Опис
Љиљана Крстић (31.10.1919, Крагујевац-12.4.2001, Београд). Као апсолвент права схватила да је глума њена судбина, па уписује и дипломира на Позоришном одсеку Музичке академије у Београду. Глумачки живот проживела је у Народном, Југословенском драмском, Београдском драмском позоришту и Атељеу 212, као и на програмима Радио Београда и телевизије, у чије су историје златотиском уписане њене улоге: Улита у Шуми, Олга у Три сестре, Мајка у Стакленој менажерији, Брехтова Мајка Храброст, Беатриса у Утицају гама зрака на сабласне невене, Памела Пик у Чин – чин, Марта у Ко се боји Вирџиније Вулф, Васа Железнова, Нехама у Сумраку, Госпа Нола, Авијатичарка у Крилима, Генералица у Платонову… Приватно, није била глумица. У формуларима, у рубрици „занимање“, увек је писала „службеница“, не зато што је глума недостојна професија, већ зато што је, како је рекла, непотребно, исувише изложена. Бавила се и педагогијом. Јако и једноставно биће, мудра и стабилна, била је и остала морални стуб српског позорја. Добитница је свих најзначајнијих награда и признања, и Добричиног прстена за животно дело.
Татјана Лукјанова (6.11.1923-18.8.2003, Београд). Ћерка руског емигранта, студента статисте у Бољшом театру, сањала је о балету и о медицини, а похађала Драмски студио при Народном позоришту, где прави прве глумачке кораке. Глуму учи код Вере Греч, глумице Художественог театра, а потом одлази у новоосновано Београдско драмско позориште коме остаје одана целог живота. Ведра, увек жедна глуме, поуздан сарадник колега и редитеља свих генерација, одиграла је широку лепезу драмских, лирских и комичних улога: Лору у Стакленој менажерији, Перелу у Човеку, животињи и врлини, Рањевску у Вишњику, Белу Раду у Утва птица златокрила, Еби Брустер у Арсеник и старе чипке… Деца су је препознавала по особеном гласу који је позајмљивала луткама у дечјим емисијама, пријало јој је то. Њена величанствена Мод у представи Харолд и Мод проглашена је за најбоље годишње глумачко остварење. Добила је Октобарску награду града Београда за Берту у Бертином благу А. Хинга и Зоранов брк за улогу Мака Леле у Кући са прозором Љ. Лашић. Београдско драмско је након смрти Татјане Лукјанове установило награду „Гран при“ која носи њено име.
Радмила Андрић (17.7.1934 -20.11.2018, Београд). За пријемни испит на Академији припремао ју је њен професор Бора Стојковић, писац прве историје српског позоришта. Током каријере, играла је на сценама матичног Југословенског драмског позоришта, као и на сценама Народног, Београдског драмског позоришта, Атељеа 212. Остаће упамћене улоге Џесике у Прљавим рукама, Бланше у Трамвају званом жеља, Елизе Дулитл у Пигмалиону, у Госпођа Дели има љубавника, Госпођи Маргарити, Зоје у Зојкином стану, Лавиније у Црнина пристаје Електри, Дорис у Догодине у исто време... Селективна у одабиру улога, поседовала је посебан сензибилитет, осмех јој је био нежан и сетан, глас мелодичан, а у улогама које је тумачила, њене руке су причале своју причу… Њено играње Госпође Камбел у Драги мој лажљивче ушло је у Гинисову књигу рекорда као најдуже непрекидно извођење једне представе (39 година) у истој подели, све до смрти колеге Михајла Викторовића. Добитница је Октобарске награде Града Београда, Златне арене у Пули, Седмојулске награде … Носилац је Признања Владе РС за врхунски допринос националној култури.
Милена Дравић (5.10.1940-14.10.2018, Београд). Једна је од најзначајнијих и највољенијих глумица југословенске и српске кинематографије. Милена национале. Врата филма отворио јој је филм Врата остају отворена, а све остало је историја. Врхунска глумица, звезда посебног сјаја, добра и честита, светска, а наша. Неодољиви осмех, шарм, радост игре и врхунска професионална етика заштитни су знак многих њених улога, а плодни опус и њена блистава личност огледају се у низу култних представа, филмова, серија и емисија: Прекобројна, Битка на Неретви, Јутро, Девојка, Крос контри, WR misterija organizma, Бокешки Д-мол, Лари Томпсон, трагедија једне младости, Буре барута, Образ уз образ, Није лако с мушкарцима… За улогу у филму Посебан третман награђена је Повељом за најбољу епизодну улогу на Филмском фестивалу у Кану… Добитница је свих најзначајнијих награда, и Добричиног прстена за животно дело и Признања Владе РС за врхунски допринос националној култури. Неко рече – врата и даље остају отворена за наше колективно сећање на бравурозне улоге и сјајну личност Милене Дравић.
