Бранко Ћопић (Хашани, Босанска крајина, 1. јануар 1915 – Београд, Србија, 26. март 1984) је био српски и југословенски књижевник. Основну школу завршио је у родном месту, нижу гимназију у Бихаћу, а учитељску школу у Карловцу. На Филозофском факултету у Београду дипломирао је 1940. године. Прву причу објавио је 1928. године. Његова дела превођена су и на енглески, немачки, француски и руски језик. Био је члан Српске академије наука и уметности и Академије наука и умјетности Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине.

У данима Априлског рата са групом својих другова из Ђачког батаљона у Марибору, покушао је да пружи отпор непријатељу код Мркоњић Града. Након капитулације војске вратио се у свој родни крај, а са почетком устанка ступио је у партизане и све време рата био је ратни дописник, заједно са нераздвојним пријатељем и кумом, књижевником Скендером Куленовићем.

Цели радни и животни век након Другог светског рата Бранко Ћопић је провео у Београду. Био је уредник дечјих листова и један од највећих дечјих писаца на југословенским просторима. У његовим делима доминирају теме из живота људи из Босанске крајине и НОР-а. За књижевни рад добио је, између осталих, награду АВНОЈ-а и Његошеву награду (обе 1972).

Ћопић је створио разноврстан књижевни опус, између осталог збирке припо-ведака Доживљаји Николетине Бурсаћа, Башта сљезове боје, романе Пролом, Глуви барут, Не тугуј бронзана стражо, Осма офанзива, Делије на Бихаћу; збирке песама Огњено рађање домовине, Пјесме, Ратниково прољеће; комедије Доживљаји Вука Бубала, Одумирање међеда.

Најпознатија његова дела за децу су: У свијету медвједа и лептирова, Приче партизанке, Пјесме пионирке, песма Јежева кућица, Приче испод змајевих крила, Пијетао и мачка, Доживљаји мачка Тоше, Орлови рано лете, Магареће године, Славно војевање, Глава у кланцу, ноге на вранцу и друга.

Бранко Ћопић преминуо је 26. марта 1984. године у Београду.

Уметничка обрада марке: мр Марина Калезић, академски сликар.

Каталошке информације
27. јануар 2015.
Уметничка обрада    Марина Калезић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
627. 35,00 дин (вишебојна) 50.000
Табак:  8 + вињета
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрти: 627. Портрет Бранка Ћопића.
Величина маракa: 30 х 37,5мм
Важе неограничено.

Кинеска астрологија се заснива на традиционалној астрономији и календарима. Она се такође ослања на кинеску филозофију (теорија о три хармоније, рај, земља и вода) и следећа начела: учење wu xing, јин и јанг, пет планета, 10 небеских токова и 12 земаљских грана, лунисоларни календар итд.

Лунарни календар је заснован на циклусима месечевих мена. Већина ових календара представља лунисоларне календаре. То значи да календарски месеци одговарају месечевим циклусима али се повремено додају интеркаларни месеци како би се ови циклуси усагласили са соларном годином. Међу оваквим календарима су кинески, хебрејски и хинду календари, као и већина календарских система коришћених у антици. Лунарни календари се разликују по томе којим даном почиње месец. У кинеском календару, први дан је астрономски одређен конјункцијом Сунца и Месеца у кинеској часовној зони.

Кинески хороскоп спада у најстарије познате хороскопе. Састоји се од 12 знакова од којих сваки влада једном лунарном годином. Ови знаци зодијака носе називе животиња (Пацов, Биво, Тигар, Зец, Змај, Змија, Коњ, Коза, Мајмун, Петао, Пас, Свиња). Поред основних знакова, у кинеском хороскопу веома су битни и елементи: дрво, метал, вода, ватра и земља. Тип и карактерне црте личности зависе од карактеристика одређене године (животиње) у којој је тај човек рођен.

Година козе почиње 19. фебруара 2015. године а завршава се 7. фебруара 2016. године и доноси нам енергију креативности, изобиља и изненађења. Коза је осми знак кинеског зодијака. Особе рођене у овом знаку су нежне, романтичне, осетљиве и креативне уметничке душе, тихе и стидљиве, предусретљиве, љубазне, интелигентне. У исто време су и неодлучне, попустљиве, зависне, несигурне и често незахвалне. Имају огромно саосећање али, како не воле да се супротстављају, радије би да неко други преузме водећу улогу у доношењу важних одлука, уколико оне доприносе њиховом комфору. Врло лако долазе до покровитеља, као велики уметници и уживају у окружењу моћних људи.

Добра је ствар што је коза природно срећна, захваљујући својој мирољубивој природи и добром срцу. Особи рођеној у знаку козе је потребан веран пријатељ који је стабилан и поуздан. Уз љубав, одобравање и дивљење, она може да напредује у било ком правцу своје креативности и вредна је времена и пажње које им посвећују.

Уметничка обрада марака: мр Бобан Савић, академски сликар.

Каталошке информације
19. фебруар 2015.
Уметничка обрада  Бобан Савић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
628. 23,00 дин (вишебојна) 175.000
629. 74,00 дин(вишебојна) 65,000
Табак: 25
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрти:  628. Коза и стилизовани натписи из кинеског лунарног хороскопа; 629. Коза и стилизовани натписи из кинеског лунарног хороскопа.
Величина маракa: 37,5 x 30мм
Важе неограничено.

Васкрсна недеља одређује дан годишње прославе Христовог васкрснућа. Православна црква слави свој Васкрс на основу јулијанског календара. Датум није фиксни, а израчунава се на основу астрономије, односно датума пуног Месеца који је претходио Христовом васкрснућу 30. године п. н. е.

Васкрс је један од најважнијих хришћанских празника. То је дан вечне радости, дан када је Христ, Син Божји, победио смрт. Чином васкрснућа Исус Христ је доказао своје божанске моћи и отворио врата вечног живота, радости и среће које можемо наћи у вери нашој. На Васкршњу недељу звона звоне на црквама, а народ са својим свештеником обилази око цркве. После трећег обиласка, стаје се испред цркве. Свештеник носи крст, свећу и кандило и поје васкршњу литургију. Врата се отварају и народ улази у цркву где се литургија наставља. Када се заврши, народ се поздравља речима: „Христос васкрсе”, „Ваистину васкрсе”. Постоје многи обичаји у вези са Васкршњом недељом, а онај који сигурно деца највише воле је бојење и даривање јаја. Прво јаје се боји у црвено и у многим деловима наше земље ово јаје се зове „чуваркућа” и чува се целе године, све до наредног Васкрса.

Мотив на марки номинале 23,00 дин: „Васкрсење Христово“, фреска на северном луку испод куполе Дечанске цркве, око 1340. год. Мотив на марки 74,00 дин: „Цвијети, Христов улазак у Јерусалим“, фреска на западном луку испод куполе Дечанске цркве, око 1340. год. Мотив на коверти: „Христово распеће“, фреска на северном луку испод куполе Дечанске цркве, око 1340. год.

Графичка обрада марака: Јакша Влаховић, академски графичар.

Стручна сарадња: Српска православна црква, Епархија рашко-призренска.

Каталошке информације
25. фебруар 2015.
Уметничка обрада   Јакша Влаховић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
630. 23,00 дин (вишебојна) 215.000
631. 74,00 дин (вишебојна) 100.000
Табак: 25
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрти:  630. „Васкрсење Христово” фреска на северном луку испод куполе Дечанске цркве, око 1340.године; 631. „Цвијети, Христов улазак у Јерусалим” фреска на западном луку испод куполе Дечанске цркве, око 1340.године.
Величина маракa: 37,5 x 30мм
Важе неограничено.

Радивоје Лола Ђукић, редитељ и писац, рођен 3. априла 1923. године у Смедереву. Живео је и радио у Београду, где је и завршио Високу филмску школу. Радио је у Радио Београду и Телевизији Београд од оснивања као редитељ. Основао је Хумористичко позориште на Теразијама у Београду и био његов први редитељ.

Писао је и режирао позоришне комаде: Златни мајдан, Бог је умро узалуд, Будибогснама, Човек са четири ноге, Морам да убијем Петра, Усрећитељи, Крадем-крадеш-краду, Једна љубав и пет покојника, мјузикл Уби или пољуби.

За собом је оставио стотине сатиричних прилога у ТВ Београд. Написао је и режирао преко 200 емисија. Његови ауторски радови су, између осталих и серије Огледало грађанина Покорног, Црни снег, Десет заповести, Ћу-ћеш-ће. Са Новаком Новаком је написао Сервисну станицу, На тајном каналу, Музеј воштаних фигура, Лицем у наличје, Спавајте мирно, Сачулатац.

Режирао је и филмове: Језеро, Балада о свирепом, Грчка деца, Нема малих богова, Срећа у торби, На место, грађанине Покорни, Златна праћка.

Написао је књиге Склеротични мемоари, Овца на булевару Октобарске револуције, Будале једу маглу, Човек правих леђа у земљи грбавих. Осим режијом и писањем, Радивоје Лола Ђукић бавио се и сликарством. Награђиван је многим наградама: Орденом рада са црвеном заставом, Орденом братства и јединства са златним венцем, Повељом за изградњу Београда, наградом СФЕРЕ из Загреба за најбољи роман из научне фантастике. Умро је 1995. године у Београду.

Огњенка Милићевић, редитељ, театролог, професор, есејиста, рођена 26. децембра 1927. године у Бања Луци. Студирала је режију у Лењинграду и на Позоришној академији у Београду. Дипломирала је 1952. године. Режирала је у Народном позоришту у Сарајеву, Београду, Мостару и у београдском Атељеу 212: Дубоки су корени, Ромул велики, Дрвеће умире усправно, Тројанке. Осим у позоришту, режирала је пуно драма на Радију и Телевизији Београд. Аутор је више од стотину есеја о позоришту и две студије: Руски театар прве половине 20. века и О позоришту Мајерхолда. Била је професор режије и декан Факултета драмских уметности. Била је проректор Универзитета уметности. За свој рад добила је више награда и признања, између осталих и Велику плакету Универзитета уметности. Носилац је Ордена заслуга за народ. Огњенка Милићевић била је и репрезентативка Југославије у одбојци. Умрла је у Београду 2008. године.

Александар Ђорђевић, рођен 28. јула 1924. године у Суботици. Дипломирао је режију на Позоришној академији у Београду 1952. године у класи професора Хуга Клајна. У Народном позоришту у Нишу режирао је низ комада од 1952. до 1961. године, када прелази на Телевизију Београд где ради до 1990. године.

Режирао је више од 200 позоришних представа у позориштима широм Србије, као и у београдским позориштима: ЈДП, Позориште на Теразијама, Атеље 212, Бошко Буха. Најпознатије представе су: Крај викенда, Виолиниста на крову, Полтрон, Вечити студент, Јалта – Јалта, Љубавник. Режирао је и осам играних филмова: Повратак отписаних, Хајде да се волимо, Јагуаров скок, Ваљевски воз. и неколико телевизијских драма: Господин Фока, Пријатељство, занат најстарији, Чеп који не пропушта воду. Телевизијска публика памти га по серијама: Отписани, Повратак отписаних, Врућ ветар, Бољи живот, Срећни људи, Самци, Леваци.

За свој рад је добио више значајних награда: на ТВ фестивалу на Бледу (69), Холивудском фестивалу ТВ (72), на фестивалу у Порторожу (74), награду РТС за животно дело (78), Октобарску награду града Београда (84); два пута је одликован Орденом рада са златним венцем, а добитник је и Ордена за храброст. Умро је у Београду 2005. године.

