Италијански морнари за српску војску у Великом рату
У јеку зиме 1915/1916. године српска војска, у клештима армија Централних сила присиљена на повлачење у пратњи масе народа, на албанским обалама Јадрана спасена је величанственом хуманитарно-војном операцијом италијанске Краљевске ратне морнарице. Од 12. децембра 1915. па до 29. фебруара 1916, италијанска морнарица је из Албаније евакуисала 260.895 српских војника и избеглица, 24.000 аустријских војника – заробљеника српске војске, 10.153 коња, 68 топова и 300.000 тона хране и материјала. Са војском и народом су евакуисани и српска влада, парламент, црква, војни врх, краљ, архиве, драгоцености. Обављено је 248 пловидби и употребљено 350 лађа. После дугих година исцрпљујућих рововских борби у Великом рату, тек је српска војска успела да пробије Солунски фронт и да у незадрживом напредовању одлучи победу Савезника у Великом рату. Али те војске и те победе не би било да, пар година раније, на обалама Албаније, није било италијанске Краљевске морнарице да јој пружи руку и превезе је до спаса. Евакуација српске војске и народа представља претечу данашњих хуманитарних операција и остаје забележена као најзначајнија и најсложенија операција пружања међународне помоћи и спаса свих времена.
Пригодним поштанским маркама које се објављују на стогодишњицу завршетка Париске мировне конференције, одајемо почаст онима који су властити живот положили да би спасили стотине хиљада цивила и војника. Ово је најбољи начин да се подсети на неизмерну трагедију рата из које су се родиле величанствене епизоде солидарности и пријатељства два народа.
Мотиви на маркама: 27 РСД – Медова: чекале су их италијанске лађе; 40 РСД – Бриндизи: Њ.К.В. принц Александар од Србије и Њ.Е. Слободан Јовановић се искрцавају. Прати их Њ.Е. вице-адмирал Емануел Кутинели Рендина; 54 РСД – Бриндизи: искрцавање војводе Радомира Путника из италијанске контраторпиљерке; 70 РСД – Бриндизи: искрцавају се српски официри.
Мотиви на вињетама: 1 – Арта код Валоне: српски рањеници са италијанским лекарским особљем; 2 – Драч: ка бродовима Италије, бродовима спаса; 3 – Искрцавање српских избеглица у једној италијанској луци; 4 – Бари: искрцавање српских рањеника. Стручна сарадња: др Мила Михајловић, историчар, аутор пројекта „За српску војску – једна заборављена прича“
Графичка обрада марака: Јакша Влаховић, академски графичар
Стручна сарадња: др Мила Михајловић, историчар, аутор пројекта „За српску војску – једна заборављена прича“
Каталошке информације
21. јануар 2020.
Уметничка обрада Јакша Влаховић
Вишебојни офсет „Форум” Н.Сад; з.ч. 13 3/4
968. 27,00 дин (вишебојна) 25.000
969. 40,00 дин(вишебојна) 25.000
970. 54,00 дин (вишебојна) 25.000
971. 70,00 дин(вишебојна) 25.000
Табак: 8 и 4 вињете
На ковертима са жигом ПД (FDC x 2)
Нацрти: 968. Медова: чекале су их италијанске лађе; 969. Бриндизи: Њ.К.В. принц Александар од Србије и Њ.Е. Слободан Јовановић се искрцавају, прати их Њ.Е. вице-адмирал Емануел Кутинели Рендина; 970. Бриндизи: искрцавање војводе Радомира Путника из италијанске контраторпиљерке; 971. Бриндизи: искрцавају се српски официри.
Величина маракa: 42 x 31,9 мм
Важе неограничено.
Лунарни хороскоп – година Пацова
Лунарни календар је заснован на циклусима Mесечевих мена, мада већина лунарних календара представља у ствари лунисоларне календаре. То значи да календарски месеци одговарају Mесечевим циклусима али се повремено додају интеркаларни месеци како би се ови циклуси усагласили са соларном годином. Међу оваквим календарима су кинески, хебрејски и хинду календари, као и већина календарских система коришћених у антици. Лунарни календари се разликују по томе којим даном почиње месец. У кинеском календару, први дан је астрономски одређен коњункцијом Сунца и Месеца у кинеској часовној зони.
Kинески зодијак спада у најстарије познате астролошке системе. Састоји се од 12 знакова од којих сваки влада једном лунарном годином. Ови знаци зодијака носе називе животиња (Пацов, Биво, Тигар, Зец, Змај, Змија, Kоњ, Kоза, Мајмун, Петао, Пас, Свиња). Поред основних знакова, у кинеском хороскопу веома су битни и елементи: дрво, метал, вода, ватра и земља. Kинеска астрологија заснована је на сазнањима старих астронома и традиционалнoм кинеском календару. Она је такође повезана и са древним учењима о три хармоније – рај, земља и вода, учењем ву ксинг, јин и јанг, пет планета, 10 небеских токова и 12 земаљских грана, итд.
У лунарном хороскопу, 2020. је Година Пацова и почиње у суботу, 25. јануара. Особе рођене у знаку Пацова су интелигентне, енергичне, способне да се прилагоде свакој ситуацији и да с лакоћом решавају проблеме. Урођенo самопоуздање, шарм, напоран рад, дисциплина и страствена посвећеност дају људима рођеним у овом знаку велике изгледе да остваре успешну каријеру, па чак и да се обогате.
Према лунарном хороскопу, 2020. биће година нових почетака. Година Пацова биће снажна и просперитетна за све знакове Лунарног хороскопа, па би требало показати одлучност у остваривању циљева, јер је година Пацова одлична, како за нове почетке, тако и за развој и напредовање уопште.
Ликовно решење: мр Бобан Савић, академски сликар.
Каталошке информације
24. фебруар 2020.
Уметничка обрада Бобан Савић
Вишебојни офсет „Форум” Н.Сад; з.ч. 13 3/4
972. 27,00 дин (вишебојна) 100.000
973. 70,00 дин(вишебојна) 100.000
Табак: 25
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрти: 972. Пацов и стилизовани натписи из кинеског лунарног хороскопа; 973. Пацов и стилизовани натписи из кинеског лунарног хороскопа
Величина маракa: 35 х 29 мм
Важе неограничено.
Васкрс
Васкрсна недеља одређује дан годишње прославе Христовог васкрснућа. Датум није фиксни, а израчунава се на основу астрономије, односно датума пуног Месеца који је претходио Христовом васкрснућу 30. године п. н. е.
Васкрс је један од најважнијих хришћанских празника. То је дан вечне радости, дан када је Христ, Син Божји, победио смрт. Чином васкрснућа Исус Христ је доказао своје божанске моћи и отворио врата вечног живота, радости и среће које можемо наћи у вери нашој.
На Васкршњу недељу звона звоне на црквама, а народ са својим свештеником обилази око цркве. После трећег обиласка, стаје се испред цркве. Свештеник носи крст, свећу и кандило и поје васкршњу литургију. Врата се отварају и народ улази у цркву где се литургија наставља. Када се заврши, народ се поздравља речима: „Христос васкрсе”, „Ваистину васкрсе”. Постоје многи обичаји у вези са Васкршњом недељом, а онај који сигурно деца највише воле је бојење и даривање јаја. Прво јаје се боји у црвено и у многим деловима наше земље ово јаје се зове „чуваркућа” и чува се целе године, све до наредног Васкрса.
Стручна сарадња: Музеј Српске православне цркве у Београду
Уметничка обрадa издања: Надежда Скочајић, академски графичар.
Каталошке информације
20. фебруар 2020.
Уметничка обрада Надежда Скочајић
Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 1/4
974. 27,00 дин (вишебојна) 100.000
975. 70,00 дин (вишебојна) 100.000
Табак: 25
На коверту са жигом ПД
Нацрт: 974. Традиционални ускршњи мотиви; 975. Традиционални ускршњи мотиви
Величина марке : 30,45 x 35мм
Важи неограничено.
180 година Поште Србије
На територији Србије, од Старог века па све до XIX, увек је била организована мрежа објеката и људства за пренос писама, за потребе државних администрација. Међутим, грађани тих држава нису могли ову мрежу да користе за своје приватне потребе. У Сретењском уставу (1835) и у Уставу из 1839. дато је у задатак Министарству унутрашњих дела да у Србији оснује јавни поштански саобраћај. Министарство је ангажовало свој пословни простор и своје чиновнике да се у Београду 25. маја / 7. јуна 1840. отвори прва пошта, а касније и друге поште у Србији.
Управитељство поштанско, као одељење у Министарству унутрашњих дела, имало је у почетку само 17 чиновника, управитеља пошта и 16 управника пошта у српским варошима. Били су то пионири великог система који је почетком 21. века имао 17.000 запослених, који су се бавили поштанским саобраћајем. У међувремену је српска пошта била прва установа у Србији, која је 1891. обучила, а 1892. и запослила жене, прве поштанске чиновнице.
За 180 година ови људи су пренели на милијарде пошиљака, а међу њима су били милиони пошиљака из области културе – књиге, часописи, новине, грамофонске плоче и дискови, филмске ролне, ликовна дела… Српска пошта је, још у почетку, схватила вредност писмености, културе уопште, па је пренос новина и књига за српска читалишта и појединце, од 1846. био бесплатан.
Многи знаменити грађани Србије су радили у Пошти – Ђура Даничић, Милован Глишић, Војислав Илић, Драгомир Брзак, Бранислав Нушић, Тодор Стефановић Виловски…
Својим континуираним постојањем Пошта Србије представља и потврду континуитета модерне српске државе и показатељ технолошког напретка и модерних стремљења Србије – од штампања првих поштанских марака 1866, преко учешћа у оснивању Светског поштанског савеза у Берну 1874, увођења телеграфа 1855. и телефона 1883, оснивања „Телекома Србија“ а.д. 1997, па све до отварања најсавременијег Регионалног поштанско-логистичког центра „Београд”, 2014, чиме је постигнут виши ниво квалитета постојећих услуга и увођење нових у домаћем и међународном поштанском саобраћају, а пре свега у сегменту логистичких услуга и електронске трговине.
У 180. годину Пошта Србије улази овенчана бројним наградама и признањима и наставља да делује као важан актер модерне националне историје Србије.
ЈП „Пошта Србије“
Уметничка обрада издања: Надежда Скочајић, академски графичар.
Каталошке информације
27. фебруар 2020.
Уметничка обрада Надежда Скочајић
Вишебојни офсет „Форум” Н.Сад; з.ч. 13 3/4
981. 27,00 дин (вишебојна) 100.000
Табак: 8
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: 981. Зграда Поште у Таковској.
Величина маракa: 29 x 42 мм
Важе неограничено.
