Опис
Мира Ступица
Мирослава Мира Ступица (Гњилане, 17. август 1923 – Београд, 19. август 2016) била је, по многима, највећа српска глумица, уз Милену Дравић, проглашена глумицом XX века. Са редитељем и супругом, великаном Бојаном Ступицом, градила је и темеље и врхове, не само позоришног живота ових простора, већ и културе у најширем и најпотпунијем смислу те речи. Ведра, енергична, надасве шармантна, харизматична… Њен смех је, како се говорило, парао и звезде. Таленат такође. И мудрост.
Играла је Петруњелу, Мирандолину, Баруницу Кастели, Глорију, Настасју Филиповну, Сашу Његину, Грушењку, Мадам Сан Жен, Принцезу Ксенију, највеће наслове домаће и светске, класичне и савремене литературе. На гостовању представа Дундо Мароје и Јегор Буличов у Паризу, домаћини су јој, видевши каква је глумица, дали гардеробу Саре Бернар, у коју приступ имају само посебни.
Добитница је свих најзначајнијих позоришних и филмских награда и признања. Одликована је Медаљом Белог анђела „за изузетно лично остварење у области уметности.” Објавила је књигу мемоара Шака соли, 2000. године. Отргла је глумицу Жанку Стокић од заборава и, установивши награду са њеним именом, вратила је на сцену Народног позоришта и у колективно памћење. Умрла је у Београду, 19. августа 2016. године.
Михаило Марковић
Михаило Марковић (Београд, 24. фебруар 1923 – Београд, 7. фебруар 2010) је био најзначајни српски филозоф 20. века. Рођен је у Београду где је, уочи рата, 1941. године, завршио Другу београдску гимназију. Борио се током окупације на страни партизана, а из рата излази са чином капетана ЈНА.
На Филозофском факултету дипломирао је 1950. године. Звање предавача на предмету Логика стекао је 1953. Докторирао је 1955. у Београду са темом Формализам у савременој логици, а у Лондону 1956. са темом Тхе Цонцепт оф Логиц, (Појам логике). За доцента на Филозофском факултету изабран је 1956. године, за ванредног професора 1958, а звање редовног професора стекао је 1963.
Био је декан Филозофског факултета 1966/67. године и шеф Катедре за логику и методологију од 1962. до 1975. Управник Института за филозофију Филозофског факултета у Београду био је од 1967. до 1975. Због својих политичких ставова суспендован је са Факултета 1975, а отпуштен 1981. Након тога, све до пензионисања 1986. био је научни саветник у Центру за филозофију и друштвену теорију Института друштвених наука у Београду. Један од оснивача Института за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду. За дописног члана Српске академије наука и уметности (САНУ) изабран је 1963. године, а за редовног 1983.
Објавио је више дела из области филозофије, од којих нека као што су Дијалектичка теорија значења (1961) и Филозофски основи науке (1981), спадају у светску филозофску баштину. Сарађивао је у највећој светској енциклопедији филозофије коју је објавила издавачка кућа МекМилан из Њујорка 1969. године, као један од најзначајнијих српских филозофа и логичара XX века марксистичко-хуманистичке оријентације. У неколико наврата био је професор филозофије на еминентним универзитетима у Сједињеним Америчким Државама. Преминуо је у Београду 7. фебруара 2010. године.
Десанка Максимовић
Десанка Максимовић (Рабровица код Ваљева, 16. мај 1898 – Београд, 11. фебруар 1993) била је истакнута српска песникиња, прозна списатељица и есејисткиња чије стваралаштво обухвата различите теме, којима је заједничка лирска и емотивна изражајност.
Песникиња, професорка књижевности и чланица Српске академије наука и уметности, Десанка се бавила поезијом, приповедањем, писањем за децу, а повремено и превођењем, углавном поезије, са руског, словеначког, бугарског и француског језика.
Десанкина поезија често истражује теме љубави, патње, пролазности времена али и патриотских осећања, а њена дела одражавају дубоку емоционалност и интроспекцију, истовремено приказујући суптилну лепоту речи. „Молитва за љубав”, „Има једна песма”, „Стрепња”, „Крвава бајка”, само су неки од најчешће изговараних стихова Десанке Максимовић који и данас, 125 година након рођења славне песникиње, имају своје поклонике и своју верну читалачку публику. Осим поезије, Десанка Максимовић ауторка је и неколико прозних списа, а њено дело „Рукопис оца Саве” дубоко је емотивно дело које истражује тему вере и моралних дилема.
Десанка Максимовић је добила велики број књижевних награда, а међу њима и Вукову (1974), Његошеву (1984), награду АВНОЈ-а (1970), Седмојулску награду (1964), Змајеву награду (1958 и 1973)… Изабрана је и за почасног грађанина Ваљева у којем јој је, за живота, подигнут споменик, откривен 27. октобра 1990. године.
Умрла је у Београду, 11. фебруара 1993. године.
