард
1383 – младунче лава
1384 – антилопа
1385 – жирафа

Важе неограничено.

Синиша Остојић (1900–1974), доајен српске филателије, рођен је у Београду 1900. године где је завршио основну школу и гимназију, а правни факултет завршио је у Прагу. Радни век провео је у управи београдске општине Стари Град. 

Припадао је кругу највећих познавалаца српске филателије свога доба истражујући, анализирајући и дискутујући о питањима из српске поштанске историје са Евженом Дероком. Статус неспорног ауторитета изградио је активним радом који је превазилазио обично сакупљање марака и жигова, а њиховом систематизацијом поставио је темеље студијског проучавања поштанске историје Србије, у најширем смислу те речи.

Његова истраживања су обухватала пре свега озбиљну реконструкцију развоја српске поште од првих жигова 1840. године и обраду првих српских поштанских марака, са посебним освртом на новинске марке. Часопис ФИЛАТЕЛИСТА, у којем су ове студије објављиване у наставцима, имао је у Синиши Остојићу вредног и верног сарадника. Без његовог доприноса, српска филателија не би била ни приближно ономе што је данас.

Имао је важну улогу и у организованој филателији као председник филателистичког друштва Евжен Дероко, а био је и оснивач и дугогодишњи члан управе Савеза филателиста Србије и члан управе Савеза филателиста Југославије. Активно је деловао и кроз излагачку филателију, учествујући на националним и међународним филателистичким изложбама.

Својим свеобухватним радом и деловањем оставио је неизбрисив траг у српској филателији за генерације филателиста које долазе.

Мотиви на марки: Синиша Остојић; писмо које Евжен Дероко шаље Синиши Остојићу у којима систематизују жигове српских пошта 1840–1915; неки од ретких жигова из Остојићеве колекције.

Мотив на коверту: Синиша Остојић и неки од ретких жигова из његове колекције.

Стручна сарадња: Владимир Милић, председник Савеза филателиста Србије
Уметничка реализација издања: Јакша Влаховић, академски графичар

Каталошке информације
Датум издања: 23. 05. 2025.
Број марака: 1
1381: 60.00 дин
Tираж: 25.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: 25
Димензија марке: 35 x 31,9 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Јакша Влаховић
Нацрт: 1381 – Синиша Остојић; писмо које Евжен Дероко шаље Синиши Остојићу у којима систематизују жигове српских пошта 1840–1915; неки од ретких жигова из Остојићеве колекције

Дан победе, 9. мај, представља један од најзначајнијих датума у историји 20. века – завршетак Другог светског рата у Европи и победу над фашизмом. Овај дан обележава безусловну капитулацију нацистичке Немачке, којом су окончана шестогодишња ратна страдања и разарања у Европи, која су довела до смрти милиона људи.


Током Другог светског рата Србија је била под окупацијом, што је довело до огромног страдања међу цивилима али и оружаног отпора и борбе против окупатора. Дан победе означио је и ново поглавље у нашој историји – стварање нове државе у којој су социјална правда и једнакост били основни принципи.

Дан победе се у многим европским земљама обележава као један од најзначајнијих празника. У многим градовима организују се параде а најзначајнија је Парада победе на Црвеном тргу у Москви која се одржава сваке године, подсећајући човечанство на храброст и жртве свих многобројних народа у борби против фашизма.

Мотив на марки: фотографија Партизани подижу заставу на Палати Албанија, Београд, 20. октобар 1944. године (Војни музеј) и Орден народног хероја који је представљао највише одликовање за храброст додељивано у СФРЈ и у СРЈ, у периоду од 1943. до 2006. године. Додељиван је појединцима који су се нарочито истакли храброшћу и јунаштвом у току НОР, али и јединицама, организацијама и градовима, као и страним држављанима. На вињети: Улазак 6. крајишке бригаде у свој први гарнизон у ослобођеном Ужицу, јун 1945. године. На коверти: Београђани поздрављају своје ослободиоце борце НОВЈ и Црвене армије, Вуков споменик, 20. октобар 1944. године (Војни музеј).