Знамените српске личности
Момчило Момо Капор (8. април 1937 – 3. март 2010)
Момчило Момо Капор (8. април 1937 – 3. март 2010) рођен је у Сарајеву и са краћим прекидима у Београду је живео од своје девете године. Дипломирао је сликарство 1961. године на београдској Академији ликовних уметности у класи Недељка Гвозденовића. У књижевни живот главног града ушао је почетком шездесетих година прошлог века и од тада је објавио више од педесет књига – романа, кратких прича, путописа и уметничких монографија, као и велики број дела која су извођена у позориштима, на радију и телевизији. Од осталих београдских писаца разликовао се и по томе што је сам илустровао своје књиге, негујући посебан, лирски цртачки стил. Своје слике излагао је у галеријама и музејима Београда, Новог Сада, Зрењанина, Загреба, Њујорка, Бостона, Женеве, Брисела, Удина, Франкфурта, Каракаса, Лондона, Париза. Критичари и теоретичари књижевности сматрају га једним од родоначелника „џинс – прозе“ код нас, истичући његово мајсторство у владању кратким литерарним формама. Aутор је романа „Фолиранти“, „Провинцијалац“, „Ада“, „Зое“, „Зелена чоја Монтенегра“, „Сарајевске трилогије (Последњи лет за Сарајево, Хроника изгубљеног града и Чувар адресе)“, „Ивана“, „Конте“, „Досије Шломовић“, „Исповести“, „Путопис кроз биографију“, „Како постати писац“ и многих других. „Хало Београд“, „Магија Београда“ и „Водич кроз српски менталитет“ су записи о Београђанима, њиховом граду и животу у њему. Његове приче и новеле сабране су у више збирки: „Смрт не боли“, „Онa и off приче“, „101 прича“, „Најбоље године и друге приче“. Момо Капор је и аутор великог броја документарних филмова и телевизијских емисија, а по његовим сценаријима снимљено је неколико дугометражних играних филмова. Његова дела превођена су на француски, немачки, пољски, чешки, мађарски и шведски језик. Био је редован члан Академије наука и умјетности Републике Српске.
Мотив на марки: „Аутопортрет“ (2000, цртеж, перо); мотив на вињети: „Портрет Лики“ (1982, цртеж, оловка); мотив на коверту: „Београд на шеширу“ (2006, цртеж, перо); мотив на жигу: „Девојка са ружом“ (1996, цртеж, перо).
Стручна сарадња: Задужбина „Момчило Момо Капор“.
Графичка реализација издања: Јакша Влаховић, академски графичар.
Каталошке информације
3. март 2020.
Уметничка обрада Јакша Влаховић
Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 1/4
983. 27,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 8
На коверту са жигом ПД
Нацрт: 983. „Аутопортрет“ (2000, цртеж, перо).
Величина марке : 31,9 x 42 мм
Важи неограничено.
Градови Србије
Крушевац
Крушевац је град изузетно богатог културно-историјског наслеђа. Историја је у овом граду почела да се исписује давне 1371, када је кнез Лазар саградио Крушевац, одабравши га за своју престоницу.
У оквиру комплекса Лазаревог града, налази се црква Лазарица, коју је кнез Лазар посветио Архиђакону и Првомученику Стефану – заштитнику династије Немањића, а у славу свог прворођеног сина Стефана. Ту се српска војска причестила пред одлазак у Косовски бој. Недалеко одатле, на Тргу деспота Стефана, 2018. је постављен споменик кнегињи Милици, дело академског вајара Зорана Ивановића.
У Крушевцу је и једно од најлепших архитектонских остварења с почетка XX века, зграда Начелства, са својом раскошном унутрашњошћу. Мозаички комплекс У славу Крушевца, дело Младена Србиновића, инспирисан средњевековном историјом Србије, који краси просторије Начелства, чине зидни и подни мозаици, витражи и лунете у плафонским нишама.
У једну од најстаријих грађевина у Крушевцу убраја се и Кућа Симића, грађена пре 1833, позната као место где је договорена кнез Милетина буна. Центром Крушевца доминира Споменик косовским јунацима – симбол града, дело вајара Ђорђа Јовановића који је на Светској изложби у Паризу 1900. награђен Златном медаљом I реда. На јужној периферији простире се Слободиште, споменички комплекс стрељанима из Крушевца и околине у II светском рату. У непосредној околини града налази се и планина Јастребац, чији највиши врхови Ђулица (1491m) и Поглед (1481m), представљају природну границу између Топлице и Поморавља.
Рибарска бања код Крушевца спада у прве српске бање, а због бројних посета крунисаних глава, и данас је називају краљевском. Њен најчешћи гост био је краљ Петар I који је ту налазио лека својој костобољи.
Град Крушевац је члан Међународне асоцијације градова „Весника мира“ и једини град на свету носилац признања „Весника мира“ и „Медаље мира“. У Крушевцу је подигнут и Споменик миру, јединствен у свету.
Мотиви:
На марки: Споменик косовским јунацима; на вињети и коверту: црква Лазарица; на максимум карти: споменик кнезу Лазару.
Стручна сарадња: Туристичка организација града Крушевца.
Уметничка реализација издања: Анамари Бањац, академски сликар.
Чачак
Чачак је град који се сврстава међу веће градове у Србији, са препознатљивом архитектуром и богатим споменичким наслеђем. У граду Чачку се налазе бројни споменици културе, сакрални об-јекти и установе културе од националног значаја – Народни музеј, Храм Вазнесења Христовог из XИИ века, Уметничка галерија „Надежда Петровић”. Познати археолошки локалитети и културно-историјски споменици у Чачку су Римске терме, Меморијални комплекс на брду Љубићу, Споменик ратницима Првог светског рата – Четири вере. На територији града Чачка налазе се занимљиве и атрактивне туристичке дестинације: Овчарско-кабларска клисура – предео изузетних одлика, подручје са рељефом кога карактеришу предели богати речним токовима, језерима и разноврсном флором и фауном, манастирима из средњег века, термо-минералним изворима Овчар бање. Упечатљиви масиви Овчара и Каблара кроз које тече река За-падна Морава правећи меандре, препознатљиви су симболи овог подручја. Атомска бања Горња Трепча, бисер здравственог туризма Србије, једна од главних дестинација здравственог туризма у Србији, налази се у околини Чачка. Град познат по изузетној гастрономској понуди, бројним угоститељским објектима и квалитетним смештајним капацитетима, Чачак је место одржавања великог броја манифестација током године. Чачак је познат и као град спорта, посебно кошарке, са великим бројем организованих спортских догађаја током целе године. Град Чачак са својом околином има богато културно-историјско наслеђе и бројне природне ресурсе, због чега је једна од најатрактивнијих дестинација у туристичкој регији Западна Србија.
Мотиви: На марки: Трг са фонтаном; на вињети и коверту: Храм Светог Вазнесења Господњег; на максимум карти: споменик Надежди Петровић.
Стручна сарадња: Туристичка организација града Чачка Уметничка реализација издања: Анамари Бањац, академски сликар.
Каталошке информације
10. март 2020.
Уметничка обрада Анамари Бањац
Вишебојни офсет „Форум” Н.Сад; з.ч. 13 3/4
984. 81,00 дин (вишебојна) 50.000
985. 81,00 дин (вишебојна) 50.000
Табак: 8
На ковертима са жигом ПД (FDC x 2)
Максимум карта (CM x 2)
Нацрти: 984. Споменик косовским јунацима, Крушевац; 985. Трг са фонтаном, Чачак.
Величина маракa: 42 x 30,45 мм
Важе неограничено.
Европска заштита природе
Предео изузетних одлика „Културни предео Тршић – Троноша”
Простире се на територији од 1802,57 ha. Природне вредности подручја чине очувани комплекси аутохтоних сладуново–церових и других шума док је, од укупно 145 врста биљака и животиња, 83 заштићено, а 62 припадају категорији строго заштићених.
Приобални појас водотокова је станиште водоземаца и гмизаваца са 11 заштићених врста. Од фауне птица издваја се присуство средњег детлића (Dendrocopos medius), русог сврачка (Lanius collurio) и виноградарске стрнадице (Emberiza hortulana), као врста од међународног значаја. У фауни сисара забележено је 52 врсте, а фауна слепих мишева представљена је са 18 строго заштићених врста. На основу студије заштите Завода за заштиту природе Србије за подручје „Културни предео Тршић – Троноша”, Влада Републике Србије донела је 2019. Уредбу о проглашењу Предела изузетних одлика „Културни предео Тршић – Троноша”, како би се очувала непокретна културна добра, природне вредности, специфична конфигурација терена и регионална различитост карактера предела, а због јединственог споја природних и створених вредности.
Драган Цвијић, просторни планер, Завод за заштиту природе Србије
Предео изузетних одлика „Варденик – Стрешер”
Налази се у југоисточној Србији, у оквиру подручја Власине и Крајишта, највећим делом обухвата планину Варденик са највишим врхом Велики Стрешер (1876 m). Рељеф планине Варденик настао је у дугом временском раздобљу под утицајем сложених геолошких и геоморфолошких процеса. Флору подручја одликује велика биолошка разноврсност са укупно 414 биљних врста. Овај мали простор настањује 12,3% укупне флоре Србије, при чему 10% чине ендемични таксони. Подручје карактерише присуство 54 дрвенасте и жбунасте врсте од којих је осам у статусу „заштићена врста”: мечја леска (Corylus colurna), бреза (Betula pendula), клека (Juniperus communis), дивља ружа (Rosa canina), ситнолисна липа (Tilia cordata), бели глог (Crataegus monogyna), дрен (Cornus mas) и клокочика (Staphylea pinnata). Ихтиофауна подручја је задржала висок ниво аутохтоности, а значајно је и присуство поточне пастрмке. Овај предео је међународно значајно подручје за биљке (IPA), међународно значајно подручје за птице (IBA) и одабрано подручје за дневне лептире (PBA).
мр Данко Јовић, биолог и Ана Петковић, инж. шумарства, Завод за заштиту природе Србије.
Уметничка реализација издања: Мирослав Николић.
Каталошке информације
20. март 2020.
Уметничка обрада Мирослав Николић
Вишебојни офсет „Форум” Н.Сад; з.ч. 13 3/4
986. 54,00 дин (вишебојна) 50.000
987. 70,00 дин (вишебојна) 50.000
Табак: 8
На ковертима са жигом ПД (FDC x 2)
Нацрти: 986. Културни предео Тршић – Троноша; 987. Варденик – Стрешер.
Величина маракa: 42 x 31,9 мм
Важе неограничено.
50 година Радија Студио Б
Радио Студио Б је 1. априла 1970. године основала група новинара дневног листа „Борба”, као прву станицу изван система државних електронских медија. Емитовање програма почело је тачно у 13 часова. Уређивачка политика је била потпуно револуционарна за то време – градски радио са много музике и максимално три минута говора између две музичке нумере. Новинари и водитељи у студио су унели „семафор” који је укључивао „црвено” свака три минута. Нико, чак ни најугледнији гости попут градоначелника Београда, није могао да говори дуже од три минута одједном.
Већ 1971. године покренут је и Други програм на средњим таласима и то превасходно музички, са вестима на сваки сат. Касније је по-кренут и Трећи програм, са искључиво класичном музиком, а осно-вани су и продукција грамофонских плоча и продукција ТВ реклама. Као оснивачи, остаће упамћени Драган Марковић, новинар дневника „Борба”, Слободан Глумац, директор дневника „Борба” и Небојша – Бата Томашевић, директор „Југословенске ревије”.
