Опис
Дејан Медаковић (Загреб, 7. јул 1922 – Београд, 1. јул 2008),академик и председник САНУ, историчар уметности, песник и књижевник, рођен је 7. јула 1922. године у Загребу. Гимназију је завршио у Сремским Карловцима 1941. године. Током Другог светског рата живео је у Београду, где је као асистент-волонтер радио у Музеју кнеза Павла.
Дипломирао је на Филозофском факултету Универзитета у Београду на групи за историју уметности 1949. године. Докторат наука стекао је у Српској академији наука 1954. године дисертацијом „Графика српских штампаних књига XV–XVII века”. Одмах након тога изабран је за асистента на Филозофском факултету у Београду, на ком је стекао сва наста-вничка звања, а декан овог факултета био је од 1971. до 1973. године. За дописног члана САНУ изабран је 1972. године, а 1981. за редовног члана. Као један од најостваренијих српских интелектуалаца свога времена, ерудита који је стасао у Академији обављајући бројне функције, врхунац животне и научне каријере дочекао је избором за председника Српске академије наука и уметности 1999. године.
Бројне награде и признања, заједно са његовим епохалним делима, најбоље осликавају богато стваралаштво академика Дејана Медаковића које је оставило дубок траг у српској науци и култури. Преминуо је 1. јула 2008. године у Београду.
Васко Попа (Гребенац, 29. јун 1922 – Београд, 5. јануар 1991), српски песник и академик, један је најпревођенијих наших песника, зачетник послератне модерне поезије, који је и сам преводио са француског језика.
По етничком пореклу Румун, основну школу и гимназију завршио је у Вршцу и уписао Филозофски факултет у Београду. Студије наставља у Букурешту и Бечу, а за време Другог светског рата био је затворен у немачком концентрационом логору у Зрењанину. Након завршетка рата дипломирао је на романској групи Филозофског факултета у Београду, 1949. године.
Прве песме објављује у листовима „Књижевне новине” и „Борба”. Његова прва збирка песама „Кора” (1953), уз „87 песама” Миодрага Павловића, сматра се почетком српске послератне модерне поезије. Та књига је покренула расправе књижевне јавности и остварила значајан утицај на потоње нараштаје песника. После Коре, Попа је објавио збирке песама: „Непочин-поље” (1956), „Споредно небо” (1968), „Усправна земља” (1972), „Вучја со” (1975), „Кућа насред друма” (1975), „Живо месо” (1975), „Рез” (1981) као и циклус песама „Мала кутија“ (1984), део будуће збирке „Гвоздени сад”, коју никад није довршио.
Од 1954. до 1979. године радио је као уредник у издавачкој кући Нолит у Београду. Приредио је зборнике: „Од злата јабука” (Београд, 1958), „Урнебесник” (Београд, 1960), „Поноћно сунце” (Београд, 1962). У Вршцу је, 29. маја 1972. године, основао Књижевну општину Вршац (КОВ) и покренуо необичну библиотеку на дописницама, названу „Слободно лишће”. Исте године изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности. Један је од оснивача Војвођанске академије наука и уметности (14. 12. 1979) у Новом Саду. Умро је у Београду 5. јануара 1991. године.
Душко Радовић (Ниш, 29. новембар 1922 – Београд, 16. август 1984) био је српски песник, писац, новинар, афористичар и ТВ уредник. Био је главни уредник „Пионирских новина”, уредник Програма за децу Радио Београда, уредник Програма за децу Телевизије Београд, сценариста и текстописац сонгова за популарну дечију телевизијску серију „На слово на слово”, уредник листа „Полетарац”, новинар „Борбе”, а од 1975. уредник Студија Б.
Његова емисија „Београде добро јутро” почела је да се емитује јула 1975. године на Студију Б, а била је укинута 1982. године, када су одређени функционери владајућег Савеза комуниста окарактерисали Душкове афоризме као „политичке поруке са израженом моралистичком и демагошком позадином”.
Аутор је збирки песама за децу „Поштована децо”, „Смешне речи”, „Где је земља Дембелија”, а генерације деце одрастале су уз његове песме које је изводио дечији хор „Колибри”, међу којима су Плави зец, Страшан лав, Здравица (Све што расте хтело би да расте). Аутор је и радио–драма за децу „Капетан Џон Пиплфокс”, „Како су постале ружне речи”, „Приче за Гордану”, а забележено је и да је, као члан редакције и преводилац, дао имена ликовима у познатом стрипу „Талични Том”.
Преминуо је 16. августа 1984. године у Београду. Најшира публика га памти по афоризмима којима је будио Београђане на таласима Радија „Студио Б”, који су касније објављени у три књиге „Београде добро јутро”.
Био је велики љубитељ фудбала и навијач ФК Партизан.
