Великани српског глумишта

184,00 рсд

Пригодна поштанска марка

Година издања: 2019

На залихама


Шифра производа: 861504 Категорије: , , , ,

Опис

Велимир Живојиновић, рођен 5.6.1933, у Јагодини. Заједно са Миленом Дравић и Љубишом Самарџићем, чинио је трио најомиљенијих филмских глумаца и био један од стубова на којима је почивала југословенска и српска кинематографија. Надимак Бата дала му је сестра и по њему је био познатији него по правом имену. Звали су га и – народски глумац. У свет уметности ушао је вирећи кроз прозор позоришта у коме се одржавала проба неког комада. Није, како је говорио, имао живаца да чека Хамлета и ускочио је у композицију филма. Словио је и за каубоја, односно Џона Вејна партизанских филмова. За 57 година каријере, играо је у више од 350 филмова и телевизијских серија: Скупљачи перја, Козара, Бреза, Маестро и Маргарита, Три, Балкан експрес, Лепа села лепо горе, Идемо даље… Захваљујући филму, имао је привилегију да испија јутарњу кафу са Ричардом Бартоном и Лиз Тејлор и другује са Орсоном Велсом. Због улоге у филму Валтер брани Сарајево, био је омиљени глумац и стотина милиона гледалаца у Кини. Због привржености породици, одбио позив из Холивуда. Оснивач је и први председник Удружења филмских глумаца Србије. Умро је 22.5.2016. и отишао у легенду.

Љубиша Самарџић, рођен у Скопљу, 19.11.1936. Био је један од највећих и највише награђиваних глумаца српске и југословенске кинематографије. Надимак Смоки пратио га је од истоимене филмске улоге. Иако је, као студент Академије за позориште, филм, радио и телевизију добио стипендију за Атеље 212, каријеру је трајно везао за филм. Говорио је да му је најдража улога у филму Хамлет у Мрдуши Доњој, јер се кроз ту улогу осликавала његова преданост и припадност филму. За улогу у филму Јутро, добио је награду Цоппа Волпи на фестивалу у Венецији. Као редитељ, дебитовао је филмом Небеска удица, а уследили су филмови Наташа, Ледина, Јесен стиже, дуњо моја, Коњи врани, Мирис кише на Балкану… Аутор је тестаментарног, документарног аутобиографског филма Панта реи. Играо је у низу култних филмова и серија: Прекобројна, Битка на Неретви, Савамала, Живот је леп, Смрт господина Голуже, Куда иду дивље свиње, Димитрије Туцовић, Љубавни живот Будимира Трајковића, Полицајац са Петловог брда, Врућ ветар… Бројне награде, дипломе и признања завештао је Југословенској кинотеци. Умро је 8.9.2017.

Мира Ступица, рођена 17.8.1923, у Гњилану. По многима, највећа српска глумица. Уз Милену Дравић, проглашена глумицом XX века. Са редитељем и супругом, великаном Бојаном Ступицом, градила је и темеље и врхове, не само позоришног живота ових простора, већ и културе у најширем и најпотпунијем смислу те речи. Ведра, енергична, надасве шармантна, харизматична… Њен смех је, како се говорило, парао и звезде. Таленат такође. И мудрост. На гостовању представа Дундо Мароје и Јегор Буличов у Паризу, домаћини су јој, видевши каква је глумица, дали гардеробу Саре Бернар, у коју приступ имају само посебни. Играла је Петруњелу, Мирандолину, Баруницу Кастели, Глорију, Настасју Филиповну, Сашу Његину, Грушењку, Мадам Сан Жен, Принцезу Ксенију, највеће наслове домаће и светске, класичне и савремене литературе. Добитница је свих најзначајнијих позоришних и филмских награда и признања. Објавила је књигу мемоара Шака соли, 2000. Отргла је глумицу Жанку Стокић од заборава и, установивши награду са њеним именом, вратила је на сцену Народног позоришта и у колективно памћење. Умрла 19.8.2016.

Слободан Алигрудић, пореклом Црногорац, рођен 15.10.1934, у Битољу. Да није глумац, говорио је, био би фудбалер Партизана. Апсолвирао је Глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију. Шездесетих година прошлог века, Атељеу 212, у коме је Мира Траиловић већ окупила Зорана Радмиловића, Слободана Цицу Перовића, Петра Краља, Бору Тодоровића, Бату Стојковића, Милутина Бутковића и Владу Поповића, недостајао је само Алија за комплетирање октета креатора и данас чувеног доброг духа Атељеа. Због, како кажу, пробирљивости у позоришним пословима, напушта Атеље и великим корацима улази у свет покретних слика, дарујући своје лице и глас ликовима у преко 90 филмова, телевизијских серија и драма. Улоге антихероја у филмовима црног таласа и комплетни карактери били су скројени по његовој мери: Сан, Заседа, Рани радови, Кад будем мртав и бео, Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ… Филмови Сјећаш ли се Доли Бел и Отац на службеном путу Емира Кустурице обележили су његову каријеру. Умро је 13.8.1985, млад, није дочекао 51. годину.