Славољуб Стефановић – Раваси, рођен 29. јуна 1927. године у Чачку. Дипломирао је режију на Позоришној академији у Београду 1952. године у класи професора Хуга Клајна. Редитељ је Покрајинског позоришта у Приштини од 1952. до 1957. године. Режира и у српској и у албанској драми. Први комад који је режирао био је Сви моји синови, Артура Милера (1952). Године 1957. прелази у Радио Београд, а од 1958. ради на ТВ Београд. Прву ТВ драму емитовану на телевизији Београд 1959. године режирао је управо Раваси по сопственом сценарију, на основу Нушићеве драме Кирија. У току живота режирао је 84 ТВ драме и серије: Код судије за прекршаје, Волите се људи, Хроника паланачког гробља. Последњу драму Тесла, режирао је 1993. године. Режирао је и филмове, а најзначајнији је Коштана из 1976. године. Гостује и режира у позориштима у Србији, на ТВ Скопје, у Варшави, Будимпешти, Амстердаму, Минхену. Последњи позоришни комад режирао је у Приштини 1994. године. Био је то комад Покојник, Бранислава Нушића. Умро је у Београду 1996. године.

За свој рад добио је више награда на ТВ фестивалима на Бледу и у Порторожу, као и награду „Бронзани Рамзес” на ТВ фестивалу у Александрији 1963. Одликован је Орденом рада са златним венцем, Орденом заслуга за народ и Орденом братства и јединства.

Мирослав Беловић, рођен 7. августа 1927. године на Илиџи код Сарајева. Студирао је режију у Лењинграду, Стратфорду на Ејвону и Београду. Дипломирао је на Позоришној академији у Београду 1951. године. Био је редитељ, књижевник и професор на ФДУ, управник Југословенског драмског позоришта. Био је уметнички руководилац позоришта АКУД „Бранко Крсмановић”. Режирао је преко 130 позоришних представа у ЈДП, земљи и иностранству и преко 200 радио драма.

Написао је око 15 драмских текстова. У средишту његовог интересовања су драмска дела наших аутора. Режирао је комаде: Господа Глембајеви, Ожалошћена породица, Дундо Мароје, Мистер долар, Дантонова смрт, Талац, Танго, Никад се не зна, Сан летње ноћи, Капетан Џон Пиплфокс, Пепељуга. Објавио је књиге: Лирски записи, Владавина варке, Вода у ситу, Јесенски хаику, Друго Пролеће (поетски омаж супрузи Маји Димитријевић, глумици). За свој рад Беловић је добио награду АВНОЈ-а, Седмојулску награду Републике Србије, Октобарску награду града Београда, Вукову награду, Змајеву повељу, награду „Др Бранко Гавела”, награду „Јоаким Вујић”, шест Стеријиних награда, Златни ловоров вијенац МЕС-а. Носилац је Ордена рада. Умро је у Београду 2013. године.

Љубомир Муци Драшкић, рођен 20. јуна 1937. године у Загребу. Дипломирао је режију на Позоришној академији у класи професора Вјекослава Афрића 1962. године. Бојан Ступица га доводи у Атеље 212, у коме остаје до краја, најпре као редитељ а потом и управник. Прва режија му је била представа Картотека. У Атељеу 212 режирао је 33 представе, између осталих и Краљ Иби, Кафаница, судница, лудница, Радо иде Србин у војнике, Улога моје породице у светској револуцији, На лудом белом камену, Лулу, Пурпурно острво, Маратонци трче почасни круг, Радован III, Ој Србијо, нигде лада нема, Марија се бори са анђелима, Свети Георгије убива Аждаху, Књегиња из Фоли-Бержера, Марија Стјуарт, Бекство, Грађанин племић. Режирао је и у свим другим београдским позориштима, у Новом Саду, Сомбору, Суботици, Крушевцу, Нишу, Шапцу, Загребу, Љубљани, Мостару, Бања Луци, Осијеку, Базелу, представе Будилник, Сабирни центар, Покојник, Јаје, Ожалошћена породица, Буба у уху, Госпођа министарка, Дундо Мароје, Мадам Сан-Жен, Танго. На месту управника Атељеа 212, на којем је провео десет година, наследио је чувену Миру Траиловић. Био је и професор режије на Факултету драмских уметности. Режирао је више радио и телевизијских драма: Љубав на телефону, Кафаница на углу, Генерали или сродство по оружју, Под истрагом. За свој рад добио је више признања: Стеријину награду, Златни вијенац МЕС-а Сарајево, Ћуране на Данима комедије у Јагодини, награде „Бојан Ступица”, УДУС и сусрета војвођанских позоришта. Трг испред Атељеа 212 данас носи његово име. Умро је у Београду 2004. године.

Сава Мрмак, рођен 4. априла 1929. године у Земуну. Дипломирао је режију на Позоришној академији у Београду. Био је професор ТВ режије на Факултету драмске уметности у Београду и шеф катедре за режију на Академији уметности БК. Уметнички рад започиње представом Чајџиница на августовској месечини у сарајевском Народном позоришту, 1954. године. Од 1958. године ради на телевизији Београд где у почетку режира музичке и шоу програме Под сјајем звезда, Зиждук у осам. Био је један од најзначајнијих југословенских редитеља у домену историјско – документарних драма: Хусинска буна, Човек који је бомбардовао Београд, Метак у леђа и серија: На путу издаје, Слом, Последњи чин, Шпанац, Дани АВНОЈ-а, Бањица, Одлазак ратника – повратак маршала, Јастук гроба мог, Крај династије Обреновић. Последња драма коју је режирао била је Пролеће у Лимасолу.

Награђиван је многим наградама: Удружења телевизијских редитеља, Телевизије Београд за животно дело и за многе режије, Златном плакетом Факултета драмских уметности, Златном плакетом Академије уметности БК, Орденом рада са златним венцем. Умро је у Београду 2002. године.

Јован Ристић Рица, рођен 2. априла 1939. године у Београду. Одрастао у Молеровој, матурирао у III мушкој, лета проводио на радним акцијама, за мало постао официр, студирао машинство и права и коначно се скрасио на Академији за позориште, филм, радио и телевизију, где је дипломирао режију у класи професора Вјекослава Афрића. У залету, један за другим, оснива низ камерних театара: Дадов, Театар лево, Кабаре степенице, Кабаре комарац. Режирао је у позориштима у Мостару, Београду, Новом Саду и Загребу.

На Телевизију долази 1966. године. Режира култну серију Концерт за луди млади свет, па Дивље године, Наше приредбе, Седам плус седам, Било па прошло, Мало ја, мало ти и још 2500 телевизијских емисија. Режирао је преко 3000 манифестација, међу којима и осам слетова за рођендан Јосипа Броза Тита. Један је од оснивача Другог програма Телевизије Београд. Радио је за италијанске (РАИ), немачке (ЗДФ), румунске, бугарске, мађарске, совјетске и португалске телевизијске куће. Учествовао је на смотрама у Варшави, Даблину, Москви, Барселони, Бледу, Порторожу, освајајући више од 20 значајних награда, међу којима и Златну ружу Монтреа 1979. године. Био је велики колекционар и један од најзначајнијих српских филателиста. Захваљујући његовим идејама и упорности добили смо дивне серије марака посвећене нашим глумцима и редитељима. Умро је у Београду 2013. године.

Уметничка обрада марака: мр Марина Калезић, академски сликар.

Стручна сарадња: Удружење драмских уметника Србије.

Каталошке информације
26. март 2015.
Уметничка обрада     Марина Калезић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
632. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
633. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
634. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
635. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
636. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
637. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
638. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
639. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак 8 + вињета
На ковертима са жигом ПД (FDCx4)
Максимум карта
Нацрти: 632. Портрет Радивоја Лоле Ђукића; 633. Портрет Огњенке Милићевић; 634. Портрет Александра Ђорђевића; 635. Портрет Славољуба Стефановића-Равасија; 636. Портрет Мирослава Беловића; 637. Портрет Љубомира Муција Драшкића; 638. Портрет Саве Мрмка; 639. Портрет Јована Ристића.
Величина маракa:  30 х 37,5мм
Важе неограничено.

Играчком се може назвати сваки предмет с којим дете може да се игра. Игра је главна дечја активност и важан сегмент у периоду одрастања и васпитања. Најчешће су се деца у прошлости, а тако је и данас, играла умањеним верзијама предмета из света одраслих, којима се уводе у своје будуће улоге – пегле и шпорети, лутке и меде, мали комади намештаја, аутомобили, коцке за слагање, коњићи за љуљање…

Осим што подстичу и развијају свет дечје маште, играчке су и веома важно едукативно средство. Различите вештине и интелектуалне способности се развијају у односу детета и играчке; игра подстиче интеракцију са осталом децом и на тај начин утиче на развој социјалне интелигенције. Разне игре развијају читав низ способности – логичко математичку интелигенцију, перцепцију простора, облика и њиховог односа; знања о науци и физичким силама; о постојању правила и њиховог поштовања, о сарадњи итд. Чак и нови типови игара као што су видео игре, уколико су адекватне и не обилују агресијом, позитивно утичу на развој детета – уче га сналажљивости, развијају машту, али и припремају га за свет одраслих који је у саврменoм добу ипак умногоме завистан од компјутера, технике и технологије уопште.

Играчке постоје на свим поднебљима, одсликавају културе у којима су настале и производ су одређеног историјског периода. Старе играчке нам приближавају социјалне, културне и економске услове живота деце у прошлости. Праћењем развоја играчака можемо пратити и развој технолошких достигнућа кроз историјске периоде.

Играчке су пронађене у археолошким ископавањима разних древних култура. Историчари и археолози тврде да су најстарије дечје играчке летећи змај и чигра. Историјат игре веома је дуг, а играчкама попут лопти, чигри, лутки, минијатурних посуда, од материјала као што су глина, дрво, текстил и слично, деца су се играла вековима уназад. Напредак цивилизације и општих друштвених услова довео је до тога да играчке данас постану доступне већем броју деце, отварајући тако нове перспективе за разне типове играчака као и нове материјале и технологије производње.

Уметничка обрада марака: Aнамари Бањац, академски сликар.

Стручна сарадња: Даниела Пејовић, виши кустос, Музеј науке и технике, Београд

Каталошке информације
16. април 2015.
Уметничка обрада    Анамари Бањац
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
640. 69,00 дин (вишебојна) 100.000
641. 100,00 дин (вишебојна) 45.000
Табак: 8 + вињета
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрти: 640. Стилизовани приказ старих играчака; 641. Стилизовани приказ старих играчака.
Величина маракa: 30 x 37.5мм
Важе неограничено.

У питомој долини села Таково, оивиченој речицама Љесковицом и Дичином, испод „столетног“ храста, или како то овдашњи воле да кажу грма, Милош Обреновић је, заједно са својим истомишљеницима покренуо један, испоставиће се касније, изузетно сложен али успешан процес стварања самосталне државе, подизањем Другог српског устанка на Цвети, 23. априла 1815. године. Након успешних бојева на Љубићу, Палежу, Пожаревцу, Дубљу и ослобађања већег дела Београдског пашалука, почетком августа 1815. Милош Обреновић започиње преговоре са турском Портом, односно њеним представницима. За непуне две деценије, искључиво дипломатским средствима, таковски устаници су на простору једне пограничне и у много чему заостале провинције, створили вазалну кнежевину у оквиру Турског царства са апсолутном унутрашњом самоуправом. Такав статус, уз територијално проширење, признат јој је и потврђен највишим правним актима Порте, хатишерифима, и то 1829, 1830. и 1833. године. Посебним бератом кнез Милош проглашен је наследним кнезом. То је практично значило право на подизање школа, болница, цркава, манастира, затим оснивање позоришта, читалишта и покретање новина. Зенитом ове борбе може се сматрати проглашење Сретењског устава 1835. године, чиме је осим поделе власти на законодавну, извршну и судску, односно гарантовања личне и имовинске слободе сваком појединцу, Србија поставила основе грађанске државе. Коначно, догађаји из 1815. утемељили су пут ка потпуној самосталности Србије, која је потврђена одлуком Берлинског конгреса 1878. године.

