Опис
Лука Ћеловић – Требињац
Лука Ћеловић – Требињац (Придворци код Требиња, 18. октобар 1854 – Београд, 15. август 1929) био је чувени трговац, финансијер, доброчинитељ и задужбинар, један од најбогатијих људи у Србији с почетка 20. века. и велики добротвор Београдског универзитета.
Основну школу учио је у Требињу, шегртовао у трговини у Бања Луци и Брчком, а од 1872. и у Београду, где је био шегрт код Петра Радосављевића и Мите Игњатовића. Као добровољац, у лето 1875. придружио се устаницима у Херцеговини, а од 1876. се прикључио српској војсци током оба српско – турска рата. У јесен 1878. почиње да се самостално бави трговином. Већ 1882, као угледан трговац, учествује у оснивању Београдске задруге, која је била намењена малим, средњим трговцима, занатлијама и чиновницима и потпуно се посвећује активностима Задруге.
За члана Управног одбора Народне банке Србије изабран фебруара 1912. године, а исте године Указом Њ. В. Краља Петра I од 7. фебруара, Лука Ћеловић је постављен и за члана Задужбинског савета при Министарству просвете, чији члан остаје све до своје смрти.
Током Првог светског рата, као члан Управног одбора Народне банке учествује у евакуацији трезора Народне банке са Ђорђем Вајфертом и Марком Стојановићем, најпре у Солун а потом и у Марсеј, где остаје до краја рата, помажући наше рањенике и избеглице.
Лука Ћеловић значајно је допринео и промени визуелног идентитета Београда, најпре подижући у Савамали породичну кућу у ул. Краљевића Марка 1, коју је 1903. саградио инж. Милош Савчић, а потом и учествујући у изградњи палате Београдске задруге и велелепног здања хотела „Бристол”, као и зграде Берзе. На свом имању, у данашњој Карађорђевој улици, подигао је и уредио велики и леп парк, који је обилазио сваког јутра. Све своје имање тестаментом је оставио Београдском универзитету. Основао је „Задужбину Луке Ћеловића – Требињца, београдског трговца” 1926. Године.
Енрико Јосиф
Енрико Јосиф (Београд, 1. мај 1924 – Београд, 13. март 2003) био је српски композитор, педагог, музички писац, професор и члан Српске академије наука и уметности.
Рођен је у јеврејској сефардској породици као Хајим Јосиф али га је отац, Моша Јосиф, трговац и заступник немачких и италијанских фирми, иначе поклоник музике и љубитељ чувеног италијанског тенора Енрика Каруза, од милоште звао Енрико. Мајка Софија, образована у Швајцарској, била је преводилац и члан међународног ПЕН клуба.
Ратне године породица Јосиф провела је у избеглиштву. Након завршетка рата враћају се у Београд где Енрико наставља школовање и матурира у Првој београдској гимназији. На Музичкој академији дипломирао је код професора Миленка Живковића 1954. године. Каријеру музичког педагога започео је 1955. у Нижој музичкој школи „Војислав Вучковић” (1955–1956) и Средњој музичкој школи „Корнелије Станковић” (1955–1957). Асистент на Одсеку за композицију на Музичкој академији постао је 1957. код свог професора Миленка Живковића. Током 1961. и 1962. године боравио је у Риму на студијском усавршавању, а након изненадне Живковићеве смрти 1964. године преузма његову катедру на Одсеку за композицију. За доцента је изабран 1965, ванредни професор постао је 1970, а звање редовног професора стекао је 1976. године. На месту редовног професора радио је до одласка у пензију 1989.
За дописног члана САНУ изабран је 1991, а редовни члан постао је 2000. године.
Компоновао је бројна вокално-инструментална, камерна, хорска и оркестарска дела међу којима су најпознатија, између осталих, „Соната антика”, „Смрт Стефана Дечанског, „Концерт за клавир и оркестар”, „Хамлет” и друга.
Енрико Јосиф умро је у Београду, 13. марта 2003. Сахрањен је на Јеврејском гробљу.
