Опис
200 година од рођења Беджиха Сметане
Беджих Сметана (чеш. Bedřich Smetana; Литомишл, 2. март 1824 – Праг, 12. мај 1884), чешки композитор и диригент, творац чешке националне опере и мајстор симфонијске поеме. Његов композиторски рад значајно је обликовао чешку националну музику. Био је пионир у интеграцији елемената народног фолклора у класичну музику, а његов ауторски рад представља спону између романтизма и модернизма. Сметанина музика је емотивна и динамична, често је користио богате хармоније и колористичке ефекте.
Једно од његових најпознатијих дела је опера „Продана невеста”, која је постала симбол чешке културе и идентитета. Ова опера, која се темељи на фолклору, обухвата теме љубави, поштовања и традиције. Сметана је, користећи народне мелодије и ритмове, допринео стварању јединственог музичког језика који одражава чешки дух, афирмишући тако културу свог народа.
Беджих Сметана аутор је и симфонијске музике, међу којом се истиче циклус симфонијских поема „Моја домовина”. Ово музичко дело, које за тему има природне лепоте и историјске догађаје Чешке, одише његовом љубављу према домовини. Свака поема из циклуса, међу којима је данас најпознатија и најпопуларнија „Влтава”, доноси посебну атмосферу и причу.
Беджих Сметана се данас сматра једним од најважнијих чешких композитора, а његова дела се изводе широм света. Његова способност да споји лична осећања са народном традицијом и националним идентитетом оставила је дубок траг у музици, која и даље инспирише генерације музичара и слушалаца.
150 година од рођења Винстона Черчила
Винстон Черчил (Sir Winston Leonard Spencer Churchill; Вудсток, 30. новембар 1874 – Лондон, 24. јануар 1965), био је британски државник, ратни премијер Уједињеног Краљевства у Другом светском рату, један од креатора глобалног поретка у новијој историји човечанства и једна од најзначајнијих историјских личности 20. века. Осим многобројних државничких функција које је обављао, још од младих дана био је и талентован и успешан уметник. Уметност је за Черчила била средство за постизање унутрашњег мира и бег од стварности, посебно током турбулентних периода у његовом политичком животу. Страст према сликању открио је у младости, а озбиљније му се посветио након Првог светског рата. Његов стил је био инспирисан импресионизмом, а често је сликао пејзаже, вртове и сцене из природе, користећи богате боје и изражајне потезе четкице.
Черчилов изузетно плодан литерарни опус чине дела из области историје, биографских и аутобиографских дела, али и један љубавни роман и најмање два филмска сценарија. Написао је биографију свог оца, „Лорд Рандолф Черчил” (1906), као и биографију породичног претка под називом „Малборо: његов живот и време” (1933–1938). Објавио је аутобиографске радове из времена британских царских ратова у Индији, Судану и Јужној Африци. Иако није био академски историчар, написао је нека од најпознатијих, уједно и најобимнијих дела из наративне историје – „Светска криза”, шест томова објављених између 1923. и 1931, „Други светски рат”, шест томова објављених од 1948. до 1953. и „Историја људи који говоре енглески”, четири тома објављена између 1956. и 1958. Нобелову награду за књижевност добио је 1953. године за дело „Други светски рат”.
Више од 500 ликовних дела и преко 40 литерарних наслова чине уметничку оставштину Винстона Черчила која допуњује његову политичку величину, остављајући његов трајан печат у политичкој и уметничкој историји човечанства 20. века.
100 година од рођења Ефраима Кишона
Ефраим Кишон (хебр. אפרים קישון; Ephraim Kishon, Будимпешта, 23. август 1924 – Апенцел, 29. јануар 2005) био је израелски сатиричар, драматург, сценариста и филмски редитељ. Рођен је као Ференц Хофман. Студирао је ликовну уметност, сликарство и скулптуру. Писањем је почео да се бави још током студија, развијајући специфичан стваралачки стил који се може описати као „хумор у служби истине”. Преживео је Холокауст што је дубоко утицало на његову перспективу и стваралаштво. Емигрирао је у Израел 1949. године. Његов специфичан хумор, који је комбиновао иронију, сарказам и духовитост, представљао је оштру критику људске глупости и друштвених аномалија, али је често осликавао и борбу и изазове са којима се суочавала нова израелска нација. Дела Ефраима Кишона инспирисана су свакодневним животом, а његови ликови представљају разне аспекте израелског друштва. Ефраим Кишон писао је романе, кратке приче, драме и филмске сценарије, а његове сатиричне и циничне анализе друштвених феномена учиниле су га једним од најомиљенијих писаца у Израелу, али и широм света.
Међу најпознатија његова дела спадају „Код куће је најгоре”, „Није фер, Давиде”, „Mein Katt – Мој чешаљ”, „Благо оном ко верује”, „Кита боли море”, „Лисац у кокошињцу”, „Нема нафте, Мојсије” и бројне друге којима је, кроз хумор и сатиру, критички осветлио озбиљне животне теме дајући изузетан допринос израелској и светској култури и књижевности.
100 година од рођења Ненада Бриксија
Ненад Брикси (Ненад Бриxy; 4. мај 1924, Вараждинске Топлице – 17. август 1984, Загреб) био је хрватски новинар, романописац и комедиограф, покретач и уредник многих часописа у послератној Југославији. Уређивао је „Вараждинске вијести” (1945 – 1947), ријечки „Нови лист”, (1947 – 1954), „Народни лист” у Загребу (1955), Глобус (1956). Био је главни и одговорни уредник листа „Плави вјесник” (1960 – 1967), а потом и уредник забавних садржаја у загребачком „Вјеснику” (1967 – 1974), али је због проблема са здрављем отишао у превремену пензију.
Брикси је био и успешан аутор новела, цртица, хуморески и путописа и објављивао запажене романе под псеуднимом Тимоти Тачер, од којих је најпознатији и најуспешнији „Мртвацима улаз забрањен”, преведен на пет језика, објављен у десетак издања и снимљен у две различите филмске верзије.
Ипак, Ненад Брикси остаће у друштвеној историји бивше Југославије забележен као уредник и преводилац италијанског стрипа „Алан Форд”, чији су бриљантни и иронични преводи, изузетно успешно локализовани, допринели да „Алан Форд” стекне митску популарност и култни статус на српскохрватском говорном подручју.
Оригиналне доскочице које је Брикси „компоновао” уносиле су у стрип свежину, чинећи га интегралним, готово оригиналним делом домаће популарне и алтернативне културе: „Боље нешто од нечега него ништа ни од чега”, „Тко спава, није будан”, „Ако каниш побиједити, не смијеш изгубити”, „Боље живјети сто година као милијунаш, него тједан дана у биједи” и друге, биле су максиме уз које су одрастале генерације рођене у послератној Југославији.
Ненад Брикси је написао и бројна друга дела, међу њима књигу репортажа „Раме уз раме”, роман „И тако даље” и радиокомедију „Миран живот”, као и серијал романа о детективу Тимотију Тачеру.
Уметничка реализација издања: Јакша Влаховић, академски графичар
