Опис
Иво Андрић (10.10.1892, Травник – 13.3.1975, Београд) одрастао је у Вишеграду где је гледао витке стубове ћуприје на Дрини, што ће обележити његово стваралаштво. Аутор је преко стотину приповедака међу којима су и Мост на Жепи, Пут Алије Ђерзелеза, Ћоркан и Швабица, Мара милосница, Аникина времена, Мустафа Маџар, Прича о везировом слону, Велетовци, Јелена, жена које нема, романа На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица, Проклета авлија, Омерпаша Латас, медитативне прозе Ex Ponto, Немири, Знакови поред пута, есеја, дневника и путописа. Андрићева дела преведена су на педесет језика.
Нобелову награду за књижевност Андрић је добио од Шведске академије, 26. октобра 1961. Уручена му је 10. децембра, на церемонији у Стокхолму, којој су присуствовали суверен Густав Адолф VI са свитом, као и премијер Шведске и чланови владе. На свечаности су били и академици, чланови Нобелове фондације, ранији добитници.
Лауреат је ступио на раскошну сцену Концерт-хола. Блицеви су севали, а салом су се пронеле салве аплауза. Секретар Шведске академије др Андерс Естерлинг, представио је добитника за књижевност: „Андрић носи у себи много нежности за људе, али не узмиче пред страхотама, нити пред насиљем, које у његовим очима потврђује стварност зла. Он је писац који је мајстор једног сасвим личног, оригиналног круга мотива. Он отвара једну досад непознату страницу светске хронике и обраћа нам се из дубине напаћене народне душе Јужних Словена“.
Андрић је примио повељу са текстом одлуке о награди у златотиску, златну медаљу са Нобеловим ликом на аверсу, барељефом младића који под ловором записује певање муза и својим именом на реверсу. Лауреат је добио и чек са износом који је поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.
Иво Андрић је највећи део живота провео у Србији и Београду, где је провео Други светски рат и где је написао своја најзначајнија дела.
Стручна сарадња: Музеј града Београда, Задужбина Иве Андрића
Уметничка реализација: Анамари Бањац, академски сликар