Студио Б је 28. марта 1990. покушао да емитује и ТВ програм, али су власти, незадовољне уређивачком политиком, искључиле предајник. Ипак, прва независна ТВ станица на Балкану почела је да ради већ неколико месеци касније, у новембру 1990. године. Остало је историја.
Стручна сарадња: Студио Б
Графичка реализација издања: Марија Влаховић, академски графичар
Каталошке информације
1. април 2020.
Уметничка обрада Марија Влаховић
Вишебојни офсет „Форум” Н.Сад; з.ч. 13 3/4
988. 27,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 25
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрти: 988. Графичко решење са приказом радио таласа и панорамом Београда у позадини.
Величина маракa: 31,9 х 35 мм
Важе неограничено.
Спорт
100 година Спортског друштва „РАДНИЧКИ”
Спортско друштво „Раднички” основано је 20. априла 1920. године као Београдски раднички спорт клуб – БРСК. До Другог светског рата и током рата имао је важну револуционарну улогу. У његовим редовима су била и четворица од легендарних Седам секретара СКОЈ-а, страдалих у време Обзнане, а још тројица пре тога. Из његових редова потекло је десет бораца Шпанског грађанског рата и 18 народних хероја. У антифашистичкој борби током Другог светског рата, страдало је 117 чланова „Радничког”.
Матица спортског друштва је био фудбалски клуб, ком су се прво придружиле хазенашице (претеча женског рукомета), па рвачи, боксери, шахисти и важна културно-просветна секција. Већина чланова спортског друштва рат проводи у партизанима и илегалном покрету.
Након рата, „Раднички” је прво спортско друштво које обнавља рад, непосредно по ослобођењу Београда, у новембру 1944. Уз предратне клубове долазе и кошаркаши, планинари, рукометаши, одбојкаши, рагбисти, куглаши, џудисти, касније и каратисти, гимнастичарке, атлетичари, стрелци, кик-боксери. У свим тим спортовима, „Раднички” има великих успеха. Његови поједини клубови освојили су 40 екипних титула првака државе. Највеће успехе остварује женска рукометна екипа која по три пута осваја Куп европских шампионки и Куп победника купова Европе. Спортисти „Радничког” освојили су 14 олимпијских медаља, 32 на светским и 42 на европским првенствима. „Раднички” је био и остао расадник из кога су потекли најуспешнији тренери и спортски радници, али и школа живота кроз коју су, негујући дух „Романтичара са Црвеног крста”, многи уз спорт завршавали факултете, докторирали и постајали универзитетски професори.
Спортско друштво „Раднички” је 1975. одликовано Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима, 1979. године Орденом братства и јединства са сребрним венцем, Oрденом Немање 2000. године, а 15.02.2020. одликовано је Сретењским орденом првог степена.
75 година Југословенског СПОРТСКОГ ДРУШТВА „ПАРТИЗАН“
Југословенско спортско друштво „Партизан” основали су победници над фашизмом – партизани, по угледу на сродне спортске узоре у другим земљама. На првом послератном свеармијском првенству, лета 1945. године, рођена је идеја да се, под окриљем Армије, најпре формира фудбалски клуб. Недуго затим, 4. октобра исте године, при данашњем Дому Војске у Београду основан је „Партизан”, као Фискултурно друштво Централног дома Југословенске армије.
У оквиру Друштва формиране су фудбалска, кошаркашка, атлетска, одбојкашка и шаховска секција које су, временом, придруживањем нових спортских грана прерастале у клубове, којих Партизанова породица данас броји 24.
Остало је забележено да су први наступ имали фудбалери, 6. октобра 1945. године, на утакмици против селекције Земуна, у којој је „Партизан” победио 4:2.
Године 1953. „Партизан” престаје да буде организационо везан за Армију и постаје цивилно спортско удружење. Резултати Партизанових спортиста непрестано надмашују и најсмелије снове његових оснивача. Бројне титуле клупских првака Европе, олимпијске медаље, светска и европска одличја, наслови екипних и појединачних првака државе и освајача купова, чине у свету ЈСД „Партизан” једним од најуспешнијих спортских друштава.
Победничком енергијом и емоцијама усмереним ка достизању највиших спортских циљева, генерације Партизановаца 75 година проносе славу оснивачких црвено–плавих, данашњих црно–белих боја, као и Југославије и Србије, на понос свих који његово име у срцу носе и воле.
75 година Спортског друштва „ЦРВЕНА ЗВЕЗДА”
Спортско друштво „Црвена звезда” основано је 4. марта 1945. године и од тадашњих осам секција (фудбал, кошарка, атлетика, одбојка, пливање, веслање, стони тенис, шах) данас се развило у изузетну спортску породицу од 36 клубова (фудбалски, кошаркашки, одбојкашки, ватерполо, џудо, рукометни, атлетски, тениски, веслачки, женски кошар-кашки, стрељачки, мачевалачки, стонотениски, хокејашки, пливачки, шаховски, женски ватерполо, боксерски, Црвена звезда Гинис, кик бокс, карате, бициклистички, куглашки, ауто и картинг, бриџ, теквондо, рагби лига, београдски рагби, клуб дизача тегова, боди билдинг, женски рукометни, клуб малог фудбала, скијашки, женски фудбалски, рвачки и голф). Спортско друштво „Црвена звезда” у правом смислу те речи данас представља један од најпознатијих спортских брендова, цењено и препознатљиво име у свету спорта. Од свог оснивања „Црвену звезду” је пратио култ велике спортске породице са харизмом и успешним резултатима. Спортисти и клубови СД „Црвена звезда” су у претходних 75 година представљали прави пример добре и складне организације са највећим бројем навијача у овом делу Европе.
Клубови СД „Црвена звезда” су, од оснивања до јануара 2020. године, освојили 714 трофеја. Били су 482 пута шампиони државе, 200 пута победници Националног купа, освојили су 8 титула шампиона Европе, 12 титула шампиона у Европским такмичењима, 3 титуле шампиона света и 9 титула Националног Супер купа.
Успеси са којима се поносимо су титуле првака Света и Европе у фудбалу 1991. године, титула шампиона Европе кошаркашица 1979. године, пехар Купа победника купова кошаркаша 1974. године, титула шампиона Европе ватерполиста 2013. године, титула шампиона Европе атлетичара 1989. године, као и небројени успеси и медаље наших Јасне Шекарић, Немање Мајдова, Ненада Стекића, Зорана Манојловића, Драгана Јовановића, Диане Дабетић…
Стручна сарадња: СД „Раднички”, ЈСД „Партизан” и СД „Црвена звезда”.
Графичка реализација издања: Јакша Влаховић, академски графичар.
Каталошке информације
13. април 2020.
Уметничка обрада Јакша Влаховић
Вишебојни офсет „Форум” Н.Сад; з.ч. 13 3/4
989. 27,00 дин (вишебојна) 25.000
990. 27,00 дин (вишебојна) 25.000
991. 27,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 8
На ковертима са жигом ПД (FDCx3 )
Нацрти: 989. Грб Спортског друштва „Раднички”; 990. Грб Југословенског спортског друштва „Партизан”; 991. Грб Спортског друштва „Црвена Звезда”.
Величина маракa: 29 x 35 мм
Важе неограничено.
Међународна година здравља биљака
Биљке су један од најважнијих фактора за опстанак живота на земљи. Kао извор кисеоника, сировина и хране за људе и живи свет, али и средина за скривање, размножавање и развиће многих животињских врста, биљке представљају неизоставан део, како водених, тако и копнених екосистема.
Здравље биљака је под константним утицајем многих биотичких и абиотичких фактора, са растућим негативним трендом. Значајан део негативних утицаја су природног порекла (болести, штеточине, природне катастрофе), међутим здравље биљака је највише нарушено под антропогеним утицајем. Интензивна међународна трговина и транспорт биљака и биљних производа, уз кретање људи, вишеструко су допринели глобалном ширењу постојећих, као и интродукцији нових болести и штеточина. Многи од ових штетних организама су инвазивне природе и доводе до епидемијских појава и катастрофалних губитака по здравље биља на ширем подручју, у релативно кратком временском периоду. Уз то, климатске промене су значајно угрозиле здравље и диверзитет биљног света, нарушавајући многе природне екосистеме, али и смањујући приносе и наносећи велике штете производњи хране. То је од нарочитог значаја за земље у развоју и тзв. земље трећег света, које су суочене са проблемом сиромаштва и глади.
Заштита здравља биљака је главни предуслов за сигурну будућност на планети. С аспекта здраве животне средине и очувања биодиверзитета, неопходно је освестити људе о широј примени неинвазивних еколошких метода очувања здравља биљака. С економског и друштвеног аспекта, заштита здравља биљака кроз одрживу пољопривредну производњу ће обезбедити основне изворе хране, али и допринети сузбијању сиромаштва и унапређењу квалитета животног стандарда, кроз развијање локалне и регионалне економије и тржишта.
Стручна сарадња: др Милана Митровић, научни саветник, Институт за заштиту биља и животну средину.
Уметничка реализација издања: Надежда Скочајић, академски графичар.
Каталошке информације
22. април 2020.
Уметничка обрада Надежда Скочајић
Вишебојни офсет „Форум” Н.Сад; з.ч. 13 3/4
Бл–89: 108,00 дин (вишебојна) 15.000
Табак: блок
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрти: Бл–89: Биљке као један од најважнијих фактора за опстанак живота на земљи.
Величина блока: 84 x 72 мм (обрезан)
Величина марке у блоку: 49,3 x 35 мм
Важе неограничено.
Европа – Древни поштански путеви
Током историје, свака јака и добро организована држава имала је развијену мрежу за комуникације и транспорт. Отоманска империја, у чијем саставу је била Србија, имала је мрежу коју су чинили татари – јахачи, са великим бројем коња, мензулана, ханова и каравансараја.
Поред татара, државне објаве и наредбе, од 17. века, преносили су и пешаци – сахије, посебно на краћим удаљеностима и на оним теренима који су могли брже да се пређу пешке, него на коњима. Сахије су били издржљиви, вижљасти људи, опремљени наоружањем, обучени у практичну одећу, а као знак распознавања, носили су прапорце, испод левог колена. Њима су најављивали улазак у насељено место, а звончићи су им помагали и да одрже одређени ритам пешачења.
Временом су почели да преносе и приватна писма и мање пакете, за одређену надокнаду, а у места у која су долазили, преносили су и вести – абере о скорашњим догађајима, вашарима, ценама, заразама, свему ономе што је било битно за свакодневницу људи тога доба.
После Другог српског устанка, када је било потребно да се вести пренесу пешице, брзо – штафетно и на краћим релацијама, кнез Милош је користио своје татаре. Татари, сахије, а касније и поштари који су путовали на кочијама, користили су добро развијену и уходану мензуланску мрежу на четири главна путна правца (Београд – Радујевац, Београд – Алексинац, Београд – Мокра Гора и Београд – Лозница). Ова мрежа била је организована на Сави и Дунаву, а скеле и чамци, а касније и бродови, чинили су важну карику у брзом и сигурном преносу поште.
