Уметност

135,00 рсд

Карнет

Година издања: 2019

На залихама


Шифра производа: 801551 Категорије: , , ,

Опис

125 година од рођења Зоре Петровић
(Добрица, 1894 – Београд, 1962)

Сликарско образовање започиње на Уметничко-занатској школи у Београду (1912–1914) код професора Милана Миловановића, Ђорђа Јовановића и Марка Мурата. Од 1915. до 1919. ђак је Мађарске земаљске сликарске велике школе (проф. L. Deak-Ebner). Лето 1918. проводи заједно са Иваном Радовићем у Сликарској колонији у Нађбањи код професора Иштвана Ретија. У Паризу борави од 1925. до 1926, од тога два месеца у Лотовој сликарској школи. Од 1952. ради као професор Академије ликовних уметности у Београду. Члан је група Лада, Облик и Самостални. Поред учешћа на многим групним изложбама самостално је излагала у Београду (1927, 1930, 1933/34, 1937, 1952, 1955, 1957, 1958, 1959, 1960), Сарајеву (1951), Зрењанину (1962), Кикинди (1962). После смрти приређена је ретроспективна изложба њених радова у Београду 1978. године, а затим 1995. у Галерији САНУ. Добитник је Октобарске награде града Београда 1956. године. Дописни члан Српске академије наука и уметности је од 1961. године.

Мотив на марки: Девојка из Скопске Црне Горе (око 1952), мотив на коверту: Сељанка.

125 година од рођења Риста Стијовића
(Подгорица, 1894 – Титоград, 1974)

У Београд долази 1912. да би уписао Трговачку школу, али убрзо прелази на Уметничку школу код професора Ђорђа Јовановића. У току школовања на Уметничкој школи посећује и Мештровићев атеље у Београду. Учествује у Првом светском рату. После рата једну годину проводи у Марсеју у Уметничкој школи код професора М. Е. Алдебера. У Париз одлази 1917. и похађа до 1923. Ecole des Beaux Arts код професора Ж. А. Енжалбера. Члан је Ладе и групе Облик. Учествује на многобројним групним изложбама. Самостално излаже у Београду (1928, 1937, 1951, 1959, 1964, 1969), Венецији (1952), Чачку (1957), Титограду (1959). Добитник је многобројних награда и признања за своје вајарско дело. Дописни је члан Српске академије наука и уметности од 1963. године, а редовни од 1965. године.

Мотив на марки: Торзо девојке (1971), мотив на коверту: Александар Дероко (1973).

Стручна сарадња: Српска академија наука и уметности.

125 година од рођења Душана Јанковића
(Ниш, 1894 – Београд, 1950)

Студирао архитектуру на Техничком факултету у Београду. Због рата прекида студије и прикључивши се српској војсци 1915. године прелази Албанију, а 1916. са српским ђачким одредом доспева у Француску, где у Паризу током 1917–1918 студира архитектуру. По заврштеку студија добија ангажмане од великих париских издавача – Flammarion, Larousse, Monde Moderne, Kharma, и постаје сарадник двеју чувених фабрика за израду порцелана и уметничке керамике у Севру и фабрике поцелана Блош и синови. Пројектовао је вилу у Сен Клуу, крај Париза, са целокупном унутрашњом декорацијом и намештајем, а декорисао је и једну салу Мулен Ружа.

Паралелно са овом уметничком продукцијом, излаже на међународним изложбама у домовини и са југословенским уметницима у иностранству. У Београд се враћа 1935. Био је уметнички инструктор Државне штампарије, технички директор издавачког предузећа Ново покољење, а радио је и као хонорарни професор Академије примењених уметности у Београду. Смрт га је задесила 1950. године на месту уметничког уредника часописа Југославија.

Мотив на марки и коверту: Париз (1926).

