Опис
Датум покретања Другог српског устанка, Цвети по старом, односно 23. април 1815. по новом календару, обележава се као Дан Војске Србије. Тај датум представља историјску прекретницу која је довела до стварања савремене српске државе и омогућила стварање ефикасне и модерне српске војске. Устанак, за чијег вођу је изабран кнез Милош Обреновић, званично је проглашен на збору војвода и свештенства у Такову код Горњег Милановца. Он представља војни сегмент српске историје, након чијег успеха је отпочео процес којим је Србија освајала један по један елемент државности и на крају се потпуно ослободила врховне турске власти. Један од првих корака у том правцу било је и стварање стајаће војске 1825. године, од 1.147 младића подељених у дванаест чета, који су добили назив „уписани пандури”. Како је увођење стајаће војске прошло неопажено од Порте, Народна скупштина је уместо „уписника” озваничила назив „солдати”. Ова, стајаћа војска, живела је у касарнама и примала плату.
Од 1850. почиње и школовање официра у Србији, отварањем Артиљеријске школе, а од 1861, поред мале стајаће војске која чини њено професионално језгро, српска војна организација јача и озваничењем опште војне обавезе и уређењем народне војске милицијског типа. Војним и дипломатским напорима Србија је извојевела државну независност и проширење на југу на Берлинском конгресу након српско-турских ратова 1876 – 1878. Војним реформама које су започеле осамдесетих година 19. века, под патронатом краља Милана Обреновића, Србија је створила супериорну војну организацију пратећи најсавременије стране узоре али и сопствено искуство. Та војска своју снагу и ефикасност показала је у ратовима 1912 – 1918. када је постала главни инструмент државне политике за остварење националног програма уједињења Срба и осталих Јужних Словена.
Мотив на марки: Краљ Александар приликом предаје пуковских застава на Бањици
Мотив на вињети: Ђурђевдански уранак на Крфу 1916. године
Мотив на коверти: Дефиле српске војске у Паризу, 14. јула 1919.
Стручна сарадња: Војни музеј Управе за традицију, стандард и ветеране Сектора за људске ресурсе Министарства одбране; пуковник др Далибор Денда, Институт за стратегијска истраживања Универзитета одбране
Графичка обрада издања: Јакша Влаховић, академски графичар
