Опис
Када је храбра, мала европска Краљевина Србија увучена у вихор Првог светског рата, глас о херојству и витештву њених војника–сељака брзо се, након првих победа у биткама на Церу и Колубари, пронео слободним светом. Добровољци са свих страна похрлили су да помогну храбрим српским војницима и српском народу. Међу првима су били и добровољци из Аустралије, који су у оквиру медицинских и мисија Црвеног крста лечили рањене и болесне војнике и цивиле.
Др Џејмс Доналдсон (Donaldson, James Blair, 1888–1971) у Србију је дошао 1915. као члан организације Помоћ рањеним савезницима. У крагујевачкој болници био је задужен за рентген апарат. Касније је служио у 2. Француској пољској болници на грчкој граници, где је обављао и хируршке захвате. Студирао је медицину на Универзитету у Мелбурну, а дипломирао је на Универзитету у Единбургу, 1913. У годинама после I светског рата са супругом и сином вратио се у Аустралију где је радио као лекар.
Етел Гилингам (Gillingham, Ethel May, 1884–1952) је у Србију дошла са другом мисијом британског Црвеног крста и као добровољна болничарка – медицинска сестра, служила је у Врњачкој Бањи од маја 1915. до октобра 1915. Пала је у ратно заробљеништво током аустроугарске офанзиве на Србију, али је ослобођена у фебруару 1916. године, пa je своју мисију болничарке наставила у Египту где је, током службе у Каиру, упознала капетана Ричарда Еванса који се борио на Солунском фронту 1917. године и верила се са њим. После рата Етел и Ричард су се венчали и имали троје деце.
Др Томас Бенбоу (Benbow, Thomas Alexander Palmer, 1886–1971) у Србију је дошао у новембру 1914. као члан британске мисије Црвеног крста и сa дипломом најбољег студента Џеферсон колеџа за медицину у Филаделфији. До јуна 1915. радио је у Четвртој српској резервној болници у Скопљу, лечећи рањенике и болесне од тифуса од којег се и сам, током службе, разболео. Одликован је орденом Светог Саве IV реда. Након рата вратио се у Аустралију где је имао лекарску праксу.
Мајлс Френклин (Franklin, Stella Maria Sarah Miles, 1879–1954) добровољно се придружила Болници шкотских жена 1917. и јавила за службу у болници „Америка” у Острову, обављајући дужност кувара у болници и водећи рачуна о магацину. Своја ратна искуства описала је у мемоарима „Не мари ништа: Шест месеци са Србима” и у представи „Далеко је Кајмакчалан: представа о Балканском фронту данас”. Због нарушеног здравља, с форнта се повукла почетком 1918.
Олив Кинг (King, Olive May Kelso, 1885–1958) Први светски рат ју је затекао у Енглеској где се одмах добровољно пријавила за војну службу. У Србију је дошла 1915, са сопственим камионетом преправљеним у амбулантна кола, као возач у мисији „Болница шкотских жена” да би, 1916. на Солунском фронту приступила Српској војсци. Као возач амбуланте на Солунском фронту унапређена је у чин наредника, а за исказану храброст одликована је Медаљом за ревносну службу, Крстом милосрђа, сребрном Медаљом за храброст и Орденом Светог Саве V реда.
Др Мери де Гарис (De Garis, Mary Clementina, 1881–1963) придружила се Болници шкотских жена након смрти свог вереника који је погинуо у борбама на Западном фронту. Службу је почела као медицински официр у болници „Америка” у Острову, на територији Македоније, која је била пордршка Српској војсци. За командира болнице постављена је 1917. након што се др Агнес Бенет, први командир ове болнице, повукла са дужности и на њеном челу је била све до 1918. За свој несебичан и самопрегоран ангажман у организацији медицинске подршке Српској војсци одликована је Орденом Светог Саве III реда.
Стручна сарадња и материјали за мотиве: Аустралијска амбасада у Београду и Бојан Пајић
Уметничка реализација: Мирослав Николић и Надежда Скочајић, академски графичар