Стручна сарадња: Љиљана Ђорђевић, виши кустос, ПТТ музеј, Београд.
Уметничка обрада издања: мр Бобан Савић, академски сликар.
Каталошке информације
5. мај 2020.
Уметничка обрада Бобан Савић
Вишебојни офсет „Форум” Н.Сад; з.ч. 13 3/4
993. 74,00 дин (вишебојна) 50.000
994. 108,00 дин (вишебојна) 50.000
Табак: 8
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрти: 993. Древни поштански путеви-стари начини разношења поште”; 994. Древни поштански путеви-стари начини слања поште.
Величина марке: 42 x 31,9 мм
Важе неограничено.
190 година постојања Гарде Војске Србије
За стварање модерне српске државе и очување њене независности, од посебног значаја било је установљавање војске, које је започело оснивањем Гарде, на Ђурђевдан 1830. године, по одлуци врховног кнеза Србије Милоша Обреновића. У тадашњем престоном граду Пожаревцу, тим чином је потврђено „очување права на оружје“, које је изборено српским устаничким бојевима против Турака. Зато Милошева Гарда, као прва јединица српске војске, симболично назначава и постојање српске државе. Обележавајући ове године 190. годишњицу свога постојања, данашња Гарда је израз тог континуитета, и као професионални војнички састав вишеструко доприноси да се Војсци Србије као институцији државе највише верује.
Гарда је била упечатљив војнички и државни симбол на крунисању краља Петра Првог Карађорђевића, 1904. године, а током I светског рата његова непосредна заштита и морални узор српског војника. Једва опорављени, гардисти су укључени у одлучујуће операције у пробоју Солунског фронта и својим борбеним држањем били узор сваком српском војнику.
Током II светског рата део официра Гарде придружио се покрету Југословенске војске у отаџбини, а други Народноослободилачким партизанским одредима. Потом је од пратећих јединица Врховног штаба НОВЈ образована Гарда ЈНА, која је, током времена, трансформишући се у складу са захтевима и потребама нове државе, од 1948. имала и морнаричке одреде на Јадрану и Дунаву, када је достигла и своју највећу бројност. Делећи судбину народа и државе, и Гарда се преобликовала и трансформисала, па је тако, у новембру 2006. године, дотадашња Гардијска бригада преформирана у Гарду Војске Србије.
Један од карактеристичних симбола Гарде је и њен репрезентативни војни оркестар, који постоји још од 1831. године. Данас је то и својеврсна установа културе, чији је препознатљив симбол величанствени „Марш на Дрину“, који је компоновао начелник оркестра Краљеве Гарде Станислав Бинички.
Мотив на коверти: Коњички официр Краљеве гарде у свечаној униформи, акварел Жoржа Скота из 1929. (Фонд Краљевски Двор).
Стручна сарадња: Гарда Војске Србије.
Графичка обрада издања: Надежда Скочајић, академски графичар.
Каталошке информације
6. мај 2020.
Уметничка обрада Надежда Скочајић
Вишебојни офсет „Форум” Н.Сад; з.ч. 13 3/4
995. 27,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 25
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрти: 995. Приказ некадашње и савремене Гарде Војске Србије.
Величина марке: 35 x 31,9 мм
Важе неограничено.
75 година од победе над фашизмом, 9. мај – Дан победе (1945-2020)
Обележавање Дана победе над фашизмом, 9. маја, дана капитулације нацистичке Немачкe у Другом светском рату, прилика је да се подсетимо на велики допринос који је Србија дала победи над фашизмом и огромне жртве које је у тој борби поднела.
У част жртава у Другом светском рату од 2007. године организује се манифестација Бесмртни пук – шетња у којој потомци бораца носе фотографије предака као знак захвалности и сећања на славне хероје који су пролили крв за одбрану отаџбине и постали бесмртни. Манифестација је значајна за очување и преношење слободарске традиције на будуће нараштаје из земаља савезница, учесница борбе против фашизма.
Бесмртни пук је први пут организован у руском граду Тјумену када се шетало под слоганом Парада победника. Године 2013. проширила се на 120 руских градова, а годину дана касније, житељи пет стотина градова у седам земаља света изашли су на улице са фотографијама својих предака, учесника Другог светског рата на страни антихитлеровске коалиције.
Од 2019. године Бесмртни пук jе државни догађај у Србији који ће се обележавати сваке године на Дан победе – 9. маја.
Дужност Владе Србије и свих грађана јесте да будуће генерације учимо о важности овог датума и потреби неговања традиције и сећања на хероје борбе за ослобођење oтаџбине у Другом светском рату.
На иницијативу председника Републике Александра Вучића, у част обележавања 75 година од победе у Другом светском рату, Пошта Србије издаје пригодну поштанску марку и пригодан коверат првог дана.
Стручна сарадња: Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.
Каталошке информације
9. мај 2020.
Уметничка обрада Надежда Скочајић
Вишебојни офсет „Форум” Н.Сад; з.ч. 13 3/4
996. 74,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 8
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрти: 996. 9.мај 1945. године дан победе над фашизмом.
Величина марке: 42 x 34,8 мм
Важе неограничено.
Дан марке
Први поштански жиг у Србији
Први корак у циљу успостављања поштанске службе је био указ Кнеза Милоша 1835, којим је Јаков Јакшић постао надзиратељ свих пошта у Србији, са задатком да организује и уреди поште, као и да њима управља. Рад поште је био у оквиру Попечитељства унутрашњих дела. Практично успостављање јавног поштанског саобраћаја настало је без одговарајућег законског правног акта, коришћењем постојеће мензуланско-гласничке мреже.
Редован јавни поштански саобраћај у Србији је званично почео отварањем прве поште у Београду, 25. маја 1840. (по јулијанском календару). Управо је тога дана на писму први пут употребљен жиг у функцији поштанског саобраћаја у Србији – раван жиг Београд у правоугаоном оквиру, црне боје, тзв „уоквирени Београд”. Овај жиг је коришћен само овог дана, да би већ 29. маја 1840. био у употреби други жиг, без правоугаоног оквира.
Попечитељство унутрашњих дела је истог дана писмом обавестило руски, аустријски и француски конзулат да је у Београду „пошта устројена”. Сличну вест су објавиле и „Новине сербске” 1. јуна 1840. Наведено је да је отпрема писама ка унутрашњости предвиђена два пута недељно: средом и суботом. Посебно је наглашено да ће пошта примати сва писма, како званична тако и приватна. Пошта је била смештена у здању на Калемегдану, у коме се налазила правитељствујућа мензулана – простор преко пута данашње Библиотеке града Београда, где се налази зграда Факултета ликовних уметности.
Убрзо су отворене и поште у Крагујевцу, Ваљеву, Лозници, Шапцу, Пожаревцу… С обзиром на то да је жиг „уоквирени Београд” први жиг који је употребљен у поштанском систему Кнежевине Србије, као и на околност да је био у употреби само 25. маја 1840, његов значај превазилази оквире српске филателије.
Стручна сарадња: мр Владимир Милић, дипл. инж. ел.
Уметничка обрада издања: Марија Влаховић, академски графичар.
Каталошке информације
13. мај 2020.
Уметничка обрада Марија Влаховић
Вишебојни офсет „Форум” Н.Сад; з.ч. 13 3/4
997. 27,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 25
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: 997. Цртеж Калимегдана и први поштански жиг у Србији – тзв „уоквирени Београд”.
Величина марке: 35 x 31,9 мм
Важе неограничено.
Туризам у Србији
Тврђава Голубац
Средњовековна тврђава Голубац налази се на десној обали Дунава, на стратешки изузетно важном месту − стеновитом гребену са кога се могао контролисати водени пут кроз Ђердапску клисуру. У писаним изворима први пут се помиње 1335. године, када је била у угарским рукама. Као погранично утврђење Голубац је имао веома бурну историју и био је у поседу Срба, Угара и Турака.
Тврђaву чине три одвојене целине, настајале у дужем временском периоду и у више грађевинских фаза. Најстарија је мање средњовековно утврђење на врху стеновитог гребена, са високим кулама правоугаоне основе. У једној од њих налази се капела прилагођена православном богослужењу, због чега се претпоставља да је утврђење подигнуто у време српске власти. Крајем XIV, или почетком XV века тврђава се спустила и на приобални простор. Ту је, смештена на најбезбеднијем месту уз саму стену, изграђена палата из чије се сале пружао поглед на Дунав. Ради обезбеђења ширег простора, у следећој фази тврђава је проширена на запад додатним бедемима и кулама, испред којих је прокопан ров. Тако је добијен спољашњи одбрамбени систем. Као и старији делови утврђења, нове куле и бедеми су били изграђени за борбу хладним оружјем. У последњој значаној градитељској фази, крајем XV века након што су Голубац запосели Турци, куле спољног утврђења су обзидане. То им је дало нову заобљену, или полигоналну форму. Ова ојачања су изведена да би се повећала отпорност кула на ватрено оружје. Тада је подигнута и ниска полигонална кула, истурена ка Дунаву, у којој су на две етаже били смештени топови, те је тако тврђава прилагођена новом начину ратовања.
Западно од утврђења налазило се насеље у коме се, судећи по ликовним изворима, налазила црква. У време турске власти, у предграђу су подигнути џамија и хамам.
Стручна сарадња: Републички завод за заштиту споменика културе – Београд;
Tуристичка oрганизација Голубац
Графичка обрада издања: Анамари Бањац, академски сликар
Каталошке информације
19. мај 2020.
Уметничка обрада Анамари Бањац
Вишебојни офсет „Форум” Н.Сад; з.ч. 13 3/4
998. 81,00 дин (вишебојна) 45.000
Табак: 10
На коверту са жигом ПД (FDC)
Максимум карта (CM)
Нацрт: 998. Тврђава Голубац
Величина марке: 29 х 42 мм
Важе неограничено.
Наука
Београдска шака
Прва интензивнија истраживања на пољу роботике у Србији почела су шездесетих година на Институту Михајло Пупин, где је зачета такозвана Београдска школа роботике. Професори ЕТФ-а у Београду Рајко Томовић и Миодраг Ракић, започели су 1963. пи-онирски рад на изради вештачке шаке. Исте године, на Институту су конструисали модел прве на свету протетичке роботске шаке са екстерним напајањем. Шака је имала пет прстију, микроелектрично управљање и сензорску повратну спрегу. Омогућавала је хватање предмета савијеним и опруженим прстима. Овај модел мултифункционалне спољашње ручне протезе познат je у свету као Београдска шака.
