Опис
Прва половина XIX века донела је Европи интензиван економски развој, индустријску, али и грађанску револуцију широм континента, борбе за ослобођење народа и настанак нових држава.
Након Берлинског конгреса који је потврдио самосталност Србије као независне државе и проширио њене границе, почиње интензиван рад на реализацији планова за развој железничког саобраћаја који је првенствено подразумевао спајање Аустроугарског царства и Отоманске империје и то преко територије Кнежевине Србије, у чему је млада држава видела свој стратешки интерес, будући да се Аустроугарска обавезала да ће своју железничку мрежу повезати са планираном првом српском пругом и то код Београда, везом преко моста на Сави.
Споразум који су две државе потписале предвидео је 1883. као рок за завршетак изградње прве српске пруге. Радове на изградњи железничке инфраструктуре у Србији, водило је Министарство грађевина на челу са министром Јевремом Гудовићем. На великој свечаности уприличеној поводом почетка радова, кнез Милан Обреновић је сребрним будаком, 3. јула 1881. године, у присуству чланова Владе, државног врха и великог броја званица, у близини данашње Мостарске петље у Београду ударио темељ првој српској прузи на релацији Београд – Ниш.
Изградња пруге отпочела је у Кнежевини Србији, а први воз је новом пругом, дугачком 243 километра, пројурио у Краљевини Србији, јер је Србија у међувремену постала краљевина. Први, свечани воз, кренуо је из Београда за Ниш 4. септембра 1884. Редован железнички саобраћај отпочео је 15. септембра исте године.
Српске железнице овај дан обележавају сваке године као Дан железничара.
Mотиви: портрети краља Милана Обреновића и министра Јеврема Гудовића; факсимил Реда вожње првог свечаног воза од 23.8.1884; симбол „Крилати точак” и илустрација са урамљеног таблоа из сталне поставке „Машиновође нишке ложионице 1884–1910”; железнички џепни сат „Зенит”, 1884; звучно сигнално средство – пиштаљка; фотографије „Изградња пруге у Сићевачкој клисури”, „Вијадукт Раља, на прузи Београд–Врање” (1885) и „Вијадукт Велики поток, на прузи Београд–Врање” (1885) и мапа пруге Београд–Ниш.
Стручна сарадња и материјал за мотиве: Железнички музеј у саставу „Железнице Србије” ад
Уметничка реализација: Мирослав Николић и Надежда Скочајић, академски графичар