Опис
125 година од рођења Саве Шумановића
Сава Шумановић (Винковци, 22. јануар 1896 – Сремска Митровица, 30. август 1942) један је од највећих српских сликара свих времена. Реалну гимназију завршио је у Земуну, а Вишу школу за умјетност и обрт у Загребу, где је и приредио прву самосталну изложбу 1918. године.
У јесен 1920. године одлази у Париз, где се усавршава на Академији код истакнутог уметника Андре Лота. Тада настају најзначајније кубистички оријентисане слике у историји нашег сликарства: Скулптор у атељеу, Мртва природа са сатом, Морнар на молу, Лучки агент. Након Париза се враћа у Загреб, где пише есеје Сликар о сликарству и Зашто волим Пусеново сликарство, веома значајне за разумевање његових идеја и уметности.
Поново одлази у Париз 1925, где излаже на Јесењем салону 1926. Тада настаје Доручак на трави, аутопортрет са четири акта у пределу. Учествује и у осликавању култне кафане „La Coupole” 1927, а исте године је насликао и слику Пијани брод, коју је изложио на Салону независних.
У Шид се враћа 1928. године, слика прве пејзаже из „Сремске крајине”, околине Шида, на којима бележи јединствену светлост завичаја. У јесен 1928. у Београду излаже слике настале у Паризу, а изложба добро пролази и код критике и код публике. Поново одлази у Париз, где ствара ремек дела: Црвени ћилим, Лежећи женски акт, Луксембуршки парк у Паризу.
У марту 1930. године враћа се у Шид. Слика актове по скицама које је донео из Париза и пејзаже из своје околине. Ове теме остају доминантне у његовом раду до самог краја. У септембру 1939. у Београду организује велику самосталну изложбу на којој излаже 410 слика. Задовољан успехом изложбе, наставља да ради са великим полетом, упркос рату.
Шид 1941. године улази у састав Независне државе Хрватске. У једној бесмисленој усташкој акцији на Велику Госпојину 1942. Сава Шумановић је ухапшен и стрељан са групом Шиђана у Сремској Митровици, где је и сахрањен у заједничкој гробници.
Мотив на марки: Берачице-Евенке, 1939, уље на платну; мотив на вињети: Липова алеја, 1941, уље на платну; мотив на коверту: Шидска црква, 1940, уље на платну.
Стручна сарадња: Јована Лакић, директор, Галерија слика „Сава Шумановић” у Шиду
100 година од рођења Зорана Петровића
Зоран Петровић (Сакуле, 7. април 1921 – 23. јун 1996.) гимназију је завршио у Панчеву, а Академију ликовних уметности у Београду 1948. код професора В. Поморишца, М. Милуновића и И. Табаковића. Специјални течај је похађао 1949. у класи професора Ђ. Андрејевића Куна. Од 1951 – 1953. био је члан групе Самостални, а од 1955 – 1960. Децембарске групе. Учествовао је у оснивању уметничких колонија у Бачкој Тополи и Ечки. Излагао је на бројним групним изложбама од 1948, а на самосталним од 1953. године по читавој Југославији и у иностранству. Био је редовни професор на одсеку цртежа и сликарства Факултета ликовних уметности (некадашња АЛУ) у Београду (1949 – 1986). Бавио се сликарством, вајарством, цртежом и колажом, а упоредо и књижевношћу (Село Сакуле, а у Банату, Пенџери равнице), писао је радио драме и монодраме, извео је сценарио за филм Хитлер из нашег сокака. Био је члан Удружења ликовних уметника Србије од 1949. и Удружења драмских писаца Србије. Добитник је више награда: „Меморијал Надежда Петровић“ у Чачку 1961, Награда за цртеж Leirner фондације у Сао Паолу 1961, Седмојулска награда Републике Србије 1962, Награда УЛУС-а 1966, и других. Дела му се налазе у многим јавним и приватним колекцијама. У породичној кући у Сакулама у Банату 1979. је поставио сталну галерију својих слика, цртежа и скулптура, а 1989. граду Панчеву поклонио je легат од 100 дела.
Већ од 1955. и излагања са Децембарском групом, опредељује се за апстрактне, монохромне форме са енформелном структуром. Од 1957. интензивно се посвећује експериментима у скулптури, ствара инсталације од вареног и ливеног гвожђа и челика. На јединствени начин, фантастиком и асоцијативношћу на тему имагинарних машина-бића, ратника модерне Апокалипсе са човеком-жртвом цивилизације који на духовито ироничан начин упозорава и шаље антиратне поруке, обележио је један од најзначајнијих периода развоја позног југословенског и српског модернизма.
Мотив на марки: Гост мрзи на госта, а домаћин на обоје, из циклуса Народне пословице, 1955, туш и темпера на папиру; мотив на вињети: Ратничка форма, 1982, лим, ливено и варено гвожђе; мотиви на коверту: И овај се ритер рата плашио, 1968, ливено и варено гвожђе и челик; Мали пргави нишанџија, 1992, лим, пластика, ливено и варено гвожђе.
Стручна сарадња: Гордана Станишић, музејски саветник, Народни музеј у Београду