Мотиви на блоку: Грб Кнежевине Србије; „Таковски устанак“, Павле Паја Јовановић, уље на платну, из збирке Народног музеја у Београду; „Таковски крст“ из манастира Враћевшнице; Остатак Таковског грма; Споменик „Таковски устанак“, Петар Убавкић, 1898/99; Портрет Милоша Обреновића; Споменик под Таковским грмом, 1887; Црква брвнара у Такову посвећена Светом Ђорђу, 1795.

Уметничка обрада блока: Јакша Влаховић, академски графичар.

Стручна сарадња: Ана Боловић и Александар Марушић, кустоси Музеја рудничко-таковског краја.

Каталошке информације
23. април 2015.
Уметничка обрада     Јакша Влаховић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
Блок 81. (50,00 + 170,00) дин (вишебојна) 15.000
641. 100,00 дин (вишебојна) 45.000
Табак: блок (2 марке)
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрти: Блок 81. Грб Кнежевине Србије, „Таковски Устанак”, Павле Паја Јовановић, уље на платну.
Величина марке у блоку: 42 x 29 мм
Величина блока: 114 x 59 мм
Важе неограничено.

Јован Цвијић (11. X 1865 – 16. I 1927.), српски научник, утемељивач српске географије, оснивач Српског географског друштва, председник Српске краљевске академије, професор и ректор Београдског универзитета, почасни доктор Универзитета Сорбоне и Карловог универзитета у Прагу, у свом богатом научном и истраживачком раду бавио се подједнако геологијом, геоморфологијом, друштвеном и физичком географијом, али и антропологијом, историјом и етнографијом.

Цвијић је рођен у Лозници, у трговачкој породици. Основну школу и нижу гимназију (прва два разреда) завршио је у родном граду, гимназију (трећи и четврти разред) у Шапцу, да би потом постао ђак Прве београдске гимназије. Припадао је чувеној генерацији матураната чији је разредни старешина био професор Коста Вујић. Студије Природно-математичког одсека Велике школе у Београду завршио је 1888. године. Након дипломирања, кратко време предавао је географију у Другој мушкој гимназији. Докторирао је на Универзитету у Бечу 1893. године, а његова докторска теза учинила га је познатим у европским научуним круговима. По повратку из Беча постао је редовни професор Филозофског факултета Велике школе у Београду, а од оснивања Београдског универзитета, 12. октобра 1905, Јован Цвијић био је један од осам првих редовних професора. Основао је Географски завод Филозофског факултета 1893. године, прву такву установу на Балкану, и био један од оснивача и председник Српског географског друштва у Београду. Године 1912. покренуо је часопис „Гласник Српског географског друштва“ који још увек излази.

Био је председник терторијалне секције државне делегације на Мировној конференцији у Паризу након Првог светског рата, 1919. године, и управо захваљујући његовом залагању новоформирана Краљевина СХС добила је тадашње границе.

Најзначајнија теренска истраживања обављао је на почетку каријере, а његов геоморфолошки приказ терена на Балканском полуострву објављен у двотомној књизи „Геоморфологија“ и данас представља незаобилазну полазну основу у савременим геоморфолошким истраживањима. У два наврата је био ректор Београдског универзитета, био је почасни доктор Сорбоне и Карловог универзитета у Прагу, редовни члан Српске краљевске академије и њен председник од 1921. па све до своје смрти.

Умро је 16. јануара 1927. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Уметничка обрада марке: Анамари Бањац, академски сликар.

Аћим Медовић, пореклом Пољак (Јоацхим Медовиц), лекар и писац, доктор медицине, један је од првих српских лекара и један од оснивача и први председник Српског лекарског друштва.

Рођен 8. маја 1815. у Подвизову у Галицији, данашњој Пољској, завршио је филозофију у Лавову а медицину у Бечу, и као доктор медицине и хирургије и магистар акушерства дошао је у Србију 1842. године. Указом кнеза Александра Карађорђевића постављен је за физикуса округа пожаревачког.

Веома радан, динамичан и знатижељан, др Медовић је у свом раду примењивао нове методе лечења становништва, истовремено радећи и на унапређењу здравствене културе становништва. По налогу министра унутрашњих дела прелази са породицом у Београд, на место секретара санитетског одељења у Министарству унутрашњих дела. Учествује у организацији санитетске службе и унапређењу образовања у области медицине у Србији. Предавао је судску медицину на Великој школи, а 1865. године објавио је први медицински уџбеник за високошколску наставу у Србији, „Судску медицину за правнике“. Други том овог уџбеника објављује већ наредне године, а 1869. објавио је књигу „Мале хируршке услуге и прва помоћ у повредама тела“.

Био је један од највећих ауторитета у области медицине у Србији. Учествовао је у организацији санитетске службе и био један од зачетника здравственог законодавства. Један од најобразованијих људи свог времена, говорио је пољски, словачки, француски, немачки и латински језик. Дописни члан Друштва српске словесности постао је 1847. године, а за редовног члана Српског ученог друштва изабран је 1864. Дужност секретара Одсека за науке природословне и математичке обављао је од 1869. до 1870. године, а када је 1872. године, на иницијативу Владана Ђорђевића основано Српско лекарско друштво био је његов први председник. Један је од покретача часописа „Српски архив за целокупно лекарство“. За почасног члана Српске краљевске академије изабран је 1892. године.

Преминуо је у Београду, 1893. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Уметничка обрада марке: Анамари Бањац, академски сликар.

Каталошке информације
8. мај 2015.
Уметничка обрада    Анамари Бањац
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
644. 23,00 дин (вишебојна) 45.000
645. 74,00 дин (вишебојна) 45.000
Табак: 8 + вињета
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрти:  644. Портрет Јована Цвијића; 645. Портрет др Аћима Медовића
Величина маракa: 37,5 x 30мм
Важе неограничено.

17. маја 2015. године Међународна унија за телекомуникације (International Telecommunication Union) ће прославити 150 година рада. Већ век и по ITU се налази у средишту развоја у комуникацијама – од телеграфије до савременог света сателита, мобилних телефона и интернета. У свету је у последњих 150 година забележен огроман напредак у брзини и разноврсности комуницирања.

Прича о ITU је прича о међународној сарадњи у области телекомуникација. ITU је основана 1866. године у Паризу, када су представници двадесет европских земаља потписали прву Међународну конвенцију о телеграфији и основали Међународну унију за телеграфију. 1932. године, у Мадриду, Међународна конференција о телеграфији и Међународна конференција о радио-телеграфији су донеле одлуку да се удруже у једну институцију и да јој, одсликавајући своју мисију усмерену ка свим комуникационим технологијама, дају модерно име, Међународна унија за телекомуникације (ITU), које и данас носи.

1947. године, две године након оснивања Уједињених нација, ITU је постао део породице УН, као агенција специјализована за телекомуникације.

На Конференцији опуномоћеника одржаној 1992. године у Женеви, усвојени су нова Конвенција ITU и нови Статут ITU. Успостављена је нова структура, а ITU је организован у три сектора, задужена за развој, стандардизацију и радио-комуникације.

ITU је посвећена налажењу најбољих решења за примену новоразвијених технологија у циљу побољшања квалитета живота. Дигитална инклузија је суштински део ITU-ових напора да повеже цео свет. Да би промовисао ширење нових технологија, ITU је, заједно са Унеском, 2010. године основао Комисију за широкопојасни приступ. Све чланице ITU, ће славити 150 година рада – владе 193 земље и више од 700 сектроских чланова и удружења.

Уметничка обрада марке: Јакша Влаховић, академски графичар.

Стручна сарадња: др Милан Јанковић, директор Регулаторне агенције за електронске комуникације и поштанске услуге (РАТЕЛ).

Каталошке информације
15. мај 2015.
Уметничка обрада    Јакша Влаховић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
646. 74,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 8 + вињета
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрти:  646. Стилизован приказ Авалског торња као симбола и лого „ITU”.
Величина маракa: 37,5 x 30мм
Важе неограничено.

ПАРК ПРИРОДЕ „Шарган – Мокра Гора” обухвата мокрогорску и део креманске котлине, југоисточне површи Таре, северозападне огранке Златибора и превој Шарган. На овом простору, у оквиру великих шумских комплекса посебно су значајне шуме црног и белог бора, којима је ово подручје природно станиште.

О изузетном флористичком богатству говори и податак да овај релативно мали простор настањује око 22% укупне флоре Србије. У свету фауне посебно су вредне птице, будући да од 60 регистрованих врста на овом подручју, 29 представљају природне реткости. Од сисара се овде може наћи вук, мрки медвед, видра и дивља мачка. Посебну вредност добра представља пруга уског колосека „Шарганска осмица”, светски позната по техничком решењу савладавања великог успона на малом одстојању. Дуж пруге се налази већи број старих локомотива и вагона који су заштићени као споменици техничке културе.

Подручје Парка природе представља део потенцијалног међународног резервата биосфере „Дрина” (UNESCO, MAB) који обухвата простор Републике Србије и Републике Српске (БиХ). На основу Студије заштите Завода за заштиту природе Србије, подручје Шарган – Мокра Гора је 2005. године проглашено за Предео аутентичних одлика, као природно добро од изузетног значаја I категорије, док 2008. године добија статус Парка природе, на површини од близу 10.814 хектара.

СПЕЦИЈАЛНИ РЕЗЕРВАТ ПРИРОДЕ „Гоч – Гвоздац” представља изузетно шумовито планинско подручје, које је као шумски мозаик аутохтоних врста дрвећа Србије проглашен за наставно-истраживачки центар и као такав се већ 50 година развија под управом Шумарског факултета Универзитета у Београду. Налази се у централном делу Републике Србије, а одликује се богатом шумом, изворима и врелима лековитих минералних вода. Захваљујући географском положају и климатским карактеристикама, а нарочито рељефу и геолошкој подлози, станиште је великог броја биљних и животињских врста.

Специфична појава Гоча је мешовита шума јеле, букве, црног бора и храста китњака. Почев од 1.300 м нв до самог врха – Црног врха (1543м), јавља се ендемит Балканског полуострва планински јавор (Acer heldreichii var. Pancic), као и варијетет црног бора (Pinus nigra var. Gocensis). У Гвоздачкој и Брезанској реци, као и на ширем простору Гоча, живи видра (Lutra Lutra), која је законом заштићена као природна реткост, док је на европској и светској Црвеној листи означена као рањива (VU). У циљу заштите природних одлика овог простора, Завод за заштиту природе Србије урадио је студију заштите специјалног резервата „Гоч – Гвоздац”, стручну основу предлога за стицање статуса заштите на површини од 3.957 хектара, као природно добро I категорије од изузетног националног значаја.

Уметничка обрада марака: Мирослав Николић. Стручна сарадња: Наташа Панић, кустос Завода за заштиту природе Србије, Београд.

Каталошке информације
26. мај 2015.
Уметничка обрада    Мирослав Николић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
647. 35,00 дин (вишебојна) 50.000
648. 70,00 дин (вишебојна) 50.000
Табак: 8 + вињета
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрти:  647. Стилизован приказ парка природе „Шарган-Мокра Гора”, и пруга уског колосека „Шарганска осмица”; 648. Приказ специјалног резервата природе „Гоч-Гвоздац”.
Величина маракa: 37,5 x 30мм
Важе неограничено.

Дуња (Cydonia oblonga Mill.)

Претпоставља се да је порекло дуње из Мале Азије, одакле се преко Грчке и Рима ширила даље по Европи. Њен ботанички назив потиче од грчког града Kydonia (данас Ханија) на Криту. Стабло дуње је високо 4 до 6 м, а у Јерменији и Ирану може се наћи у природним популацијама. Дуња се гаји преко 4000 година, најчешће као споредна култура. Плод дуње је сличан плоду јабуке или крушке. Плодови су трпког киселкастог укуса, чврсти и са великим бројем камених ћелија. Имају велику биолошку вредност, али и профилактички и терапеутски значај. Садрже велику количину витамина Б и Ц, целулозе, танина и пектина, због чега се више користе за прераду (сок, слатко, компот, желе, џем, ракија) него у свежем облику. Лесковачка дуња је стара домаћа сорта квалитетног плода, настала као спонтани сејанац. Гаји се у Поморављу и Подунављу, у Македонији и Бугарској. Плод је јабучастог облика, тежак до 400 гр са мало камених ћелија. Користи се за прераду. Врањска дуња је стара сорта непознатог порекла, а у народу је позната као дуњац. Нађена је у околини Врања. Има веома крупан плод крушколиког облика, који може да буде тежак и до 500 гр. Користи се за производњу сока.