Стручна сарадња: Министарство одбране, Сектор за људске ресурсе, Управа за традицију, стандард и ветеране и Војни музеј
Уметничка реализација издања: Јакша Влаховић, академски графичар

Каталошке информације
Датум издања: 09. 05. 2025.
Број марака: 1
1380: 120.00 дин
Tираж: 15.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: 8
Димензија марке: 42 x 31,5 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Јакша Влаховић
Нацрт: 1380 – Партизани подижу заставу на Палати Албанија, Београд, 20. октобар 1944. године
Важе неограничено.

Најзначајнија праисторијска археолошка налазишта у Србији – Лепенски Вир и Винча, представљају важно сведочанство о животу првих људских заједница на Балкану.

На локалитету Бело Брдо у Винчи, крај Београда, прва археолошка истраживања извршена су 1908. у организацији Народног музеја Србије, под руководством професора Милоја Васића. Сматрају се првим систематским археолошким истраживањима у Србији и уз прекиде трају до данас, под вођством различитих  установа. На Белом Брду пронађени су докази људског присуства, од праисторије до савременог доба, који су формирали вештачку узвишицу висине око 10,5 m. Остаци из касног неолита, који чине њен највећи сегмент, настао наслојавањем насеља генерација каснонеолитских становника, припадају периоду 5300–4600. п.н.е. На основу пронађених предмета (керамичких посуда, артефаката од камена, кости и рога, антропоморфних и зооморфних фигурина, просопоморфних поклопаца, жртвеника, комада малахита и цинабарита, украсних предмета, накита и др.) као и остатака кућа, дефинисана је винчанска култура – најзначајнији феномен касног неолита и енеолита, који се развијао на читавој територији централног Балкана, а име је добио управо по овом локалитету.

Мотиви са локалитета Винча (неолит) на табаку номинале 60 РСД: на марки – Антропоморфна фигурина (15х6,5cm); на вињети – Жртвеник са зооморфним протомима (8,5х11cm).

Локалитет Лепенски Вир у селу Бољетин, на обали Дунава, представља једно од најзначајнијих и најпознатијих налазишта ране праисторије на тлу Србије. Налазиште је истраживано између 1965. и 1970. године под руководством Драгослава Срејовића. Током истраживања мезолитских слојева датованих у период пре 6200–5900 год. п.н.е. пронађени су остаци плански подизаних насеља са остацима станишта трапезоидне основе чији су подови израђени од кречњачког малтера, монументалне камене скулптуре и бројни гробови који упућују на развијене погребне ритуале.

До тада невиђене монументалне скулптуре израђене од локалног камена пешчара, представљају јединствену уметничку појаву у раној европској праисторији. На фигуралним скулптурама представљена су хибридна људско-риболика бића, док су орнаменталне скулптуре украшене таласастим и меандроидним мотивима који подсећају на воде Дунава. Све то указује да су становници  Лепенског вира практиковали систем веровања који је био везан за реку.

Мотиви са локалитета Лепенски Вир на табаку номинале 120 РСД, скулптуре израђене од кварцног пешчара (мезолит): на марки – Прародитељка (36x26x48cm, 38,5kg); на вињети – Родоначелник (40x25x53cm, 55kg); на коверти – Водена вила (27x19x39cm, 23,1kg).

Стручна сарадња и материјал за мотиве: Народни музеј Србије
Уметничка реализација издања: Надежда Скочајић, академски графичар

Каталошке информације
Датум издања: 06. 05. 2025.
Број марака: 2
1378: 60.00 дин
1379: 120.00 дин
Tираж: 15.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: 8
Димензија марке: 35 x 33,4 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Надежда Скочајић
Нацрт: 1378 – Антропоморфна фигурина, мотив са локалитета Винча (неолит)
Нацрт: 1379 – Прародитељка, скулптура израђена од кварцног пешчара (мезолит), мотив са локалитета Лепенски Вир
Важе неограничено.

Након Првог светског рата Београд је постао културни центар новонастале Краљевине СХС, а балет је, иако новина за београдску и српску публику, постепено постајао важан део културног живота. Прва професионална балетска трупа код нас основана је 1920. у Народном позоришту у Београду. На развој балета значајно су утицали руски балетски уметници који су, у првој деценији свог боравка у Београду, чинили окосницу балета Народног позоришта. Доносећи елементе руске балетске школе, пружили су домаћим балетским уметницима прилику да уче од најпознатијих мајстора онога времена. Балет је најпре започео са играма у опери, да би већ 1923. домаћи балет Милоја Милојевића, гротеска „Собарева метла”, био изведен на балу у Касини.

