Кинеска астрологија се заснива на традиционалној астрономији и календарима. Она се такође ослања на кинеску филозофију (теорија о три хармоније, рај, земља и вода) и следећа начела: учење wu xing, јин и јанг, пет планета, 10 небеских токова и 12 земаљских грана, лунисоларни календар итд.

Лунарни календар је заснован на циклусима месечевих мена. Већина ових календара представља лунисоларне календаре. То значи да календарски месеци одговарају месечевим циклусима али се повремено додају интеркаларни месеци како би се ови циклуси усагласили са соларном годином. Међу оваквим календарима су кинески, хебрејски и хинду календари, као и већина календарских система коришћених у антици. Лунарни календари се разликују по томе којим даном почиње месец. У кинеском календару, први дан је астрономски одређен конјункцијом Сунца и Месеца у кинеској часовној зони.

Кинески хороскоп спада у најстарије познате хороскопе. Састоји се од 12 знакова од којих сваки влада једном лунарном годином. Ови знаци зодијака носе називе животиња (Пацов, Биво, Тигар, Зец, Змај, Змија, Коњ, Коза, Мајмун, Петао, Пас, Свиња). Поред основних знакова, у кинеском хороскопу веома су битни и елементи: дрво, метал, вода, ватра и земља. Тип и карактерне црте личности зависе од карактеристика одређене године (животиње) у којој је тај човек рођен.

Према кинеском зодијаку, 2013. година у знаку змије обухвата период од 10. фебруара 2013. године до 30. јануара 2014. године. Овај знак везује се за мистериозност, самопоуздање, тврдокорност, продорност, мудрост. Особе рођене у знаку змије зраче снагом и самопоуздањем, мудре су и прорачунате, па своје потезе вуку прецизно и смишљено. Веома су емотивне и страствене, искрене и одане. Ретко су  осредње  – оне су или на врху или на самом дну. Готово увек су, у исто време, успешне и у послу и у породичном животу.

2013. година биће обележена напредовањем, али уз фокус, дисциплину и обраћање пажње на детаље.

Уметничка обрада марака: Мр Бобан Савић, академски сликар.

Каталошке информације
8. фебруар 2013.
Уметничка обрада мр Бобан Савић
Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 3/4
528. 22,00 дин (вишебојна) 175.000
529. 46,00 дин(вишебојна)  175.000
Табак: 25
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрти: 529. Змија и стилизовани натписи из кинеског лунарног хороскопа; 529. Змија и стилизовани натписи из кинеског лунарног хороскопа.
Величина марака: 29 х 42 мм
Важе неограничено.

Историјски музеј Србије је музејска установа комплексног типа која има зада­так да чува и остварује комуникацију јавности са националном историјском баштином. Основан је 1963. године.

Историјски музеј Србије је надлежан за уметничко-историјска дела од зна­чаја за историју Србије и то за оружје и војну опрему од краја средњег века, униформе, заставе, знамења, реалије и меморијалне предмете везане за значајне личности и догађаје, карте, планове и атласе, привредно-технички материјал фабричке производње, печате, плакате, фотографије и разгледни­це историјске садржине. Музеј такође врши послове заштите непокретности и других ствари од посебног значаја за историју и културу српског народа које се налазе у иностранству, као што је Хиландар, затим у Мађарској, у Румунији и у Трсту, а у новије време у Хрватској и БиХ.

У току свог пола века дугог рада, Музеј је организовао репрезентативне изложбе које су приказиване не само у Београду и другим градовима у земљи него и у Европи и САД. Угостио је и бројне изложбе из других инсти­туција како из земље тако и иностранства.

Музеј има своју сталну публикацију – Зборник Историјског музеја Србије, чији су први бројеви изашли у Музеју Првог српског устанка. Исто тако, Музеј је издао и неколико врло значајних посебних издања. За изузетан допринос развоју културе у Републици Србији и свесрпском културном простору Музеј је 1997. године добио Вукову награду.

Мотив на марки номинале 22,00 динара: Јеванђеље краља Александра Обреновића, 19. век, поклон братства манастира Зограф 1896. године, израђено у Кијевско-печерској лаври; нијело, злато, емајл, драго камење. Мотив на вињети: Сат из заоставштине Обреновића, 19. век, Breguet, Париз, злато, емајл. Мотив на марки номинале 50,00 динара: Круна краља Петра I Карађорђевића, израђена 1904. године у јувелирској радионици браће Фализ (Falize Frères), Париз, рађена по нацрту Михаила Валтровића, изливена је од дршке Карађорђевог топа; позлата, емајлирање, бронза, синтетичко драго камење. Мотив на вињети: Инсигније краља Петра I Карађорђевића (скиптар, шар и копча за плашт), израђене 1904. године у јувелирској радионици браће Фализ, Париз, бронза, емајл. Мотив на коверти: Сат из заоставштине Обреновића, 19. век, Breguet, Париз, злато, емајл. У позадини – Наруквица из заоставштине Обреновића, 19. век, J. W. Swoboda, Беч, злато, рубини, брилијанти, турмалин, емајл.

Графичка обрада марака: Надежда Скочајић, академски сликар-графичар.

Стручна сарадња: Историјски музеј Србије; коришћене фотографије Растка Шурдића.

Каталошке информације
20. фебруар 2013.
Уметничка обрада Надежда Скочајић
Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 3/4
530. 22,00 дин (вишебојна) 65.000
531. 50,00 дин (вишебојна) 45.000
Табак: 9 + вињета
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрти: 530. Јеванђеље краља Александра, 19 век, израђено у Кијевско-печерској лаври; 531. Круна краља Петра I Карађорђевића, израђена1904. године у јувелирској радионици браће Faliz, Paris, рађена по нацрту Михајла Валтровића
Величина марака: 42 х 33,35 мм
Важе неограничено.

Васкрсна недеља одређује дан годишње прославе Христовог васкрснућа. Православна црква слави свој Васкрс на основу јулијанског календара. Датум није фиксни, а изра-чунава се на основу астрономије, односно датума пуног Месеца који је претходио Христовом васкрснућу 30. године п. н. е.

Васкрс је један од најважнијих хришћанских празника. То је дан вечне радости, дан када је Христ, Син Божји, победио смрт. Чином васкрснућа Исус Христ је доказао своје божанске моћи и отворио врата вечног живота, радости и среће које можемо наћи у вери нашој. На Васкршњу недељу звона звоне на црквама, а народ са својим свештеником обилази око цркве. После трећег обиласка, стаје се испред цркве. Свештеник носи крст, свећу и кандило и поје васкршњу литу-ргију. Врата се отварају и народ улази у цркву где се литургија наставља. Када се за-врши, народ се поздравља речима: „Христос васкрсе”, „Ваистину васкрсе”. Постоје многи обичаји у вези са Васкршњом недељом, а онај који сигурно деца највише воле је бојење и даривање јаја. Прво јаје се боји у црвено и у многим деловима наше земље ово јаје се зове „чуваркућа” и чува се целе године, све до наредног Васкрса.

На маркама и коверти приказане су фреске из манастирске цркве Св. Богородице у Сићевачкој клисури код Ниша, саграђене и живописане 1644. године, у време патријарха Пајсија и духовника Јована, а са трудом ктитора Веселина. Припрата цркве је поново осликана крајем 19. века сценама из Богородичиног Акатиста, најузвишенијег дела византијске црквене поезије.

Мотив на марки номинале 22,00 динара: Распеће (фреска, 1644. година); Мотив на марки номинале 46,00 динара: Силазак у Ад (фреска, 1644. година). Мотив на коверти: Улазак у Јерусалим, (фреска, 1644. година).

Графичка обрада марака: Надежда Скочајић, академски сликар-графичар.

Стручна сарадња: Српска православна црква, Православна Епархија нишка; др Миша Ракоција, историчар уметности, Завод за заштиту споменика културе Ниш.

Каталошке информације
1. март 2013.
Уметничка обрада Надежда Скочајић
Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 3/4
532. 22,00 дин (вишебојна) 215.000
533. 46,00 дин (вишебојна) 215.000
Табак: 25
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрти: 532 Распеће фреска 1644. година, Манастир св. Богородице, Сићево; 533. Силазак у Ад,  фреска 1644. Година, манастир св. Богородице, Сићево.
Величина марака: 42 х 29 мм
Важе неограничено.

Оскар Данон – 100 година од рођења

Оскар Данон је рођен 7. фебруара 1913. г. у Сарајеву, умро у Београду, 18. децембра 2009. г. Растао је окружен музиком (његова мајка, Хани Данон, свирала је клавир). Био је српски и југословенски диригент и композитор, академик АНУ БиХ. Дипломирао је дириговање и композицију на Прашком државном конзерваторијуму и докторирао филозофију на Карловом универзитету у Прагу. Био је први директор Опере и Балета Народног позоришта у Београду после Другог светског рата, а затим њихов уметнички директор и стални гост диригент. Био је шеф диригент Словенске филхармоније у Љубљани и Симфонијског оркестра Радио Загреба, редовни професор Музичке академије у Београду. 1938. г. је у Прагу, после дипломског концерта с оркестром Конзерваторија, одбранио докторску тезу на тему Клод Дебиси и музички импресионизам, почетак декаденце у музици. Исте године је у Сарајеву основао уметничко друштво Колегијум артистикум (Collegium Artisticum).

