Опис
После великих прогона хришћана почетком 4. века, па усвајања Миланског едикта (313) и неколико помесних сабора на истоку и западу Римске империје, у доба цара Константина Великог (306–337), стекли су се услови да се на васељенском нивоу реше кључна црквена питања. Први васељенски сабор сазван је на иницијативу цара Константина и одржан је у Никеји (данас град Изник у Турској), од 20. маја до 25. августа 325. Сабор је сазвао цар, а непосредни повод је била Аријева јерес у Александрији. У раду Сабора учествовало је око триста епископа. Велика већина епископа представљала је хришћанске заједнице са истока Римске империје: Александар Александријски, Јевстатије Антиохијски и Макарије Јерусалимски, затим свети Никола, Пафнутије, Ипатије, Спиридон, Јаков из Персије, Јевсевије Кесаријски… Папа Силвестар I је послао двојицу свештеника, Витона и Викентија, да представљају Римску цркву.
Сабор је, пригодном беседом, отворио цар Константин. Почетна тема Сабора била је аријанска јерес, коју су учесници одмах осудили, а Арије је прогнан у Илирик. После великих расправа, већина епископа усвојила је исповедање вере – Никејски символ вере. На овом сабору је решен и Мелитијев раскол у Александријској цркви, јер је недоличним црквеним поступцима Мелитије прекршио права и обичаје црквеног поретка и апостолске каноне. На крају рада Сабора одлучено је да сви хришћани заједно, истог дана, славе Васкрс. Саборски оци су саставили двадесет канона како би био регулисан унутрашњи црквени живот и дисциплина хришћана.
Читав период између Првог (325) и Другог (381) васељенског сабора карактерише борба са јеретицима за неокрњено православно вероисповедање и коначно дефинисање Никео-константинопољског символа вере (381), који се и данас чита на богослужењима у хришћанској цркви.
Стручна сарадња на издању: Музеј Српске православне цркве, ђакон др Ивица Чаировић
Уметничка реализација издања: Марија Влаховић, академски графичар
