Опис
ПРИЈАТЕЉИ СРБИЈЕ
Овом емисијом пригодних марака указујемо поштовање и захвалност државама Европе са којима Србија негује дубоке пријатељске односе засноване на узајамном поверењу и подршци. Мотиви на маркама приказују само један пример богатог културно – историјског наслеђа нашег и пријатељских народа, оличен у народним ношњама које сведоче о очувању традиције и подвлаче блискост која нас повезује и спаја са нашим пријатељима.
Пријатељи Србије – Грчка
Женска народна ношња са Крфа, Јонска острва, почетак XX века
Свадбена и свечана ношња са Крфа као доње рубље укључује бели стезник и „rokéto”, подсукњу од финог калико платна. Сукња, „velesi” или „ambito”, израђена је од плавог тафта са златним везом на порубу. Груди су прекривене „boustína” (белим уметком), а струк се стеже са „hrizózoni” или „hrizokímero” (златним појасом), преко кога се носи кратак прслук без рукава, „zipouni”, који се копча са „fioúmbes”(златним копчама). Горња јакна са рукавима („pesselí” или „krémezo”) израђена је од тамноцрвеног сомота, украшена златним везом. Младина кецеља израђена је од белог тила и у потпуности је извезена разнобојном вуном, и украшена малим машнама и розетама од трака у боји. Оглавље („yiádema” или „stólos”) девојка носи први пут на дан свог венчања, након чега наставља да га носи током целог живота. Стару фризуру заменио је „torkós”, који се обликује од четири дугачка црна прамена косе („boumbária”) повезана црвеним тракама („staftádes”). Украшен је цвећем, огледалцима, танким металним спиралама, перјем, пауновим перјем и уштирканом „bólia” (врстом вела). Минђуше су „verges” и „kambánes”, а око врата је ланац причвршћен за филигрански брош на грудима који се зове „ílios” (сунце). Она има још три златна броша различитих величина и златни крст са круном.
Колекција Фондације Василис Папантониу, Нафплион.
Женска ношња, Власина, југоисточна Србија, XIX век
Тзв. „шопска ношњa” распрострањенa је у крајевима југоисточне Србије, а њен садржај и изглед показује значајну индивидуалност у укупном корпусу српских народних ношњи. Поједини елементи ношње намењене за младу, као што су дугачка непросечена хаљина без рукава, „мановил”, кошуља „аленица” и капа „каица”, специфичне израде и доминатно црвене боје, својим архаичним, старословенским пореклом и данас заокупљају пажњу музејских стручњака и етнолога.
Стручна сарадња на издању: Амбасада Грчке у Београду; Фондација Василис Папантониу, Нафплио, Грчка – Ангелики Румелиоти, шеф Колекционарског одељења.
Пријатељи Србије – Словачка
Одећа младе из Кракована, Трнавски крај, Словачка Република, прва половина XX века
Краковани припадају Трнавском крају и типични су представници традиционалне одеће западне Словачке. Карактеристично за традиционалну народну одећу из Кракована јесте да је веома богато украшена разним врстама веза, уз коришћење жуто-наранџастог, црвеног, жутог и златног конца. У декорацији женске одеће доминира чипка на бобине (шпулице) са геометријским узорком, која је 2022. године уписана на Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа Словачке.
Традиционална народна одећа приказана на издању власништво је Даниеле Писцове.
Женска ношња, Рашка
Српска женска ношња из Рашког краја, израђена је углавном од вуне и конопљаног платна (ређе од памука и лана) и бојена природним биљним бојама. Састоји се од везене конопљане кошуље и вунене сукње, са шареном вуненом прегачом преко које се опасивала тканица. Преко свега облачен је „зубун” – један од најстаријих одевних елемената на јужнобалканском простору, без рукава, просечен спреда, дужине од средине бутина до испод колена. Израђиван је углавном од белог ваљаног сукна и раскошно украшаван разнобојним везом, вуненим гајтанима и концем. Коришћена је најчешће геометријска и стилизована вегетабилна орнаментика.
Сви делови одеће израђивани су и украшавани ручно, у домаћој радиности.
Стручна сарадња на издању: Амбасада Словачке Републике у Београду, Словачки центар за нематеријално културно наслеђе државног Словачког народно-уметничког колектива, државна организација коју је основало Министарство културе Словачке Републике.
Пријатељи Србије – Кипар
Традиционална ношња са Кипра
Кипарска народна ношња одликује се једноставношћу и релативном униформношћу, са регионалним варијацијама у украсу, комбинацији појединачних одевних предмета и употреби боја. Четири традиционална типа ношње – урбани, планински, Карпасија и Пафос, израђивани су од вуне, лана, памука или свиле, често ручно ткани, обогаћивани везом или штампаним шарама.