Владета Јеротић
Владета Јеротић (Београд, 2. август 1924 – Београд, 4. септембар 2018) био је лекар, неуропсихијатар и психотерапеут, професор, филозоф, књижевник и члан САНУ. У Београду је завршио Другу мушку гимназију, потом и Медицински факултет, на којем је дипломирао 1951. и специјализирао неуропсихијатрију 1957. У Швајцарској, Немачкој и Француској специјализирао је психотерапију 1958–1961. године.
До 1963. радио је као асистент на Универзитетској нервној клиници а када је у болници „Др Драгиша Мишовић” основано прво психотерапеутско одељење, Владета Јеротић прелази да ради код примаријуса др Владислава Клајна. Током деценија рада на развоју психотерапије у Србији стекао је велико искуство у раду са пацијентима и постао примаријус.
На Православном богословском факултету 1985. године учествује у оснивању Катедре за пастирску (пасторалну) психологију и медицину и потпуно се посвећује педагошком и научном раду, дефинитивно напуштајући болницу и психотерапију. Интересовање које је прелазило оквире медицине и хранило истраживачки дух је Јеротића одвело у културну антропологију и резултовало бројем од преко 70 књига и неколико стотина научних чланака из области психотерапије, социологије, социјалне психијатрије и филозофије. Поред обимне публицистичке делатности и истраживачког рада, одржао је читав низ предавања широм Југославије и Србије.
Владета Јеротић је од 1984. године био члан Удружења књижевника. Био је и редовни члан Академије медицинских наука и члан Српског лекарског друштва (психотерапеутска секција), Психотерапеутског друштва Југославије, као и Јунговог удружења у Београду. За дописног члана Српске академије наука и уметности, Одељење језика и књижевности, изабран је 1994, а за редовног 2000. године. Добитник је бројних признања и награда за свој научни рад и друштвени допринос. Преминуо је 4. септембра 2018. године у Београду.
Мира Траиловић
Мирјана Мира Траиловић (Краљево, 22. јануар 1924 – Београд, 7. август 1989) је била истакнута југословенска позоришна и филмска редитељка, једна од оснивача и дугогодишња управница Атељеа 212, једног од најзначајнијих театарских центара у бившој Југославији. Њен укупан допринос култури на нашим просторима изузетно је важан, а њена дела оставила су дубок и трајан печат.
Рођена је у грађанској породици, отац јој је био преводилац, а мајка професорка. У јавни живот ушла је као спикер на Радио Београду 1944. где је касније постала редитељка и уредница драмског програма. Режију је дипломирала 1956. године на Факултету драмских уметности у Београду, а касније је на њему и предавала радио режију. Као дипломски рад режирала је концертно извођење Гетеовог „Фауста” на отварању Атељеа 212, 12. новембра 1956. године.
Оснивање позоришта Атеље 212, у оно време авангардног театра познатог по својим иновативним представама које су често изазивале друштвене норме и табуе, али су истовремено биле и изузетно популарне код публике, једно је од најзначајнијих достигнућа Мире Траиловић, мада не и једино. Са Јованом Ћириловим је 1967. године основала Београдски интернационални театарски фестивал БИТЕФ, и била његов уметнички директор до краја свог живота. 1989. године учествовала је и у оснивању позоришта Битеф театар.
На сцени Атељеа 212 поставила је неке од култних представа овог позоришта – рок оперу „Исус Христ суперстар”, мјузикл „Коса”, представу „Чудо у Шаргану” и бројне друге, а захваљујући њеном ангажману на месту уметничког директора Битефа, Београд је угостио и највећа имена позоришне авангарде оног времена – Жан-Пол Сартра, Томаса Елиота, Ежена Јонеска, Семјуела Бекета…
Позната по храбром и ангажованом приступу позоришту и активном друштвеном ангажману, Мира Траиловић остварила је огроман допринос и оставила дубок траг у свету уметности и културе. Умрла је у Београду, 1989. године.
Стручна сарадња: Универзитетска библиотека „Светозар Марковић”, Београд
Уметничка обрада издања: мр Бобан Савић, академски сликар