То је била прва активна вештачка рука налик руци човека, са четири прста и палцем у величини људске руке. На врховима прстију били су интегрисани сензори притиска, а шака је била повезана са подлактицом зглобом који је омогућавао пронацију и супинацију. Управљање је пројектовано коришћењем хеуристике стечене покушајима опонашања људског хватања, а управљачки алгоритам је применио принцип прилагођавања облика руке предмету који се хвата, и то тако што је максимално повећао додирну површину између предмета и руке. Самоподешавање облика руке је било могуће због примене интелигентне механике која је савијала или исправљала све прсте и то користећи само један електромотор. Контролер је покренуо савијање прстију пратећи вољну команду корисника, а кад су врхови прстију додирнули предмет механизам у шаци је наставио савијање појединих зглобова до тренутка изједначења притисака на врховима прстију. Ова активност се одвијала без надзора и активности корисника вештачке руке.
Самоподешавање је омогућило палмарни, латерални и прецизни хват. Иако није била у употреби као ортопедско помагало, Београдска шака је значајна јер је током даљих истраживања утицала на развој роботских руку у свету. Развијајући нове верзије, на побољшању њене адаптивности радио је тим инжењера из Института. Рад на роботској шаци интензивирао је активности у области роботике у Институту Михајло Пупин, па је 1967. године основана Лабораторија за роботику, прва у Југоисточној Европи.
Стручна сарадња: Иван Станић, кустос Музеја науке и технике, Београд и академик проф. др Дејан Поповић, Српска академија наука и уметности
Уметничка реализација издања: мр Бобан Савић, академски сликар
Љубомир Клерић (1844 – 1910)
Љубомир Клерић (рођ. Julius Clery, Суботица 29.6.1844 – Београд 21.1.1910), рударски инжењер, геолог, научник, конструктор, проналазач, утемељитељ српске школе механике и машинства, универзитетски професор, члан Српског ученог друшта, Српске краљевске академије (данас САНУ), Мађарске академије наука, предлагач Николе Тесле за члана Српске краљевске академије, учесник у Српско–турским ратовима, министар просвете и привреде, државни саветник, декан Техничког факултета Велике школе у Београду, члан Комисије за формирање Универзитета у Београду итд.
Основно образовање стекао у Суботици, гимназијско у Београду, а после друге године на Великој школи, упућен је на студије рударског инжењерства у Фрајберг. Током студија један семестар изучавао машинство на Политехници у Цириху. Усавршаво се на Рударској академији у Берлину.
Свестрано и врхунски образован рударски инжењер, великан српске науке, Клерић припада ствараоцима који у инжењерској науци отварају и граде нове путеве. Његово научно и стручно дело у рударству, геологији, машинству, математици, механици, телеметрији и аналогном рачунарству то потврђује.
Истраживао је лежиште живе и отворио рудник на Авали, истраживао стања рудишта на Венчацу, Руднику и Космају, геолошке услове на траси железничке пруге Ћуприја – Алексинац, лежиште гвожђа код Орана у Африци. У име Владе Србије, у Будимпешти је контролисао пројекат и испитивања квалитета камена за градњу Савског моста.
Конструктор је машине за бушење тла, патроне за минирање, подводне мине, тракториографа, телеметра, поларног пантографа, инструмента за цртање линија другог реда. На Великој школи је биран за професора за предмет Механика и наука о машинама, а поделом предмета преузео је Теоријску механику. Основао је и две катедре на Великој школи: за нацртну геометрију са пројективном геометријом и графостатиком и за грађевину на суву и води.
Аутор је бројних научних радова и расправа, уџбеника Теоријска механика (три књиге, 1317 стр.) и две монографије: Садашњи резултати у кинематици и Тракториограф. За ратне заслуге одликован Медаљом за храброст и Таковским крстом. Носилац је Леополдовог ордена Краљевине Белгије.
Стручна сарадња: академик проф. др Слободан Вујић, Рударски институт Београд.
Уметничка реализација издања: мр Бобан Савић, академски сликар.
Каталошке информације
10. јул 2020.
Уметничка обрада Бобан Савић
Вишебојни офсет „Форум” Н.Сад; з.ч. 13 3/4
999. 70,00 дин (вишебојна) 25.000
1000. 70,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 10
На ковертима са жигом ПД (FDCx2)
Нацрти: 999. Приказ „Београдске шаке”, прве на свету протетичке роботске шаке са екстерним напајањем; 1000. Портрет професора Љубомира Клерића.
Величина марке: 42 x 31,9 мм
Важе неограничено.
70 година од оснивања Саобраћајног факултета – Универзитет у Београду
Саобраћајни факултет – Универзитет у Београду је најстарија и најважнија високо-образовна институција у области саобраћајног инжењерства у југоисточној Европи. Његова историја почиње оснивањем Високе саобраћајне школе 8. септембра 1950. године, тачно 142 године након оснивања Велике школе, претече данашњег Универзитета у Београду. Након неколико реорганизација високог школства у области техничких наука, новим Законом o универзитетима усвојеним 8. јуна 1960. године основан је Саобраћајни факултет Универзитета у Београду. Само годину дана касније са радом ће почети и Завод за проучавање и унапређење саобраћаја, претеча Института Саобраћајног факултета. Школске 1978/79. године Саобраћајни факултет се уселио у нову зграду, архитектонско решење награђено Октобарском наградом града Београда. У срцу једне од најлепших београдских општина, на чувеној адреси Војводе Степе 305, на површини од 13.750 м2, и данас се налази седиште науке и образовања у области саобраћаја, транспорта, логистике и комуникација.
За 70 година рада Саобраћајни факултет је одшколовао преко 9500 дипломи-раних инжењера саобраћаја, мастер и магистара саобраћаја и око 200 доктора техничких наука. Данас на девет модула основних студијa, 11 модула мастер студија и на докторским студијама преко 2000 студената стиче научна и стручна знања у области друмског, железничког, водног, ваздушног, поштанског, телекомуникационог саобраћаја и логистике.
Поред савремених студијских програма, Саобраћајни факултет карактеришу истакнути резултати у научно-истраживачком раду и интензивна сарадња са привредом и водећим домаћим и међународним институцијама у области саобраћаја. Саобраћајни факултет је реализовао преко 2000 пројеката, експер-тиза, вештачења и студија, укључујући и учешће у 17 великих Европских истраживачких позива.
Са традицијом дугом 70 година Саобраћајни факултет наставља да, кроз синергију науке и високог образовања, гради свет у коме се простор и време са лакоћом савладавају.
Стручна сарадња: проф. др Небојша Бојовић, декан Саобраћајног факултета.
Уметничка реализација издања: Анамари Бањац, академски сликар.
Каталошке информације
11. септембар 2020.
Уметничка обрада Анамари Бањац
Вишебојни офсет „Форум” Н.Сад; з.ч. 13 3/4
1003. 27,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 25
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: 1003. Улаз у зграду Саобраћајног факултета у Београду.
Величина марке: 29 x 35 мм
Важе неограничено.
Шаховски великани Србије
Бора Костић (Вршац, 1887 – Београд, 1963)
Први српски шаховски велемајстор, шаховски боем и романтик, глобтротер и полиглота, за којег је чувени Капабланка рекао да је „небрушени шаховски дијамант”. Из дана у дан, из године у годину, његов живот су били шах и путовања. Играо је на 70 турнира у најуспешнијем периоду и био међу десет најбољих шахиста на свету. На Првој шаховској олимпијади у Лондону, 1927. године играо је на првој табли за нашу екипу.
Кад добије партију добре је воље. Запали цигарету, иако је непушач; говори а публика га нетремице слуша. Био је гост на дворовима краљева и махараџа, предавач у Аргентини и Мексику. Шаху је учио великог Каруза; био је у Москви за време Лењинове сахране. Примио га је Кемал Ататурк, играо је шах са Троцким, али и са поглавицом племена Батака на Суматри. Одиграо је чувену партију у којој је шаховска табла била на полутару, а противници су седели на северној и јужној полулопти! У Ласи на Тибету је био када су бели људи тамо били реткост. Одбио је да се одазове мобилизацији у Аусто-Угарску војску 1914. „јер је Србин”. За време Другог светског рата ухапшен је, јер је одбио да игра на турнирима због тога што је Србија под окупацијом.
Златним словима исписан је његов допринос шаху и српству. Његовим трагом кренули су шах и шахисти Србије, а у родном Вршцу добио је, од захвалних суграђана, споменик и улицу.
др Петар Трифуновић (Дубровник, 1910 – Београд, 1980)
Шаховски велемајстор и доктор правних наука, шах је упознао касно, тек са 16 година. То му није сметало да пет пута буде првак Југославије, седам пута члан олимпијске екипе, успешан на значајним турнирима: Праг (1946), Лима (1950), Београд (1954), Натанија (1961), Нордвајк (1965).
Био је на домаку учешћа на Турниру кандидата за првака света 1950. године. Играо је другачије од свог дугогодишњег блиског пријатеља Боре Костића – на дуге стазе, ситним везом, позиционом игром, тражећи мале предности, без већих ризика и обавеза, не журећи да дâ мат. Био је познати шаховски педагог и тренер, председник Шаховског савеза Србије, капитен репрезентације Југославије на Олимпијади у Лајпцигу 1960. године.
Уз Бору Костића и Светозара Глигорића поставио је темеље нашег вишедеценијског шаховског успеха.
Светозар Глигорић (Београд, 1923 – Београд, 2012)
Наш најбољи шахиста и један од најбољих у шаховској историји. Први пут је угледао шах у осмој, а последњи турнир одиграо у 79. години. Победио је на 65 турнира, освојио 12 олимпијских медаља, шест медаља на екипним првенствима Европе. Првак Југославије био је 11 пута, предводио је репрезентацију Југославије и Србије скоро 30 година. Добитник је награде АВНОЈ-а, Ордена Немање и Ордена Вука Караџића. На прославу 14. рођендана престолонаследника Петра II Карађорђевића, 1937. позвани су и најбољи гимназијалци Београда, међу којима и Глигорић. Своје детињство и младост провео је у тешким условима јер је као мали остао без оца, а у 17. години и без мајке, али је од тада, са белим или црним фигурама, са било ким да игра – играо на победу. Глигорић је познат и по успешној новинарској каријери. Говорио је више језика. Био је стални дописник часописа Chess Review и Chess Life и аутор бројних књига о шаху.
У последњој деценији свог живота, вратио се својој љубави из младости – музици. Учи да свира на клавиру, и после седам година објављује своје композиције. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду у Алеји великана. Није отишао – док је шаха и шахиста, живеће са њима.