Јабука будимка (Malus sylvestris L.)

Будимка је стара одомаћена сорта, претпоставља се да је донета са Истока. Стабло је бујно, дуговечно, ретке, ускопирамидалне круне са високом крошњом велике носивости. Плод је средње крупан, лоптастоколачаст, често асиметричан, зеленкастожуте боје покожице, са сунчане стране прекривене бледим руменилом и тамним лентицелама. Месо је беличасто, чврсто, недовољно сочно, слатко до благо накисело. Сазрева половином октобра. Плодови се могу чувати до краја маја. Употребљава се као свеже воће, али може и да се суши. Плодови ове сорте су погодни за транспорт и могу у обичним условима да се чувају до маја. Поједини извори наводе да се будимка у Србији гаји преко 800 година, и сматра се да јој име потиче од области Будимље која се налази у околини Пријепоља где је у средњем веку гајена на манастирским имањима овог краја (Ђурђеви ступови и др.). Ова сорта успева на влажном, добро проветреном земљишту. Отпорна је на већину биљних болести, због чега је погодна за производњу органске хране.

Шљива ранка (Prunus domestica L.), Даросавка, Шумадинка, Црвењача, Раношљива

Ово је аутохтона сорта нашег подручја и једна од најпознатијих и најквалитетнијих ракијских сорти шљива. Сматра се да потиче из села Даросаве у близини Аранђеловца по којем је и добила назив Даросавка. Плод је ситнији, елипсоидан, црвеноплаве боје. Месо плода је жуте боје, сочно, ароматично, слатконакисeлог укуса. Стабло је средње бујно, широко-пирамидалне круне. Има крте гране које се лако ломе, нарочито под теретом обилног рода или под утицајем јаких ветрова. Ова сорта успева и на сиромашнијим и сувљим земљиштима. Релативно је отпорна према гљивичним болестима и умерено осетљива према вирусу шарке. Плод ранке се користи за исхрану или за припрему пекмеза.

Ова шљива спада у најродније ракијске врсте, а од ње се пече ракија врхунског квалитета. Осим по чувеној шљивовици, шљива ранка је омиљена сорта опевана у песмама и спада у најстарију изворну српску традицију.

Крушка караманка (Pyrus communis L.)

Караманка је стара сорта крушке. Сматра се да је пореклом из Мале Азије, из области Караман данас у Турској. До Другог светског рата била је најраспрострањенија сорта крушке на подручју данашње Србије, Босне и Македоније. Данас је ретка, али још увек може да се нађе у сливу Западне Мораве, Врањске котлине, Топлице, Рашке и Метохије.

Плодови су средње крупни (5 до 6 комада у килограму) крушкастог, несиметричног облика са карактеристичним израженим неравнинама. Покожица плода је танка, глатка, гипка и сјајна, боје сламастожуте и често са сунчане стране мало румена. Месо плода је жућкасто, топљиво, сочно и освежавајуће слатко, с карактеристичним мускатним мирисом. Осим за јело у свежем стању, погодна је и за кување џема, чак и без шећера.

Има здраво и дуговечно стабло, а крошња је са ретким гранама обореним према земљи, по чему се лако распознаје. Ова сорта је осетљива према чађавој краставости и фузикладијуму. Погодују јој влажна и плодна земљишта. Добре је родности, и може да донесе преко 200 кг плода по сезони. Сазрева крајем јула, током августа па све до септембра и може да се бере у више наврата.

Уметничка обрада марака: Мирослав Николић.

Стручна сарадња: Александра Савић, виши кустос Природњачког музеја у Београду.

Каталошке информације
27. мај 2015.
Уметничка обрада Мирослав Николић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
649. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
650. 35,00 дин (вишебојна) 25.000
651. 46,00 дин (вишебојна) 25.000
652. 70,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 20+вињета
На ковертима са жигом ПД (FDCх2)
Нацрт: 649. Дуња (Cydonia oblonga Mill); 650. Јабука Будимка (Malus sylvestris L.); 651. Шљива Ранка (Prunus domestica L.) ; 652. Крушка караманка (Pyrus communis L.).
Величина маракa: 37,5 x 30мм
Важе неограничено.

Имати шездесет година, је ли то мало или много!?

Ако питате Програм за децу и младе Радио Београд 1, то је: ДИВНО!

Емисија „Добро јутро децо“ има управо толико.

Смислио ју је, и на таласе Радио Београда пустио да плови, Душко Радовић. Све ове године, сви који су писали, уређивали, режирали и глумили оно што се у седам и пет сваког јутра емитује, чували су, неговали и вoлeли ону чудесну птичицу која то, у ствари, није: то цвркуће Мића Татић.

И данас, после 60 година!

Мотив на марки: портрети Душка Радовића и Миће Татића.

Уметничка обрада марке: Јакша Влаховић, академски графичар.

Стручна сарадња: Весна Ћоровић Бутрић, одговорни уредник Програма за децу и младе Радио Београда 1.

Каталошке информације
1. мај 2015.
Уметничка обрада  Јакша Влаховић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
653. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 25
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт:  653. Портрети Душка Радовића и Миће Татића.
Величина маракa: 37,5 x 30мм
Важе неограничено.

У 19. веку, са добијањем делимичне аутономије, Србија је почела да оснива и развија све институције потребне за функционисање државе – школе, болнице, штампарију, а међу њима, као подједнако важну и институцију поште.

Пошта Србије је, током свог постојања увек ишла у складу са савременим токовима који су подразумевали брзу, тачну и ефикасну службу и на више начина је допринела индустријализацији и модернизацији наше земље – увођењем телеграфског саобраћаја, 1855. године, јавним превозом поште путника кочијама 1866. године, почетком рада јавног телефонског саобраћаја, 1899. године, а у каснијим деценијама и многим другим технолошким иновацијама.

Године 1866. Кнежевина Србија штампала је и прве поштанске марке. Прва редовна поштанска марка, са ликом кнеза Михаила Обреновића, рађена је у дубокој линијској штампи, у Бечу. Од тада, па све до данас, српске поштанске марке цењене су у свету, као вредна уметничка дела.

Кнежевина Србије била је и једна од земаља-оснивача Светског поштанског савеза, 1874. године.

Од 1865. године и прве наменски зидане зграде поште (код Батал џамије), Пошта Србије подизала је зграде које су својим обликом, величином и организацијом простора омогућавале повећање продуктивности поштанско-телеграфско-телефонске службе.

Године 2014. Пошта Србије свечано је отворила и пустила у рад Регионални поштанско-логистички центар „Београд”. Центар ће, са 28.000 квадрата савременог пословног, складишног и прерадног простора и савременим машинама допринети вишем квалитету услуга и увођењу нових сервиса у домаћем и међународном поштанском саобраћају.

На тај начин, Пошта Србије и даље остаје један од носилаца технолошког, привредног и економског развоја модерне Србије.

Уметничка обрада марке: Јакша Влаховић, академски графичар.

Стручна сарадња: Љиљана Ђорђевић, кустос ПТТ музеја у Београду.

Каталошке информације
5. јун 2015.
Уметничка обрада   Јакша Влаховић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
654. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
655. 74,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 8 + вињета
На коверту са жигом ПД (FDC)
Максимум карта (CMx2)
Нацрти:  654. Стилизован приказ Поште некад и сад; 655. Стилизован приказ Поште некад и сад.
Величина маракa: 37,5 x 30мм
Важе неограничено.

125 година од рођења Петра Добровића

Петар Добровић (Печуј, 14.01.1890 – 17.01.1942, Београд) је рођен у породици српског трговца Петра Добровића, у Печују, у тадашњој Аустроугарској монархији. Студирао је сликарство на Ликовној академији у Будимпешти. Први пут је боравио у Паризу од 1912-1914, где је стварао под утицајима сезанизма и кубизма, што се највише види у серијама цртежа.

Политички ангажован, 1918. учествовао је у побуни Шестог пешадијског пука у Печују, одакле је побегао у Нови Сад; док је 1921. по повратку у Печуј, постао председник краткотрајне (осмодневне) Барањске српско-мађарске републике, када је био чак осуђен на смрт „у одсуству”. Потом се трајно настанио у Београду.

Од 1927-1930. током другог или прелазног периода свог стваралаштва, уноси у своје слике чисту боју. Трећи, главни период траје од 1931-1941, када спаја високи колоризам и експресионистички приступ: чиста боја, наглашен гест, хедонизам и модернизам.

Лета је редовно проводио на Хвару и у Дубровнику дружећи се са уметницима, књижевницима, интелектуалцимa. Бавио се идејом да створи „монументалну уметност XX века”. У развоју српског и југословенског модернизма један је од најважнијх представника сликарства треће деценије конструктивног и синтетичког сликарства, као и најпознатије, четврте, колористичке деценије.

Од 1923. до 1925. предавао је на Уметничкој школи у Београду. Један је од оснивача београдске Државне уметничке академије, (касније Академије ликовних уметности), а од 1937. године и њен професор. Био је и један од оснивача уметничке групе Облик. Писао је ликовне критике на немачком за Pariser Deutsche Zeitung , потом о београдским изложбама за Политику, СКГ и друге, док је на Коларчевом народном универзитету водио курс фигуративног цртања.

Излагао је на бројним колективним изложбама у земљи и Европи, у Паризу, Будимпешти, Прагу, Београду, Дубровнику и Венецији, а прву самосталну изложбу имао је у родном Печују 1913. Године 1938. излагао је на XXI Бијеналу у Венецији. Умро је у Београду, на Савиндан 1942. године. Сахрањен је на Новом гробљу.

Графичка обрада марке: мр Марина Калезић, академски сликар.

Стручна сарадња: Жана Гвозденовић, музејски саветник.

Музеј савремене уметности, Галерија Петра Добровића, Београд.

200 година од рођења Димитрија Аврамовића

Димитрије Аврамовић (Свети Иван Шајкашки, 15. март 1815. – Нови Сад, 1. март 1855) је био сликар и писац, један од зачетника романтизма у српском сликарству и један од зачетника српске карикатуре. Основну школу и гимназију завршио је у Новом Саду, а сликарство је студирао на Бечкој академији, од 1836. до 1840. У Бечу је припадао кругу око Вука Караџића, који га је као сликара препоручио кнезу Михаилу.

Димитрије Аврамовић се превасходно бавио ликовном уметношћу али је упоредо, за потребе историјског сликарства, истраживао и уметничку прошлост и писао о њој. Обилазио је манастире у Србији (Раваница, Манасија), а 1847. путовао је на Свету Гору.

Путовање до манастира Манасије, Раванице и по околини, Димитрије Аврамовић је предузео с намером да испита и копира старе уметничке споменике, септембра 1846. године. Четири архитектонска цртежа из колекције Галерије Матице српске (Манастир Манасија, Манастир св. Тројице, Капија деспотовог хана и Трпезарија кнеза Лазара) нацртао је по природи, са тежњом да верно сними стање виђеног и они представљају најстарији документ стручног истраживања старина у Србији. Аврамовићева иницијатива, коју је одобрило тадашње Министарство просвете, још је значајнија када се имају у виду сложене историјско-политичке околности у Кнежевини Србији, зависној од врховне власти у Цариграду. Аврамовић је намеравао да материјал прикупљен истраживањем искористи за обнову монументалног националног историјског сликарства. Ово прво путовање резултирало је продубљивањем Аврамовићевог интересовања за старине. Закључивши да је извор српског живописа даље на југу, с пролећа 1847. године путовао је у Солун, Свету Гору и Цариград, после чега је објавио две књиге о светогорским старинама. У предговору књиге Света Гора са стране вере, художества и повеснице, Београд 1848, одушевљен националним тековинама, упоредивши нашу културну баштину са светском, Аврамовић је написао да би и: ,,…Рафаило и Мијаило Анџело и Кореџио и Тицијан и Рубенс и сви после њих највећи повестнички живописци радо били Срби…” само да су знали за славне догађаје из српске историје.