Након слома Југославије, 6. априла, сви левичари окупљени око Колегијума морали су у илегалу, због тајних полицијских спискова на којима су се налазила њихова имена. 16. јула 1941. Оскар одлази у партизане (партизанско име било му је Циго). У партизанима компонује песме Романијо високога виса, Иде Тито преко Романије, Песма босанских пролетера. По тексту Владимира Назора компонује Друг Тито, Све што ј’ било под пепелом… На Другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу добија чин мајора. Једно време је, 1944. г, са Позориштем народног ослобођења боравио у Барију, где су у Театру Пицини давали приредбе у духу правог професионалног позоришта. Тада добија задужење да у Народном позоришту у Београду формира хор, оркестар и ансамбл који ће извести свечану приредбу поводом прославе велике Октобарске револуције.

После рата, Данон долази у Београд да живи. Био је директор Београдске опере (1945-1963), професор у оперном студију на Музичкој академији у Београду (1963-1970), шеф-диригент Словенске филхармоније у Љубљани (1970-1975), шеф-диригент Симфонијског оркестра Радио Загреба (1980–1982). Био је председник Удружења музичких уметника Србије, први генерални секретар Савеза композитора Југославије, обновио је Београдску филхармонију. Са ансамблом Београдске Oпере имао је веома успешне наступе у водећим оперским кућама и концертним дворанама широм Европе, Северне Америке, Совјетског Савеза и Јапана.

Рихард Вагнер – 200 година од рођења

Вилхелм Рихард Вагнер (Лајпциг, 22. мај 1813. – Венеција, 13. фебруар 1883.) је био немачки композитор, песник, есејиста и музички теоретичар. Вагнер је личност од пресудног значаја за историју музике. Као један од највећих стваралаца на подручју опере (или „музичке драме“, како је волео да зове своје сопствене), у својим делима је поставио основу озбиљне музике 20. века, нарочито у „Тристану и Изолди“, где се обилно користи хроматизмом и где можемо наћи корен атоналности. Истиче се по употреби лајтмотива. У својим есејима је теоријски поставио основу „свеукупне уметности“ (нем. Gesamtkunstwerk), теорије по којој је музичка драма најсавршенији облик уметничког израза јер обухвата све остале гране уметности и да има потенцијал да „искупи свет“, из ког разлога су га још за живота многи тадашњи критичари прогласили мегаломаном. За све своје опере сам је писао либрето (или, у вагнеровском речнику, „поему“), што је последица веровања у „свеукупну уметност“, а улагао је велики труд како би их извео онако како је замислио. С тим циљем је подигао и сопствену оперску кућу. Осим тога, Вагнер је био и велики диригент који је, према чувеном Вилхелму Фуртвенглеру, заједно с Хансом фон Биловом, довео до стварања нове генерације диригената. Вагнер је по многима највећи композитор опере (Холанђанин луталица, Танхојзер, Лоенгрин; ремек дела: Тристан и Изолда, Прстен Нибелунга, Мајстори певачи из Нирнберга, Рајнско злато, Валкира, Зигфрид, Сумрак богова, Парсифал). Написао је и симфоније у це-дуру и е-дуру, концертне увертире (Полонија, Руле, Британија, Фауст – увертира у д-молу, клавирске сонате у бе-дуру, а-дуру и ас-дуру, Амерички стогодишњи марш, Царски марш.

Ђузепе Верди – 200 година од рођења

Ђузепе Верди (Ле Ронколе, 1813 – Милано, 1901.) је највећи композитор зрелог италијанског белканта. Рођен је у селу Ле Ронколе крај Парме у Италији. Већ у својој једанаестој години је постао оргуљаш у локалној цркви. Први који је уочио његов таленат био је трговац и љубитељ музике Антонио Баречи, уз чију је помоћ, као и помоћ града Бусета, добио могућност да упише музику у Милану 1832. године. Међутим, управник Конзерваторијума се устручавао да прими Вердија, наводно због тога што је био старији него што је статут дозвољавао, али вероватније зато што није имао поверења у његов таленат. Због тога је Верди током следеће три године радио код оперског диригента Лавиње, прагматичног човека, чији је катехизам био Моцартов Дон Ђовани. 1833. године у Бусету умире оргуљаш Провеси и Верди га наслеђује. 1839. године Верди је дебитовао као оперски композитор, што му је донело успех и могућност да се пресели у Милано. Ова опера је била Оберто, гроф од Сан Бонифација. Након ове написао је још много опера које су му створиле име најпре у Италији, а затим и у свету. Верди је написао и два дела сакралног карактера – Реквијем, 1874. г. као успомену на Александра Манцонија и дело Четири света комада,1898. г, које се састоји од Ave Maria, Stabat Mater, Te Deum и Laudi alla Vergine из Дантеовог Раја. Верди је умро у Милану где је дуго година живео и радио. Остале oпере из Вердијевог опуса су: Један дан власти или лажни Станислав, Набуко, Ломбардијци у Првом крсташком походу, Ернани, Два Фоскарија, Јованка Орлеанка, Алзира, Атила, Макбет, Разбојници, Гусар, Битка за Лењано, Лујза Милер, Стифелио, Риголето, Трубадур, Травијата, Сицилијанско вечерње, Симоне Боканегра, Бал под маскама, Моћ судбине, Дон Карлос, Аида, Отело, Фалстаф.

Уметничка обрада марака: мр Марина Калезић, академски сликар

Каталошке информације
4. март 2013.
Уметничка обрада Марина Калезић
Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 3/4
534. 22,00 дин (вишебојна) 65.000
535. 46,00 дин (вишебојна) 65.000
536. 50,00 дин (вишебојна) 65.000
Табак: 10
На ковертима са жигом ПД (FDCх3)
Нацрти: 534. Портрет Оскара Данона; 535. Портрет Рихарда Вагнера;  536. Портрет Ђузепе Вердија.
Величина марака: 42 х 33,35 мм
Важе неограничено.

Најпознатији законски акт у историји човечанства је Едикт о толеранцији вера, познатији под називом Милански едикт, који су римски цареви Константин Велики (272-337) и Лициније донели у пролеће 313.године. Њиме је хришћанска религија изједначена са осталим вероисповестима на простору империје и стечени су сви услови да неколико деценија касније (395) хришћанство постане и државна религија.Због својих заслуга, цар Константин и његова мајка, царица Јелена, су канонизовани и као светитељи са славе 3.јуна. Крајњи резултат доношења Миланског едикта је да данас трећина човечанства исповеда хришћанску веру.

Програм Владе Републике Србије за обележавање 1700. годишњице Миланског едикта током целе 2013. године предвиђа низ културно- уметничких догађаја који су посвећени овом јубилеју и то у Нишу, Виминацијуму и Београду.

Ниш, родни град Константина Великог, је и 1913. године обележио годишњицу Миланског едикта. Током целе 2013. године град Ниш представља духовну престоницу Србије у којој се одржава низ културно-уметничких манифестација које су посвећене јубилеју Миланског едикта.

Српска православна црква у славу Миланског едикта организује екуменске скупове, верска предаваања, као и заједничку литургију православних цркава.

Свим поменутим догађајима Република Србија промовише идеју о толеранцији путем који је започео Константин Велики.     

Стручна сарадња: Народни музеј Ниш.

Уметничка обрада марке: мр. Бобан Савић, академски сликар.

Каталошке информације
5. април 2013.
Уметничка обрада Бобан Савић
Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 3/4
537. 50,00 дин (вишебојна) 45.000
Бл.77. 112,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 8 и блок
На ковертима са жигом ПД (FDCх2)
Максимум карта ( CM )
Нацрти: 537. Портрет цара Константина Великог са монограмом Христа у позадини;        
Бл.77.  Константинов портрет  укомпонован у мапу на којој су обележени топоними значајни за Милански едикт – Милано (Mediolanum).
Величина марке: 29 х 35 мм
Величина марке у блоку: 35 x 29 мм
Величина блока: 97 x 79 мм (обрезан)
Важе неограничено.

Амбициозна идеја Анрија Динана (1828-1910) да се олакша људска патња и пружи помоћ жртвама оружаних сукоба, природних и других несрећа, постала је реалност пре 150 година формирањем Међународног комитета Црвеног крста и првих друштава за пружање помоћи, данас познатих под називом Национална друштва Црвеног крста и Црвеног полумесеца.

Иако се у почетку односио само на пружање помоћи рањеним војницима на бојном пољу, обим рада Међународног комитета Црвеног крста, а и целог Међународног покрета Црвеног крста и Црвеног полумесеца, константно се развијао и одговарао на актуелне хуманитарне проблеме. Путем директне хуманитарне акције широм света, подстичући развој и поштовање међународног хуманитарног права, Међународни покрет Црвеног крста и Црвеног полумесеца као највећа хуманитарна мрежа на свету и данас настоји да побољша положај жртава и одговори на све врсте хуманитарних криза, на непристрасној, независној и неутралној основи.

Црвени крст Србије, под називом Српско Друштво Црвеног крста је формиран међу првих 15 у свету, далеке 1876. године, када је од стране Међународног комитета Црвеног крста добио међународно признање у непрекидном трајању до данас.

Mотив на марки: портрет Анрија Динана (1828-1910), оснивача Међународног комитета Црвеног крста.

Уметничка обрада марке: Јакша Влаховић, академски графичар.

Стручна сарадња: Црвени крст Србије

Каталошке информације
8. мај 2013.
Уметничка обрада Јакша Влаховић
Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 3/4
539. 50,00 дин (вишебојна) 50.000
Табак: 9+вињета
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрт: 539. Портрет Анрија Динана, оснивача Међународног комитета Црвеног крста 
Величина марке: 29 х 42 мм
Важе неограничено.