Мића Поповић
Миодраг Мића Поповић (Лозница, 12. јун 1923 – Београд, 22. децембар 1996), био је српски сликар и ликовни критичар. Бавио се и писањем као и филмском режијом. Основну школу и гимназију завршио је у Београду. Учествовао је у завршним борбама у Другом светском рату на територији Југославије, а по демобилизацији уписјуе Академију ликовних уметности у класи професора Ивана Табаковића, 1946. године. Са групом колега истомишљеника, напушта Академију и одлази у Задар 1947. године, где формирају прву уметничку комуну у послератној Југославији.
У сликарском изразу прошао је кроз неколико фаза, од којих су најпознатије „енформел” и „сликарство призора”. Централно место укупног сликарског опуса Миће Поповића, гледано ретроспективно, у свим фазама, било је судбинско осећање трагичности постојања – колико индивидуалног, толико и колективног.
Током свог живота имао је више од 20 самосталних изложби у Југославији и Европи. Објавио је више десетина есеја, студија и критика, режирао седам играних филмова и написао пет сценарија. Као сценариста и костимограф учествовао је у десет представа у београдским и позориштима у Нишу и Скопљу.
За дописног члана САНУ изабран је 1978, а за редовног 1985. Умро је у Београду, 1996. године, за собом је оставио спомен–галерију, легат у Лозници.
Сима Лозанић
Српска академија наука и уметности у 2023. обележава Годину академика Симе Лозанића (Београд, 8. март 1847 – Београд, 7. јул 1935), једног од наших најзначајнијих хемичара, угледног политичара и дипломате. Био је професор и ректор Велике школе, први ректор у историји Универзитета у Београду, председник Српске краљевске академије, посланик у Лондону, министар народне привреде и иностраних дела.
Завршио је студије права на Великој школи у Београду (1868), а потом наредне четири године студира хемију у Цириху и Берлину. Као професор Велике школе и Универзитета у Београду отвoрио је пут Србије ка модерној хемији увођењем наставе из више предмета хемијских наука, писао је за њих програме и уџбенике на основама најсавременијих знања тадашње науке. Кроз наставне програме, уџбенике и остале активности утемељио је модерну хемијску терминологију у српској науци. Када је основан Универзитет у Београду 1905. био је међу првих осам редовних професора који су затим бирали остале наставнике универзитета.
Током научне каријере објавио је више од двеста научних публикација. Један је од оснивача Пољопривредног факултета, а као истакнути члан тадашње научне заједнице учествовао је у раду великог броја домаћих и међународних научних друштава. Од великог је значаја и његов допринос на пољу откривања природних богатстава Србије. Поред интензивног и плодоносног научног рада бавио се и анализом земљишта, руда и минерала, али и минералних и пијаћих вода.
Као хемичар оставио је неизбрисив траг у нашој и светској науци, а својим педагошким и политичким радом дао је немерљив допринос у развоју српске просвете, привреде и индустрије.
Светозар Глигорић
Светозар Глигорић (Београд, 2. фебруар 1923 – Београд, 14. август 2012) српски шаховски велемајстор, новинар и публициста, шахом је почео да се бави релативно касно, у 13. години. Само две године касније, 1938, победио је на такмичењу Београдског шаховског клуба. Млади Глигорић рат је провео у партизанима, а након демобилизације враћа се својој предратној љубави – шаху, као организатор шаховских такмичења. Радећи као новинар, интензивно се посветио оживљавању шаховске организације у послератној Југославији.
Највећи део каријере играо је у ШК Партизан, али је стицајем околности био један од оснивача Спортског друштва Црвена звезда. Свој први турнир, прво место на првенству Југославије освојио је 1947. године, а исте године победио је и на свом првом међународном турниру у Варшави. Титулу велемајстора добио је 1951. Наредних 20 година био је међу најбољим светским шахистима и кандидат за првака света. Југославија је, захваљујући њему, сматрана другом шаховском велесилом у свету, иза СССР-а. Освајао је бројне међународне турнире, од којих су најзначајнији турнир у Варшави (1947), Хејстингсу (1951, 1956, 1959, 1961), Мар дел Плати (1953), Стокхолму (1954), Београду (1964) и Манили (1968), као и турнир у Лоун Пајну (1972. и 1979). Три пута се на Међународним турнирима квалификовао за мечеве кандидата у циклусу првенства света. У периоду од 1950. до 1982. године 15 пута је био југословенски представник на олимпијади, освајајући 12 медаља (једну златну, 6 сребрних и 5 бронзаних). Дванаестоструки је освајач првог места на првенству Југославије.
Глигорић је познат и по својој новинарској каријери. Био је стални дописник часописа „Chess Review” и „Chess Life”, а написао је и велики број књига о шаху. О њему је снимљен награђивани краткометражни документарни филм „Глигорићева Мар дел Плата – Краљева индијска варијанта”. Преминуо је у Београду, 14. августа 2012. у 89. години.
Стручна сарадња: Универзитетска библиотека „Светозар Марковић”, Београд
Уметничка обрада издања: мр Бобан Савић, академски сликар