Осим књижевних и преводилачких радова Аврамовић је оставио и текстове из области естетике, ликовне критике, теорије и историје уметности. Умро је у Новом Саду 1855. године.

Графичка обрада марке: мр Марина Калезић, академски сликар.

Стручна сарадња: Милена Врбашки, музејски саветник.

Галерија Матице српске, Нови Сад.

Каталошке информације
10. јун 2015.
Уметничка обрада   Марина Калезић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
656. 23,00 дин (вишебојна) 45.000
657. 70,00 дин (вишебојна) 45.000
Табак: 8 + вињета
На ковертима са жигом ПД (FDC x 2)
Максимум карта (CMx2)
Нацрти:  656. „ Улица у Амстердаму”, Петар Добровић; 657. „Трпезарија кнеза Лазара/куполе Манасије”, 1846. Димитрије Аврамовић.
Величина маракa: 37,5 x 30мм
Важе неограничено.

Генерална скупштина Уједињених нација је 20. децембра 2013. године прогласила 2015. годину за Међународну годину светлости и светлосних технологија (МГС 2015).

Међународна година светлости је глобална иницијатива која обухвата низ координисаних активности на националном, регионалном и међународном плану, усмерених ка информисању свих грађана света о значају светлости и светлосних технологија у њиховом свакодневном животу, њиховој будућности, развоју науке и уметности и свеукупном друштвеном напретку.

Светлост је један од покретача процеса фотосинтезе, неопходан чинилац за развој биосфере и еволуцију људске врсте. Светлост заузима централну улогу у људским активностима, почевши од спознаје света чулом вида, преко уметничког изражавања, савремених комуникација, интернета, па све до развоја фундаменталних концепата који нам омогућавају разумевање нашег места у универзуму и бележење догађаја кроз време и простор. Примена светлосних технологија дала је револуционарни допринос развоју медицинске дијагностике и лечења, телекомуникација, енергетски ефикасне производње, медија, уметности и културе и тиме унапредила здравље и укупни квалитет живота људи.

Скоро све научне области су засноване на теоријама о светлости и њеној интеракцији са материјом, а светлост је такође и главни посредник у проучавању и нашем разумевању универзума и субатомског света. Историја проучавања светлости обухвата векове, а савремена наука о светлости рођена је током 20. века. Данас светлост и светлосне технологије постају кључне дисциплине у науци и технологији 21. века.

Стручна сарадња: др Петра Беличев, P* Group, Институт за нуклеарне науке „Винча“, Универзитет у Београду.

Уметничка обрада марака: мр Бобан Савић, академски сликар.

Каталошке информације
26. август 2015.
Уметничка обрада   Бобан Савић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
659. 23,00 дин (вишебојна) 45.000
660. 74,00 дин (вишебојна) 45.000
Табак: 8 + вињета
На ковертима са жигом ПД (FDC x 2)
Максимум карта (CMx2)
Нацрти:  659. Савремена лед сијалица у чијој се кугли налази људски ум осветљен лед диодама 660. Симболички приказ светлости као женске особе која у једној руци држи бакљу као праисконски извор светлости, а у другој лампу чији зраци светле као симбол међународне године светлости.
Величина маракa: 30 x 37,5мм
Важе неограничено.

Омладинска репрезентација Србије (играчи до 20 година старости), предвођена сјајним селектором Вељком Пауновићем освојила је титулу првака света на Новом Зеланду, на финалном турниру који је одигран у периоду од 31. маја до 20. јуна 2015. године. Ово је прва планетарна титула Србије у фудбалу. Исту славу је стекла генерација „Чилеанаца“, под именом Југославија 1987. године.

У конкуренцији 24 најбоље светске репрезентације, „орлићи“ су били најбољи тим на Новом Зеланду и заслужено подигли пехар у Окланду, 20. јуна. Успех „Новозеланђана“ је заснован на четири стуба: ентузијазам, одговорност, поштовање и поверење. Пут наших јунака није био лак. Вољом жреба су прво морали да тријумфују у „групи смрти“ у Динејдину са Уругвајем (0:1), Мексиком (2:0) и Малијем (2:0). У осмини финала у Динејдину прво је савладана Мађарска у хорор завршници са два продужетка (2:1). Крилатицу уписану на дресу „Бог своје најбоље мисије даје својим најбољим изабраницима“ Пауновићеви изабраници су потврдили у четвртфиналу против Америке у Окланду, победом након бољег извођења пенала (6:5). У полуфиналу је поново савладан Мали 2:1. Када деца почињу прве фудбалске кораке, маштају да играју финале првенства света против Бразила.

„Новозеланђанима“ се овај сан остварио у Окланду на препуном стадиону „Северна лука“. Историјски гол Немање Максимовића у 118. минуту, донео је велико славље у Окланду и целој Србији, титулу првака света, радост нацији и наду у лепшу будућност српског фудбала. Финале за незаборав: Србија-Бразил 2:1.

Голмани: Предраг Рајковић (Црвена звезда), Вања Милинковић Савић (Манчестер Јунајтед), Филип Манојловић (Црвена звезда). Одбрана: Милош Вељковић (Тотенхем), Срђан Бабић, Радован Панков (Војводина), Миладин Стевановић (Партизан), Немања Антонов, Милан Гајић (ОФК Београд), Стефан Милошевић (Спартак), Вукашин Јовановић (Црвена звезда). Средина терена: Немања Максимовић (Астана), Сергеј Милинковић Савић (Генк), Саша Здјелар (Олимпијакос), Мијат Гаћиновић, (Војводина), Филип Јанковић (Катанија), Марко Грујић (Црвена звезда). Напад: Станиша Мандић (Чукарички), Стефан Илић (Спартак), Иван Шапоњић (Партизан), Андрија Живковић (Партизан). Стручни штаб: Вељко Пауновић (селектор), Митар Мркела (директор, шеф делегације), Марко Митровић (тренер), Милан Косановић (тренер), Александар Сарић (тренер голмана), Петар Милчановић (специјалиста за физичку припрему), Никола Лепосавић (специјалиста за видео анализе), Душан Гелић (тим менаџер), др Павле Максимовић (лекар), Виктор Вујошевић (физиотерапеут), Срђан Бранковић (физиотерапеут), Владимир Борковић (психолог), Игор Гачић (официр за медије), Миљан Станојевић (официр за безбедност), Ненад Драгаш (економ).

Графичка обрада блока: Јакша Влаховић, академски графичар.

Стручна сарадња: Фудбалски савез Србије.

Каталошке информације
24. септембар 2015.
Уметничка обрада  Јакша Влаховић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
Блок 82. 184,00 дин (вишебојна) 15.000
Табак: блок
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт:  Блок 82. Прваци света у фудбалу за младе Нови Зеланд 2015.
Величина марке у блоку: 84 x 29 мм
Величина блока: 114 x 59 мм
Важе неограничено.

„Радост Европе” је највећа и најстарија међународна манифестација дечјег стваралаштва, установљена давне 1969. године поводом Светског дана детета. Сваке године, почетком октобра, у Београд стижу деца из многих земаља Европе – да играју, певају, глуме, излажу своје ликовне радове, а пре свега се друже и добро забављају. Скоро да нема европске земље чија деца, у ових 46 година трајања манифестације, нису била гости „Радости Европе”.

Део манифестације „Радост Европе” од 1998. чини и Међународни ликовни конкурс „Радост Европе”, који је такмичарског карактера, а његова тема је увек „Речник пријатељства”. Петнаест универзалних симбола (дете, Европа, хлеб, игра, књига, љубав, мајка, мир, отац, песма, пријатељ, птица, радост, слобода, сунце) саставио је велики књижевник и пријатељ деце Душко Радовић, повезавши децу широм света игром, песмом и коначно – сликом.

Изложба Међународног ликовног конкурса већ четрнаести пут од свог оснивања представља најуспелије радове младих ликовних стваралаца из земље и иностранства који својом богатом палетом улепшавају међународну манифестацију Радост Европе. Из године у годину, награђени радови сведоче о аутентичности визуелне културе детињства, развијајући сензибилитет како публике, тако и стручне јавности за овај облик ликовног израза.

На наградном ликовном конкурсу награђују се радови деце узраста од 5 до 18 година у пет старосних категорија. Временом је конкурс прерастао границе Европе, објединивши децу и младе из целог света. Најбољи дечији радови своје место налазе и на пригодној поштанској марки „Радост Европе”. Ове године, рад десетогодишњег детета из Индије, Dhanui Mihirbhai Doshi, победника ликовног конкурса, предложак је за ликовно решење марке. Ликовно дело шестогодишњег Константина Крњића из Србије своје место нашло је на вињети, а као мотив на коверти приказани су радови Алисе Панчал (5 година) из Аустралије, Томаша Калеје (13 година) из Словачке Лоре Мутеве (10 година) из Бугарске и Томаша Били (13 година) из Словачке.

Стручна сарадња: Дечји културни центар Београд.

Графичка обрада марке: Анамари Бањац, академски сликар.

Каталошке информације
2. октобар 2015.
Уметничка обрада   Анамари Бањац
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
662. 70,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 8 + вињета
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: 662. Најбољи дечији рад, десетогодишњег детета Dhanui Mihirbhai Doshi из Индије.
Величина маракa: 37,5 x 30мм
Важе неограничено.

Ратна 1914. је Краљевину Србију потпуно исцрпела. Привреда је била у колапсу а становништво, међу којим велики број избеглица, је захватила глад и епидемија тифуса и дизентерије. Умирали су сви: цивили, војници, деца, стари и доктори који су их лечили.

У септембру 1915. аустроугарске и немачке трупе су прикупиле 800.000 војника за нову офанзиву на Србију, која једва да је имала 300.000 војника, слабо опремљених. Офанзива је почела бомбардовањем Београда 5. октобра 1915. На Београд је током два дана пало преко 30.000 граната. Непријатељска војска покушала је прелазак Дунава 7. октобра, потпомогнута јаком артиљеријском ватром. Тек након десетак неуспешних јуриша, аусторугарске снаге су успеле да пређу реку. Под жестоким налетима непријатеља, браниоци су морали да се са Дунавског кеја повуку прво у Душанову улицу, а затим у Васину. Жестоке борбе трајале су три дана. Београд су, осим војника, бранили и жене, деца и старци, који су узимали оружје од погинулих војника.

Суочена са недостатком артиљеријског оруђа, муниције, опреме и хране, српска војска напушта Београд и повлачи се ка југу земље пружајући жесток отпор. У тим тешким тренуцима, уз војску се борио сав народ.

План врховне команде да се војска повуче долином Мораве ка Грчкој и луци Солун осујећен је нападом бугарских јединица које су без објаве рата упале у јужну Србију. Иако суочена са потпуном пропашћу, српска војска одбија понуђену капитулацију и наставља борбу. У новембру 1915. врховна команда издаје наређење о повлачењу преко Албаније како би се дошло до луке Драч, одакле би се војска пребацила на сигурно грчко тло.

Повлачење српске војске преко Албаније, коју су пратиле колоне избеглица и читав државни врх на челу са краљем Петром I Карађорђевићем, са правом се назива Голгота Србије, јер је представљало најтеже искушење за српску војску и народ од почетка Великог рата.