Сваке године радна група Пост Европе за поштанске марке и филателију својим чланицама одређује заједничку тему за емисију пригодних поштанских марака под називом “ЕВРОПА”. Тако је за 2013. годину, у циљу прославе 20. годишњице Пост Европе, предвиђена  тема “Поштанска возила”.

Иако је Поштанско-телеграфски весник, службени лист Поштанско-телеграфског одељења Министарства народне привреде Краљевине Србије, још 1903. године (оне године када је трговац Божидар Радуловић увезао први аутомобил у Србију) објавио вест да је начелник Поштанско-телеграфског одељења аутомобилом обишао београдску варош и надгледао пражњење поштанских ковчежића, не можемо са сигурношћу тврдити да је од те године отпочео редован  аутомобилски превоз поштанских пошиљака у Србији.

Тек 1906. године појавила се новинска вест да ће српска Пошта набавити неколико аутомобила за обављање поштанског саобраћаја.

После Првог светског рата, 1919. године, Министарство војске и морнарице је уступило Министарству пошта и телеграфа Краљевине СХС за потребе обављања поштанског саобраћаја одређен број трофејних возила: “магирус”, “АГА”, “мерцедес”, “опел”, “НАГ”, “хорх”, “доџ”, “кадилак”…

Године1923. при Министарству је основана Аутомобилска секција, а следеће године је Правилником о аутомобилском саобраћају Министарства пошта и телеграфа, на регионалном принципу, установљен одређен број поштанских ауто гаража, чиме је коначно уређен аутомобилски превоз поштанских пошиљака.

Милорад Јовановић, ПТТ музеј, Београд

Мотиви на маркама: на марки номинале 44,00 динара приказан је поштански аутомобил коришћен на релацији Косовска Митровица – Рашка – Нови Пазар; на марки номинале 112,00 динара приказано је савремено теретно поштанско возило које се користи за преузимање и уручење Пост Експрес пошиљака и пакета.

Уметничка обрада марака: Радомир Бојанић, академски сликар и Јакша Влаховић, академски графичар.

Каталошке информације
9. маj 2013.
Уметничка обрада Јакша Влаховић
Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 3/4
540.   44,00 дин (вишебојна) 100.000
541. 112,00 дин(вишебојна)    45.000
Табак:8+вињета
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрти: 540. Поштански аутомобил коришћен на релацији Косовска Митровица-Рашка-Нови Пазар; 541. Савремено теретно поштанско возило које се користи за преузимање и уручење Пост Експрес пошиљака и пакета
Величина марака: 35 х 29 мм
Важе неограничено.

У складу са иницијативама примене Европске конвенције о пределу у Србији, на маркама су представљена природна добра која су и пример бриге о одрживом развоју, обједињују вредности природног и културног наслеђа, а ове године обележавају 50 година од добијања статуса Заштићено природно добро.

Предео нарочите природне лепоте „Рајац“ (марка номинале 46,00 динара) поред изузетних природних одлика има значајно место и у историји Србије. На простору Рајца (највиши врх 848м) који представља део планине Сувобор, током Првог светског рата, одиграла се славна Колубарска битка обухвативши простор општине Љиг и планине Сувобор. У част чувених 1300 каплара који су учестовали у бици подигнут је споменик на Рајцу. Рајац је познат и по манифестацији КОСИДБА, која симболично представља мобу и свечани завршетак кошења планинских ливада. Због својих предеоних карактеристика, у које су интегрисане предеоне, историјске и етнолошке одлике овог краја, део простора Рајца заштићен је као Предео нарочите природне лепоте, 1963. године решењем СО Љиг. Завод за заштиту природе Србије врши истраживања која би омогућила да простор Рајца буде део већег заштићеног природног комплекса Ваљевске планине.

Споменик природе „Ресавска пећина“ (марка номинале 50,00 динара) спада у ред најзначајнијих спелеолошких објеката и туристичких пећина Србије. Унутрашњост пећина обилује бројним дворанама, галеријама, стубовима, сталагмитима и сталактитима, драперијама и окамењеним водопадима. Пећина је стара око 80 милиона година, док се стари накит процењује на 45 милиона година. Дуга је 4,5 км од којих је истажено 2,8 км, темература је 7°C, док је влажност ваздуха од 80-100%. Накит пећине почиње од самог улаза и појављује се у три боје: црвеној (од оксида гвожђа), жутој (од примеса глине) и белој (од кристалног калцијума). Пећина је стављена под заштиту 1963. године одлуком СО Деспотовац, док је у складу са Законом о заштити природе из 1991. године, на предлог Завода за заштиту природе Србије, стављена под заштиту као Споменик природе од изузетног значаја у рангу природног добра од националне вредности.

Завод за заштиту природе Србије

Уметничка обрада марака: Мирослав Николић.

Каталошке информације
9. маj 2013.
Уметничка обрада Мирослав Николић
Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 3/4
542. 46,00 дин (вишебојна) 50.000
543. 50,00 дин (вишебојна) 50.000
Табак:8+вињета
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрти: 542. Предео нарочите природне лепоте „Рајац”; 543. Споменик природе „Ресавска пећена”.
Величина марака: 35 х 29 мм
Важе неограничено.

Живојин Жика Миленковић (1927-2008)

Каријеру је започео у родном Нишу у Народном позоришту. Глумио је у преко 30 филмова, преко 300 телевизијских емисија (драме и серије) и око 150 позоришних представа. Са изузетним осећајем и дискретним изражајним средствима посебно је био запажен у креирању комичних улога. Све до пензионисања био је члан Београдског драмског позоришта, али је богат глумачки живот наставио и као слободни уметник. У сећањима колега остао је као велики професионалац, а публика га је запамтила по сугестивним тумачењима улога које је играо.

Радмила Рада Савићевић (1926-2001)

Глумачку каријеру отпочела је у родном Крушевцу где је првих десет година била члан Крушевачког позоришта. Рано је показала склоност ка комичним улогама које је креирала сочним и богатим креативним средствима. Од 1956. године била је стални члан Народног позоришта у Нишу. Две сезоне играла је у Београдском драмском позоришту, а затим се вратила у Ниш где остаје све до свог пензионисања. Играла је у више телевизијских серија са великим успехом и стекла велику популарност. Публика је највише памти по оствареним улогама у „Зони Замфировој“, „Ивковој слави“ и „Госпођи министарки“. Улогу Живке „министарке“ играла је у 6 премијера у 4 позоришта: Крушевачком, Нишком, Шабачком и Београдском драмском.

Петар Kраљ (1941-2011)

Дипломирао је на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду 1964. године. Стални члан Атељеа 212 од 1968. до 1979. године, када одлази у слободне уметнике. Играо је на сценама многих позоришта, највише у Атељеу 212, Народном позоришту И Београдском драмском позоришту. Монодраму „Живео живот Тола Манојловић” (Моме Димића) играо је преко 40 година. Од 12. маја 2012. Сцена у подруму Атељеа 212 носи његово име. Одиграо је велики број улога светске и домаће баштине – Хамлета, Максима Црнојевића, Трепљева, Капетана Каку, Стриндберга, Хенрика Хефгена, Ђорђа Џандара, Лефевра, Доктора Шустера, Давида Штрпца… Добитник је скоро свих награда које један глумац може да заслужи, укључујући и награде за животно дело „Добричин прстен“ и „Павле Вујисић“. По његовом сведочењу, најдража награда му је била та „што је публика имала стрпљења да га гледа И слуша“.

Радомир Раде Марковић (1921-2010)

Глумом је почео да се бави наступима на сцени Академског позоришта у Београду, у ОКУД „Иво Лола Рибар“, Омладинском позоришту, радио драми Радио Београда, да би пуну афирмацију остварио својим улогама у Београдском драмском позоришту. Један је од оснивача нашег првог ванинституционог ансамбла „Драмске дружине А“. Играо је у великом броју телевизијских драма и серија. На филму се појавио још 1948. године („Бесмртна младост“ и „Софка“) и остварио више десетина филмских улога. Играо је и на сценама Народног позоришта у Београду и Атељеа 212. Био је професор глуме на Академији уметности у Новом Саду. Снимио је и преко 180 радио драма. Добитник је награде за животно дело „Добричин прстен“.

Ксенија Јовановић (1928-2012)

Глумица која је успешно наставила породичну традицију – и отац (Бранко) и мајка (Ирена) били су глумци. Завршила је Високу филмску школу у Београду коју је водио Вјекослав Афрић. Прву филмску улогу остварила је у филму „Барба Жване“, а позоришну каријеру започела је у Београдском драмском позоришту у његовом најсјајнијем периоду. 1961. године прелази у Народно позориште где је играла до краја свог живота. Последњу представу „Хасанагиница“ играла је само месец дана пре своје смрти. Захваљујући квалитету и боји гласа снимила је и 210 радио драма. Играла је у ТВ серијама („Женски разговори“, „Повратак отписаних“ и „Виза за будућност“). Добитник је и награде за животно дело „Добричин прстен“.

Предраг Тасовац (1922-2010)

Професионалну каријеру отпочео је у Народном позоришту у Београду 1942. године. Октобра 1944. као члан Културне екипе Прве пролетерске дивизије прелази Сремски фронт од Београда до Трста. Један је од оснивача Београдског драмског позоришта. Од 1953. године стални је члан Народног позоришта. Играо је у скоро свим београдским позориштима, био је стални учесник Дубровачких летњих игара и наступао је на фестивалу Будва град театар. Остварио је велики број улога у телевизијским драмама и серијама. У позоришту је остварио преко три стотине улога, а играо је и у 10 филмова и у већем броју телевизијских серија и драма. Био је један од највиталнијих ветерана српске глумачке сцене.