Миодраг Радовановић Мргуд (20.8.1929, Чачак-14.1.2019, Београд). Несуђени слависта и агроном, бира глуму за животни позив и дипломира на Позоришној академији, у класи Мате Милошевића. Од 1952, на сцени Југословенског драмског и других позоришта, на филму, радију и телевизији, остварио бројне улоге: Трамвај звани жеља, Весели дани или Тарелкинова смрт, Колубарска битка, Нижински, Млетачки трговац, Велика драма, Балкан експрес, Горки плодови… Говорио је да је живот у театру много бољи, лепши, тачнији и праведнији него онај стварни и да је у њему све у славу човека, и оно најгоре и најбоље. Био је власник беспрекорне дикције и глумачког господства. Широким осмехом који је делио колегама и публици брисао је надимак Мргуд, стечен у детињству. Остаће запамћен по маестралном тумачењу улоге гестаповца Шицера у телевизијској серији Салаш у Малом риту. Председник је Удружења драмских уметника Србије од 1976. до 1980. Добитник је Вукове награде, Раше Плаовића, Сребрне арене, Ардалиона, Златног ловоровог вијенца, Ордена заслуга за народ и Признања Владе РС за врхунски допринос националној култури.
Михаило Миша Јанкетић (24.5.1938, Нови Сад-15.5.2019, Београд). Црногорац рођен у Војводини, студирао књижевност, а освојила га магија глумачке игре. Монологом Хамлета уписао је Позоришну академију у класи Јосипа Кулунџића, након чега постаје члан Југословенског драмског позоришта. У његовој каријери је све ишло својим редом. Када је био млад играо је младиће, онда љубавнике, младе хероје, када је дошло време карактерних рола, таман је по својим годинама личио на њих. Који год су му костим обукли – могао је да га носи, све му је било природно. После улоге у представи Кад су цветале тикве, позвали су га да боксује за репрезентацију Југославије. Био је незаборавни Раскољников у Злочину и казни, Иго у Прљавим рукама, Хорват у Вучјаку, Стенли Ковалски у Трамвају званом жеља, Живојин Мишић у Колубарској бици, Газда Јеврем у Народном посланику, Марко Миљанов… Предавао је глуму на Академији уметности у Новом Саду. Добитник је свих најзначајнијих награда, и Добричиног прстена за животно дело и Признања Владе РС за врхунски допринос националној култури.
Марко Николић (20.10.1946, Краљево-2.1.2019, Београд). Глумачки ген наследио од мајке Лепосаве, глумице Краљевачког позоришта; прве играчке били су му позоришни реквизити. Након дипломирања на Позоришној академији, глумачки пут везује за Народно позориште у Београду, где тумачи улоге у представама Рат и мир, Горски вијенац, Сумњиво лице, Апис… За улогу Абела Знорка у Загонетним варијацијама аутор комада Е. Емануел Шмит је рекао да му се Марково извођење више свидело од интерпретације чувених светских глумаца Алена Делона и Доналда Сатерленда. Убедљив је био и на филмском платну, у филмовима Бошко Буха, Девојачки мост, Ужичка република… Телевизијски део каријере обележиле су улоге вожда Карађорђа Петровића, као и Гиге Моравца у култној серији Бољи живот. Поседовао је велику животну снагу и енергију, волео кошарку, реку, пецање, имао брод, волео је и умео да запева… На делу је показивао да глумац мора не само да буде глумац, него да буде и човек који разуме живот и пружа му шансу. Добитник је награда Раша Плаовић, Павле Вуисић и Златне медаље за заслуге у културним делатностима.
Предраг Ејдус (24.7.1947-28.9.2018, Београд). Глумом се заразио као аматер у Дадову, а кад је ушао у тај свет, није било повратка. Казао је да глумци глуме због проклетства и магије и лутају ходницима пакла дубоко верујући да се ту негде налази пут за рај. Антологијске су његове улоге Осипа у Страх и нада Надежде Мандељштам, Мишкина у Настасји Филиповној, Кир Јање, Фауста, Обломова, Јоакима Вујића у Како засмејати господара, Лазе Дунђерског у Је ли било кнежеве вечере, Бернарда Драха у Шовинистичкој фарси, Игњата Глембаја у Господи Глембајевима, Наполеона у Мадам Сан Жен, Златикума у Скупу, Шајлока у Млетачком трговцу… Био је председник Удружења драмских уметника Србије од 1986. до 1990. и професор на Академији уметности у Београду. Добитник је најзначајнијих позоришних награда: Стеријине, Златног ловоровог вијенца, Златне колајне за монодраму, Миливоје Живановић, Раша Плаовић, статуете Јоаким Вујић, Октобарске награде, Добричиног прстена за животно дело и Признања Владе РС за врхунски допринос националној култури. Играо је до последњег атома физичке и менталне снаге.
Стручна сарадња: Удружење драмских уметника Србије.
Уметничка реализација издања: мр Марина Калезић, академски сликар.