125 година од рођења Ивана Радовића
(Вршац, 1894 – Београд, 1973)

Познати српски модерниста, сликарство је учио у Будимпешти, на Уметничкој академији. Године 1929. постаје првак Југославије у тенису. Игра за Дејвис куп. Самосталне изложбе имао је у Београду (1925, 1928, 1929, 1932, 1952, 1960, 1966, 1971, 1984 – цртежи), у Новом Саду (1966). Редовно је излагао на групним изложбама у земљи и као државни представник Југославије, у иностранству. Бавио се педагошким радом (Уметничка школа у Београду). Добитник је многих награда и признања. Члан САНУ.

У свом раду, прошао је кроз више различитих ликовних фаза: кубоконструктивизам, неокласицизам, апстракција, наивизам, интимизам, поетски реализам. Наивизам као став, и као нови предмет сликарства, открива такође и истраживања на плану чисте ликовности, са емотивним, личним тумачењем уметности, у аутентичној радости живљења, те указује на окренутост ка унутрашњем свету. Главна тема Радовићевог сликарства јесте војвођанско село, са препознатљивом атмосфером оптимизма, хуманости и чулности, у спонтаној, судбинској љубави према родном крају.

Мотив на марки и коверту: Предео с округлим крошњама (1922).

Стручна сарадња: Музеј савремене уметности у Београду.

150 година од рођења Анрија Матиса
(Като Камбрези, 1869 – Ница, 1954)

Један од пионира експерименталног сликарства, спада у највеће колористе и најутицајније сликаре 20. века. Сликањем директном, недескриптивном бојом створио је основне претпоставке за настанак сликарског правца фовизам. Снажно је утицао на кубисте, експресионисте, надреалисте, као и на представнике америчког поп-арта. Оно што издваја Матиса у историји уметности је експериментисање са потпуно различитим сликарским стиловима у исто време. Био је одређен за правничку каријеру, али 1891. уписује Academie Julian, а годину дана касније прелази на Ecole des Beaux-Arts, где студира у класи Густава Мороа. У то време, осим Мороа, на њега утичу и Дега, Тулуз-Лотрек, јапанска графика, Реноар и Сезан. За време школовања, у Лувру је копирао дела старих мајстора – Пусена, Рафаела, Шампења, Шардена, Ројсдала, Де Хајма, па ране Матисове слике одишу пригушеним тоновима, али у пејзажима које је радио у Бретањи већ се испољава светао колорит и карактеристичне слободе у фактури. Око 1905. Матис прелази на свој индивидуални израз у уметности и започиње, заједно са неколицином следбеника, нови сликарски правац – фовизам. Матисово сликарство је разноврсно, истраживачко и препуно експеримената, али је његов сликарски израз обележен елиминисањем детаља и упрошћавањем линије и боје, а слика – колористички оркестрирана површина на начин на који се компонује један ћилим. Матисово дело не поседује уобичајену пластичност приказаног. Он је помоћу „колористичких знакова“ тражио општи карактер бића, карактер нацртаног лица, који не зависи од пропорција, већ од једне унутрашње светлости, од енергије сликара. Његова дела су упрошћена до крајњих граница, лепршава, садрже једноставне форме, а колористички достижу огромну снагу, јер боја игра главну улогу. Матисове честе теме су пејзажи и мртве природе, али и фигура и акт у ентеријеру. Бавио се и скулптуром (нарочито нагом фигуром). Матисова уметност креће се између ћилима и прозора, два најћешћа мотива на његовим сликама. Трагање за новим естетским решењима кроз понављање мотива је принцип кога се држао до краја живота.

Најпознатија дела: „La Desserte“ 1897, „Кармелина“ 1903, „Луксуз, мир и наслада“ 1904-5, „Отворени прозор“ и „Жена са шеширом“ 1905, „Радост живљења“ 1905-6, „Аутопортрет“ 1906, „Плави акт“ 1907, скулптура „Лежећи акт“ 1907, „Le Lux II 1907-8, „Хармонија у црвеном“ 1908-9, „Црвени атеље“ и „Златне рибице и скулптура“ 1911, „Час клавира“ 1916-17…

Мотив на марки: Крај прозора (1918), Мотив на коверту: Глава девојке (1939).

Стручна сарадња: Народни музеј у Београду.

Графичка реализација издања: Јакша Влаховић, академски графичар.

 

Повезани производи …