Павле Паја Вујисић (1926-1988)

Студирао је права, бавио се радио новинарством и безуспешно покушавао да упише Академију за позоришну уметност. Непуну сезону играо у Панчевачком позоришту, а филмску каријеру отпочео у филму „Шолаја“ 1955. године. Исте године добија и своју прву награду – Златну арену у Пули за улогу у филму „Три корака у празно“. Играо је у више од 100 филмова. Редитељ Латуада у чијем је филму „Степа“ играо, сврставао га је у врх европске глумачке елите. Упоређивали су га са Жан Габеном, Спенсер Трасијем и Орсон Велсом. Добитник је скоро свих познатих југословенских награда (Седмојулска, Златна арена, „Славица“ за животно дело, „Гранпри у Нишу“ итд). Награда за животно дело на фестивалу у Нишу сада носи његово име.

Драган Лаковић (1929-1990)

Позоришни, филмски и телевизијски глумац, био је члан Београдског драмског позоришта (раније београдске „Комедије“). Маркантне појаве и изразито пријатног гласа, своје најбоље позоришне улоге остварио је у оперетама и мјузиклима захваљујући свом изразитом музичком таленту и пријатном гласу. У телевизијским серијама запамћен је као груби добричина, али своје најверније гледаоце нашао је у деци, која су обожавала његове песме и улоге. Као сарадник важио је за добронамерног и изузетно професионалног партнера и био је омиљен међу колегама. Умро је прерано да би остварио све своје глумачке потенцијале.

Уметничка обрада марака: мр Марина Калезић, академски сликар.

Каталошке информације
24. мај 2013.
Уметничка обрада Марина Калезић
Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 3/4
544. 22,00 дин (вишебојна) 45.000
545. 22,00 дин (вишебојна) 45.000
546. 22,00 дин (вишебојна) 45.000
547. 22,00 дин (вишебојна) 45.000
548. 22,00 дин (вишебојна) 45.000
549. 22,00 дин (вишебојна) 45.000
550. 22,00 дин (вишебојна) 45.000
551. 22,00 дин (вишебојна) 45.000
Табак: 8
На ковертима са жигом ПД (FDCх4)
Нацрти: 544. Портрет Живојина Жике Миленковића; 545. Портрет Радмиле Раде Савићевић;  546. Портрет Петра Краља; 547. Портрет Радомира Радета Марковића; 548. Портрет Ксеније Јовановић; 549. Портрет Предрага Тасовца; 550. Портрет Павла Паје Вујисића; 551. Портрет Драгана Лаковића
Величина марака: 46,4 х 34,8 мм
Важе неограничено.

Година 2013. представља значајан јубилеј за Републику Кубу и Републику Србију, јер се обележава 70. годишњица успостављања дипломатских односа између ових двеју држава.

Краљевским указом од 31. августа 1943. године, Влада Краљевине Југославије у изгнанству у Лондону, одлучила је да затвори свој конзулат у Хавани и уместо њега отвори посланство. Од тог тренутка, јединог историјски документованог, односи између Србије и Кубе развијали су се кроз историју обеју земаља, до данашњих дана, када српски и кубански народ продубљују своје пријатељске односе.

Кратак осврт на ових седамдесет година од успостављања дипломатских односа између Србије и Кубе сведочи о чврстим темељима на којима почивају односи двеју држава, ојачани кроз нашу историју заједничких борби и жртвовања, који имају своје корене у дубоком осећању пријатељства, солидарности и узајамних симпатија између два народа, уз вољу да се пријатељство настави, упркос изазовима које намеће свет у којем живимо.

Јаке везе између Кубе и Србије служе за пример односа базираних на пријатељству и узајамном поштовању. Подршка југословенског народа у првим годинама кубанске Револуције помогла је да се острво у том тешком периоду суочи са политичким и војним агресијама и окрутном блокадом коју су тада наметнуле Сједињене Америчке Државе. Са своје стране, Куба је подржала право Србије на територијални интегритет, позивајући се на Повељу Уједињених Нација и поштовање међународног права.

У овом тренутку, Србија и Куба се залажу за интензивније и свеобухватније искоришћење огромног потенцијала који постоји у двема државама, у време када су односи Београда и Хаване веома добри и добијају нови замах, што се огледа у оживљавању политичког дијалога на највишем нивоу, у још увек скромној привредно-трговинској размени, у узајамним посетама делегација и организовању званичних сусрета, који су крунисани састанком председника двеју земаља, Томислава Николића и Раула Кастра, 26. јануара 2013, у граду Сантјаго де Чиле, током Самита Заједнице латиноамеричких и карипских земаља (ЦЕЛАЦ) и Европске уније (ЕУ).

Уметничка обрада марке: Јакша Влаховић, академски графичар.

Каталошке информације
29. маj 2013.
Уметничка обрада Јакша Влаховић
Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 3/4
552. 46,00 дин (вишебојна) 65.000
Табак: 10
На коверту са жигом ПД (FDC)
Нацрти: 552. Руке које се рукују, симболично означавајући добре односе двеју држава, заставе Републике Кубе и републике Србије, зграда скупштине Кубе, зграда Народне скупштине Србије. 
Величина марке: 35 х 29 мм
Важе неограничено.

Бургундскоцрвени цимбидиум Cymbidium Burgundian

Породица Orchidaceae

Савршени склад ракошне тамнобургундске боје и заносног мириса цветова ове орхидеје чине је једном од најомиљенијих међу луксузним резаним цвећем, а нарочито је цењена у Сједињеним америчким државама и Великој Британији. Настала је вишеструким укрштањем других хибрида чиме су постигнути не само изузетна боја и текстура цветова већ и њихов разноврсни мирис. Тако ове орхидеје миришу на мешавину цимета и сандаловине, или имају мирис као цветови јабуке, јасмина, ђурђевка и разних врста цитруса, или су са богатим мирисом ваниле (која је такође орхидеја) и сандаловине. Приликом декорације ентеријера овој орхидеји се даје централно место, а нарочито се пази и каква ће ваза бити употребљена. На једној грани се обично налази 9–11 цветова, пречника 5–10 цм, а њихова трајност је од 3–5 недеља, понекад и дуже.

Жута Масдевалиа Masdevallia Kimballiana

Породица Orchidaceae

Овај хибрид са жутим или тамножутонаранџастим цветовима необичног облика настао је директним укрштањем дивљих јужноамеричких врста: Masdevallia caudata са тробојним цветовима (љубичасто-бело-златножути), која расте у Колумбији и Венецуели, и Masdevallia veitschiana са јаркоцрвеним цветовима, која живи само у северозападном Перуу. Род Masdevallia је научно име добио по Хосеу Масдевалу (Jose Masdeval), лекару и ботаничару на двору шпанског краља Карла III. Око 500 врста овог рода у природи живи од Мексика до Бразила, и то углавном на надморским висинама од 2500 до 4000 метара, па их највише има на Андима. Претежно расту на дрвећу, али не као паразити већ као епифити, затим на земљи или на влажним стенама.

Лавља орхидеја Angraecum leonis

Породица Orchidaceae

Најлепши примерци ове орхидеје бљештаво белих грациозних цветова у природи расту на малој групи острва вулканског порекла, познатих као Коморо острва, смештених између Афричке обале и Мадагаскара. Живи као епифита на дрвећу које користи само као подлогу. Њени тамнозелени меснати листови распоређени су у облику лепезе, а на цветној стабљици се развија до 7 белих мирисних цветова. И осталих око 220 врста из рода ngraecum у природи живи само у тропским и суптопским пределима Африке и на Мадагаскару, на надморским висинама у распону од 200 до 1200 метара. Међутим, добро успевају и у контролисаним вештачким условима и труд одгајивача награђују својим елегантним и дуготрајним белим цветовима. Занимљиво је да научни назив рода Angraecum потиче од малајских речи ангрек или ангурек, што значи орхидеја.

Зелени Цимбидиум Cymbidium Fort George

Породица Orchidaceae

Ово је једна од најлепших орхидеја из рода Cymbidium са зеленим цветовима, настала укрштањем две такође чувене зеленоцветне орхидеје, CymbidiumBaltic и Cymbidium York Meredith, које су и саме хибриди одгајени кроз вишеструко укрштање. Врсте, а нарочито многобројни хибриди из рода Cymbidium (од којих су неки настали пре више од 100 година) сматрају се најтраженијим међу луксузним резаним цвећем, како због раскошне лепоте цветова веома различитих боја и нијанси, тако и због њихове дуготрајности. Карактеристични изглед цветовима даје тзв. усна (цветни листић различит од осталих по облику, величини и боји) која је олучасто или чунасто удубљена, због чега је шведски ботаничар Олаф Шварц (Олаф ПетерСwартз) 1799. и дао научно име овом роду Cymbidium по грчкој речи кумбос што значи удубљење. Род обухвата преко 50 врста које у природи расту у Индији, Кини, Јапану, Малезији, на Филипинима и Борнеу, као и у северној Аустралији. Врсте са најкрупнијим цветовима, од којих су укрштањем настали многобројни хибриди изузетне лепоте, живе на већим надморским висинама.

Уметничка обрада марака: Мирослав Николић.

Стручна сарадња: Оља Васић, Природњачки музеј Београд, Србија.

