Опис
200 година од рођења Ђуре Даничића
Ђурa Даничић (6. април 1825 – 17. новембар 1882), српски филолог, члан Друштва српске словесности и Српског ученог друштва, обележио је српску науку о језику друге половине XIX столећа. Агилни поборник реформе Вука Караџића, својим радом и делом дао је немерљив допринос конституисању српског књижевног језика, описавши и прописавши његов морфолошки, синтаксички и акценатски систем. Објавио је Малу српску граматику и Облике српскога језика. Сарађивао је с Вуком на другом издању Српског рјечника, у којем је захваљујући њему доследно спроведено обележавање четвороакценатског система, а написао је и више студија о српским акцентима. У делу Српска синтакса Даничић је темељно описао падежни систем српског језика. За кодификацију вуковског типа књижевног језика велики значај имају и његови преводи, од којих је најпознатији превод Старог завета.
Даничић се предано бавио проучавањем српске језичке и књижевне баштине и лексикографским радом. Књига Историја облика српскога или хрватскога језика до свршетка XVII вијека до данас је непревазиђена. Саставио је Рјечник из књижевних старина српских, први историјски речник српскога језика. Био је иницијатор и први уредник Рјечника хрватскога или српскога језика ЈАЗУ. Издавао је старе српске рукописне споменике.
Свестран и неуморан истраживач у области синхроније и дијахроније српског језика и утемељивач више научних дисциплина у српској филологији, Даничић је својим делом оставио неизбрисив траг у историји наше науке и културе.
Стручна сарадња на издању: Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности.
150 година од рођења Милеве Марић Ајнштајн
Милева Марић Ајнштајн (Тител 1875 – Цирих 1948), математичарка и физичарка, научна сарадница и супруга нобеловца Алберта Ајнштајна.
Након завршене основне школе у Руми, у жељи да стекне гимназијско образовање које је тада било тешко доступно женској деци, Милева наставља своје школовање у Новом Саду, Сремској Митровици, Шапцу и Загребу. Као једна од ретких Српкиња које су се одважиле да крену путем универзитетског образовања, 1896. године одлази у Цирих где на Државној политехничкој школи уписује студије физике и математике. Овде упознаје Алберта Ајнштајна са којим започиње научну сарадња и емотивну везу, а која је 1903. године озваничена браком. У нардним годинама наставила је да пружа свесрдну научну подршку свом супругу чија каријера муњевито напредује. Посебно се истиче 1905. година („Година чуда“) када је Алберт објавио револуционарне радове из области физике. На жалост, Милева није потписана као сарадница у овим радовима што је сврстава у ред научница које су трпеле велику неправду остајући анонимне и у сенци својих партнера. До разлаза између брачног пара Ајнштајн долази 1914. године, када Милева отпочиње самосталан живот са синовима Ханс Албертом и Едуардом. Била је потпуно посвећена одгајању, образовању и васпитању своје деце борећи се и даље са друштвеним предрасудама и бројним животним изазовима. Када је Алберт Ајнштајн 1921. године добио Нобелову награду, читав новчани износ је предао Милеви, као својеврсну надокнаду за њихов заједнички научни рад, као и за потребе издражавања деце.
Стручна сарадња на издању: Ивана Јовановић Гудурић, музејска саветница Музеј града Новог сада.
100 година од рођења Стојана Ћелића
Академик Стојан Ћелић (1925 – 1992) био је један од најзначајнијих представника српске савремене уметности друге половине 20. века. Као сликар, ликовни теоретичар, есејиста и професор, оставио је дубок и вишеслојан траг у културном животу земље. Његово стваралаштво се развијало од енформела ка личном изразу заснованом на лиризму, структуралној равнотежи и духовној експресији, чиме је обликовао аутентичан ликовни језик.
Био је редовни члан Српске академије наука и уметности и дугогодишњи професор Факултета ликовних уметности у Београду, где је својим педагошким и интелектуалним деловањем формирао читаве генерације уметника. Ћелић је био и промишљен писац о уметности – његови текстови и есеји представљају значајан допринос теорији и разумевању савремене уметности у српском и југословенском контексту.
Поводом стогодишњице рођења, дело и личност Стојана Ћелића поново нас подсећају на трајну вредност уметничке аутентичности, интелектуалне строгости и етичког приступа уметности. Његов опус остаје темељ савремене српске ликовне културе.
Стручна сарадња на издању: Академик Бранислав Митровић
100 година од рођења Михаила Ђурића
Михаило Ђурић (Шабац, 22. август 1925 – Београд, 25. новембар 2011) био је филозоф, правник и социолог, редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду, научни саветник Института друштвених наука и редовни члан САНУ. Дипломирао је на Правном факултету у Београду (1949), где је и докторирао са тезом „Идеја природног права код грчких софиста” (1954). Исте године изабран је за асистента на Правном факултету у Београду, на којем је и прошао сва универзитетска звања (редовни професор 1969). Предавао је Историју политичких теорија, Општу социологију и Методологију друштвених наука.
Приликом расправе о уставним амандманима, упозорио је на опасности по будућност Југославије и српског народа (1971), због чега је удаљен са Универзитета и осуђен на казну затвора од девет месеци (1973). Након издржане казне радио је у Институту друштвених наука у Београду (1974–1989). Био је гостујући професор на универзитетима у Бечу, Западном Берлину и Аугзбургу. На Правни факултет се вратио 1989. године. Судски је рехабилитован 2009. године. Био је председник Научног већа Института за филозофију Филозофског факултета у Београду (1986–1997). За дописног члана САНУ изабран је 1994, а за редовног 2000. године.
Објавио је сабране списе у 12 томова (2009). Посебно су позната његова дела посвећена античкој филозофији (Хуманизам као политички идеал), социологији (Социологија Макса Вебера и др), Ничеовој филозофији (Изазов нихилизма, Ниче и метафизика, Путеви ка Ничеу) и српској филозофији.
Стручна сарадња на издању: Српска академија наука и уметности, Одељење друштвених наука.
Уметничка реализација издања: Мирослав Николић и Надежда Скочајић, академски графичар.