Милан Матуловић (Београд, 1935 – Београд, 2013)
Национални мајстор од 1955, интернационални мајстор од 1961. а велемајстор од 1965. године, тајне древне игре научио је са 13, а запаженије резултате почео да постиже са 16 година. Освајач је две екипне сребрне олимпијске медаље у Тел Авиву 1964. и Лугану 1968, две бронзане, у Зигену 1970. и Скопљу 1972. На Олимпијади у Тел Авиву је имао најбољи појединачни резултат, заједно са Смисловим. На пет Шаховских олимпијада је из 78 партија освојио 60 поена, па је процентуално најуспешнији југословенски олимпијац свих времена. Био је првак Југославије 1965. и 1967, а учесник је и 6 зонских и два међузонска турнира за првенство света. На Европским екипним шампионатима у Оберхаузену 1961, Хамбургу 1965. и Бату 1973, освојио је сребрне медаље. Играо је за селекцију света против СССР-а на Мечу столећа у Београду 1970. Тријумфовао је на 32 међународна турнира, а велемајсторски резултат је постигао 25 пута. Побеђивао је великане свога доба: Фишера, Таља, Карпова, Смислова, Спаског, Корчноја, Бронштајна, Тимана, Решевског, Ларсена, Портиша, Полугајевског…
Милунка Лазаревић (Шантровац код Јагодине, 1932 – Београд, 2018)
Једна од најбољих светских шахисткиња свог доба, велемајстор, међународни шаховски судија, новинарка. Од 1953–1982. била је 11 пута првак Југославије. Освајачица сребрне медаље на Олимпијади у Сплиту 1963. године. У систему такмичења за светску шампионку непрекидно је учествовала 25 година. Једина од југословенских шахисткиња је два пута играла на мечевима кандидата за светског првака. На Турниру кандидаткиња у Сухумију 1964. године, Американка Гизела Гресер јој је пре партије понудила реми којим би се пласирала на меч за титулу. Ношена ставом да је шах витешка игра, а не трговина – одбила је понуду и изгубила партију. Јединственим гестом у историји древне игре стекла је огроман углед у шаховском свету. Тада је била трећа на светској ранг-листи, а годинама најбоља шахисткиња света изван СССР-а. Као првој Југословенки, а другој у свету, призната јој је титула велемајстора. Као председница Комисије ФИДЕ за женски шах од 1970. до 1978. године, била је иницијатор или организатор бројних такмичења, а увела је и низ револуционарних новина: објединила је мушку и женску Олимпијаду; титуле женског велемајстора, што је прихваћено; предложила је увођење иницирала Светско првенство за омладинке и Куп европских шампионки; увела је мечеве уместо турнира кандидаткиња… Као новинарка, писала је за многе домаће и иностране часописе. Урадила је интервјуе са свим шаховским великанима свог доба, али и са бројним личностима из света културе: Лорином Мазелом, Мајом Плисецкајом, Наталијом Бесмертном, Давидом Ојстрахом, Игором Маркевичем, Отмаром Крејчом, Арамом Хачатуријаном, Питером Јустиновим. Одликована је Сретењским орденом трећег степена, а била је и почасни члан ФИДЕ. Сахрањена је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Стручна сарадња: Александар Матановић, велемајстор, Мирослав Нешић, спортски новинар, Боривоје Жарић, међународни шаховски судија, проф. др Драгослав Ђукановић и Шаховски савез Србије.
Уметничка реализација издања: мр Бобан Савић, академски сликар.
Каталошке информације
23. септембар 2020.
Уметничка обрада Бобан Савић
Вишебојни офсет „Форум” Н.Сад; з.ч. 13 3/4
1004. 27,00 дин (вишебојна) 10.000
1005. 27,00 дин (вишебојна) 10.000
1006. 27,00 дин (вишебојна) 10.000
1007. 27,00 дин (вишебојна) 10.000
1008. 27,00 дин (вишебојна) 10.000
Табак: карнет
На ковертима са жигом ПД (FDC x 3)
Нацрти: 1004. Портрет Боре Костића; 1005. Портрет др Петра Трифуновића; 1006. Портрет Светозара Глигорића; 1007. Портрет Милана Матуловића; 1008. Портрет Милунке Лазаревић.
Величина марака: 35 x 40,6 мм
Величина табака у карнету: 131 x 107,2
Величина корице карнета: 274 x 117,2
Важе неограничено.
Радост Европе
„Радост Европе” је највећа и најстарија међународна манифестација дечјег стваралаштва, установљена давне 1969. године поводом Светског дана детета. Део манифестације од 1998. чини и Међународни ликовни конкурс „Радост Европе”, који је такмичарског карактера и који је од свог оснивања прерастао границе Европе, објединивши децу и младе из целог света. Дечји културни центар Београд добио је на тај начин богат фундус ликовних радова који носе у себи непроцењиве ликовне вредности из разноврсних културних средина.
Због глобалне пандемије, Дечји културни центар је донео одлуку да ове године одустане од планираног програма везаног за Међународни ликовни конкурс „Радост Европе”. Као што је већ више од две деценије суштина међународног ликовног конкурса и изложбе првенствено ликовни сусрет, подршка природном и креативном начину живљења, одлучено је да се и ове године организује ликовни сусрет, али виртуелно, а XXII Међународни ликовни конкурс „Радост Европе” ове године има ревијали карактер. Ликовне школе и атељеи који су присутни више од десет година у ликовним сусретима „Радост Европе” позвани су да представе најновије радове својих полазника.
Избор радова за марку, вињету и коверат, ове године је у знаку глобалне пандемије, са јасном поруком. Страх од непознатог, изолација и напетост на различите начине утичу на децу и младе широм света. Комуникација је, у овом тренутку изолације, најбитнија. Више него икада пре, млади имају могућност да се посвете себи, да науче да комуницирају са својим сопством, да открију сопствене таленте, да практикују уметност, да открију лепоту књижевности, филма, сликарства, музике… Лепота ће спасити свет, рекао је велики Достојевски, чије нам речи поручују да и овај мрачан период можемо да учинимо необично корисним, ако откријемо лепоту уметности.
Мотив на марки је цртеж Тањe Новаковић (15 год, Србија). Аутори цртежа на вињетама су: Преслава Станева (13 год, Бугарска), Муњапара Врај Адарсшбаи (7 год, Индија), Гуо Зивеи (14 год, Кина), Наташа Влаховић (7 год, Србија), Селен Наимова (13 год, Бугарска), Сара Матић (13 год, Србија), Раима Амандбаи Манијар (13 год, Индија). Аутор цртежа на коверти је Тиеси Јен Кејтлин Лаи (8 год, Кина).
Стручна сарадња: Лидија Сеничар, уредник ликовног конкурса, Дечји културни центар.
Београд. Графичка обрада издања: Јакша Влаховић, академски графичар.
Каталошке информације
30. септембар 2020.
Графичка обрада Јакша Влаховић
Вишебојни офсет „Форум” Н.Сад; з.ч. 13 3/4
1009. 74,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 8 + 7 вињета
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрти: 1009. Дечији цртеж са ликовног конкурса „ДКЦ-а” Тања Новаковић (15 год, Србија).
Величина марке: 35 x 31,9 мм
Важе неограничено.
Божић
Божић је један од најзначајнијих и најрадоснијих хришћанских празника, заједнички празник свих православних и католичких верника. Разлика је само у датуму када се он слави. Православци га славе 7. јануара, а католици 25. децембра, али је његова порука истоветна – порука мира и љубави.
Божић се код нас слави три дана. То је пре свега породични празник, а обичаји везани за њега су бројни. На дан уочи Божића, Бадњи дан, уноси се бадњак од храстовог дрвета у кућу, пали се кандило и простире слама у коју се стављају слаткиши, суве шљиве, ораси, шећер и новчићи. Слама симболизује јасле у којима је Исус рођен. Бадњак је симбол дуговечности и чврстине трајања хришћанства, као и топлине љубави коју нам Христос доноси својим рођењем и доласком на земљу. На сам дан Божића, рано ујутру, звоне звона на православним храмовима и објављују рођење Христово.
Народ одлази у цркву на божићну литургију и сви се поздрављају речима „Христос се роди” и „Ваистину се роди”.
Стручна сарадња: Музеј Српске православне цркве у Београду.
Уметничка обрада издања: Марија Влаховић, академски графичар.
Каталошке информације
15. октобар 2020.
Графичка обрада Марија Влаховић
Вишебојни офсет „Форум” Н.Сад; з.ч. 13 3/4
1010. 27,00 дин (вишебојна) 150.000
1011. 70,00 дин (вишебојна) 150.000
Табак: 25
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрти: 1010. Пресвета Богородица са Господом Исусом Христом – Умиљење; 1011. Поклоњење мудраца.
Величина марке: 31,9 x 42 мм
Важе неограничено.
65 година од отварања за јавност Музеја Николе Тесле у Београду
Музеј Николе Тесле у Београду јединствена је институција науке и културе у свету. У целости је посвећен генијалном проналазачу, научнику и инжењеру Николи Тесли (1856–1943), који је човечанству подарио огроман број значајних открића и изума. Његови проналасци у области електротехнике, машинства, радиотехнике и бежичног управљања, ингениозношћу решења, универзалношћу примене и померањем многих научних и технолошких граница изменили су слику света око нас.
Залагањем Теслиног сестрића Саве Косановића, 1951. године сви лични предмети и списи Николе Тесле су пренети у Београд. Јуна 1952. године, Теслина заоставштина је пренета у „Генчићеву вилу“ у тадашњој улици Пролетерских бригада 51 (данас Крунска улица). На предлог Савета за науку и културу, Влада ФНРЈ донела је 5. децембра 1952. године Решење о оснивању Музеја Николе Тесле. Музеј је отворен за јавност 20. октобра 1955. године и био је први технички музеј у тадашњој Југославији. Том приликом представљена је стална поставка на којој су посетиоци могли посматрати верно израђене моделе по Теслиним нацртима.
Стална поставка Музеја, који се од оснивања налази на истој адреси, приказује бројне фотографије и документе, личне предмете Николе Тесле, инструменте из лабораторија и интерактивне моделе његових изума, верно одсликавајући најважније детаље Теслиног живота и његових епохалних открића. Заоставштина Николе Тесле чува се, обрађује и изучава у оквиру три основне колекције Музеја: Архива, Збирног фонда и Библиотеке. Мотиви на маркама: индукциони мотор – пресек; индукциони мотор са ротором у облику јајета; Теслин теледириговани брод са логичким „и“ колом; индукциони мотор са ротором у облику диска (експонати из сталне поставке Музеја). Мотиви на вињети: патентни цртеж – теледириговани брод (лични фонд Николе Тесле); биста Николе Тесле, рад Ивана Мештровића (стална поставка Музеја); Теслине белешке на хотелском папиру – новембар 1888. (лични фонд Николе Тесле); зграда Музеја Николе Тесле у Крунској улици 51 у Београду. Мотив на коверту: фотографија Николе Тесле (лични фонд Николе Тесле).
Стручна сарадња: Музеј Николе Тесле.
Уметничка реализација издања: Надежда Скочајић, академски графичар.
Каталошке информације
20. октобар 2020.
Графичка обрада Надежда Скочајић
Вишебојни офсет „Форум” Н.Сад; з.ч. 13 3/4
1012. 27,00 дин (вишебојна) 25.000
1013. 40,00 дин (вишебојна) 25.000
1014. 54,00 дин (вишебојна) 25.000
1015. 70,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 20
На ковертима са жигом ПД (FDC x 2)
Максимум карта (CM x 4)
Нацрти: 1012. Индукциони мотор – пресек; 1013. индукциони мотор са ротором у облику јајета; 1014. Теслин теледириговани брод са логичким „и“ колом; 1015. ; Индукциони мотор са ротором у облику диска (експонати из сталне поставке Музеја).