У време прве изведбе балета „Лабудово језеро” Петра Иљича Чајковског у Београду, балетски ансамбл Народног позоришта имао је две прве балерине, два прва играча, двадесет четири играчице и седам плесача. На сцену га је поставио Александар Фортунато, као кореограф и режисер, композитор Стеван Христић дириговао је оркестром, Владимир Зедрински био је сликар декора и костима, а премијерно је изведен 29. јуна 1925. Улога Одете поверена је руској балерини Јелени Пољаковој; ролу Одилије одиграла је Нина Кирсанова; улогу Принца играо је Александар Фортунато, док је балерина Наташа Бошковић играла Дворску даму. Балет је наишао на повољне критике у штампи која ју је, извештавајући о премијери, оценила као успелу, пишући похвално о играчима и ансамблу. Наступ Наташе Бошковић наишао је на неподељене похвале стручне јавности, која је за њену игру писала да је „испуњена лакоћом, веселошћу и са заносним одушевљењем”.

Првом изведбом у Београду 1925. године балет „Лабудово језеро” је практично означио почетак интензивнијег интересовања за класичан балет у Београду и на Балкану. Бројним каснијим извођењима на сцени Народног позоришта, све до данас, уз учешће уметника из Народног позоришта, али и гостију из других земаља, овај балет је постао један од симбола балетске уметности.

Стручна сарадња: Слободан Мандић, архивски саветник, Историјски архив Београда.
Уметничка реализација: Мирослав Николић и Надежда Скочајић, академски графичар.

Каталошке информације
Датум издања: 29. 04. 2025.
Број марака: 1
1377: 130.00 дин
Tираж: 15.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Максимум карта (MC) са жигом: 1
Табак: 8
Димензије марака: 42 x 31,9 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Мирослав Николић и Надежда Скочајић
Нацрт: 1377 – првa изведбa балета „Лабудово језеро” Петра Иљича Чајковског у Београду.
Важе неограничено.

Систем концентрационих и логора смрти у Јасеновцу представљају најпотреснију парадигму српског страдања током Другог светског рата (1941-1945). Геноцидна по-литика Независне Државе Хрватске усмерена према српском, јеврејском и ромском народу у најтрагичнијем облику појавила се на најмасовнијем стратишту окупиране Краљевине Југославије. Током 1337 дана постојања логора смрти забележени су злочини који су људском уму и до данашњих дана остали недокучиви.  

22. април 1945. године представља дан када су последњи јасе-новачки заточеници јуришали у слободу. У последњим данима функционисања јасеновачког логора оформила се група логораша под вођством Анте Бакотића која је, у тајности, у ноћи између 21. и 22. априла осмислила план пробоја. У недељу, 22. априла 1945. године, у 10 часова, на Бакотићев знак логораши су пробили врата и прозоре барака и изненадили логорске стражаре. Око шест стотина очајних људи јуришало је кроз брисани простор према југоистичној капији трпећи значајне губитке од стражара који су из митраљеских гнезда дејствовали по њима. У хаотичним околностима је Миле Ристић, један од логораша, успео да преотме митраљез и узврaти ватру тиме омогућујући заштиту учесницима пробоја.

Пробивши се кроз југоисточну капију, преживели су се упутили ка шумама где су проналазили уточиште и слободу.

Мотиви на марки, вињети и коверти: Свети новомученици јасеновачки, рад монахиње Марије, приказани уз сагласност епископа Пакрачког и Славонског г. Јована.

Стручна сарадња: Музеј жртава геноцида и Епархија пакрачко-славонска, Српске Православне Цркве.
Графичка реализација: Анамари Бањац, академски сликар

Каталошке информације
Датум издања: 22. 04. 2025.
Број марака: 1
1376: 60.00 дин
Tираж: 25.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: 8
Димензија марке: 42 x 37,7 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 ¾
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Анамари Бањац
Нацрт: 1376 – Свети новомученици јасеновачки, рад монахиње Марије
Важе неограничено.