Каталошке информације
14. јун 2013.
Уметничка обрада Мирослав Николић
Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 3/4
553. 22,00 дин (вишебојна) 65.000
554. 33,00 дин (вишебојна) 65.000
555. 46,00 дин (вишебојна) 65.000
556. 66,00 дин (вишебојна) 65.000
Табак: 20
На коверту са жигом ПД (FDC )
Нацрти: 553. Орхидеја Бургундскоцрвени цимбидиум; 554. Орхидеја Жута Масдевалиа; 555. Лавља орхидеја;
556. Орхидеја Зелени Цимбидиум.
Величина марака: 35 х 31,9 мм
Важе неограничено.

Прича о ергели “Љубичево” која је једна од најстаријих српских ергела, почиње потрагом књегиње Љубице за пребивалиштем удаљеним од града, најпогоднијим за њеног сина Милана, који је био малокрван и често обољевао. Тако, 1858. на десној обали Велике Мораве настаје један од највећих споменика владавине кнеза Милоша у Србији, посебно значајан за пожаревачки крај – ергела “Љубичево”. Постоји прича да су се на овом подручју узгајали коњи још у доба Немањића. Пре оснивања ергеле, на том месту се налазила “Морава”, велико пољопривредно добро кнеза Милоша Обреновића, које он, 1860. године, поклања држави. Такође, наређује да се ту пресели ергела из Ћуприје, коју је основао кнез Александар Карађорђевић. Све то јесте урадио у корист свог народа, што се касније и исплатило. Ергела је доживела пуно успона и падова, нарочито за време Првог и Другог светског рата. Једно време је била војна ергела. Данас је то једна од најпознатијих ергела, са великим бројем награда, освојених на највећим и најјачим тркама. Као туристичка атракција присутна је у аранжманима многих туристичких агенција, широм Србије, највише захваљујући првим Љубичевским коњичким играма, због којих је и обновљена. Годину дана након првих Игара, ергела добија највећу трку, са коњем Видра. Победе од тада само настављају да се нижу, што ергела оправдава и дан – данас.

Током своје владавине, кнез Михаило је велико пољопривредно добро “Морава” преименовао у “Љубичево”, као знак сећања на своју мајку Љубицу. “Оаза мира и тишине”, како посетиоци називају ергелу, преживљавала је тешке тренутке, али је увек долазио препород. Једно од најпознатијих грла јесте Љубичевац, који је, 1974. године, освојио трипл круну, у чему га, наредних 20 година, нико није престигао. Данас Љубичевац има свој споменик, који се налази у кругу ергеле, за који је сам, за време свог живота, позирао вајару. Поред њега, постоји још много изванредних коња, који су прославили “Љубичево” и учинили га оним што и јесте – најпознатијом ергелом. “Љубичево” је ергела са највећим бројем награда, освојеним на најпознатијим тркама и једним од најпосећенијих туристичких атракција у Србији.

На маркама су приказане следеће такмичарске коњичке дисциплине: на првој марки – галопска трка, на другој – гађање стрелом, на трећој – сеча сабљом и на четвртој марки – гађање копљем.

ЈП “ Љубичево” у сарадњи са Туристичком организацијом Пожаревац

Уметничка обрада марака: Мирослав Николић.

Каталошке информације
30. август 2013
Уметничка обрада Мирослав Николић
Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 3/4
557. 22,00 дин (вишебојна) 25.000
558. 22,00 дин (вишебојна) 25.000
559. 22,00 дин (вишебојна) 25.000
560. 22,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 20+вињета
На коверту са жигом ПД (FDC x 2)
Нацрти: 557. Приказ такмичарске коњичке дисциплине: галопска трка;558.  Гађање стрелом; 559. Сеча сабљом; 560. Гађање копљем.
Величина марака: 42 х 31,9 мм
Важе неограничено.

Сусрети деце “Радост Европе”, сваке године, од далеке 1969, окупљају децу Европе узраста од 7 до 15 година, која различитим активностима промовишу пријатељство као симбол јединства дечјег света, али представљају и сталну размену различитих култура. Аутентична дечја креативност, исказана у што непосреднијем контакту са грађанима Београда, сваког октобра (од 1. до 6.), отвара врата бољем међусобном разумевању и бољем разумевању дечјег света уопште.

Дечји културни центар Београда већ 40 година организује дечји ликовни конкурс “Радост Европе”, а радови најталентованије деце из Европе и света налазе место на пригодним поштанским маркама и ковертима првог дана Поште Србије.

Да би пажњу наше деце усмерили ка поштанској марки, као једном од државних симбола, и приближили им начин њене реализације и едукативни карактер којим се, између осталог, одликује племенити хоби филателија, Пошта Србије и “Политикин забавник” су организовали ликовни конкурс само за школску децу Републике Србије (од 1-8. разреда основне школе). Тако су се најлепши радови деце и са овог конкурса нашли на марки, вињети и пригодном коверту првог дана овогодишње емисије “Радост Европе”. Цртеж Рите Каваи (9 година, 2. разред ОШ “Ј.Ј.Змај”, Суботица) је освојио 1. место на овом конкурсу и репродукован на  марки номиналне вредности 22,00 динара. На вињети табака марке од 22,00 дин. репродукован је другонаграђени цртеж Ноела Сарића (7 година, 1. разред ОШ “Сечењи Иштван”, Суботица-Келебија). На пригодном коверту првог дана налази се цртеж Михаила Николића, (12 година, 5. разред ОШ “Чегар”, Ниш), који је освојио 3. награду.

Са међународног ликовног конкурса Дечјег културног центра у Београду, цртеж Маје Трифуновић (6 година, “Ликовна радионица ДЛАН”, Обреновац) освојио је 3. награду и мотив је марке номиналне вредности 46.00 РСД. Мотив вињете овог табака је цртеж Ивана Владимирова (5 година, “Уметничка школа АРТЕЈА”, Tарговиште, Бугарска).

На пригодном коверту првог дана налазе се и цртежи: похвала за колекцију – Надин Луиза (4 г, “Школа визуелних уметности АНАНДА, Бандунг, Индонезија) и 3  награда за колекцију 5-6 година – Елена Еделински (6 година, “Студио МАНО”, Дечји ликовни студио МСУВ, Нови Сад)

Стручну сарадњу на реализацији ове емисије пружио је Дечји културни центар Београд;

Графичка обрада марака: Мр Марина Калезић, академски сликар

Каталошке информације
2. септембар 2013
Уметничка обрада Марина Калезић
Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 3/4
561. 22,00 дин (вишебојна) 45.000
562. 46,00 дин (вишебојна) 45.000
Табак: 8+вињета
На коверту са жигом ПД (FDC )
Нацрти: 561.  Цртеж Рите Каваи (9 година, 2. разред ОШ “Ј.Ј.Змај”, Суботица) 562.  цртеж Маје Трифуновић (6 година, “Ликовна радионица ДЛАН”, Обреновац).
Величина марака: 35 х 31,9 мм
Важе неограничено.

Уставни суд Србије је чувар Устава и владавине права у Републици Србији већ пуних 50 година. Због полувековног постојања, Уставни суд Србије се сврстава у ред најстаријих европских уставних судова. Његова мисија је отпочела контролом уставности и законитости општих аката  у Републици Србији далеке 1963. године, а од 2006. године је проширена и на заштиту људских и мањинских права и слобода, гарантованих Уставом Републике Србије, Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода и међународним правом признатим стандардима.

Стога је овај значајни јубилеј, који се обележава, између осталог и издавањем јубиларне поштанске марке, уједно и потврда истрајности и делотворности Уставног суда у ефикасној заштити основних уставних вредности, посебно људских и мањинских права и слобода. То је и својеврсно сведочанство прихватања модерне европске уставноправне традиције, као темељног опредељења садашњег и будућег  деловања  Уставног суда Србије у вршењу Уставом поверених му надлежности.           

Уметничка обрада марке: Мр. Бобан Савић, академски сликар.

Каталошке информације
14. октобар 2013
Уметничка обрада Бобан Савић
Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 3/4
563. 22,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 10
На коверту са жигом ПД (FDC )
Нацрт: 563. Богиња правде са грбом Уставног суда Србије, књига која симболише Устав Србије
Величина марке: 35 х 29 мм
Важе неограничено.

Припреме за увођење јавног поштанског саобраћаја у Србији почеле су 1835. године, након доношења Сретењског устава, којим је стављено у дужност тадашњем Попечитељству внутрених дела „да заведе и уреди поште и управља њима“.

Док су се вршиле припреме за увођење јавне поштанске службе, мензуланско-гласничка служба прерасла је у јавну поштанску мрежу и без законских прописа. Тако је на дан 25. маја 1840. године, по старом календару, у писму Попечитељства унутрашњих дела, које је упућено руском, аустријском и француском конзулату, дато обавештење да је у Београду „пошта устројена“. Пошта се налазила поред данашње кафане „Знак питања“ и тог дана добила је на располагање печат за жигосање писама, данас познат међу филателистима под називом „уоквирени Београд“. Већ 4. јуна отворена је пошта и у Крагујевцу.

Како се Србија развијала тако се развијао и поштански саобраћај у њој. Током 1843. године мрежом поштанског саобраћаја већ су били обухваћени Ваљево, Лозница, Пожаревац, Шабац, Брусница, Јагодина, Смедерево, Чачак и Баточина. Иако не постоје сачувани писани документи о отварању већине ових пошта, писма са жиговима ових места, која се данас налазе у филателистичким збиркама, су непобитан доказ развоја поште у Србији. У почетку рада српских пошта примају се и отпремају службена и приватна писма и пакети, новац и „Новине сербске“.