Величина марака : 31,9 х 42 мм
Важе неограничено.
75 година од оснивања Уједињених нација
Обележавање 75. годишњице Уједињених нација прилика је да још једном потврдимо нашу колективну посвећеност мултилатерализму и принципима на које су се све државе чланице УН обавезале потписивањем Повеље УН. Са поносом истичемо да је Југославија активно учествовала у оснивању Уједињених нација и била међу првих педесет земаља потписница Повеље УН.
Република Србија остаје снажно посвећена циљевима и принципима Повеље УН и промовисању међународних односа заснованих на поштовању међународног права, промоцији људских права и стварању услова за убрзани економски просперитет и одрживи развој у целом свету. Суверена једнакост држава, одрицање од употребе силе, немешање у унутрашње ствари других држава, поштовање суверенитета и територијалног интегритета, мирно решавање спорова, као и уздржавање од примене унилатералних мера и акција којe нису у складу са међународним правом, кључни су предуслов за одржавање међународног мира и безбедности као основног циља Повеље УН.
Верујемо да су Уједињене нације данас једнако неопходне као и у времену када су формиране, као и да, у условима нових изазова са којима се суочавамо, принципи уткани у Повељу УН додатно добијају на важности. Историја нас учи да не треба да чекамо и изазивамо ужасе светских размера, као што су били Први и Други светски рат, да бисмо створили савршенији систем и ограничили самовољу. Одговорност је сваке државе чланице УН да буде посвећена остваривању циљева УН и своје деловање заснива на начелима на којима се темеље УН.
Стручна сарадња: Министарство спољних послова Републике Србије.
Ликовна реализација издања: Јакша Влаховић, академски графичар.
Каталошке информације
23. октобар 2020.
Графичка обрада Јакша Влаховић
Вишебојни офсет „Форум” Н.Сад; з.ч. 13 3/4
1016. 74,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 10
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрти: 1016. Симболички приказ уједињења, пријатељских односа и сарадње између нација.
Величина марке: 31,9 x 42 мм
Важе неограничено.
125 година Природњачког музеја у Београду
Природњачки музеј је основан 19. децембра 1895. године. Спада у ред најстаријих институција науке и културе у Србији и прва је специјализована установа чије су три основне и неодвојиве делатности научно проучавање, заштита и презентација националне природне баштине.
У највећим и најзначајнијим биолошким и геолошким збиркама у земљи налази се више од два милиона вредних примерака и пуно уникатних ХОЛОТИПОВА – еталона по којима су први пут описане новооткривене врсте. Збирке Природњачког музеја садрже предмете у распону од 4,5 милијарде година старости, од метеорита из времена настанка Сунчевог система, стотине милиона година старе фосиле, па до примерака Панчићеве оморике и српске рамонде. Једини је музеј ове врсте у Србији.
Ртањска метвица (Nepeta rtanjensis)
На основу примерака које је 1974. године пронашла Бојана Милојевић, ову врсту је као нову за науку одредио Никола Диклић, кустос Природњачког музеја. Откриће је изузетно, биљка је реликтног карактера и ендемит, расте само на планини Ртањ. Први примерци на основу којих је описана чувају се у Природњачком музеју.
Изумрла криворога антилопа (Hypsodontus serbicus)
Током истраживања 1969. године у Пребрези, стручњаци Природњачког музеја су пронашли фосилизовану лобању до тада непознате врсте изумрле антилопе. Налаз је изузетно значајан, ова нова врста је први пут пронађена на територији Србије. Примерци на основу на којих је описана чувају се у Природњачком музеју.
Минерал јарандолит
Минерал је пронашао геолог Добрица Стојановић у околини Баљевца на Ибру и описао 1992. Део узорака је поклонио Природњачком музеју. Предложио је назив србијанит, што није прихваћено. Руски тим који је истраживао на истом подручју је за новооткривени минерал предложио име јарандолит које је званично усвојено 2004. Припада групи ретких минерала бора.
Последњи медвед с Јастрепца (Ursus arctos)
Одстрелио га је 1885. краљ Милан II Обреновић. Таксидермијски препарат је израдио бечки царски препаратор Едуард Ходек. Стајао је у холу Старог двора династије Обреновић и био неми сведок Мајског преврата. Сачуван је захваљујући краљици Наталији и излаган у Музеју шумарства и лова. Данас се чува у Природњачком музеју. Културно је добро од изузетног значаја.
Стручна сарадња: др Борис Иванчевић, др Милан Пауновић, др Марјан Никетић, Сања Алабурић, Александар Луковић, Природњачки музеј у Београду
Уметничка реализација издања: Мирослав Николић
Каталошке информације
3. новембар 2020.
Графичка обрада Мирослав Николић
Вишебојни офсет „Форум” Н.Сад; з.ч. 13 3/4
1017. 27,00 дин (вишебојна) 25.000
1018. 40,00 дин(вишебојна) 25.000
1019. 54,00 дин (вишебојна) 25.000
1020. 70,00 дин(вишебојна) 25.000
Табак: 20
На ковертима са жигом ПД (FDC x 2)
Нацрти: 1017. Ртањска метвица (Nepeta rtanjensis); 1018. Изумрла криворога антилопа (Hypsodontus serbicus); 1019. Минерал јарандолит; 1020. Последњи медвед с јастрепца (Ursus arctos).
Величина марака : 42 х 31,9 мм
Важе неограничено.
100 година Завода за интелектуалну својину
Завод за интелектуалну својину ове године обележава 100 година свог постојања. Указом престолонаследника Александра I Карађорђевића, 15. новембра 1920. године основана је Управа за заштиту индустријске својине, први државни орган чија је основна надлежност била да се бави заштитом патената, жигова и индустријског дизајна. За првог председника Управе, новембра 1920, постављен је Јанко Шуман, доктор правних наука, рођен у Марибору 20. децембра 1867. Боравећи на челу управе, др Шуман поставио је темеље заштите интелектуалне својине у тадашњој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Творац је нашег првог Закона о нелојалној утакмици из 1930. године и један од аутора нашег првог Закона о ауторском праву из 1929. године. На дужности председника Управе Шуман је остао до пензионисања, 28. октобра 1937. године. Међу привременим члановима Управе био је и један од највећих српских научника свих времена, Милутин Миланковић, тада редовни професор Универзитета у Београду.
Завод активно сарађује са свим државним институцијама које се баве интелектуалном својином у Републици Србији и својим радом доприноси економском развоју наше земље. Завод такође израђује и прописе у области интелектуалне својине, спроводи активности обуке за привреду и академски свет, представља нашу земљу у најважнијим међународним институцијама из света интелектуалне својине као што су Светска организација за интелектуалну својину (WIPO) и Европска патентна организација (ЕПО).
Мотиви на маркама:
- Зграда у Крунској улици 14, у којој је, од новембра 1921. до априла 1929, било прво седиште Управе за заштиту индустријске својине (данашњег Завода) године и портрет др Јанка Шумана, првог председника Управе.
- Први патент који је регистрован у Србији давне 1921: Уређај казана за печење ракије, проналазача Милана Т. Јовановића, казанџије из Новог Сада.
- Пиротски ћилими: Рашићева шара, Гугутке на диреци, Кувери, Бомбе и Венци.
- Зграда Завода за интелектуалну својину у улици Кнегиње Љубице 5 у Београду (бивша Змај Јовина 15), садашње седиште Завода за интелектуалну својину.
Стручна сарадња: Биљана Јовичић, начелник Одељења за регистре Завода за интелектуалну својину.
Уметничка реализација издања: Марија Влаховић, академски графичар.
Каталошке информације
13. новембар 2020.
Уметничка обрада: Марија Влаховић
Вишебојни офсет „Форум” Н.Сад; з.ч. 13 3/4
1021. 27,00 дин (вишебојна) 25.000
1022. 27,00 дин (вишебојна) 25.000
1023. 27,00 дин (вишебојна) 25.000
1024. 27,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 16
На ковертима са жигом ПД (FDC x 2)
Нацрти: 1021. Зграда у Крунској улици 14, у којој је, од новембра 1921. до априла 1929, било прво седиште Управе за заштиту индустријске својине (данашњег Завода) године и портрет др Јанка Шумана, првог председника Управе; 1022.Први патент који је регистрован у Србији давне 1921: Уређај казана за печење ракије, проналазача Милана Т. Јовановића, казанџије из Новог Сада; 1023.Пиротски ћилими: Рашићева шара, Гугутке на диреци, Кувери, Бомбе и Венци; 1024.Зграда Завода за интелектуалну својину у улици Кнегиње Љубице 5 у Београду (бивша Змај Јовина 15), садашње седиште Завода за интелектуалну својину.
Величина марака : 42 x 31,9 мм
Важе неограничено.
950 година од оснивања манастира Светог Прохора Пчињског
Манастир Преподобног Прохора Пчињског подигао је византијски цар Роман IV Диоген пре 950 година – 1070. године, у знак захвалности Светом Прохору који му је прорекао да ће постати цар, а велику обнову манастира извршио је Свети краљ Милутин 1320. године. Од тада па све до данас из моштију Светог Прохора Пчињског точи свето миро, у овој највећој светињи на југоистоку Балкана.
У време вишевековног турског ропства, манастир је опстајао и био центар писмености српског народа као духовно и културно средиште очувања верског, националног и културног идентитета. У првој половини 19. века, манастир је носилац борбе за ослобођење од Турака, па је због тога 1843. године био спаљен. У другој половини 19. века у манастиру су изграђени конаци – бисери народне архитектуре југоистока Балкана: Врањски конак, Северни конак и Митрополија.
Уочи одржавања Берлинског конгреса 1878. године, у манастиру је одржана велика Народна скупштина представника српског народа са простора Старе Србије – југоистока Балкана, који су замолили Кнеза Милана Обреновића да „никако не дозволи да остану у саставу Турске већ да их присаједини Књажевини Србији… ”
Прилогом Краља Александра Обреновића 1899. године, извршена је изградња нове цркве у манастиру, а манастир је свој данашњи изглед добио 1913. године, изградњом Краљевог конака, који је подигао Краљ Петар I Карађорђевић Ослободилац у знак захвалности манастиру за његов допринос у ослобођењу српског народа од турског ропства.
Манастир је страдао у Првом светском рату, када су бугарски окупатори 1915. године убили игумана манастира Владимира (Протића) са братством, а такође је страдао и у Другом светском рату од истих окупатора. У току 2020. године манастир обележава 950 година оснивања и 700 година велике обнове.
Мотиви: на марки – манастир Преподобног Прохора Пчињског; на вињети – Преподобни Прохор Пчињски (фреска, 14. век); на коверту – Преподобни Прохор Пчињски (фреска, 14. век) и Манастир са околином.
Стручна сарадња: Епархија врањска Српске православне цркве.
Графичка реализација издања: Надежда Скочајић, академски графичар.
Каталошке информације
16. новембар 2020.
