Опис
Зачеци стандардизације на територији данашње Србије могу се наћи још у XV веку, у Закону о рудницима или Новобрдском законику деспота Стефана Лазаревића, у коме су дати прописи који регулишу истраживање рудног блага и извођење рударских радова.
Почев од двадесетих година двадесетог века настају поједини нормативни документи за потребе привреде, међутим све је снажнија свест о потреби организованог приступа пословима стандардизацијe, нарочито у области рударства, електромашинства и грађевинарства. Као последица тих тежњи, под вођством декана Техничког факултета у Београду и председника Удружења инжењера и архитеката професора Душана Томића, 16. септембра 1934. године формиран је Југословенски национални комитет за нормализацију, чији је задатак: „рад на нормализовању општих, техничких и трговачких услова и прописа за јавне радове и набавке, нормализовању производа привредне делатности, концентрисање и координисање делатности на пољу нормализације“. Комитет за нормализацију је због рата прекинуо рад 1941. године, а затим наставио у децембру 1944. године, када је објавио привремене Норме за израду војничке цокуле и Упутство за одржавање обуће. Влада ФНРЈ је 1946. године основала Савезну комисију за стандардизацију која је одмах по обнављању активности на пословима стандардизације затражила да буде примљена у Међународну организацију за стандардизацију ISO, па је од 1. јануара 1950. године представљала нашу земљу као 28. чланица.
У прошлости су се назив и правна форма националног тела за стандарде мењали неколико пута, а правни следбеник свих тих институција је данашњи Институт за стандардизацију Србије (ИСС), који је једино национално тело за стандардизацију у Републици Србији. Институт је до сада објавио више десетина хиљада српских стандарда и сродних докуменaта, који су усклађени са одговарајућим међународним и европским стандардима.
Стручна сарадња: Институт за стандардизацију Србије
Уметничка реализација: Mирослав Николић и Надежда Скочајић, академски графичар
