Знамените српске личности

120,00 рсд

Пригодна поштанска марка

Година издања: 2021

На залихама


Шифра производа: 862563 Категорије: , ,

Опис

Jован Дучић (Требиње, 15. фебруар 1874 – Гери, Индијана, САД, 7. април 1943), је био српски и југословенски писац, песник и дипломата. Основну школу је завршио у Требињу, учитељску школу у Сарајеву, а на Филозофско-социолошком факултету у Женеви је завршио права. Био је један од оснивача Народне одбране, националне невладине организације у Краљевини Србији. Један је од најзначајнијих песника српског модернизма.

Прву збирку песама објавио је у Мостару 1901. године у издању мостарске Зоре, а затим другу у Београду 1908. године. Писао је доста и у прози, литерарне есеје, путописе и књижевне критике. Био је дописни члан Српске краљевске академије, а од 1931. године и њен редовни члан. Дипломатијом је почео да се бави 1907. године, а 1910. године је постављен за аташеа у посланству у Цариграду, а потом прелази на исти положај у Софију. Био је посланик у Будимпешти, затим у Букурешту где је, 1939. године, постављен за првог југословенског дипломату у рангу амбасадора. У време окупације Југославије, 1941. године, био је опуномоћени посланик у Мадриду. Његови посмртни остаци су пренети из САД и сахрањени у Требињу 22. Октобра 2000. године. Најпознатија Дучићева дела су: Благо цара Радована, Јутра с Леутара, Стаза поред пута, Верујем у Бога и српство, Песме.

Мотив на марки: портрет Јована Дучића, са оригиналним потписом писца из посвете краљици Марији у позадини; из колекције аутограма писаца и уметника, власништво Музеја српске књижевности Удружења Адлигат.

Стручна сарадња: Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу Адлигат, Београд

Уметничка реализација: мр Бобан Савић, академски сликар

Станислав Винавер (Шабац, 1. март 1891 – Нишка Бања, 1. август 1955), ерудита, књижевник и преводилац, гимназијско образовање стекао је у Београду, на Сорбони је студирао математику и физику, а дипломирао је на Универзитету у Београду 1930. године. Учествовао је у балканским ратовима и Првом светском рату као један од 1300 каплара. Био је поручник у славном Ђачком батаљону, прешао је Албанију и на Крфу се ангажовао као уредник Српских новина и службеник Државног пресбироа. После рата посветио се новинарству и књижевности као припадник шаролике групе младих и нових модернистичких српских књижевника (Милош Црњански, Драгиша Васић, Растко Петровић, Раде Драинац). Члан Југословенског новинарског удружења постао је 20. новембра 1920. Био је и један од оснивача Ошишаног јежа, а између два рата радио је као специјални дописник листа Време у Бугарској, Немачкој, Аустрији, Швајцарској и Совјетском Савезу, потом као службеник Министарства иностраних послова у Женеви и Берлину. Други светски рат је провео у заробље-ништву, у немачком логору Оснабрик. Након рата живео је у Београду и бавио се књижевношћу, сатиром и превођењем са француског, енглеског, руског, чешког, пољског и немачког језика.

Песник и есејиста Винавер, утемељивач експресионистичког покрета, написао је Манифест експресионистичке школе. Најоштрије се залагао за раскид с тради-ционалним уметничким изразом. Први је на српски језик превео Доброг војника Швејка, Гаргантуу и Пантагруела, Алису у земљи чуда, Доживљаје Тома Сојера.

Међу бројним Винаверовим радовима, најпознатија су дела: Мјећа, Приче које су изгубиле равнотежу, Варош злих волшебника, Громобран свемира, Икаров лет, Европска ноћ, Језик наш насушни и, као круна његовог размишљања о српском језику, Заноси и пркоси Лазе Костића.

Мотив на марки: портрет Станисалва Винавера, са оригиналним потписом писца у позадини; из колекције аутограма писаца и уметника, власништво Музеја српске књижевности Удружења Адлигат.

Стручна сарадња: Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу Адлигат, Београд

Уметничка реализација: мр Бобан Савић, академски сликар

Бранко Пешић (Земун, 1. септембар 1921 – Лињано, Италија, 4. октобар 2006) био је један од најзначајнијих архитеката Србије који је оставио за собом обимно и сложено дело на разним пољима архитектонских остварења од којих су најмаркантнија данас оријентири Београда.