Графичка обрада: Надежда Скочајић
Вишебојни офсет „Форум” Н.Сад; з.ч. 13 3/4
1025. 27,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 24 + вињета
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: манастир Преподобног Прохора Пчињског; на вињети – Преподобни Прохор Пчињски (фреска, 14. век).
Величина марке: 30,45 x 35 мм
Важе неограничено.
Крсна слава – Благовести
Крсна слава (слава, крсно име) представља православни обред посвећен одабраном хришћанском светитељу коме се породица моли као свом покровитељу, заштитнику и даваоцу благостања. Слава је јединствен и виталан елемент нематеријалног културног наслеђа српског народа и Српске православне цркве, због чега је 2014. године уписана на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства.
25. марта по старом / 07. априла по новом календару, на дан празника Благовести прославља се успомена на јављање Арханђела Гаврила Дјеви Марији радосне вести о томе да ће се родити Сина Божијег. Ово се догодило у Назарету, у кући праведног Јосифа.
Свети апостол Лука у свом Јеванђељу (глава I, стихови 26-38) о овом догађају пише:
И ушавши к њој анђео рече: Радуј се, Благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама!
А она видјевши га, уплаши се од ријечи његове и мишљаше: какав би ово био поздрав?
И рече јој анђео: Не бој се, Марија, јер си нашла благодат у Бога!
И ево зачећеш и родићеш сина, и надјенућеш му име Исус.
Он ће бити велики и назваће се Син Вишњега, и даће му Господ Бог пријесто Давида, оца његова;
И цароваће над домом Јаковљевим вавијек, и царству Његовом неће бити краја.
А Марија рече анђелу: Како ће то бити кад ја не знам за мужа?
И одговарајући анђео рече јој: Дух Свети доћи ће на тебе и сила Вишњега осјениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији.
(…) А Марија рече: Ево слушкиње Господње – нека ми буде по ријечи твојој!
И анђео отиде од ње.
Празник Благовести спада у ред Богородичиних празникâ. Увек се слави у време Великог поста. Реч је о тзв. „покретном” празнику, што значи да осим 25. марта/07. априла може пасти и у неки други дан од четвртка треће седмице до среде Светле седмице Великог поста.
Најранија сведочанства о прослављању Благовести налазимо у VII веку, али су сачуване беседе из IV века, па се претпоставља да се празник свечано обележавао и раније.
Тропар Благовести, глас IV:
Данас је почетак нашег спасења и објава вечне Тајне: Син Божији постаје Син Дјеве, а Гаврило јавља радосну благодатну вест. Због тога, заједно с њим, кличемо Богородици: Радуј се, Благодатна, Господ је с Тобом!
Мотив на марки: Благовести (икона, 44,2 × 27,5 × 3,2 cm, рад Зографа Лонгина, око 1570. темпера на дасци, позлата, ризница манастира Високи Дечани).
Мотив на коверту: икона Благовести из манастира Високи Дечани; кандило, шаралица и славски колач, Етнографски музеј у Београду.
Стручна сарадња: др Миљана Матић, кустос Музеја Српске православне цркве Београду.
Графичка обрада издања: Анамари Бањац, академски сликар.
Каталошке информације
19. новембар 2020.
Уметничка обрада Анамари Бањац
Вишебојни офсет „Форум” Н.Сад; з.ч. 13 3/4
1026. 27,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 10
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрти: 1026. Благовести (икона, 44,2 × 27,5 × 3,2 cm, рад Зографа Лонгина, око 1570. темпера на дасци, позлата, ризница манастира Високи Дечани).
Величина марке: 35 x 49,3 мм
Важе неограничено.
Уметност
Петар Добровић (Печуј, 1890 – Београд, 1942) је један од најзначајнијих представника грађанског модернизма 20. века. Активно је учествовао у авангардном покрету, био је друштвено политички ангажован и пре и након Првог светског рата што се у његовој уметности огледа у радовима са социјалном тематиком. Стилски, Добровићева уметност се креће од сезанистичког и кубистичког, преко конструктивистичког, до најзначајнијих дела у духу колористичког експресионизма. Медитерански пејзаж, маслињаци, воће, море, актови, биле су теме у којима је показивао своју виртуозност изражавања бојом, којом је маестрално материјализовао светлост и атмосферу Медитерана. Са друге стране, познат је и по великом броју портрета кроз које је показао, поред уметничког квалитета и умеће преношења карактера портретисаног.
Мотив на марки: Стари Бепо, уље на платну, 1940. Mотив на вињети: Виле на Хвару, 1933. Mотив на коверту: Поврће, уље на картону, 1928.
Вера Божичковић Поповић (Брчко, 1920 – Београд, 2002) је завршила Ликовну академију у Београду у класи професора Ивана Табаковића. У току студија, заједно са својим колегама из класе, била је члан „Задарске групе” (1947) чија је активност директно указивала на недостатке академског начина школовања и питања уметничких слобода. Била је једна од истакнутих представница београдског енформела. У оквиру енформела експериментисала је са различитим врстама материјала несликарског порекла, који су јој омогућили стварање основног призора слике, заснованог на елементарним призорима попут кањона, вододерина, усека, колотечина и других природних облика. Кроз истраживања енформела, уметница достиже пуну уметничку зрелост градећи специфичан експресивни израз у ком је остварила своје највише уметничке домете.
Мотив на марки: Јама, комбинована техника на платну, 1968. Mотив на вињети и коверту: Осипање, комбинована техника на платну, 1961.
Коста Богдановић (Илиџа, 1930 – Београд, 2012) је био вајар, историчар уметности, кустос, теоретичар и педагог. Радио је у Музеју савремене уметности у Београду као кустос од 1967. до 1994. године а био је и в.д. директора 1985 – 1987. При Музеју је 1974. основао Центар за визуелну културу и информације. Био је професор на Академији уметности у Новом Саду и Сарајеву. На основу својих истраживања установио је предмет Визуелна култура који је предавао у Сарајеву и Теорија визуелне културе у Новом Саду. Сви ови ангажмани и интересовања Косте Богдановића чинили су једну целину и служили једном циљу, разумевању процеса уметничког стваралаштва. Теорија форме коју је развио Богдановић и о њој опсежно писао и предавао, нашла је своје отелотворење у његовим делима. Комбинација природних форми, различитих материјала и древне културе добиле су у његовим делима један специфичан и аутентучан израз са виским уметничким дометом.
Мотив на марки: Кућне оргуље, бојено дрво (јавор), 2008. Мотив на вињети: Поглед одозго 2, ливено гвожђе (бојено), 1990. Мотив на коверту: Форма-јапаника III, бојено дрво, (јавор), 2007.
Леонид Шејка (Београд, 1932 – Београд, 1970) је био уметник и теоретичар уметности. Један је од оснивача и теоретичара групе Медиала. Шејка је специфична и јединствна појава на уметничкој сцени током педесетих и шездесетих година прошлог века. Први је у својој средини дошао до схватања да је уметнички чин могућ мимо естетског предмета (наговештај менталне уметности и уметности понашања) и први се позивао на велику музејску уметност прошлости користећи се цитатом знакова и облика других уметника из различитих периода (знатно касније карактеристика „ученог сликарства” и постмодерног доба).
Мотив на марки: Музејска поставка, уље на платну, 1956. Мотив на вињети и коверту: Мултипликација, уље на платну, 1956.
Стручна сарадња: Александра Мирчић, шеф Одељења за уметничку документацију, Музеј савремене уметности.
Графичка реализација издања: Јакша Влаховић, академски графичар.
Каталошке информације
25. новембар 2020.
Графичка обрада Јакша Влаховић
Вишебојни офсет „Форум” Н.Сад; з.ч. 13 3/4
1027. 27,00 дин (вишебојна) 25.000
1028. 27,00 дин (вишебојна) 25.000
1029. 27,00 дин (вишебојна) 25.000
1030. 27,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 8
На коверту са жигом ПД (FDCх2)
Нацрти: 1027. Стари Бепо, уље на платну, 1940; 1028. Јама, комбинована техника на платну, 1968; 1029. Кућне оргуље, бојено дрво (јавор), 2008; 1030. Музејска поставка, уље на платну, 1956.
Величина марке: 31,9 x 42 мм
Важе неограничено.
250 година од рођења Лудвига ван Бетовена
Лудвиг ван Бетовен (Бон, 1770 – Беч, 1827), немачки композитор, један од највећих композитора свих времена. Из завидне музичке заоставштине коју чине, између осталих дела, девет симфонија, 16 квартета за жичане инструменте, 32 клавирске сонате, једна опера, две мисе, пет клавирских и један виолински концерт, издвајају се V симфонија, VI симфонија, IX симфонија, Миса Солемнис, клавирска дела као на пример, комад За Елизу, затим Патетична соната и Месечева соната, Апасионата или последња.
Рођен је у Бону у Немачкој, од оца Јохана, који је радио као музичар на двору у Бону, и мајке Магдалене Кеверик. Захваљујући оцу, Бетовен је и сам врло рано почео да се бави музиком – најпре као извођач на клавиру. Брзо је стекао репутацију клавирског виртуоза и мајстора импровизације. Његов уметнички израз био је врло експресиван, плаховит и емотиван – готово савршен, али је због несреће – постепеног губитка слуха који је почео када је Бетовен имао 26 година, морао да оконча пијанистичку каријеру. Иако је Прву симфонију компоновао пре 1800. године, у то време још увек наступајући као пијаниста, 1802. је глувоћа узела маха до те мере да се Бетовен све више изоловао, избегавајући људе; са пријатељима је чак комуницирао преко свешчица које су, након његове смрти, штампане и продаване.
Као и други композитори његовог времена, и Бетовен је стварао под утицајем тадашње популарне и фолк музике, па се мотиви плесних ритмова из Рајнске области, али и елементи из италијанске, француске, чак и келтске народне музике, могу пронаћи у његовим делима. Иако се као композитор „наслањао” на традицију Хајдна (који га је једно време чак и подучавао) и Моцарта, његова уметност стреми ка новим, романтичарским идеалима Гетеа и Шилера тежећи да, као и њихове књиге, оствари баланс између форме и осећања.
У сопственом свету тишине Бетовен је креирао највећа ремек дела: Мису Солемнис, Хамерклавир сонату, последње Гудачке квартете, а 1824. године завршио је IX симфонију на којој је радио од 1817, а која је у правом смислу те речи круна Бетовеновог музичког опуса. Чувена Девета премијерно је изведена у Бечу, 7. маја 1824. године, а Бетовен је, иако потпуно глув, лично дириговао првим извођењем, потпуно несвестан аплауза, до тренутка док га солисти нису окренули према публици. Умро је у Бечу, 1827. године.
Уметничка обрада издања: мр Бобан Савић, академски сликар.
Каталошке информације
1. децембар 2020.
Уметничка обрада мр Бобан Савић
Вишебојни офсет „Форум” Н.Сад; з.ч. 13 3/4
1031. 74,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 8
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: 1031. Портрет Лудвига ван Бетовена, виолински кључ и стилизоване клавирске дирке;
Величина марке: 42 x 31,9 мм
Важе неограничено.