Мотив на марки: Регент Александар и британски адмирал Трубриџ на положају одбране Београда 1915. Мотив на коверти: Одбрана Београда, 1915 моменат опаљења топа.

Уметничка обрада марке: Јакша Влаховић, академски графичар и Радомир Бојанић, академски сликар.

Стручна сарадња: Министарство одбране и Војска Србије.

Каталошке информације
6. октобар 2015.
Уметничка обрада   Јакша Влаховић и Радомир Бојанић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
663. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 25
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: 663. Регент Александар и британски адмирал Трубриџ на положају одбране Београда 1915.
Величина маракa: 37,5 x 30мм
Важе неограничено.

Унеско је 2015. годину прогласио за Међународну годину светлости и светлосних технологија. Програм обухвата открића у области оптике, фотонике и електромагнетних сигнала преноса, у оквиру којег се обележава и стогодишњица пријављивања седам патената Михајла Пупина из области емитовања радио-таласа.

Светлост је направила револуцију у области енергије, образовања, пољопривреде, здравља и комуникација. Опчињен светлошћу, Пупин је осветљавање схватао не само као технолошку иновацију, већ и као културолошку промену.

Михајло Идворски Пупин (1854-1935) био је научник, професор, добитник Пулицерове награде, почасни конзул Србије у САД, дугогодишњи председник Српског народног савеза у САД, велики добротвор и мецена.

Током свог дугогодишњег научног и експерименталног рада Пупин је дао значајан допринос на пољу вишеструке телеграфије, бежичне телеграфије, телефоније, рендгенологије и развоја електротехнике.

Својим патентима из 1915. године, поставио је темеље за пренос на даљину вишеструких радио-сигнала преко електронских предајника и тако креирао основ за развој радио-технике и свих осталих облика модерне бежичне комуникације.

Уметничка обрада марке: мр Бобан Савић, академски сликар.

Стручна сарадња: Љиљана Ђорђевић, кустос ПТТ музеја у Београду.

Каталошке информације
9. октобар 2015.
Уметничка обрада    Бобан Савић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
664. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 8 + вињета
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: 664. Портрет Михајла И. Пупина са графичким приказом његових патаената у позадини, који су дали основ за развој радио-технике и свих осталих облика модерне бежичне комуникације.
Величина маракa: 30 x 37,5мм
Важе неограничено.

Цео хришћански свет празник Рођења Христовог светкује 25. децембра. Будући да три православне патријаршије – Јерусалимска, Руска и Српска време рачунају по Јулијанском календару, за њихову паству, због разлике од 13 дана, овај празник стиже 7. јануара.

Божић је један од најзначајнијих и најрадоснијих хришћанских празника, a његова порука је порука мира и љубави.

Божић се код нас слави три дана. То је пре свега породични празник, а обичаји везани за њега су бројни. На дан уочи Божића, Бадњи дан, уноси се бадњак од храстовог дрвета у кућу, пали се кандило, простире слама у коју се стављају слаткиши, суве шљиве, ораси, шећер и новчићи. Слама симболизује јасле у којима је Исус Христос рођен. Бадњак је симбол дуговечности и чврстине трајања хришћанства, као и топлоте љубави коју нам Христос доноси својим рођењем и доласком на Земљу. На сам дан Божића, рано ујутру, звоне звона на храмовима и објављују долазак и рођење Христово. Народ одлази у цркву на Божићну литургију и сви се поздрављају речима „Христос се роди“ и „Ваистину се роди“.

Мотив на марки номиналне вредности 23,00 динара: Икона Д. Бачевића „Благовести“, 1769. година, из збирке Галерије Матице српске. Мотив на марки номиналне вредности 70,00 динара: Икона Н. Нешковића „Поклоњење краљева“,1763. година, из збирке Галерије Матице српске. Мотив на коверти: Икона непознатог аутора „Богородица са Христом“, XVIII век, из збирке Галерије Матице српске.

Графичка обрада марака: Анамари Бањац, академски сликар.

Стручна сарадња: Галерија Матице српске, Нови Сад.

Каталошке информације
15. октобар 2015.
Уметничка обрада    Анамари Бањац
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
665. 23,00 дин (вишебојна) 50.000
666. 70,00 дин(вишебојна) 50,000
Табак: 25
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: 665. Икона Д.Бачевића „Благовести”, 1769. година из збирке Галерије Матице Српске; 666. Икона Н.Нешковића „Поклоњење краљева”, 1763.година, из збирке Галерије Матице Српске.
Величина маракa: 30 x 37,5мм
Важе неограничено.

Председавање Организацији за европску безбедност и сарадњу Србија је препознала као признање, али и као велики изазов на пољу мултилатералне дипломатије, признање да смо поуздан партнер, дорастао одговорности за постизање консензуса у тако разнородној Организацији.

Током протекле године трудили смо се да оправдамо указано поверење и искористимо прилику да допринесемо раду и афирмацији ОЕБС-а. Компромис и консензус, као основна начела Организације која су нас одржала на окупу свих ових година, представљају предност у суочавању са изазовима у сложеном свету данашњице.

Завршни акт из Хелсинкија је деценијама пружао чврсту основу безбедно-сти и стабилности у Европи. Пре четрдесет година, наши претходници су разумели да је одржавање мира и безбедности у Европи заједничка одговорност. Организација треба да следи тај пример и покаже храброст за учешће у озбиљном, посвећеном дијалогу и проналаску прилика за заједничко деловање. Принципи Завршног акта представљају историјски тријумф сарадње над сукобима, како је закључено и у Хелсинкију овог лета, на обележавању 40. годишњице постојања Организације.

Надамо се и верујемо да ће Министарски савет у Београду бити још један успешан корак напред ка јачању и консолидацији система европске безбедности и партнерске сарадње.

Уметничка обрада марке: Јакша Влаховић, академски графичар.

Стручна сарадња: Министарство спољних послова Републике Србије.

Каталошке информације
20. октобар 2015.
Уметничка обрада  Јакша Влаховић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
667. 74,00 дин (вишебојна) 50.000
Табак: 25
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт:667. Приказ застава земаља чланица Организације за Европску безбедност и сарадњу (OEBS).
Величина маракa: 30 x 37,5мм
Важе неограничено.

Бајке

Пошта Србије пустила је у оптицај 4. новембра пригодно издање „Дечја марка”. Издање под овим називом, први пут објављено прошле године за тему је имало басне, док овогодишње издање „Дечја марка” за тему има омиљени дечји жанр – бајке. Четири марке, номиналне вредности 23 динара свака, штампане су техником вишебојног офсета у тиражу од 25.000 серија а на шалтерима пошта продају се у табацима од по шеснаест комада. Издање прате и два FDC коверта са пригодним мотивима из бајки, а уметнички обрада дело је Анамари Бањац, сликарке, креаторке марака Поште Србије. Штампање ове емисије марака поверено је Заводу за израду новчаница и кованог новца из Београда, а жиг првога дана носи датум 4. новембар 2015, поштански број 11101 и назив издања.

На четири марке овог издања приказани су мотиви из бајки Принцеза и жабац, Снежана и седам патуљака те Трнова Ружица, чији су аутори браћа Грим, односно бајке Лепотица и звер, коју је написао Шарл Перо. Заједничко за све бајке које су своје место нашле на овогодишњем издању Дечје марке, као нит која их спаја, издваја се пољубац, чин који је у све четири приче преокренуо ток радње и довео до срећног завршетка.

Бајке су иначе, приче фантастичног садржаја у којима се, како је то рекао Вук Стефановић Караџић, „приповиједају којекаква чудеса, оно што не може бити”. Као књижевна врста, бајке могу бити народне творевине или уметничка дела познатог аутора. Оно што је заједничко за готово све бајке, било да су народне или уметничке, јесте читав један натприродни, измишљени свет препун чудесних бића попут змајева, ала и аждаја, вила, вилењака и патуљака, који у бајкама равноправно постоји са реалним светом. Пред јунаком бајке најчешће је читав низ тешких задатака које мора да реши како би равнотежа, која је на почетку бајке нечим нарушена, поново била успостваљена. У бајкама добро увек побеђује зло, зато бајке углавном имају срећан завршетак.

Међу најпознатије писце бајки спадају браћа Вилхелм и Јакоб Грим, који су прикупљали и обрађивали немачке народне бајке: Ивица и Марица, Принцеза и жабац, Трнова Ружица, Снежана и седам патуљака, Палчић, Златокоса. И многе приче француског писца Шарла Пероа представљају у ствари записе старих народних бајки – Црвенкапа, Пепељуга, Мачак у чизмама, Модробради… Дански писац Ханс Кристијан Андерсен оставио нам је бајке Палчица, Принцеза на зрну грашка, Мала сирена, Ружно паче, Царево ново одело… На нашим просторима српске народне бајке сакупио је и први објавио Вук Стефановић Караџић: Баш челик, Међедовић, Ђаво и његов шегрт, Аждаја и царев син.

Каталошке информације
4. новембар 2015.
Уметничка обрада    Анамари Бањац
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
668. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
669. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
670. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
671. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 16
На ковертима са жигом ПД (FDCх2)
Нацрт: 668. Приказ бајке Принцеза и жабац; 669. Приказ бајке Снежана и седам патуљака; 670. Приказ бајке Лепотица и звер; 671. Приказ бајке Успавана лепотица.
Величина маракa: 30 x 37,5мм
Важе неограничено.

Даворин Јенко

Даворин Јенко (Дворје, 9. новембар 1835 – Љубљана, 25. новембар 1914) је био познати словеначки и српски композитор и диригент. По духу прави Југословен, од 1859. до 1862. био је хоровођа Словенског пјевачког друштва у Бечу; у то време компоновао је популарне словеначке хорове, међу којима и Напреј заставе славе која је касније постала химна Словеније. Шездесетих година 19. века долази у Србију, настављајући свој рад као хоровођа Српског црквеног певачког друштва у Панчеву, а затим наслеђује Корнелија Станковића на челу Београдског певачког друштва. Компоновао је за хорове на српску патриотску поезију. Када је, 1868. године, основано Краљевско српско позориште (данашње Народно позориште), Даворин Јенко био је његов први диригент. Под утицајем српског музичког наслеђа, ствара музику за више од 80 позоришних комада, између осталих Ђидо, Сеоска лола, Потера, Врачара, Прибислав и Божана и неколико концертних увертира (Косово, Милан, Српкиња, Александар). Аутор је и музике за комад Маркова сабља, песника Јована Ђорђевића, који је изведен 1872. године поводом ступања на престо Милана Обреновића, у којем је први пут изведена и песма Боже правде, данашња српска химна.

Даворин Јенко је и композитор неких од најлепших староградских песама, које сви сматрају народним, између осталих Укор (‘Де си душо, ‘де си рано), на стихове Бранка Радичевића и Тијо ноћи на Змајеве стихове. Заслужан је и за долазак у Београд и ангажман Аугусте-Веле Нигринове, чувене глумице. Концертмајстор његовог оркестра био је Петар Крстић, композитор музике за Коштану, а виолончело је свирао песник Антун Густав Матош.

Јенко, представник музике романтизма у Србији, својим делом дао је печат читавом једном раздобљу; усавршио је класичан српски комад са певањем, подигао инструменталну музику на виши уметнички ниво, компоновао прву српску оперету (Врачара или Баба Хрка, праизведена 1882). Заједно са Станиславом Биничким сматра се утемељивачем српске опере. Био је члан Српског ученог друштва (данашње Српске академије наука и уметности), а за своје заслуге одликован је орденом Светог Саве.

Уметничка обрада марке: мр Марина Калезић, академски сликар.

Каталошке информације
9. новембар 2015.
Уметничка обрада  Марина Калезић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
672. 70,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 8 + вињета
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: 672. Заједничко издање Србија Словенија портрет Даворин Јенка.
Величина маракa: 30 x 37,5мм
Важе неограничено.

