Знамените личности Србије

81,00 рсд

Пригодна поштанска марка

Година издања: 2019

На залихама


Шифра производа: 861885 Категорије: , , ,

Опис

125 година од рођења Александра Дерока
Александар Дероко (1894 – 1988) био је српски архитекта, професор Архитектонског факултета Београдског универзитета на предмету Савремена архитектура. Аутор је многобројних књига из домена архитектуре, али и других области. Члан Српске академије наука и уметности постао је 1956. године.

Пре рата Дероко је био свестран спортиста, а бавио се и моделарством. Конструисао је и израдио једну од првих ваздушних једрилица у Србији. Почетак Првог светског рата га је затекао на студијама. У рату је учествовао као један од 1300 каплара, где је на Солунском фронту постао и један од првих српских ратних пилота.

По окончању рата вратио се студијама архитектуре и уметности у Риму, Прагу (два семестра провео и на Факултету за архитектуру и грађевину Чешког техничког универзитета у Прагу), Брну и Београду, где је дипломирао 1926. године. Као стипендиста француске владе отишао је у Париз где се дружио са Пикасом, Шумановићем, Ле Корбизијеом, Растком Петровићем и другима.

Са Богданом Несторовићем је 1926. направио пројекат Храма светог Саве са којим је победио на конкурсу. Са Петром Анагностијем пројектовао је Богословски интернат у Београду тзв. Богословију и Епархијски конак у Нишу; аутор је Споменика косовским јунацима на Косову пољу, конака манастира Жича, Храма Преображења господњег у Новом Сарајеву, Капеле Видовданских јунака у којој је сахрањен Гаврило Принцип и многих цркава.

Током Другог светског рата Дероко је био заточен у логору на Бањици. На својим путовањима у више наврата (1954, 1956. и 1965) боравио је на Светој гори, о чијој је архитектури и животу оставио драгоцене податке. Аутор је књига Света Гора, Народно неимарство, Средњовековни градови у Србији, Македонији и Црној Гори, Монументална и декоративна архитектура у средњовековној Србији, Римски споменици у Ђердапу, Архитектура старог века, Средњовековни градови на Дунаву, Атос, А ондак је летијо јероплан над Београдом, Мангуплуци око Калимегдана.

Носилац је Албанске споменице, добитник Седмојулске награде, Ордена рада са црвеном заставом, Ордена Републике са златним венцем, француске Médaille du mérite и Октобарске награде Београда.

Стручна сарадња: Српска академија наука и уметности.

Уметничка реализација издања: мр Бобан Савић, академски сликар.

150 година од рођења Слободана Јовановића
Слободан Јовановић (Нови Сад, Аустроугарска, 1869 – Лондон, Уједињено Краљевство, 1958) био је српски правник, историчар, књижевник и политичар, потпредседник Министарског савета Краљевине Југославије, професор Београдског универзитета, председник Српске краљевске академије, ректор Београдског универзитета, професор јавног права и декан Правног факултета у Београду. Био је председник Српског културног клуба. Завршио је Прву мушку гимназију у Београдy 1886, права је студирао у Женеви, као државни стипендиста Краљевине Србије, а студије је наставио 1891. на Слободној школи политичких наука у Паризу. За ванредног професора на Правном факултету Велике школе у Београду изабран је 1897, а редован професор био је од 1900. све до свога пензионисања 1940. Један је од оснивача Српског књижевног гласника 1901. За дописног члана Српске краљевске академије професор Јовановић изабран је 4. фебруара 1905, а 1908. постао је редован члан. Председник Српске краљевске академије био је од 1928. до 1930. Током Првог и Другог балканског рата и Првог светског рата Слободан Јовановић је био шеф Пресбироа при Врховној команди Српске војске. Са војском се повлачио преко Албаније 1915. и нашао се на острву Крф. После Првог светског рата био је у тиму правних експерата при југословенској делегацији на мировној конференцији у Паризу 1919. године. Приступна беседа за Српску краљевску академију, Уставобранитељи и њихова влада која је штампана 1912, представља почетак и средиште обимног научног дела професора Јовановића о историји Србије. Сабрана дела Слободана Јовановића први пут су објављена код Геце Кона 1932. После војног пуча 27. марта 1941. године прихватио је дужност потпредседника владе у пучистичкој влади генерала Душана Симовића, а током Другог светског рата био је једно време председник Владе Краљевине Југославије у егзилу. Преминуо је у Лондону, 12. децембра 1958. као апатрид. Сахрањен је на православном делу гробља Кенсал грин у Лондону. Слободан Јовановић званично је рехабилитован 2007. године, а његови посмртни остаци су 2011. пренети су у Србију.

Стручна сарадња: Српска академија наука и уметности Уметничка реализација издања: мр Бобан Савић, академски сликар.

150 година од рођења Милоја Васића
Милоје М. Васић, археолог и универзитетски професор рођен је у Великом Градишту 16.09.1869. Класичну филологију и историју на Великој школи у Београду завршио је 1892. Једно време радио је као наставник Гимназије у Великом Градишту и Неготину. Током 1895. постављен је за помоћника чувара у Народном музеју у Београду. Уз помоћ Михајла Валтровића издејствовао је стипендију за студије археологије у Берлину (1896 – 1898) а потом прешао у Минхен код професора A. Furtvenglera (1898 – 1899) и одбранио докторску тезу Бакља у култу и уметности Грка (Die Fackel in Kultus und Kunst der Griechen). Дужност управника Народног музеја обављао је од 1906. до 1914. Ванредни професор постао је 1920, a oд 1922. био је редовни професор до пензионисања 1939. Руководио је археолошким семинаром (1903 – 1939) и био уредник Старинара од 1922 – 1939. Након Другог светског рата поново се активирао као редовни професор (1947 – 1955) и учествовао у организовању Археолошког института. Од 1949. био је дописни, а од 1952. редовни члан САНУ.

Објавио је већи број расправа и чланака из области праисторије, класичне и средњевековне археологије, нумизматике, историје уметности, историје религије и етнологије. Научни рад започео је 1894. објављивањем радова о Pincumu (Велико Градиште) и Viminaciumu, римским градовима на тлу данашње Србије. У свом научном раду одбацио је дотадашње археолошке методе засноване на скупљању материјала и њиховој дескрипцији, те дао стручне анализе смештајући налазе у шири културно-историјски контекст. Од 1899. до 1911. вршио је ископавања на више локалитета у Србији. Резултати истраживања, објављени у студијама Прилози решавању тројанских проблема (1906), Жуто брдо (1907) и Градац (1911), значајни су јер су у њима постављени темељи археолошке науке у Србији.

Од 1911. започео је системска истраживања у Винчи али их је прекинуо због Првог светског рата. По завршетку рата није било могуће наставити са ископавањима због недостатка новца, па је приступио проучавању средњевековне архитектуре и уметности. Из ових истраживања објавио је дела Архитектура и скулптура у Далмацији од IX до XV века (1922) и Жича и Лазарица (1928). Наставио је са систематским ископавањима у Винчи (1929 – 1934), а резултат овог истраживања је дело Праисторијска Винча I – IV (1932 – 1936). Умро је у Београду 4.11.1956.

Стручна сарадња: Народни музеј Велико Градиште.

Уметничка реализација издања: мр Бобан Савић, академски сликар.

 

Повезани производи …