Jедна од најстаријих институција културe српског народа која и данас постоји, Српска читаоница „Лаза Костић” у Сомбору, основана је 24. марта 1845. године. На почетку је имала 72 члана оснивача, а њен први председник био је сомборски парох Аврам Максимовић. Првих деценија постојања Српска читаоница није имала своју зграду али је, учешћем чланова читаонице, добровољним прилозима сомборских Срба и уз помоћ Црквене православне општине у Сомбору, 1882. године подигнута наменска зграда, данас здање од изузетног културно-историјског значаја за град Сомбор и српски народ у целини. У периоду од 1901. до 1910. године председник Српске читаонице био је Лаза Костић, а након његове смрти ова институција понела је његово име. Године 1908. штампан је Устав сомборске Српске читаонице.

Просторије Српске читаонице краси 21 портрет познатих личности које су у различитим временским епохама на различите начине допринели културном, просветном и духовном развоју српског народа. Све изложене портрете осликао је и Читаоници даровао сликар Сава Стојков, њен почасни председник.

После Другог светског рата, Читаоници је у новој социјалистичкој држави одузет први део њеног имена па се, уместо Српска читаоница, како се 112 година звала, од 1957. године звала Читаоница „Лаза Костић”.

Данас се читаоница у Сомбору поново зове Српска читаоница „Лаза Костић”, а њени програми су, како пре 180 година тако и сада, уско повезани са чувањем образовног, културног и духовног идентитета српског народа, неговањем традиције, обичаја и српског језика и ћириличког писма.

Стручна сарадња: Српска читаоница „Лаза Костић”, Сомбор
Уметничка реализација: Анамари Бањац, академски сликар

Каталошке информације
Датум издања: 24. 03. 2025.
Број марака: 1
1375: 60.00 дин
Tираж: 25.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: 25
Димензија марке: 33,4 x 35 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Анамари Бањац
Нацрт: 1375 – Портрет Лазе Костића и зграда Српске читаонице „Лаза Костић” у Сомбору
Важе неограничено.

Најважнији и највећи хришћански празник – дан вечне радости, Васкрсење Христово, обележава се у знак сећања на дан када је Христ, Син Божији, победио смрт.

Васкрс је покретан празник, прославља се увек недељом, а датум се израчунава на основу датума пуног месеца који је претходио Христовом васкрсењу 30. године п. н. е. и може пасти између 4. априла и 8. маја по грегоријанском, односно између 22. марта и 25. априла по старом, јулијанском календару. Одлука о прaзновању вaскрсења Христовог донета је на првом Васељенском сабору у Никеји 325. године. Православна црква слави Васкрс према јулијанском календару.

Васкрсу претходи седмонедељни пост, а последња седмица пре Васкрса назива се Велика. За ову седмицу везују се многи народни обичаји, од којих је најпознатији фарбање јаја, која се боје на Велики петак. Прво јаје се боји у црвено и у многим деловима наше земље ово јаје се зове „чуваркућа” и чува се целе године, све до наредног Васкрса. Бојење и шарање јаја, која су у ствари симбол васкрсења, обичај је који деца сигурно највише воле. Дан Христовог Васкрсења обележава се свечаном литургијом у црквама, а верујући народ се поздравља речима: „Христос васкрсе!”, „Ваистину васкрсе!”.

Деца посебно уживају у најрадоснијем хришћанском празнику, јер је обележавање Васкрса и дан дечије радости, весеља и игре. Некада су деца на васкршње јутро устајала рано, умивала се водом у којој су јаја стајала преко ноћи и образе трљала чуваркућом како би, према веровању, била здрава и румена. Васкрс деца проводе у игри, тражећи васкршња јаја, поклоне, чоколаде и слаткише скривене по дворишту и кући и дарујући једни другима шарана васкршња јаја. Радосне васкршње обичаје и веселе дечије игре прате и пригодне песме, од којих је данас најпознатија она испевана на стихове владике Николаја Велимировића – „Христос воскресе, радост донесе!”.

Уметничка реализација издања: Надежда Скочајић, академски графичар

Каталошке информације
Датум издања: 19. 03. 2025.
Број марака: 1
1374: 60.00 дин
Tираж: 25.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: 25
Димензија марке: 31,9 x 42 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Надежда Скочајић
Нацрт: 1374 – Васкршњи симболи
Важе неограничено.