200 година бакрореза Свети Петар и Павле са изгледом Беле Цркве

(бакрорез на папиру, бојени, непознати бакрорезац, 1815)

Бела Црква основана је 1717. године у оквиру плана насељавања Баната и осигуравања границе од турских упада. Православни житељи просперитетног градића на граници тадашње аустријске империје су желели да бакрорезом, који је дело непознатог аутора, а урађеном према цртежу Павела Ђурковића или Арсенија Јакшића 1815. године, истакну своју добру уклопљеност у тадашње политичке и друштвене околности, али и да заштите своје конфесионално и национално јединство. Графичким листом овог бакрореза доминира правоугаоно поље са светитељима између којих је прочеље белоцркванског храма. Са леве и десне стране је крупном ћирилицом исписан текст који садржи кратко објашњење приказаног. У мањем правоугаонику, под ногама светитеља, приказана је панорама Беле Цркве са три дела насеља.

275 година бакрореза Манастир Студеница

( бакрорез на папиру, 1740, отисак из 1965, аутор Готфрид Дирст)

Када је 1740. године у бакарну плочу урезана представа Цркве Успења Богородице у Студеници, манастир је навршавао 550. годину постојања. О поручиоцу овог бакрореза, Николају Антонију Продановићу, осим имена уписаног испод приказа светиње, нису се сачували други подаци. Ни о аутору бакрореза, пештанском графичару Готфриду Дирсту, не зна се готово ништа. Оскудност података, међутим, не умањује значај ове графике, јер је Студеница први средњовековни споменик који се појавио као главни сиже у српској графичкој уметности. Централни део композиције заузима Црква Успења Богородице, задужбина и гробна црква оснивача српске државе и самог манастира, Стефана Немање.

275 година иконе Свети Димитрије

(темпера на дрвету, 1735-1740, аутор Христофор Жефаровић)

Икону Свети Димитрије насликао је, између 1735. и 1740, монах, јерођакон, сликар и графичар, Христофор Жефаровић (Дојран, крај XVII века – Москва, 1753),најсвестранији српски уметник прве половине XVIII века, који се потписивао као ,,илирико-расијански обшчиј зограф”.

Свети Димитрије, патрон градова Солуна и Сремске Митровице, заштитник руске области Сибир, насликан је на пропетом ватреном коњу, како пробада бугарског цара Калојана, који пада на травнату подлогу прекривену бокорима ситних цветова. Икона је пронађена у звонику Цркве Света три јерарха у Новом Саду (Алмашке). Икона и бакрорези се налазе у збирци Галерије Матице српске у Новом Саду.

Графичка обрада марака: Анамари Бањац, академски сликар.

Стручна сарадња: Милена Врбашки, музејски саветник, Галерија Матице српске, Нови Сад

Каталошке информације
18. новембар 2015.
Уметничка обрада    Анамари Бањац
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
673. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
674. 35,00 дин(вишебојна) 25,000
675. 70,00 дин(вишебојна) 25,000
Табак: 10
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: 673. Свети Петар и Павле са изгледом Беле цркве, 1815 година бакрорез на папиру, непознати аутор; 674. Манастир Студеница, бакрорез на папиру, 1740 , аутор Gotfrid Dirst; 675. Икона Св. Димитрије, темпера на дрвету, 1735-1740, аутор Христофор Жефаровић.
Величина марке 1 и 3: 30 x 37,5 мм
Величина марке 2: 37,5 x 30 мм
Важе неограничено.

Поред имена Србије на ватерполо карти света пише – шампиони света, победници Светске лиге, прваци Светског купа, најбољи на Медитерану, бронзани на студентском шампионату, на Олимпијским играма, златни у Европи. Где год да се окренемо – Србија, са одличним стручним штабом, феноменалним играчима, екипама које желе стално напред, публиком која их прати и ватерполо организацијом као ослонцем читаве приче.

Ватерполо је најтрофејнији спорт Србије. Бројни ватерполо радници, тренери и играчи, у светским оквирима, заузимају истакнуту позицију у историји овог спорта, још од времена када се почетком прошлог века ватерполо тек појавио на нашим просторима. Блистави успеси наше државе, у ватерполу, стварају највеће звезде овог спорта и репрезентације које остварују највећа признања на међународној сцени. Ватерполо репрезентацијa Србије (А селекција-сениори) бележи успехе током протекле деценије у континуитету великог рада и врхунских резултата, као победник на такмичењима: Светско првенство 2009, 2015; Европско првенство 2012, 2014; Светска лига 2006, 2007, 2008, 2010, 2011, 2013, 2014, 2015; Светски Куп 2010, 2014.

У Казању су у освајању медаље учествовали следећи играчи и чланови стручног штаба: Гојко Пијетловић (Орадеа), Душан Мандић (Про Реко), Живко Гоцић (Солнок), Сава Ранђеловић (Бреша), Милош Ћук (Егер), Душко Пијетловић (Про Реко), Слободан Никић (Галатасарај), Милан Алексић (Солнок), Никола Јакшић (Партизан Рајфајзен), Филип Филиповић (Про Реко), Андрија Прлаиновић (Про Реко), Стефан Митровић (Сол-нок), Бранислав Митровић (Егер), са стручним штабом који чине: Дејан Савић (селектор), Урош Стевановић, Жарко Петровић (тренери), Стефан Ћирић (тренер, сниматељ) Владимир Павловић (кондициони пливачки тренер), Александар Јаник (кондициони тренер за рад у теретани), др Владмир Хархаји (лекар), Владимир Радовић и Марко Јовић (тим менаџери), Владимир Вујасиновић (саветник), Горан Чанко-вић (тим лидер) и Дејан Стевовић (портпарол).

Графичка обрада марке: Јакша Влаховић, академски графичар.

Стручна сарадња: Ватерполо савез Србије.

Каталошке информације
24. новембар 2015.
Уметничка обрада   Јакша Влаховић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
676. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 8 + вињета
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: 676. Прваци света у ватерполу Казањ 2015, репрезентација Србије са пехаром.
Величина маракa: 37,5 x 30мм
Важе неограничено.

На Европском првенстцу за кошаркашице, одржаном од 11. до 28. јуна у Мађарској и Румунији, кошаркашице Србије освојиле су златну медаљу.

Репрезентативке Србије стартовале су у групној фази турнира тријумфом над кошаркашицама Летоније, убедљивом победом над Хрватском и Великом Британијом и поразом од Русије. У другој фази такмичења сусреле су се са репрезентативкама Словачке, Шпаније и Литваније и након тријумфа против Словакиња и пораза од Шпаније и Литваније, у четртфиналу су победиле репрезентацију Турске.

Битку за финале избориле су победом у полуфиналном мечу против Белорусије, а тријумфом над репрезентацијом Француске у финалном мечу, резултатом 76:68, наше кошаркашице оствариле су највећи успех у историји српске женске кошарке, и истовремено директно обезбедиле пласман на Олимпијске игре у Рио де Жанеиру 2016. године.

За најкориснију играчицу турнира проглашена је Ана Дабовић, а место у идеалној петорки турнира припало је и Соњи Петровић.

Златну медаљу на Европском првенству у кошарци за жене освојиле су: Јелена Миловановић (крилни центар), Тамара Радочај (плеј), Кристина Топузовић (крило), Невена Јовановић (бек), Данијел Пејџ (крилни центар), Тијана Ајдуковић (центар), Саша Чађо (бек), Сара Крњић (центар), Милица Дабовић (бек), Дајана Бутулија (бек), Ана Дабовић (бек) и Соња Петровић (крилни центар), предвођене селекторком Марином Маљковић и стручним штабом који чине: Драган Ратковић, Бојан Јанковић, Милош Пађен и Милош Павловић (помоћни тренери), Богдан Буљ (скаут), Милош Петковић (скаут), Ђорђе Јелић (лекар), Бранко Стојнић (физиотерапеут), Марко Салатић (физиотерапеут) и Јадранка Тркуља (тим менаџер).

Графичка обрада марке: Јакша Влаховић, академски графичар.

Стручна сарадња: Кошаркашки савез Србије.

Каталошке информације
27. новембар 2015.
Уметничка обрада   Јакша Влаховић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
677. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 8 + вињета
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: 677. Прваци Европе у кошарци за жене 2015, репрезентација Србије са пехаром.
Величина маракa: 37,5 x 30мм
Важе неограничено.

Одлуком о одређивању Дана Војске Србије и других војних празника („Службени војни лист“, број 21/15) за Дан Војске Србије одређен је 23. април, у знак сећања на дан када је 1815. године, на Цвети, донета одлука о почетку Другог српског устанка за ослобођење Србије од Отоманске империје.

Овај датум представља историјску прекретницу која је довела до стварања савремене српске државе и омогућила стварање ефикасне и модерне српске војске. Такође, поред почетка модернизације друштва угледањем на европске примере и стварања државе и војске, као једна од позитивних последица Другог српског устанка је и аграрна реформа, која се огледала у деоби спахијске земље сељацима.

Други српски устанак, као сложен војнодипломатски и државотворни процес, симболички је покренут на Цвети по старом, односно 23. априла 1815. године по новом календару. Војне, дипломатске и политичке активности устаника довеле су до тога да се Србија ослободи врховне турске власти, ствoри стајаћу војску и установи Гарду од младића „по стасу и угледу“ из најбољих сеоских кућа.

Народна скупштина је озваничила назив „солдати“, уважавајући чињеницу да је стварање стајаће војске, најпре од „уписника“, а касније од „солдата“, прошло неопажено од Порте. Уводе се и први регрути. Стајаћа војска живела је у касарнама и примала плату. Установљене су униформе односно „мундири“. Ове прве формације српске регуларне војске биле су уређене по угледу на аустријску војску, што је потврда да су се и у том периоду користила искуства страних армија.

Други српски устанак је управо онај сплет догађаја вођених вером у ослобођење Србије употребом постојећих војних ефектива и организације војске, који је довео до коначног ослобођења и признавања модерне Србије, као државе са пуним ингеренцијама и међународно-правним субјективитетом на Берлинском конгресу 1878. године.

Мотиви на марки: Милош Обреновић, рад сликара Всеволода Гуљевича и орден Милоша Великог III степена Марка Лазаревића. Мотив на коверти: Књаз Милош Обреновић, аутор Анастас Јовановић.

Графичка обрада марке: Радомир Бојанић, академски сликар и Јакша Влаховић, академски графичар.

Стручна сарадња: Министарство одбране Републике Србије, Управа за традицију, стандард и ветеране.

Каталошке информације
2. децембар 2015.
Уметничка обрада    Јакша Влаховић и Радомир Бојанић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
678. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 25
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт:  678. Милош Обреновић, рад сликара Vsevoloda Guljeviča и орден Милоша Велоког III степена Марка Лазаревића.
Величина маракa: 30 x 37,5мм
Важе неограничено.

Пре 150 година, житељи Крушевца и околине успели су да реализују своју визију о отварању прве гимназије на овим просторима. У то време Србија је имала свега три ги-мназије и једну богословију. Том сазвежђу, 9. јуна 1865. придружила се и Крушевачка гимназија. У почетку, била је то полугимназија која је 1873. добила трећи, а наредне године и четврти разред. Као нижа гимназија радила је до 1888. када добија пети, а сваке наредне године још по један нови разред. Школске 1891/92. она постаје потпуна гимназија.

Значајна година у развоју ове школе је и 1898. када се државним указом укида њено финансирање из буџета, али је становници града и околине спасавају од затварања, претворивши је, сопственим средствима, све до 1902. године, у приватну гимназију.

Током свог развоја, Гимназија се суочавала са мањим и већим искушењима. Мањим би се могле сматрати тадашње предрасуде о школовању женске деце, које су неретко утицале на одлуке о упису ученица у гимназију. Како им је школовање било дозвољено само у нижим разредима, извесно решење ове неправде представљало је отварање приватне Више женске школе 1905. године која је 1913, неминовно, припојена Гимназији. На жалост, права искушења опстајању Гимназије представљали су историјски догађаји. У време Балканског рата Гимназија је претворена у болницу, док за време Првог светског рата углавном није радила. Други светски рат учинио је да њена примарна намена буде касарна, док се настава одвијала нередовно и импровизовано. Гимназија је делимично променила рухо и у периоду од 1977. до 1990. године када је радила као Образовни центар „Боса Цветић“.