Женску одећу обично чине унутрашња и спољашња марама за главу, памучна кошуља широких рукава, преко које се носи дугачка „сагија” од тканог памука, отворена спреда, са прорезима са стране и уским црним рукавима. Преко сагије жене су носиле белу памучну тунику („туплети”) или кратки огртач широких рукава („сарка”). Обућу су чиниле кожне чизме до колена („подине”) са петом, или равне, плитке ципеле. Одећу је комплетирао везени појас на куковима и накит који је украшавао груди, врат и руке.
Женска ношња, околина Ниша, Србија, XIX век
Женска ношња из околине Ниша, настала је у периоду средине XIX века, са још видљивим утицајима одевних стилова високих друштвених слојева средњовековне Србије. Бројним миграционим кретањима српског народа према северним и западним крајевима овај тип ношње раширио се и адаптирао на различите локалне традиције и начинe израде одевних целина. Главни елементи су: дугачки отворени хаљетак, „зубун” или „ћурдија”, велика заступљеност златне срмене нити у украшавању, као што је на „прегачи” и специфично оглавље „ручник” преко посебно увијене фризуре „трвељи”, што овој ношњи даје јединствена ликовна својства у контексту српске историје и културе.
Стручна сарадња на издању: Амбасада Републике Кипар у Београду; др Харалампос Чоцакоглу, Музеј народне уметности Кипра, Друштва за кипарске студијe.
Пријатељи Србије – Шпанија
Ношња младе, Лагартера, провинција Толедо, Кастиља–Ла Манћа, XVI–XVII век
У срцу Кастиље Ла Манће сачуван је један од најимпресивнијих и најсложенијих одевних предмета – невестинска ношња, за коју се везује прича о вековима веза, израђеног са стрпљењем, преданошћу и високом уметничком и симболичком вредношћу. Ова ношња потиче из 16. и 17. века, када је Лагартера већ била позната по својој текстилној индустрији. Временом, овај невероватно богат вез постао је елемент колективног идентитета, опстајући до данашњих дана као културни симбол који се може видети на фестивалима, у музејима, штампи и фотографским записима.
Ношња младе са капом перјаницом, Рашка, југозападна Србија, XIX век
Богата невестинска одећа састојала се из дугачке платнене кошуље, јелека, сукненог зубуна, ткане вунене прегаче и појаса. Сви делови одеће израђивали су се и украшавали ручно, од домаћих материјала, у домаћој радиности. Најупечатљивији елемент младиног одела је капа, која је имала снажну симболичку улогу јер је невесту, према веровању, штитила од злих сила и урока. Била је богато украшена перлама, звончићима, дугмадима, огледалима, додацима од коњске длаке. Веровало се да је млада најрањивија на дан свог венчања па је, ношењем капе која је, док се невеста кретала, производила звук, терала демоне. Овакву капу невеста није носила само на дан венчања већ и касније, све до рођења првог детета.
Стручна сарадња на издању: Амбасада Шпаније у Београду.
Пријатељи Србије – Румунија
Традиционална ношња из подручја Бистрице, Румунија
Ношња из подручја Бистрице јасно се разликује од ношње у суседним крајевима, како по елементима, тако и по томе како се мењала кроз време, при чему је свака заједница имала добро дефинисан кодекс одевања, у складу са друштвеним и брачним статусом.
Невеста из Бистрице носи шарену ношњу са разним украсима, која се састоји од кошуље од домаћег платна, украшенe изнад лакта везом од разнобојних стаклених перлица, с наборима око врата.
Мушка ношња састоји се од равне кошуље, сашивене од домаћег памучног платна, украшене око овратника, спреда и по рукавима, везом од вишебојних перлица са мотивима биљака.
Женска ношња са сукненим гуњићем и сребрним копчама пафтама, Врањска Пчиња, јужна Србија, крај XIX века
Специфичне форме појединих одевних елемената као што је сукња отвореног типа, тзв: „фута” и велика употреба смеђег вуненог сукна „клашње”, као одраз привређивања, доминантно сточарства у овим крајевима карактеристични су елементи српске народне ношње централнобалканског типа. Налазимо их у две различите варијанте, у овисности од дужине и отворености с предње стране, од Косова и Метохије, Македоније, Поморавља, преко Ресаве и Сврљига све до тимочких крајева у североисточној Србији.
Стручна сарадња на издању: др Вирџил Стефан Ницулеску – директор Народног музеја румунског сељака; Амбасада Републике Румуније у Београду, Влад Ницоара.
Стручна сарадња на комплетном издању (мотиви из Србије): Етнографски музеј, Београд, др Татјана Микулић, музејски саветник; Вјера Медић, музејски саветник; Иван Максимовић, кустос. Вук Ненезић, фотограф.
Уметничка реализација издања: Мирослав Николић, Надежда Скочајић, академски графичар.