Дан Војне академије обeлежава се 18. марта, у знак сећања на дан када је кнез Александар Карађорђевић, 1850. године, потписао акт о устројству Артиљеријске школе – прве војне високошколске установе у Србији, чије традиције данас чува Војна академија у Београду, висoкoшкoлска oбразoвнa и научно-истраживачка установа Министарства одбране Републике Србије.

Војна академија, која већ 175 година школује официрски кадар за потребе Војске Србије, налази се у систему високог образовања Републике Србије, у оквиру којег има акредитоване студијске програме за основне, мастер и докторске академске студије. Школовање у Војној академији је сложен процес који обједињује образовање, војну обуку и васпитање будућих официра.

У својој дугој историји, Војна академија је изнедрила плејаду врхунских интелектуалаца и стручњака, искусних војних стратега несаломљиве моралне чврстине, непоколебљивих у служби својој отаџбини. Многи међу њима били су и успешни научници и команданти, војни писци и професори, попут академика Јована Мишковића, генерала, министра и војног реформатора; академика Јована Драгашевића, генерала, војног писца и песника, професора у Војној академији и Великој школи; академика Живка Павловића, генерала, команданта и интелектуалца, великана српске војне мисли.

У години јубилеја, са поносом се сећамо и свих официра који су у Балканским и Првом светском рату исказали своје способности, предвођени војводама Радомиром Путником, Степом Степановићем, Живојином Мишићем и Петром Бојовићем.

Знатан део заслуга за одбрану СР Југославије од НАТО агресије 1999. године припада и Војној академији, која је одшколовала изврстан старешински кадар, а борбе на Кошарама и Паштрику, пуне примера изванредног пожртвовања наших официра и војника, несумњиво то и доказују. Током свог постојања, Војна академија је давала Србији официре обучене, спремне и способне за свој узвишени позив – одбрану отаџбине.

Стручна сарадња: Универзитет одбране, Војна академија Београд
Уметничка реализација: Надежда Скочајић, академски графичар

Каталошке информације
Датум издања: 18. 03. 2025.
Број марака: 1
1373: 60.00 дин
Tираж: 25.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: 8
Димензија марке: 70 x 31,9 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Надежда Скочајић
Нацрт: 1373 – Лево: детаљ акварела „Питомац Војне академије“ из 1861. године, Академијски знак (1850-1880). Десно: свечана промоција нових официра Војске Србије, дипломаца Војне академије у Београду и лого Војне Академије, Универзитета одбране.
Важе неограничено.

150 година рационалног пчеларства у Србији

Пчеларство je делатност од изузетног значаја, не само за пчеларе и пољопривреднике, већ и планету, јер je пчелa кључни елемент у одржавању равнотеже екосистема и очувању биодиверзитета и природних ресурса. Медоносна пчела која се узгаја у Србији је такозвана „домаћа пчела”, „западна медоносна пчела” или „евро-афричка медоносна пчела” (Apis mellifera L.).

Пчеларство има дугу традицију у многим културама, а рационално пчеларство је приступ пчеларству заснован на повећању ефикасности производње пчелињих производа у складу са здрављем пчела и очувањем природних ресурса.

Оцем рационалног пчеларства у Срба и на Балкану сматра се професор Јован Живановић (1841–1916). Рођен је у Сремским Карловцима, где је завршио основну школу и Велику српску гимназију, а након студија филологије у Бечу, постављен је за професора српског језика у Карловачкој гимназији.

Због здравствених разлога подигао је воћњак у околини Карловаца где се, 1875, први пут сусрео са пчелама, уносећи првих осам традиционалних кошница плетара. Уместо да добија мед гушењем пчела професор Живановић се, у потрази за новим решењима, окренуо иновацијама, па је контактирао признате пчеларе из Европе и света и почео да уводи напредне технологије рада. Из Европе је донео, али и сâм конструисао, најсавременију опрему – прву кошницу са покретним рамовима – „американку”, Хрушкину врцаљку за цеђење меда, први парни топионик за восак и прву пресу за одливке сатних основа у кошницама.

Професор Јован Живановић основао је, другу у Европи, Катедру за модерно пчеларство, за полазнике Карловачке богословије. Објавио је низ књига и издавао више часописа из области пчеларства, а у околини Карловаца уредио је и четири пчелињака са око 400 кошница. Својим радом поставио је темеље за модернизацију пчеларства у Србији, чинећи га ефикаснијим, еколошки прихватљивијим и дугорочно одрживим, остављајући тако неизбрисив траг у унапређењу пчеларске праксе, са техничког, али и еколошког аспекта.

