Description
Jован Дучић (Требиње, 15. фебруар 1874 – Гери, Индијана, САД, 7. април 1943), је био српски и југословенски писац, песник и дипломата. Основну школу је завршио у Требињу, учитељску школу у Сарајеву, а на Филозофско-социолошком факултету у Женеви је завршио права. Био је један од оснивача Народне одбране, националне невладине организације у Краљевини Србији. Један је од најзначајнијих песника српског модернизма.
Прву збирку песама објавио је у Мостару 1901. године у издању мостарске Зоре, а затим другу у Београду 1908. године. Писао је доста и у прози, литерарне есеје, путописе и књижевне критике. Био је дописни члан Српске краљевске академије, а од 1931. године и њен редовни члан. Дипломатијом је почео да се бави 1907. године, а 1910. године је постављен за аташеа у посланству у Цариграду, а потом прелази на исти положај у Софију. Био је посланик у Будимпешти, затим у Букурешту где је, 1939. године, постављен за првог југословенског дипломату у рангу амбасадора. У време окупације Југославије, 1941. године, био је опуномоћени посланик у Мадриду. Његови посмртни остаци су пренети из САД и сахрањени у Требињу 22. Октобра 2000. године. Најпознатија Дучићева дела су: Благо цара Радована, Јутра с Леутара, Стаза поред пута, Верујем у Бога и српство, Песме.
Motif on the stamp: a portrait of Jovan Dučić, with the original signature and dedication of the writer to Queen Marija in the background. From the collection of autographs of writers and artists, owned by the Museum of Serbian Literature of the Adligat Association.
Expert collaboration: Association for Culture, Arts and International Cooperation Adligat, Belgrade.
Artistic realization: Boban Savić, MA, academic painter
Станислав Винавер (Шабац, 1. март 1891 – Нишка Бања, 1. август 1955), ерудита, књижевник и преводилац, гимназијско образовање стекао је у Београду, на Сорбони је студирао математику и физику, а дипломирао је на Универзитету у Београду 1930. године. Учествовао је у балканским ратовима и Првом светском рату као један од 1300 каплара. Био је поручник у славном Ђачком батаљону, прешао је Албанију и на Крфу се ангажовао као уредник Српских новина и службеник Државног пресбироа. После рата посветио се новинарству и књижевности као припадник шаролике групе младих и нових модернистичких српских књижевника (Милош Црњански, Драгиша Васић, Растко Петровић, Раде Драинац). Члан Југословенског новинарског удружења постао је 20. новембра 1920. Био је и један од оснивача Ошишаног јежа, а између два рата радио је као специјални дописник листа Време у Бугарској, Немачкој, Аустрији, Швајцарској и Совјетском Савезу, потом као службеник Министарства иностраних послова у Женеви и Берлину. Други светски рат је провео у заробље-ништву, у немачком логору Оснабрик. Након рата живео је у Београду и бавио се књижевношћу, сатиром и превођењем са француског, енглеског, руског, чешког, пољског и немачког језика.
Песник и есејиста Винавер, утемељивач експресионистичког покрета, написао је Манифест експресионистичке школе. Најоштрије се залагао за раскид с тради-ционалним уметничким изразом. Први је на српски језик превео Доброг војника Швејка, Гаргантуу и Пантагруела, Алису у земљи чуда, Доживљаје Тома Сојера.
Међу бројним Винаверовим радовима, најпознатија су дела: Мјећа, Приче које су изгубиле равнотежу, Варош злих волшебника, Громобран свемира, Икаров лет, Европска ноћ, Језик наш насушни и, као круна његовог размишљања о српском језику, Заноси и пркоси Лазе Костића.
Motif on the stamp: a portrait of Stanislav Vinaver, with the original signature of the writer in the background. From the collection of autographs of writers and artists, owned by the Museum of Serbian Literature of the Adligat Association.
Expert collaboration: Association for Culture, Arts and International Cooperation Adligat, Belgrade.
Artistic realization: Boban Savić, MA, academic painter
Бранко Пешић (Земун, 1. септембар 1921 – Лињано, Италија, 4. октобар 2006) био је један од најзначајнијих архитеката Србије који је оставио за собом обимно и сложено дело на разним пољима архитектонских остварења од којих су најмаркантнија данас оријентири Београда.