Колико су Крушевљани од почетка били свесни значаја ове школе за развој свог краја, сведочи и њихова предузимљивост у обезбеђивању одговарајуће зграде коју су направили сопственим прилозима те 1865. Деценијама касније, 1908. године проширили су је дозидавши на постојећи објекат два бочна крила. Када су потребе обављања наставе постале захтевније, што због броја ђака, што због зова времена Крушевљани, уз помоћ надлежног министарства, успевају да саграде нову зграду и да у њу уселе школу 1938. године. Гимназија је све ове године умела да врати пружено поверење, утичући знањем, духом и визионарством на напредак крушевачког краја.

Данас је она модерна школа, са четири различита смера и преко 1000 ђака, увек спремна за изазове на пољу науке, уметности и друштвеног ангажмана. У оном, некада малобројном сазвежђу сличних школа у Србији, уме да заблиста на начин који гарантује трајање.

Графичка обрада марке: Јакша Влаховић, академски графичар.

Стручна сарадња: Крушевачка гимназија.

Каталошке информације
3. децембар 2015.
Уметничка обрада    Јакша Влаховић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
 679. 23,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак:  8 + вињета
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт:  679. Зграда Крушевачке гимназије.
Величина маракa: 37,5 x 37,5мм
Важе неограничено.

Флора Сендс (Недер Поплтон, Јоркшир, 22. јануар 1876 – Сафок, 24. новембар 1956) је била једина жена официр српске војске за време Првог светског рата и једина жена из Велике Британије у активној војној служби.

Kада је рат почео, добровољно се пријавила као болничарка у Амбуланти Светог Јована, са којом је дошла у Србију августа 1914. У Крагујевцу се придружује Црвеном крсту Србије и ради као болничарка у Другој пешадијској дивизији Српске војске. Током повлачења српске војске преко Албаније, Флора Сендс је званично регрутована као војник, чиме је постала прва странкиња у активној служби у тадашњој српској војсци.

Заједно са Милунком Савић била је припадница „Гвозденог пука“. 1916. тешко је рањена од непријатељске гранате на положајима у близини Битоља. Регент Александар одликовао ју је највишим војним одликовањем – Карађорђевом звездом са мачевима и унапређена је у чин наредника. Заједно са Евелином Хаверфилд основала је Српски потпорни фонд. После рата, демобилисана је из активне службе у Српској војсци у чину капетана и наставила је да живи у Србији. Умрла је 1956. године.

Др Кетрин Стјуарт Макфејл (Глазгов, 1887 – Сент Ендрјуз, 1974). У Глазгову је дипломирала медицину. У јануару 1915. са Болницом шкотских жена долази у Србију, у Крагујевац, а затим прелази у Београд где је радила на Инфективном одељењу Војне болнице са оболелима од тифуса, а и сама Кетрин Макфејл је тада оболела. Након опоравка, већ у пролеће 1916. године враћа се хуманитарном раду и у Француској ради у болницама у којима се лече и српски војници.

После рата остаје у Србији и 1921. године у Београду оснива прву дечју болницу у нашој земљи, Енглеско-српску болницу. 1934. у Сремској Каменици оснива енглеско-југословенску дечју болницу за лечење туберкулозе костију и зглобова, коју је водила до септембра 1947. године. Др Макфејл одликована је Орденом Св. Саве V и IV степена, а за рад у пoслератном Београду добила је Орден Св. Саве III степена. Добила је и једно од највећих британских одликовања – Орден Британске империје.

Елси Инглис (Наинитал, 16. август 1864 – Њукасл, 26. новембар 1917) је била шкотска лекарка и прва жена која је добила највише српско одликовање – Орден белог орла. Одликована је и Орденом Светог Саве.

По избијању Првог светског рата оснива организацију „Болница шкотских жена”. Почетком 1915. године одлази у Србију и оснива прву ратну болницу. Приликом повлачења српске војске, Елси Инглис одбија да остави опрему болнице и повуче се заједно са војском, па новембра 1915. бива заробљена у Крушевцу, а потом бива репатрирана. Умрла је и сахрањена у Шкотској, а њеној сахрани присуствовали су представници британске и српске краљевске породице. Својим ангажовањем, изузетном радном етиком и личним ентузијазмом, показала је редак пример хуманости у најтежим временима и подстакла долазак у Србију многих других болничарки, којих је у Србији 1915. било више од шест стотина.

Др Изабел Галовеј Хатон (1887 – 1960) У Први светски рат добровољно је ушла 1915. године као припадник Болнице шкотских жена, психијатар. Њена јединица је основала болницу под шаторима у месту Троа у Француској из које је, новембра 1915. Изабел пребачена у Гевгелију, одакле се убрзо повукла у Солун, на Солунски фронт. У лето 1918. именована је за главног болничког официра и прекомандована у Врање. Дошла је са још 11 лекара и 40 медицинских сестара и радила на лечењу војника и цивилног становништва у граду у којем су у то време харали пегави тифус и шпанска грозница. У Врању је остала до октобра 1919. и помогла је у оснивању локалне цивилне болнице за коју је оставила опрему и хируршке инструменте. Свој ратни ангажман је завршила на командној позицији у јединици стационираној у Београду 1920. године.

За своје заслуге одликована је Орденом белог орла, а средња медицинска школа у Врању носи њено име.

Евелина Хаверфилд (Инверлохи Касл, Кингјуси, Шкотска, 9. август 1867 – Бајина Башта, 21. март 1920.), била је истакнута активисткиња за права жена. У Србију је дошла 1915. године. Са др Елси Инглис и осталим чланицама Болнице шкотских жена у Крушевцу је, заједно са рањеницима, билa заробљена од окупатора.

Након репатријације 1916. учествовала је у организовању Српског потпорног фонда (Serbian Relief Fund). У пролеће 1917, гђа Хаверфилд се удружује са још три ратне ветеранке, Флором Сендс, Емили Симондс и Аном Мекглејд и оснива Кухиње Сендс-Хаверфилд, које су радиле на Солунском фронту.

По ослобођењу је у Бајиној Башти подигла Дом за ратну сирочад и помогла смештај за оболеле од туберкулозе. Преминула је од упале плућа и сахрањена је у порти цркве у Бајиној Башти где је, њој у спомен 1930. отворен „Дом – Болница Евелине Хаверфилд”, а у црквеној згради нешто касније и „Дом Евелине Хаверфилд”.

Евелина Хаверфилд је одликована највишим српским одликовањима: Орденом Светог Саве (IV и V реда) и постхумно Орденом Белог орла са мачевима.

Др Елизабет Рос (Лондон, 14. фебруар 1878 – Крагујевац, 14. фебруар 1915), лекарка шкотског порекла, почетком 1915. је као добровољац дошла у Србију, у Крагујевац, да лечи тешко оболеле од тифуса.

Једна је од првих жена са дипломом лекара у Великој Британији, која је као добровољац дошла у Србију. Најпре је отишла у Ниш, па у Крагујевац, кога су, због тифуса који је харао, називали Мртвим градом. У Првој резервној војној болници у Крагујевцу у време њеног доласка било је око 200 болесника, а сви лекари и болничарке су или умрли, или лежали међу пацијентима. Како је и др Рос оболела од тифуса, радила је сама у тешким условима. Почетком јануара 1915. у Крагујевац је стигла и прва јединица Болнице шкотских жена (Scottish Women’s Hospital), па је особље Болнице шкотских сестара притекло у помоћ својој земљакињи. После 13 дана борбе са тифусном грозницом др Елизабет Рос умрла је 14. фебруара 1915, на свој 37. рођендан. Сахрањена је на гробљу у Крагујевцу, уз највише војне почасти.

Каталошке информације
8. децебар 2015.
Уметничка обрада    Марина Калезић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
683. 23,00 дин (вишебојна) 10.000
684. 23,00 дин (вишебојна) 10.000
685. 23,00 дин (вишебојна) 10.000
686. 23,00 дин (вишебојна) 10.000
687. 23,00 дин (вишебојна) 10.000
688. 23,00 дин (вишебојна) 10.000
Табак: карнет
На ковертима са жигом ПД (FDCх2)
Нацрт: 683. Портрет Flore Sends, 1876-1956; 684. Портрет dr Ketrin Stjuart Makfejl, 1887-1974; 685. Портрет Izabel Galovej Haton, 1887-1960; 686. Портрет Elsi Inglis; 687. Портрет Eveline Haverfild, 1867-1920; 688. Портрет dr Elizabet Ros, 1878-1915.
Величина марака : 34,8 x 35 мм
Величина корице карнета: 270 x 100 мм (обрезане-отворене)
Величина табака у карнету: 128,4 x 94 мм (обрезан)
Важе неограничено.

100 година од објављивања поштанске марке „Краљ Петар на бојишту 1914. године”.

Поштанска марка „Краљ Петар на бојишту 1914. године” објављена је 1915. године, у знак сећања на победу српске војске у борбама вођеним са аустроугарском војском у јесен 1914. године. Када је, 17. новембра 1914. године, српске војнике на бојишту посетио краљ Петар Први, тадашња српска влада одлучила је да у част овог догађаја изда поштанску марку. Нацрт за марку израђен је према снимку ратног фотографа Самсона Чернова који је начињен на бојном пољу на Гаревици код села Даросава (Колубарски срез). На слици су краљ Петар, војвода Степа Степановић, краљевић Ђорђе и краљев ађутант, потпуковник Кнежевић. Снимак Чернова добио је велики публицитет – био је прво објављен у француском листу „Илустрасион” (L’Illustration), а потом и на ратној разгледници француског издања.

Поштанска марка „Краљ Петар на бојишту 1914. године” прва је српска марка на којој портрет владара није представљен као класичан портрет до појаса. Ова марка јединствена је у свету и због тога што је краљ Петар Карађорђевић тада био једини владар који је имао фотографију са прве линије фронта.

На поштанској марки, горе десно се налази натпис „СРБИЈА”, а доле „Краљ Петар на бојишту 1914. године.” Гравирање и израда клишеа за штампање марака обављени су у Паризу, а марке, у седам различитих вредности (5, 10, 15, 20, 25, 30 и 50 пара), штампане су у Државној маркарници у Нишу, тек почетком октобра 1915. године, услед отежаних комуникација због ратних прилика.

Марке су из Државне маркарнице потом пребачене у централни Депо марака који се налазио у Крушевцу, ради дистрибуције. Због слабог поштанског промета, марке су биле послате само поштама у Горњем Милановцу, Рибарској Бањи, Подујеву и Кривој Паланци, а када је наступила офанзива аустро-угарске и немачке војске, поште и Депо поштанских марака у Крушевцу су евакуисане. У Приштини је пошта, почетком новембра, издавала ове марке грађанству, ради употребе уместо ситног новца, а то се поновило и у Призрену, у који је Депо пребачен. У Пећи су, пред почетак повлачења српске војске преко Албаније, крајем новембра 1915. године, ове поштанске марке уништене – спаљене.

Уметничка обрада марке: Јакша Влаховић, академски графичар.

Стручна сарадња: Љиљана Ђорђевић, кустос ПТТ музеја у Београду.

Каталошке информације
10. децембар 2015.
Уметничка обрада    Јакша Влаховић
Вишебојни офсет ЗИН Београд; з.ч. 13 1/4
689. 23,00 дин (вишебојна) 45.000
Табак:  25
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт:  689. Прослава јубилеја поштанске марке „Краљ Петар на бојишту 1914 године”
Величина маракa: 37,5 x 37,5мм
Важе неограничено.