Стеван Крагујевић (Сента, 4. фебруар 1922 – Београд, 17. април 2002), био је један од најзначајнијих југословенских и српских фоторепортера и фотоуметника. Фотографијом је почео да се бави као четрнаестогодишњак, а забележено је и да је био аутор прве колорне насловне странице у послератној Југославији (насловна страна часописа „Дуга”, број 313 из 1950. године). Наиме, колор фотографија „Гушчарице”, младе жене са корпом и гускама у војвођанском сокаку, коју је Крагујевић направио 1943. године, објављена је на насловној магазина „Дуга”, који је тако постао први наш илустровани магазин са насловницом у колору.
Као први фоторепортер Дирекције за информације при Председништву СФРЈ, направио је, између осталог, и први званични портрет председника Тита, 1950. године, намењен страним амбасадама и дописницима. У каснијој каријери Крагујевић је начинио богат фонд снимака председника Тита, пратећи његова путовања у земљи, и иностранству, сусрете са страним државницима, радницима, уметницима, грађанима, али је, уз званичне фотографије, начинио и низ антологијских, неофицијелних снимака. Од 1951. до 1953. године био је члан тима фоторепортера Тањуга, а од 1953. до пензионисања, 1982. године, фоторепортер и уредник фотографије дневног листа „Политика”.
Током рада у „Политици”, обављао је и друге значајне послове – био је руководилац фотолабораторије и фотослужбе ове куће, а до одласка у пензију, као уредник фотографије, значајно је допринео увођењу нових рубрика у „Политици”, посебно оних оних који су истицале пуну вредност и важност фотографије („У слици и речи”).
Богата фото-документарна заоставштина, легат Стевана Крагујевића, налази се у Музеју Југославије, Удружењу Адлигат и Историјском архиву Сенте.
Борислав Михајловић Михиз (Ириг, 17. октобар 1922 – Београд, 15. децембар 1997) српски књижевни критичар, књижевник, драматург, сценариста, есејиста, путописац, песник, драмски писац и полемичар.
Kласичну гимназију је завршио у Сремским Карловцима, а након рата уписује Филозофски факултет, групу за српскохрватски језик и књижевност у Београду.
Од 1951. до 1954. ради као књижевни критичар НИН-а, али због дружења са тада неподобним Милованом Ђиласом бива принуђен да напусти овај посао. Потом је био управник Библиотеке Матице српске, уметнички директор Авала филма, уредник издавачког предузећа Просвета, а са Миром Траиловић ствара позориште Атеље 212 и бива његов уметнички саветник од 1971. до 1983. године.
Сарађивао је у листовима: НИН, Политика, Књижевне новине, Књижевна реч, Дневник, загребачки Вјесник, љубљанско Дело, бечки Die Presse, Дуга итд.; у часописима Летопис Матице српске, Књижевност, Савременик, Дело и многим другим у којима је објављивао чланке, есеје, критике, путописе, фељтоне, интервјуе. Писао је песме, књижевне критике, есеје, путописе, полемике, драме. Из његовог пера изашло је више драматизација познатих књижевних дела.
Носилац је многих књижевних награда: Стеријине награде и награде „Марин Држић” Удружења драмских уметника Југославије за драму „Бановић Страхиња”; Стеријине награде за драматизацију Нушићеве „Аутобиографије”, Стеријине награде за адаптацију Пекићеве „Корешподенције”; награде Библиотеке „Ђорђе Јовановић” за књигу критике „Портрети”, награде Милош Црњански за прву књигу „Аутобиографија – о другима” и других. Београдска позоришта, као и многе друге сцене широм земље, изводиле су Михизове драме, а Матица српска од 2021. објављује сабрана дела Борислава Михајловића Михиза.
Рајко Митић (Дол, 19. новембар 1922 – Београд, 29. март 2008), фудбалер и спортски новинар, први капитен Црвене звезде и прва Звездина звезда. Каријеру је почео пре 1940. у београдском БСК, да би после рата заиграо за Црвену звезду, у којој се и прославио. Играо је на позицији десне „полутке”. За репрезентацију Југославије дебитовао је на првој међудржавној утакмици после Другог светског рата, 9. маја 1946. против Чехословачке (2:0) у Прагу. Током 11 година играња за репрезентацију Југославије, наступио је 59 пута за најбољу селекцију и постигао 32 гола. Учествовао је на светским првенствима у Бразилу 1950. и у Швајцарској 1954. Због коректне игре остао је упамћен као велики џентлмен фудбала.
Други светски рат је зауставио његов спортски развој, али је од 1944. године, као борац инжињерске бригаде НОВЈ (заједно са Ђајићем и Језеркићем), наставио да игра, да би од оснивања Црвене звезде, 4. марта 1945, био њен први капитен. Од тада је у 14 првенствених сезона носио „црвено-бели” дрес као један од најбољих играча у историји Црвене звезде. Одиграо је укупно 572 утакмице (од тога 220 првенствених и 39 у Купу) и постигао 116 голова (74 првенствена и 22 у Купу).
Када је престао да игра, од 1960. до 1966. године као виши спортски тренер налазио се на челу стручног штаба Црвене звезде, а још као активан играч био је коментатор београдског „Спорта”, да би се касније и потпуно посветио спортском новинарству као дугогодишњи коментатор у листу „Темпо”.
Уметничка реализација: мр Бобан Савић, академски сликар