Услед развоја поштанског система у Србији осетила се потреба да се донесу прописи којима би се прецизније регулисао даљи развој поштанског саобраћаја код нас. Први законски акт о оснивању целокупне поштанске организације донесен је 15. октобра 1843. године, по старом календару, под називом Устројеније поштанског заведенија. Овим актом наложено је да се поштанском мрежом повежу сва места у Србији. Устројенијем су одређене и линије редовног поштанског саобраћаја. Оно је предвиђало главне и споредне (сојузне) поштанске линије.

Четири главне линије биле су: Београд – Радујевац, Београд – Алексинац, Београд – Мокра Гора и Београд – Лозница. На овим линијама предвиђене су две поште (у Београду и Алексинцу), тридесет четири пост експедиције и тридесет шест мензулана.

До краја 1843. године донесен је и акт о регулисању вршења поштанске службе у Србији под називом Наставленије за све струке Поштанског определенија и поступања.

Уметничка обрада марака: Надежда Скочајић, академски сликар – графичар.

Стручна сарадња: Бора Станковић.

Каталошке информације
25. октобар 2013
Уметничка обрада Јакша Влаховић
Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 3/4
564. 22,00 дин (вишебојна) 45.000
Табак: 25
На коверту са жигом ПД (FDC )
Нацрт: 564. 170 година првог закона о поштама у Србији.
Величина марке: 35 х 31,9 мм
Важе неограничено.

Цео хришћански свет празник Рођења Христовог светкује 25. децембра. Будући да три православне патријаршије – Јерусалимска, Руска и Српска време рачунају по Јулијанском календару, за њихову паству, због разлике од 13 дана, овај празник стиже 7. јануара.

Божић је један од најзначајнијих и најрадоснијих хришћанских празника, a његова порука је порука мира и љубави. Божић се код нас слави три дана. То је пре свега породични празник, а обичаји везани за њега су бројни. На дан уочи Божића, Бадњи дан, уноси се бадњак од храстовог дрвета у кућу, пали се кандило, простире слама у коју се стављају слаткиши, суве шљиве, ораси, шећер и новчићи. Слама симболизује јасле у којима је Исус Христос рођен. Бадњак је симбол дуговечности и чврстине трајања хришћанства, као и топлоте љубави коју нам Христос доноси својим рођењем и доласком на Земљу. На сам дан Божића, рано ујутру, звоне звона на храмовима и објављују долазак и рођење Христово. Народ одлази у цркву на Божићну литургију и сви се поздрављају речима „Христос се роди“ и „Ваистину се роди“.

На маркама и коверти приказане су иконе из храмова Српске православне Епархије банатске, који се налазе у Вршцу и Башаиду. Српска православна црква Преноса моштију светог оца Николаја у селу Башаиду, општина Кикинда, подигнута је у стилу класицизма, од 1831. до 1833. године, за време митрополита карловачког Стефана Стратимировића. Њену унутрашњост красе остварења угледног српског сликара Павла Симића, настала између 1862. и 1867. године. Саборна црква светог Николаја у Вршцу из темеља је подигнута у периоду од 1783. до 1785. године на месту старијег храма из 1728. године. Иконостас и предикаоницу, доцније певнице и рипиде резао је Аксентије Марковић од 1787. до 1797. и 1803. године. Иконостас, певнице, тронове и предикаоницу сликао је Павел Ђурковић од 1804. до 1808. године, а адаптација Ђурковићевих икона на иконостасу изведена је 1865. године.

Мотив на марки номинале 22,00 РСД: Рођење Христово, икона са иконостаса цркве у Башаиду, рад Павла Симића (1866-67. године); мотив на марки номинале 46,00 РСД: Рођење Христово, икона са иконостаса Саборне цркве у Вршцу, адаптација иконе Павела Ђурковића (1807. године); мотив на коверти: Престона икона Пресвете Богородице са Христом из цркве у Башаиду, (1863. године).

Графичка обрада марака: Надежда Скочајић, академски сликар – графичар.

Стручна сарадња: Српска православна црква, Банатска епархија.

Каталошке информације
28. октобар 2013
Уметничка обрада Надежда Скочајић
Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 3/4
565. 22,00 дин (вишебојна) 215.000
566. 46,00 дин (вишебојна) 125.000
Табак: 8
На коверту са жигом ПД (FDC )
Нацрти: 565. Рођење Христово, икона са иконостаса цркве у Башаиду, рад Павла Симића, 1866-67; 566. Рођење Христово, икона са иконостаса Саборне цркве у Вршцу, адаптација иконе Павела Ђурковића, 1807.
Величина марака: 27,55 х 42 мм
Важе неограничено.

Петар II Петровић Његош (13. новембар 1813, Његуши – 31. октобар 1851, Цетиње) је био један од највећих српских песника, владика и владар Црне Горе. Родио се као други син Иване Пророковић и Томе Маркова Петровића, најмлађег брата владике Петра I. У народу је био познат и као владика Раде, по крштеном имену Радивоје. Школовао се у Цетињском манастиру а у манастиру Топла код Херцег Новог учио је италијански, математику, црквено певање, псалтир и друге предмете. Владика Петар I га је за свог наследника прогласио 20. јануара 1827. После стричеве смрти, 1831, Његош се закалуђерио и примио управу над Црном Гором. Године 1833, завладичен је у Петрограду.

Његош је био и верски и световни поглавар српског народа у Црној Гори, у којој је владала јака национална свест и патријархални морал, али и анархија, племенска суревњивост и крвна освета. По доласку на власт, почео је да уводи ред и модернизује друштво и државу. Подизао је школе, оснивао судове, правио путеве и увео порез. У једној културно заосталој средини то је ишло тешко. „Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима“, писао је он. Владика се у пролеће 1850. разболео од грудне болести којој је узалуд тражио излечење у Италији, и од које је и преминуо 10. октобра 1851. на Цетињу. Кнез Данило испунио је 1855. године Његошев аманет и пренео његове посмртне остатке на Ловћен. Капела на Ловћену у којој је сахрањен је растрошена невременом и громовима, али ју је кнез Никола 1879. године утврдио и осигурао громобранима. Кад је Аустрија у Првом светском рату освојила Црну Гору, Његошеве кости су пренете у Цетињски манастир, 1916. године.

Краљ Александар Карађорђевић извршио је, 23. септембра 1925. године,  свечани пренос Његошевих костију са Цетиња у обновљену капелу, а седамдесетих година прошлог века на месту старе капеле на Ловћену подигнут је маузолеј, чији је аутор вајар Иван Мештровић.

Песничко дело Његош је почео још као дечак, подражавајући народну поезију, коју је касније и прикупљао и објавио у збирци Огледало српско. Вук Караџић је сматрао да је многе песме о новим бојевима црногорским испевао управо Његош. Каснију поезију стварао је под снажним утицајем античког класицизма, који се огледао посредно и више формално. Међу Њeгошевим песмама, у којима превладава дубок и смео мисаони лиризам, нарочито се истичу: Црногорац к свемогућем Богу, Вјерни син ноћи пјева похвалу мислима и Ода Сунцу, a његова најважнија дела су: Луча микрокозма, Горски вијенац и Лажни цар Шћепан Мали.

Каталошке информације
13. новембар 2013
Уметничка обрада Марина Калезић
Вишебојни офсет „ЗИН” Београд; з.ч. 13 3/4
567. 46,00 дин (вишебојна) 45.000
Табак: 8+вињета
На коверту са жигом ПД (FDC )
Максимум карта (MC)
Нацрт: 567. Портрет Петра II Петровића Његоша.
Величина марке: 30 х 37,5 мм
Важе неограничено.

100 година од оснивања Гимназије у Новом Пазару

Гимназија у Новом Пазару је основана је 20. новембра 1913. године Указом Његовог Величанства Краља Петра I. Тада је у први разред било уписано 48 ученика, а запослена два професора, два хонорарна наставника, директор школе и лекар. Стоту годишњицу, Гимназија у Новом Пазару дочекује са 1092 ученика, 60 наставника, педaгошко-психолошком, правном и службом за рачуноводствене послове. У нашој школи раде одељења природно-математичког, општег, друштвено-језичког и информатичког смера. Настава се одвија у учионицама опште намене као и кабинетима за хемију, физику, биологију, стране језике, рачунарство и информатику.

Гимназија је током свог развоја мењала име и локацију. Од 1972. године се налази у улици Вука Караџића бб где је и данас. Гимназија је увек делила судбину средине и (не)времена у коме je настајала и развијала се. Пролазила је кроз периоде интензивнијег развоја али и застајања. Но, без обзира на све невоље, кризе и проблеме са којим се суочавала, Гимназија је у овом крају била школа са изузетно значајном културно-просветном мисијом и високим реномеом.

Током свог стогодишњег постојања Гимназији је била опредељена улога да буде носилац културно-просветног развоја новопазарског краја и била симбол заједничког живота и неговања правих вредности и уважавања посебности.

Из клупа новопазарске Гимназије поникли су угледни научници, књижевници, сликари, политичари, дипломате, официри, привредници, лекари, инжењери, професори, правници, економисти и остали високообразовани кадрови. Ђаци новопазарске Гимназије били су и Расим Љајић, министар у Влади Републике Србије, проф. др. сц мед. Радан Џодић; проф. др. математичких наука Ћемал Долићанин; Мехмед Слезовић, академски сликар и графичар; проф. др. Будимир Шошкић, академик; проф. др Радован Вучковић, академик; др. Ејуп Мушовић, историчар и многи други. За век постојања у њој је матурирало преко 10 000 ученика.