Стручна сарадња: Даница Радовић, публициста, Музеј пчеларства Сремски Карловци
Уметничка реализација издања: Марија Влаховић, академски графичар

150 година од открића Панчићеве оморике

Панчићева оморика (Picea omorika) је врста смрче, ендемит Балканског полуострва и терцијарни реликт. То значи да се ова биљка може пронаћи само на одређеном, мањем подручју и да је успела да опстане од давних времена (процењује се да Панчићева оморика постоји већ око 65 милиона година). Због тих карактеристика је позната као „живи фосил“.

Име је добила по српском научнику Јосифу Панчићу (српски лекар, ботаничар и први председник Српске краљевске академије), који ју је открио на планини Тари 1875. године, код села Заовине. Научни назив оморика потиче од локалног имена за ову четинарску врсту. Пре леденог доба ова врста је била широко распрострањена у Европи, а данас природно расте једино на Балканском полуострву, у подручју средњег тока реке Дрине и у кањону реке Милешевке, односно у западној Србији и источној Босни.

Највећи део популације у Србији налази се у оквиру Националног парка Тара, па се зато Панчићева оморика сматра краљицом ове планине, а лепа, витка и елегантна крошња, по којој се разликује од свих других четинара, донела јој је и титулу „краљице четинара“.

На Црвеној листи угрожених врста Међународне уније за заштиту природе Панчићева оморика се налази од 1998. године. На почетку је била означена као рањива, а од 2010. године, нажалост, проглашена је за угрожену врсту. Сва налазишта Панчићеве оморике издвојена су у резервате природе и о њима брине Завод за заштиту природе Србије, а свако појединачно стабло Панчићеве оморике је под заштитом.

Стручна сарадња: Завод за заштиту природе Србије
Уметничка реализација издања: Марија Влаховић, академски графичар

Каталошке информације
Датум издања: 05. 03. 2025.
Број марака: 2
1371: 60.00 дин
1372: 120.00 дин
Tираж: 15.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 2
Табак: 8
Димензије марака: 42 x 37,7 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Марија Влаховић
Нацрт: 1371 – Јован Живановић, прва кошница са покретним рамовима – „американка”, домаћа пчела (Apis mellifera L.).
Нацрт: 1372 – Јосиф Панчић, Панчићева оморика (Picea omorika), Национални парк Тара.
Важе неограничено.

210 година од Таковског устанка

Други српски устанак представља један од најзначајнијих догађаја у процесу стварања модерне српске државе у 19. веку. Устанак, чији је почетак свечано означен на празник Цвети, 23. априла 1815. године у Такову, био је трећи и последњи у низу оружаних покрета унутар Српске револуције (1804–1833). Његовим успешним исходом створени су темељи за преговоре са Османским царством, који су деценију и по касније крунисани успостављањем аутономне Кнежевине Србије.

Подизање Таковског устанка било је подстакнуто тешким условима живота српског становништва на простору Београдског пашалука у годинама које су уследиле након краха Првог српског устанка (1804–1813) и неуспеха Хаџи Проданове буне (1814). Као одговор на насиље Османлија, народне старешине су у пролеће 1815. године донеле одлуку о покретању буне, на чијем челу се нашао војвода и обор кнез Милош Обреновић. Након обредног полагања заклетве пред црквом брвнаром у Такову, устаници су се упутили у борбу. У потоњим недељама и месецима уследио је низ великих битака, међу којима су се својим значајем истакли бојеви код Чачка и на Љубићу, борбе код Палежа и Пожаревца, као и битка на Дубљу.

Хитро запоседање готово целе територије Пашалука, изузимајући утврђене градове, као и хумано поступање према турским цивилима и војницима, омогућили су српском вожду Милошу да крајем јула 1815. године постигне усмени договор са турским војним заповедником Марашли Али-пашом, којим је Србима загарантована самоуправа у Београдском пашалуку. Овај договор послужио је као основа дугогодишње дипломатске борбе за аутономију, окончане султановим доношењем три хатишерифа, 1829, 1830. и 1833. године, којима је Србија стекла статус вазалне кнежевине Османског царства.

