Заштићене животињске врсте

189,00 рсд

Пригодна поштанска марка

Година издања: 2019

На залихама


Шифра производа: 861564 Категорије: , , ,

Опис

Алпијски дугоушан Plecotus macrobullaris Kuzyakin, 1965
Живи у вишим планинским пределима Србије. Као склоништа користи пећине и друге подземне објекте. Станишта у којима лови сумрачне и ноћне инсекте су шумовита. У Србији је по први пут откривен у јулу 2013. године, у пећини на планини Ћетаници у општини Пријепоље. Сматра се да је везан за пределе у којима доминирају кречњачке формације са многобројним подземним карстним објектима. Због тога се сматра да је реално очекивати налазе на планинама у карстним пределима западне и источне Србије. Размножавање у Србији није доказано, иако је врло вероватно.

Према IUCN (International Union for Conservation of Nature) критеријумима, алпијски дугоушан је сврстан у категорију скоро угрожених врста (NT – near threatened) на европском и медитеранском нивоу. У Србији, где је врста недавно откривена, сврстан је у врсте за које недостају подаци за вредновање њиховог статуса угрожености.

Степски твор Mustela eversmanii (Lesson, 1827)
Највећи је од свих европских творова. Тело му је вретенасто и гипко, са кратким ногама и дугим, китњастим репом. Крзно му је светло жућкасто са дужим смеђим длакама, а ноге и реп мрке боје. Уши су кратке, а на глави има типичну маску. Живи у Азији, источној и централној Европи, а у Србији живи у Војводини и северним деловима средишње Србије, најчешће уз стајаће и споротекуће воде. Храни се ситним пољским глодарима попут волухарица, хрчака и текуница, али радо једе и птице, жабе и гуштере. Женка коти до 8 младунаца који у априлу на свет долазе слепи и голи. Непријатељи су му лисице, шакали и подивљали пси. Али, највише га угрожава човек прогањањем, уништавањем степских станишта и употребом родентицида у пољопривреди. Због блиског сродства са мрким твором (Mustela putorius) у природи се могу наћи хибридне јединке.

Према IUCN критеријумима, степски твор није угрожена врста, али је популација у источној Европи угрожена пре свега нестајањем степских станишта, слично као и у Србији, где је сврстана у строго заштићене дивље врсте и где се реализује посебан пројекат ревизије и утврђивања стања и статуса популација.

Стручна сарадња: Др Милан Пауновић, музејски саветник, Природњачки музеј у Београду Уметничка обрада марака: Мирослав Николић.

Балканска дивокоза Rupicapra rupicapra balcanica Bolkay, 1925
Снажан и елегантан папкар танког врата, мале главе и витких чврстих ногу, живи на надморским висинама од 500 до 3100 м. Станишта су му стеновите клисуре, кањони и планински камењари изнад горње шумске границе. Ареал балканске дивокозе је острвског типа.У Србији ова врста аутохтоно живи у кањону реке Дрине, на Мокрој Гори, Проклетијама, Коритнику и Шар планини. Осим тога, потпуно је успело насељавање на два локалитета у источној Србији – у Ђердапској клисури и у Лазаревој клисури код Злота у општини Бор. Дивокозе живе у мањим крдима. Имају истанчан вид и слух. Паре се од новембра до јануара, када мужјаци окупљају две до шест женки у своје хареме. Младунци на свет долазе у априлу. У природи живе око 10 година, а у затвореништву до 18. Бројност дивокоза у Србији се благо повећава.

Према ИУЦН (Интернатионал Унион фор Цонсерватион оф Натуре) критеријумима, дивокоза није угрожена врста. У Европи су угрожене услед нестајања станишта и због мале бројности и изолованости локалних популација због чега се дешава укрштање у сродству. У Србији је сврстана у заштићене дивље, али и ловне врсте заштићене ловостајем.

Мрки медвед Ursus arctos Linnaeus, 1758
Највећи је европски копнени сисар. Тело му је здепасто и снажно грађено са масивном главом и издуженом њушком. Ноге су снажне, са великим канџама, а реп кратак. Крзно је богато, а длака густа и дуга. Боја крзна јако варира од светло смеђе до мрке. У природи живи релативно дуго, 20 до 30 година. Сваштојед је. Живи солитарно, осим у периоду парења и када женка подиже младунце. Полигамна је врста. Пари се од средине маја до јула, а женка има одложено ембрионално развиће и коти до три младунца током зиме, док је још у хибернацији. Млади су на коћењу слепи, без крзна и зуба и тешки свега 500 грама. Женка доји мечиће до почетка лета, који се од мајке одвајају тек у другој или трећој години старости. Мрки медвед је најшире распрострањена врста медведа, мада је данас присутан само на делу некадашњег ареала, а Србија је једина земља која на својој територији има присутне три европске популације медведа – динарско пиндску, карпатску и источно-балканску. Бројност медведа у Србији лагано расте.

Према ИУЦН критеријумима, мрки медвед је угрожена врста, мада глобално и у Европи није. У Србији је сврстан у строго заштићене дивље врсте и трајно заштићене ловне врсте.

Стручна сарадња: др Милан Пауновић, музејски саветник, Природњачки музеј у Београду

Уметничка обрада марака: Мирослав Николић

 

Повезани производи …