Сабиха Мујезиновић, професор и Незрина Ницевић, школски психолог

100 година од оснивања Пријепољске гимназије

Пријепољска гимназија је основана Указом Краља Петра I 20. новембра 1913. године. То је било само годину дана након ослобођења ових крајева од отоманске власти и коначног присаједињења матици.

Свој рад прекидала је само у два наврата, оба пута за време ратова-Првог и Другог светског рата.

Њеним оснивањем средње Полимље је доживело прави препород, јер су стигли школовани професори, који су студије окончали и по великим европским градовима. Дух младих школараца, гимназијалаца, унео је нови живот у град и међу људе. Посебно је вредно то што се  са ослобођењем, након вековне, посебно верске  подељености, међу становништво  враћа клима поверења, разумевања и толеранције, јер први пут у школским клупама седе млади обе вере. Њихов утицај, из дана у дан,  постаје све израженији и већи, на сва друштвена догађања.

Гимназију су похађале бројне генерације ученика, на стотине их је завршило факултете, а скоро 80% факултететски образиваних стручњака, који раде на одговорним местима у Општини, завршили су Пријепољску гимназију. Преко 90 их је стекло академско звање магистра и доктора наука.

Гимназија је итекако помагала просветни развој и ширег простора западне Србије. Својевремено су при Пријепољској гимназији основане Учитељска школа, Вечерња економска школа, гимназије у Новој Вароши и Прибоју, које су касније прерасле у одвојене школе.

Данас је Пријепољска гимназија модерна школска установа, која је у нову школску зграду усељена 1997. године. Тиме су се стекли оптимални услови за успешан рад: Гимназија ради у једној смени, а у своме саставу има и велику  спортску дворану која испуњава услове за све спортове, као и мању, фискултурну салу.

Школу данас похађа око 470 ученика у друштвено језичком и природно математичком смеру. У школи је 50 запослених, од којих 40 у настави. Поред других бројних признања, Пријепољска гимназија је 2003. године добила Вукову награду.

Директор гимназије, Љубомир Шуљагић

150 година од оснивања Гимназије у Панчеву

Панчевачка Гимназија основана је пре 150 година. Најпре је формирана Царско-краљевска нижа реалка по налогу Бечког Ратног војног савета. Школа је потом прерасла у Вишу реалку, која се од школске 1863/64. звала Царско-краљевска виша реалка, а касније Реална гимназија. Панчевачка виша реалка била је једна од најугледнијих школа у Аустрији. Њени ученици су се истицали знањем на универзитетима у Немачкој и Швајцарској. Када је почео Први светски рат, Гимназија је претворена у Војну болницу, а настава се одвијала у просторијама других институција. Између два светска рата школа се развила у државну осморазредну гимназију. Углед школе је растао и број ученика се повећавао. Почетком Другог светског рата, Гимназија је поново остала без простора. Гимназијски дух, међутим, није сломљен, те је школа наставила да ради у разним просторијама на територији града. Након рата, Гимназија „Урош Предић“ посвећује пажњу стручном усавршавању наставника, формирању и развоју секција, стварању педагошко-психолошке службе, организацији екскурзија, сарадњи са родитељима… Ако се осврнемо, међу великим научницима, уметницима, спортистима, лекарима, професорима…, препознаћемо бивше „гимназијалце“: Михајла Пупина, Уроша Предића, Васу Живковића, Милоша Црњанског, Мирослава Антића, Јована Бандура, Стојана Трумића, Душана Вукајловића, Небојшу Глоговца, Нађу Хигл… Непрестано заталасана река ученика и професора обликује својим током незаборавну духовну зграду Гимназије. Поглед на ову „зграду“ рађа свест о томе да су гимназије основа за развој духовног живота, стваралачког и критичког духа, као и оног знања које се непрекидно прелива преко замишљених граница, превазилазећи покушај да буде „урамљено“ и заустављено на зиду сећања.

Стручна сарадња: Гимназија „Урош Предић“, Панчево.

175 година од оснивања Митровачке гимназије

Исцртавајући портрет Митровачке гимназије враћамо се 175 година уназад, када је 2. јула 1838. наредбом Дворског ратног већа, у Митровици, при главној троразредној школи, отворено и прво одељење четвртог разреда. Новембра исте године ово одељење је у своје клупе и званично примило прве ученике. Био је то почетак исписивања биографије једне од најстаријих и најугледнијих образовних институција на овим просторима. Школа је прешла дуг пут од „мале реалке“, преко Рисарске школе, да би већ за пола века израсла у четвороразредну реалну гимназију, која је Указом краља Александра, 1929. године, понела назив „Државна реална гимназија Краља Петра I Великог Ослободиоца“. Недуго затим Гимназија је премештена у новоизграђени Просветни дом владара по коме је и названа. Уследили су дани њеног највећег успона и афирмације. Реорганизација образовне мреже, у поратним условима, није заобишла ни Гимназију, а шездесетих година прошлог века она је добила име „Иво Лола Рибар“ које ће носити све до лета 2007, када јој коначно додељују актуелни назив. Данас је Митровачка гимназија најстарија, а по својим дометима и резултатима и најзначајнија установа средњошколског образовања у овом делу Србије. Кроз садамнаест деценија трајања, у њој је пресудна знања стицало стотине значајних имена свеукупне науке, културе и уметности, десетине академика, и најугледнијих људи у свим областима људског рада. Митровачку гимназију је похађала супруга творца теорије релативности Милева Марић Ајнштајн, глумац Петар Краљ, драмски писац Синиша Ковачевић, а у њој су предавали историчар Васа Чубриловић, као и наш најпознатији филолог и хелениста Милош Н. Ђурић. Митровачка гимназија је увек пружала светлост знања неопходну младима за даљи живот, била је и остала извориште нових љубави, инспирација и прегнућа. Будуће генерације, које ће тек проистећи из ове, увек нове и креативне институције, тек треба да обележе деценије које долазе. Време проведено у Митровачкој гимназији и за њих ће сигурно представљати нешто највредније и најлепше што им се догодило у периоду одрастања и интелектуалног сазревања.

Ђорђе Домазет

Стручна сарадња: Митровачка гимназија.

Уметничка обрада марaкa: Мирослав Николић

Каталошке информације
10. новембар 2013
Уметничка обрада Мирослав Николић
Вишебојни офсет „ЗИН” Београд; з.ч. 13 1/4
568. 22,00 дин (вишебојна) 25.000
569. 22,00 дин (вишебојна) 25.000
570. 22,00 дин (вишебојна) 25.000
571. 22,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 20+вињета
На коверту са жигом ПД (FDC x 4)
Нацрти: 568. Зграда гимназије у Новом Пазару, основана 1913. године;569. Зграда Пријепољске гимназије основана 1913. године; 570. Зграда Панчевачке гимназије, основана 1863/4. године као Царско-краљевска нижа реалка; 571. Зграда Митровачке гимназије, основана 1838. године.
Величина марака: 30 х 37,5 мм
Важе неограничено.

Александар I Карађорђевић (Цетиње, 16. децембар 1888 – Марсеј, 9. октобар 1934), Витешки краљ Ујединитељ, први краљ Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније и Краљевине Југославије (1929–1934), био је други син краља Петра I и кнегиње Зорке, ћерке црногорског краља Николе I Петровића и краљице Милене.

Детињство је провео у Црној Гори, а основну школу завршио у Женеви. Школовао се у војној школи у Санкт Петербургу, а потом у Београду, након доласка краља Петра I на српски престо 1903. године. Александар је постао престолонаследник године, када се његов брат, принц Ђорђе, одрекао права на круну. Регент је постао 24. јуна 1914. јер се краљ Петар I због болести повукао са престола.

У Првом балканском рату (1912), престолонаследник Александар је као заповедник Прве армије водио победоносне битке на Куманову и Битољу, а потом 1913. у Другом балканском рату и битку на Брегалници. У Првом светском рату био је врховни заповедник српске војске у биткама на Церу и Колубари 1914, кад је српска војска потпуно разбила војску Аустроугарске монархије. Након окупације 1915. године, заједно са српском војском регент Александар прелази Албанију. Под његовом врховном командом, српска војска извршила је и пробој Солунског фронта и извојевала велику победу на Кајмакчалану.

1. децембра 1918. године потписан је акт о стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Регент Александар крунисан је после смрти краља Петра I (16. августа 1921), а 1922. године оженио се принцезом Маријом од Румуније, са којом је имао три сина – Петра, Томислава и Андреја.

У новој држави краљ Александар је спровео аграрну реформу којом је укинуо феудалне односе у пољопривреди, извршио колонизацију граничног појаса у Банату, Бачкој, Старој Србији и Македонији, реорганизовао државну управу стварајући девет бановина и град Београд, а његовом заслугом створен је војни одбрамбени савез Мала Антанта (Краљевина СХС, Румунија и Чехословачка). Због сталних политичких сукоба између хрватских и српских политичких странака, краљ Александар заводи диктатуру 6. јануара 1929. године и укида устав. Исте године, 3. октобра, Краљевина СХС добија ново име – Краљевина Југославија. Диктатура је трајала до 1931. године, када је проглашен нови, тзв. Октроисани устав.

Приликом посете Француској 1934. године, краљ Александар I убијен је у Марсеју, 9. октобра, од стране хрватских усташа и македонске ВМРО. Сахрањен је на Опленцу у Задужбини краља Петра I.