Предраг Лаковић, рођен у Скопљу, 28.3.1929. Опште познат по надимку Пепи. Припада првој послератној класи дипломаца глуме Академије за позориште, филм, радио и телевизију, 1952. Каријеру започео на сцени Београдског драмског позоришта, као и већина колега са класе, а у програмима радија и телевизије наступа од почетка рада Телевизије Београд. Између осталог, маестрално је и аутентично тумачио ликове малих људи, са маргине живота, топлих а неприметних, меланхоличних, самотњака и боема: бербера, газда, конобара, кућепазитеља, машиновођа, понеког професора, новинара. Неке од најзначајнијих улога остварио је на сцени Југословенског драмског позоришта, у представама: Сумрак, Три сестре, Хрватски Фауст, Колубарска битка, Брисан пут… Играо је у више од стотину филмова и тв серија, међу којима су: Самци, Мајстори, мајстори, Дом за вешање, Случај Хармс, Живот је леп, Отац на службеном путу, Госпођа министарка, Бољи живот… Добитник Октобарске награде Града Београда за улогу у филму Стратегија свраке. Утопио се 9.9.1997, у реци Тиси, чије су му обале пружале мир и уточиште за живота.

Соња Савић, рођена 15.9.1961, у Чачку. Дипломирала 1982, као најталентованија глумица генерације 1977. Једна је од најдаровитијих, најлепших и најособенијих глумица југословенског и српског филма. Њен је сензибилитет на посебан начин блистао на филмској траци. Како је неко приметио, Соња је била последња генерација уметника који су живели и умирали за идеале. Није волела класична позоришта, привлачиле су је алтернативне сцене. На најлепши начин градила је и уздизала урбану културу. Сукња од скаја и сако на голо тело нису се пре ње носили, бојила је тушем нокте у црно зато што таквог лака није било. У Љубљани су је прозвали иконом побуне, што јој је импоновало. За себе је тврдила да припада панк генерацији, талентованим људима који су говорили оно што други мисле, а не смеју да кажу. Њену каријеру су, између осталог, обележили филмови Уна, Живети као сав нормалан свет, Како је пропао рокенрол, Шећерна водица, Давитељ против давитеља, Балкански шпијун, Ми нисмо анђели… За улогу у филму Живот је леп добила је Специјалну награду у Венецији. Умрла је 23.9.2008, млада, у 47. години.

Милорад Мандић, рођен 3.5.1961, Београђанин. Хтео је да буде пилот, али је нагло израстао, па није могао да стане у авион! После дипломског, постао је члан, првак, касније и директор Позоришта Бошко Буха. Сам је направио име, презиме и надимак, Манда. Започео је реновирање Позоришта, борећи се за достојанство професије и достојанство најмлађе публике. Његову глумачку харизму красио је и раскошан дар за комедију. Истицао је да је позориште „последња оаза сувислих мисли, место на коме се стичу драгоцена искуства и граде успомене, размењују сазнања, ставови и емоције“. Између осталог, у телевизијском програму С оне стране дуге био је саобраћајац за децу и улепшавао детињство генерација деведесетих. Говорио је: „Све што ми се догађа је – судбина, награда и усуд“. Није успео да се последњи пут поклони публици, јер је преминуо 15.6.2016, усред представе Петар Пан, на сцени Бухе. Млад, у 55. години. Награда за глумачко постигнуће на пољу комедије носи његово име, додељује се на нишком Фестивалу глумачких остварења домаћег играног филма Филмски сусрети.

Небојша Глоговац, Херцеговац, рођен у Требињу, 30.8.1969. године. Након дипломирања 1994, постаје члан Југословенског драмског позоришта. Огроман таленат, мисаоност, емотивност биле су његова снага и покретач, њима је пунио душу себи и другима. До краја се посвећено бавио глумом кроз коју је, како је говорио, могао боље да разуме друге људе и живот сам. Својом глумачком креацијом чинио је да лик који игра постаје живо биће, да ради, хода, дела… Умео је да ухвати пуноћу живота, суштину такође, а његову есенцију претвори у чисту уметност. Велики аплауз прихватао је као узвраћену емоцију и мисао. Посвећеник, отворен, неоптерећен славом, предусретљив… Био је Хамлет у зрелим годинама, Хамлет за антологију и памћење. Играо је у филмовима и представама: Небеска удица, Хадерсфилд, Убиство с предумишљајем, Буре барута, Олуја, Метаморфозе, Муње, Клопка, Сумњиво лице, Устав Републике Хрватске… Његов је опус културно добро. Добио је готово све најзначајније позоришне и филмске награде: Стеријину, Цара Константина, Златну Арену, Милоша Жутића, Зорана Радмиловића, Миливоја Живановића… и Добричин прстен за животно дело, постхумно. Умро у Београду, 9.2.2018, млад, у 49. години.

Стручна сарадња: Удружење драмских уметника Србије.

Уметничка реализација: мр Марина Калезић, академски сликар.

 

Повезани производи …