Технички факултет у Београду – архитектонски одсек, уписао је 1939, а дипломирао је након рата, 1947. Као пројектант, шеф градилишта и бироа у Дирекцији за изградњу Новог Београда радио је од 1947. до 1951. На Грађевинском факултету изабран је за асистента 1951. године, потом за предавача и професора на предмету Зградарство где ради до пензионисања 1986. Аутор је уџбеника за предмет Зградарство, као и већег броја стручних публикација и радова. Међу његовим најзначајнијим пројектима су: југословенски павиљони на бројним међународним сајмовима, пројекти више зграда у Београду, од којих је најзначајнија палата Београд (Београђанка). Пројектовао је 27 црквених објеката, међу којима се истичу црква у Прибоју на Лиму, капела-задужбина породице Николаја Велимировића у Лелићима, Црква Свете Петке на Чукаричкој падини.

Аутор је пројекта за наставак градње Храма Светог Саве у Београду. Главни пројектант, организатор и надзорни инжењер на градњи Храма био је од 1984. до 1996. За рад на Храму Пешић није примао никакву врсту надокнаде, а осим послова из струке, Пешић је за Храм активно прикупљао средства, у коју сврху је одржао низ предавања и изложби, од Аустралије до Уједињеног Краљевства. Био је дугогодишњи председник секције архитектуре Удружења примењених уметника и дизајнера Србије (УЛУПУДС), председник УЛУПУДС-а (1976–80) а затим и председник Савеза примењених уметника и дизајнера Југославије – СПИД-ЈУ (1981–82) За свој рад и ангажовање на културном и стручном пољу добио је више медаља и диплома. Одликован је са две Медаље рада, Орденом рада I реда, Орденом заслуга за народ, Орденом Св. Саве I реда и постхумно, 2006. године орденом Белог Орла I реда.

Мотив на марки: портрет Бранка Пешића, са скицом Храма Светог Саве и потписом архитекте у позадини; из Легата архитекте Бранка Пешића, власништво Дома легата Удружења Адлигат.

Стручна сарадња: Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу Адлигат,

Београд. Уметничка реализација: мр Бобан Савић, академски сликар

Добрица Ћосић, (Велика Дренова, 29. децембар 1921 – Београд, 18. мај 2014) је био српски писац, публициста, есејиста и политичар. Као двадесетогодишњак прикључио се партизанском антифашистичком покрету и 1951. објавио Далеко је сунце, први модерни роман о српској револуцији. Затим је објавио романе: Корени, Деобе (трилогија), Бајка, Време смрти (тетралогија), Време зла – трилогија: Грешник, Отпадник, Време власти I и Време власти II.

Писао је политичке есеје, публицистичке текстове, портрете савременика и дневничке белешке сабране у књигама: АкцијаОдговорности, Моћ и стрепње (забрањена 1971) Стварно и могуће (забрањена 1982), Пишчеви записи 1–5, Време змија, Писци мога века, Српско питање I и II, Косово, Пријатељи, У туђем веку, Босански рат, Косово 1968 – 2013. и постхумно – У туђем веку II.

Добитник је НИН-ове награде за романе Корени и Деобе и Његошеве награде за Време зла. Члан је САНУ од 1970. Добитник је и награде „Пушкин” за изузетан допринос словенској књижевности и носилац медаље којом га је, 2010. године, одликовао руски председник Медведев за борбу против фашизма. Писац је са биографијом изразито ангажованог интелектуалца. На XИВ пленуму ЦК Србије 1968. критиковао је албански сепаратизам због чега је оптужен као националиста и две деценије му је био забрањен сваки вид јавног деловања.

Водио је борбу за окупљање југословенске критичке интелигенције са циљем демократизације југословенског социјализма. Као нестраначка личност прихватио је дужност првог председника СРЈ 1992–1993.

У последњој деценији живота објављивао је књиге дневничких бележака којима је обухватио време својих романа (1951–2010) – Лична историја мога доба.

Мотив на марки: портрет Добрице Ћосића, са оригиналним потписом писца у позадини; из колекције аутограма писаца и уметника, власништво Музеја српске књижевности Удружења Адлигат.

Стручна сарадња: Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу Адлигат, Београд

Уметничка реализација: мр Бобан Савић, академски сликар

Повезани производи …