Уметничка обрада марке: мр Бобан Савић, академски сликар.

Каталошке информације
25. новембар 2013
Уметничка обрада Бобан Савић
Вишебојни офсет „ЗИН” Београд; з.ч. 13 3/4
572. 50,00 дин (вишебојна) 45.000
Табак: 8+вињета
На коверту са жигом ПД (FDC )
Максимум карта (MC)
Нацрт: Нацрт: 572. Портрет краља Александра I Карађорђевића.
Величина марке: 30 х 37,5 мм
Важе неограничено.

Поставши престоницом 1818. године, као географски центар Србије, Крагујевац је био предодређен за снажнији развој. Покренута је војна индустрија јер је, у тадашњој Србији, процес ослобађања и стицања независности био приоритет.

На Св. Петку, 27. октобра 1853. године, успешно су изливени први топови. Свечаности је присуствовао кнез Александар Карађорђевић.

У Тополивници су примењене прве парне машине (1853), основана прва војно–занатлијска школа (1854), уведена прва контрола квалитета (1856), прво индустријско електрично осветљење (1884). Била је расадник инжењерско–техничке мисли, али и културног развоја.

На светској привредној изложби у Паризу (1889) фабрика је била награђена са шест медаља. Прераду једнометне пушке Кокинке М1880 на петометну М1880/1907 извршио је ппук. Гојко Ђурић. Пушка Маузер–Миловановић–Ђурић проглашена је за најбољу на свету.

Између два светска рата Војно–технички завод је обновљен. Фабрика пушака и муниције свечано је пуштена у рад 27. октобра 1928. и покренута је прва серијска производња у Србији.

После Другог светског рата, прекретницу у развоју фабрике представља оснивање самосталног развоја 1964. године и развој фамилије аутоматског оружја М70 система Калашњиков.

Развој фабрике Застава оружје одувек је повезан са културно–историјским развојем државе Србије. Као стратешки важан сегмент у одбрамбеном систему, фабрика је и данас у већинском државном власништву.

Репутација фабрике базирана је на традицији, квалитету производа и неговању космополитског духа од оснивања. У Крагујевцу су, пре 160 година, постављени темељи развоја индустрије Србије, а данас Застава оружје представља признати бренд у свету.

Мотиви на марки: зграда (некадашње) Тополивнице, саграђена 1882. године, данас Музеј Стара ливница, Застава оружје; цртеж првог оруђа изливеног у Тополивници у Крагујевцу М1853 (аутор цртежа Бранко Богдановић) и машина за обраду топовских пројектила, система Селесковић. Мотиви на коверту: Управна зграда, 1928. година, (свечано отварање поводом 75. годишњице од оснивања) и конструкциона документација за пушку Маузер–Миловановић–Ђурић М1880/1907.

Уметничка обрада маркe: Надежда Скочајић, академски сликар – графичар.

Стручна сарадња: Маркетинг Застава оружје АД.

Каталошке информације
28. новембар 2013
Уметничка обрада Надежда Скочајић
Вишебојни офсет „ЗИН” Београд; з.ч. 13 3/4
573. 22,00 дин (вишебојна) 45.000
Табак: 25
На коверту са жигом ПД (FDC )
Максимум карта (MC)
Нацрт: Нацрт: 573. Зграда (некадашње) Тополивнице, саграђена 1882. године, цртеж првог оруђа изливеног у тополивници у Крагујевцу MI1853, аутор цртежа Бранко Богдановић, машина за обраду топовских пројектила, система Селесковић.
Величина марке: 37,5 х 30 мм
Важе неограничено.

Емитовање заједничких издања поштанских марака двеју земаља доприноси да те земље своје односе продубљују и оплемењују. Србија и Алжир нашли су додирну тачку у својим културним баштинама у области етнографије.

Алжирски ћилими – Вештина ткања ћилима на територији Северне Африке датира још из каменог доба. Сматра се да су Бербери, номадски народ са Севера Африке, први почели са ткањем ручно предене вуне оваца и камиље длаке које су користили за израду огртача, тепиха, ћилима и других предмета. Tеписи служе као подне простирке, док су ћилими краћи и вешају се на зидове као украс, користе се приликом молитве, или служе као подне простирке у номадским шаторима. И данас се у Алжиру теписи и ћилими израђују традиционалном методом – ручним ткањем и чворовањем. Вредност тепиха одређује се према лепоти мотива и броју чворова, који може достићи и до 250.000 по квадратном метру. Национални музеј традиционалних вештина и заната у Алжиру чува једну од највећих и највреднијих кoлeкција алжирских ћилима.

Пиротски ћилими – Пиротске ћилиме јединственим на свету чини то што немају наличје, већ два лица, у потпуности иста. Израђивани су искључиво од квалитетне вуне аутохтоне расе оваца која је узгајана на Старој планини. Вуна најбољег квалитета, ручно предена и веома танко ткана, бирана је за потку пиротских ћилима, који су првобитно служили као коњска покривка која се стављала испод седла. Китњаст изглед и богатство орнаменталних украса којима су ткаље украшавале ћилиме, „преселили” су их на подове и зидове кућа и доделили им вишеструку примену. Музеј примењене уметности у Београду у својој кoлeкцији има више од 120 ручно тканих, уникатних пиротских ћилима насталих у периоду од краја 18. до почетка 20. века, који се сматра златном епохом у изради пиротских ћилима.

Уметничка обрада блока: Надежда Скочајић, академски сликар-графичар и  Радомир Бојанић, академски сликар;

Уметничка обрада мотива латиничне марке: A. Kerbouche (Алжир).

Стручна сарадња: Етнографски музеј, Београд.

Каталошке информације
2. децембар 2013
Уметничка обрада Надежда Скочајић и Радомир Бојанић, A. Kerbouche
Вишебојни офсет „Форум” Нови Сад; з.ч. 13 3/4
Бл. 78. 92,00 дин (46,00+46,00) ; (вишебојна) 45.000
Табак: блок
На коверту са жигом ПД (FDC )
Нацрт: Бл. 78. Мотив на левој-горњој перфорисаној марки Алжирски ћилим, мотив на десној-доњој перфорисаној марки Пиротски ћилим.
Величина марке у блоку: 29 х 35 мм
Величина блока: 78 x 96 мм (обрезан)
Важе неограничено.

Родоначелник династије Немањића и творац моћне српске средњовековне државе, Стефан Немања један је од најзначајнијих српских средњовековних владара. Најмлађи од четворице синова властелина Завиде, рођен 1113. године, свог најстаријег брата Тихомира свргао је са власти између 1166. и 1168. године, одбацивши и врховну власт Византије.

Владавину Стефана Немање обележавају стални сукоби са Византијом и напади на њену територију са циљем да се његова власт прошири на околне српске области (Косово, Зета, Травунија, Захумље и Неретвљанска област), али истовремено и одан вазалски однос са византијским царевима. Територијална освајања великог жупана Рашке, Стефана Немање, окончана су 1190. године поразом у бици на Морави, након којег Рашка поново постаје вазал Византије, али Немања у свом поседу задржава већи део територија које је освојио.

Са власти се повукао и замонашио 1196. године, а на сабору је за свог наследника одредио средњег сина Стефана (познатог као Првовенчани), који ће 1217. године постати први српски краљ. Са најмлађим сином Растком (монашко име Сава) један је од утемељивача Српске православне цркве. Умро је 13. фебруара 1199. као монах Симеон у манастиру Хиландар на Светој Гори, којег је са сином Савом из темеља обновио.

Његове мошти су 1208. године пренете у манастир Свете Богородице Добротворке – Студеницу, који је Стефан Немања за живота подигао као свој маузолеј.

Доба владавине Стефана Немање, представља преломни период у историји и култури Срба. Ово доба обележава подизање монументалних владарских задужбина које карактерише аутентични стил сакралне архитектуре – Рашки стил. Велики жупан Стефан Немања сматра се првим великим ктитором српских православних храмова. Током своје владавине подигао је и обновио велики број манастира и цркава на територији Рашке жупаније, али и у другим земљама. Осим Студенице, Стефан Немања је подигао и манастир Богородице и манастир светог Николе код Куршумлије, манастир светог Ђорђа у Расу (Ђурђеви ступови), манастир Хиландар.

Обновио је манастир светог архангела Михаила у Скопљу, цркву светог Николе у Нишу и цркву манастира светог великомученика Пантелејмона у Нишу. Помагао је и хришћанске светиње широм света – цркву Светог гроба и цркву светог Јована Претече у Јерусалиму, цркву светих апостола Петра и Павла у Риму, цркву светог Николе у Барију, манастир светог Димитрија у Солуну. Српска православна црква Стефана Немању слави као светог Симеона Мироточивог.

Мотив на марки: Св. Симеон Немања ктитор Студенице, фреска из 1568. године у

студеничкој цркви Богородице Добротворке.

Графичка обрада марке: Надежда Скочајић, академски сликар – графичар.

Стручна сарадња: Српска православна црква, Шумадијска епархија.

Каталошке информације
6. децембар 2013
Уметничка обрада Надежда Скочајић
Вишебојни офсет „ЗИН” Београд; з.ч. 13 3/4
576. 22,00 дин (вишебојна) 25.000
Табак: 25
На коверту са жигом ПД (FDC )
Нацрт:576. Св. Симеон Немања ктитор Студенице, фреска из 1568. године у Студеничкој цркви Богородице Добротворке. 
Величина марке : 30 х 37,5 мм
Важе неограничено.