Технички факултет у Београду – архитектонски одсек, уписао је 1939, а дипломирао је након рата, 1947. Као пројектант, шеф градилишта и бироа у Дирекцији за изградњу Новог Београда радио је од 1947. до 1951. На Грађевинском факултету изабран је за асистента 1951. године, потом за предавача и професора на предмету Зградарство где ради до пензионисања 1986. Аутор је уџбеника за предмет Зградарство, као и већег броја стручних публикација и радова. Међу његовим најзначајнијим пројектима су: југословенски павиљони на бројним међународним сајмовима, пројекти више зграда у Београду, од којих је најзначајнија палата Београд (Београђанка). Пројектовао је 27 црквених објеката, међу којима се истичу црква у Прибоју на Лиму, капела-задужбина породице Николаја Велимировића у Лелићима, Црква Свете Петке на Чукаричкој падини.
He is the author of the project for the continuation of the construction of the Temple of Saint Sava in Belgrade. He was the main organiser and supervising engineer on the construction of the Temple from 1984 to 1996. Pešić did not receive any kind of compensation for his work on the Temple, and apart from professional work, Pešić actively raised funds for the Temple, for which he held lectures and exhibitions, from Australia to the United Kingdom. He was a long-term president of the architecture section of the Association of Applied Artists and Designers of Serbia (ULUPUDS), the president of ULUPUDS (1976–80) and then the president of Alliance of Applied Artists and Designers of Yugoslavia – SPIDJU (1981–82). He received several medals and diplomas for his work and engagement in the cultural and professional field. He was awarded two Medals of Labour, the Order of Labour of the First Grade, the Order of Merit for the People, the Order of St. Sava of the First Grade and posthumously, in 2006 with the Order of the White Eagle of the First Grade.
Motif on the stamp: Portrait of Branko Pešić, with a sketch of the Temple of Saint Sava and the signature of the architect in the background. From the Legacy of the architect Branko Pešić, owned by the Legacy House of the Adligat Association.
Expert collaboration: Association for Culture, Arts and International Cooperation Adligat, Belgrade.
Београд. Уметничка реализација: мр Бобан Савић, академски сликар
Добрица Ћосић, (Велика Дренова, 29. децембар 1921 – Београд, 18. мај 2014) је био српски писац, публициста, есејиста и политичар. Као двадесетогодишњак прикључио се партизанском антифашистичком покрету и 1951. објавио Далеко је сунце, први модерни роман о српској револуцији. Затим је објавио романе: Корени, Деобе (трилогија), Бајка, Време смрти (тетралогија), Време зла – трилогија: Грешник, Отпадник, Време власти I и Време власти II.
Писао је политичке есеје, публицистичке текстове, портрете савременика и дневничке белешке сабране у књигама: Акција, Одговорности, Моћ и стрепње (забрањена 1971) Стварно и могуће (забрањена 1982), Пишчеви записи 1–5, Време змија, Писци мога века, Српско питање I и II, Косово, Пријатељи, У туђем веку, Босански рат, Косово 1968 – 2013. и постхумно – У туђем веку II.
He received the NIN awards for literature for the novels The Roots and The Divisions, and Njegoš award for A Time of Evil. He is a member of The Serbian Academy of Sciences and Arts (SANU) since 1970. He also received the Pushkin award for exceptional contribution to Slavic literature and in 2010 he was awarded with a medal by Russian President Medvedev for the fight against fascism. He is a writer with a biography of a highly engaged intellectual. At the XIV plenary assembly of the Central Committee of Serbia in 1968, he criticized Albanian separatism for which he was accused of being a nationalist and was banned from all public activities for two decades.
He fought for the gathering of the Yugoslav critical intelligentsia with the aim of democratizing Yugoslav socialism. As a nonpartisan person, he accepted the duty of the first president of FRY 1992–1993.
У последњој деценији живота објављивао је књиге дневничких бележака којима је обухватио време својих романа (1951–2010) – Лична историја мога доба.
Motif on the stamp: a portrait of Dobrica Ćosić, with the original signature of the writer in the background. From the collection of autographs of writers and artists, owned by the Museum of Serbian Literature of the Adligat Association.
Expert collaboration: Association for Culture, Arts and International Cooperation Adligat, Belgrade.
Artistic realization: Boban Savić, MA, academic painter
