Опис
120 година Рударског гласника
Први број једног од најстаријих научних часописа за рударство, Рударског гласника, појавио се почетком 1903. године. Власник и уредник био је Петар Илић (Ореовица код Пожаревца, 1863 – Београд, 1941) професор математике и инжењер рударства.
Расправама о рудиштима и рудничкој геологији, развоју и стању рударства у Србији, отварању рудника и улагањима у рударство, рударској терминологији, школовању кадрова, научним и техничко-технолопшким достигнућима, рударству у суседним земљама и у свету, рударском законодавству и рударству и геологији уопште, Петар Илић је оставио писану ризницу која чува од заборава важне информације о српском рударству на превоју XIX и XX столећа. Након одласка у пензију, Илић није могао да настави финансирање часописа, те је 1910. године, после објављених 78 бројева на укупно 2.548 страна, престало излажење Рударског гласника. По оснивању Рударског института у Београду 1960, инициранo је настављање издавања часописа. Обновљени Рударски гласник изашао је 1962. и брзо постао један од најугледнијих научних часописа за рударство. Излазио je редовно до 1999. када је из материјалних и других разлога обустављено штампање. Под окриљем Рударског института и у новом руху, Рударски гласник 2013. наставља своју мисију, на српском и енглеском језику. Од рођенданске 1903. до јубиларне 2023. године, Рударски гласник објавио је 246 бројева на 18.825 страна. Научним и стручним информацијама, чувањем фактографије о великом успону и достигнућима српске рударске и геолошке привреде, науке, инжењерства и школства током ХХ столећа, Рударски гласник наставља да испуњава првобитне циљеве и мисију часописа.
Мотив на марки: портрет Петра Илића, оснивача часописа.
Мотив на коверту: насловне странице часописа Рударски гласник.
120 година од штрајка рудара у Сењском руднику
Индустријска револуција и примена парних машина ставља у први план угаљ као енергент у индустрији. У Србији, изградња Тополивнице у Крагујевцу, коју је требало обезбедити квалитетним високо калоричним горивом, доводи и до отварања Сењског рудника мрког угља 1853. године, на основу одлуке Рударског одељења Министарства финансија Кнежевине Србије.
После припремних радова, у изданку угљеног слоја откопано је првих 26.320 ока, односно 33,7 тона угља, и отпремљено Тополивници 12. маја 1854. у 98 кириџијских кола. Пуштањем у рад пруге Београд – Ниш, 1884. године, потребе за мрким угљем знатно су повећане па је, да би се олакшала достава угља, 1892. изграђена пруга уског колосека Сењски рудник – Ћуприја. Због свог стратешког значаја Сењски рудник је, осим у једном краћем периоду (1869–1874), увек био у власништву државе.
Откопавање угља почивало је на мануелном раду, рудари нису имали заштитну опрему, користили су своју одећу – гуњ, шубару, опанке итд. На дан Светог Прокопија 1893. догодила се једна од највећих несрећа у рудницима Србије, када је цела смена остала под земљом. Од тада се 21. јул обележава као дан сећања на страдале камарате.
У Сењском руднику је 6. августа 1903, на педесетогодишњицу рудника, дошло и до првог организованог штрајка рудара, а повод је било отпуштање са посла тројице камарата. Након девет дана штрајка, рудари су изборили повратак својих другова на посао, али и краће радно време и бесплатан олај за светиљке. У част овог догађаја, 6. август проглашен је 1955. године за Дан рудара Србије, и од тада се свечано обележава.
Мотив на марки: Сењски рудник, извозно окно из времена штрајка рудара 1903.
Мотив на коверту: симбол Сењског рудника – Поткоп Александар из 1853. када је рудник отворен.
Стручна сарадња: Рударски институт Београд, академик проф. др Слободан Вујић
Уметничка реализација издања: Јакша Влаховић, академски графичар