190 година од Сретењског устава

Први устав Кнежевине Србије свечано је проглашен на Великој народној скупштини у Крагујевцу на Сретење, 15. фебруара 1835. године. Његово доношење представљало је епилог дуготрајних напора да се лична власт кнеза Милоша Обреновића ограничи и успоставе темељи правне државе у Србији. Успех тзв. Милетине буне, на прелазу из 1834. у 1835. годину, приморао је кнеза Милоша да убрза процес доношења устава, за чијег аутора је изабран кнежев секретар Димитрије Давидовић.

Давидовићев нацрт устава начелно је предвидео поделу власти на законодавну, извршну и судску грану. Према слову устава, законодавна и извршна власт биле су подељене између кнеза и установе Државног савета, док је судска власт била поверена независним судовима, које је тек требало оформити. Устав је остао упамћен и по томе што су њиме кодификована општа народна права и слободе, као што су равноправност пред законом и неприкосновеност личности и имовине. Посебан цивилизацијски искорак представљали су уставни чланови којима се у Србији забрањује ропство и укидају последњи реликти феудализма.

Инспирисан белгијским и француским узорима, први српски устав савременицима се учинио исувише слободоумним, па је убрзо наишао на отпор великих сила. Због либералних начела која је прокламовао, њиме су биле незадовољне тзв. силе старог поретка, Аустрија и Русија, док су га османски представници доживели као чин нарушавања султановог суверенитета. Захваљујући томе, овај „француски расад у турској шуми”, како га је назвао путописац Сипријен Робер, укинут је већ 55 дана након доношења. Три године касније, њега је наследио знатно конзервативнији, тзв. Турски устав, донет уз сагласност турског султана и под покровитељством руског императора.

Стручна сарадња: Борис Марковић, кустос историчар Историјског музеја Србије
Уметничка реализација издања: Јакша Влаховић, академски графичар

Каталошке информације
Датум издања: 12. 02. 2025.
Број марака: 2
1369: 60.00 дин
1370: 60.00 дин
Tираж: 15.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 2
Табак: 10
Димензије марака: 31,9 x 42 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Јакша Влаховић
Нацрт: 1369 – Милош Обреновић са заставом Таковског устанка, црква брвнара у Такову посвећена Светом Ђорђу, 1795.
Нацрт: 1370 – Димитрије Давидовић, насловна страна Сретењског устава, Сретењска застава
Важе неограничено.

Кинеска култура, стара хиљадама година, дарује човечанству драгоцено културно наслеђе и духовно богатство. Кинески хороскоп спада у најстарије познате хороскопе, са знацима Миш, во, тигар, Зец, Змај, Змија, Коњ, Коза, Мајмун, Петао, Пас и Свиња. Њима одговара дванаест астролошких грана, са дванаестогодишњим циклусом. Поред тога, у Кинеском хороскопу, веома су битни и елементи: метал, дрво, вода, ватра и земља. Карактерне одлике личности често су у блиској вези са карактеристикама кинеског хороскопа везаним за годину у којој је особа рођена.

​Година 2025. биће година Дрвене Змије. Змија је позната по својој загонетној и интроспективној природи, аналитичком уму и способности да се носи са сложеним ситуацијама и најављује годину пуну прилика за финансијски раст и нове романсе.

Лунарна кинеска година Дрвене Змије почиње 29. јануара 2025. године, чиме започиње петнаестодневни пролећни фестивал који славе Кинези широм света.

​Материјал за реализацију пригодне поштанске марке уступило је Министарствo културе и туризма Народне Републике Кине. Стручна сарадња: Кинески културни центар у Београду. Графичка реализација: Надежда Скочајић, академски графичар.

Каталошке информације
Датум издања: 28. 01. 2025.
Број марака: 1
1368: 120.00 дин
Tираж: 25.000
Коверат првог дана (FDC) са жигом: 1
Табак: 10
Димензија марке: 31,9 x 42 mm
Штампа: вишебојни офсет
Зупчање: чешљасто 13 3/4
Штампарија: Форум Нови Сад
Уметничка реализација: Надежда Скочајић
Нацрт: 1368 – Змија, кинески знак зодијака 2025. године
Важе неограничено.