Опис
Бора Костић (Вршац, 1887 – Београд, 1963)
Први српски шаховски велемајстор, шаховски боем и романтик, глобтротер и полиглота, за којег је чувени Капабланка рекао да је „небрушени шаховски дијамант”. Из дана у дан, из године у годину, његов живот су били шах и путовања. Играо је на 70 турнира у најуспешнијем периоду и био међу десет најбољих шахиста на свету. На Првој шаховској олимпијади у Лондону, 1927. године играо је на првој табли за нашу екипу.
Кад добије партију добре је воље. Запали цигарету, иако је непушач; говори а публика га нетремице слуша. Био је гост на дворовима краљева и махараџа, предавач у Аргентини и Мексику. Шаху је учио великог Каруза; био је у Москви за време Лењинове сахране. Примио га је Кемал Ататурк, играо је шах са Троцким, али и са поглавицом племена Батака на Суматри. Одиграо је чувену партију у којој је шаховска табла била на полутару, а противници су седели на северној и јужној полулопти! У Ласи на Тибету је био када су бели људи тамо били реткост. Одбио је да се одазове мобилизацији у Аусто-Угарску војску 1914. „јер је Србин”. За време Другог светског рата ухапшен је, јер је одбио да игра на турнирима због тога што је Србија под окупацијом.
Златним словима исписан је његов допринос шаху и српству. Његовим трагом кренули су шах и шахисти Србије, а у родном Вршцу добио је, од захвалних суграђана, споменик и улицу.
др Петар Трифуновић (Дубровник, 1910 – Београд, 1980)
Шаховски велемајстор и доктор правних наука, шах је упознао касно, тек са 16 година. То му није сметало да пет пута буде првак Југославије, седам пута члан олимпијске екипе, успешан на значајним турнирима: Праг (1946), Лима (1950), Београд (1954), Натанија (1961), Нордвајк (1965).
Био је на домаку учешћа на Турниру кандидата за првака света 1950. године. Играо је другачије од свог дугогодишњег блиског пријатеља Боре Костића – на дуге стазе, ситним везом, позиционом игром, тражећи мале предности, без већих ризика и обавеза, не журећи да дâ мат. Био је познати шаховски педагог и тренер, председник Шаховског савеза Србије, капитен репрезентације Југославије на Олимпијади у Лајпцигу 1960. године.
Уз Бору Костића и Светозара Глигорића поставио је темеље нашег вишедеценијског шаховског успеха.
Светозар Глигорић (Београд, 1923 – Београд, 2012)
Наш најбољи шахиста и један од најбољих у шаховској историји. Први пут је угледао шах у осмој, а последњи турнир одиграо у 79. години. Победио је на 65 турнира, освојио 12 олимпијских медаља, шест медаља на екипним првенствима Европе. Првак Југославије био је 11 пута, предводио је репрезентацију Југославије и Србије скоро 30 година. Добитник је награде АВНОЈ-а, Ордена Немање и Ордена Вука Караџића. На прославу 14. рођендана престолонаследника Петра II Карађорђевића, 1937. позвани су и најбољи гимназијалци Београда, међу којима и Глигорић. Своје детињство и младост провео је у тешким условима јер је као мали остао без оца, а у 17. години и без мајке, али је од тада, са белим или црним фигурама, са било ким да игра – играо на победу. Глигорић је познат и по успешној новинарској каријери. Говорио је више језика. Био је стални дописник часописа Chess Review и Chess Life и аутор бројних књига о шаху.
У последњој деценији свог живота, вратио се својој љубави из младости – музици. Учи да свира на клавиру, и после седам година објављује своје композиције. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду у Алеји великана. Није отишао – док је шаха и шахиста, живеће са њима.
Милан Матуловић (Београд, 1935 – Београд, 2013)
Национални мајстор од 1955, интернационални мајстор од 1961. а велемајстор од 1965. године, тајне древне игре научио је са 13, а запаженије резултате почео да постиже са 16 година. Освајач је две екипне сребрне олимпијске медаље у Тел Авиву 1964. и Лугану 1968, две бронзане, у Зигену 1970. и Скопљу 1972. На Олимпијади у Тел Авиву је имао најбољи појединачни резултат, заједно са Смисловим. На пет Шаховских олимпијада је из 78 партија освојио 60 поена, па је процентуално најуспешнији југословенски олимпијац свих времена. Био је првак Југославије 1965. и 1967, а учесник је и 6 зонских и два међузонска турнира за првенство света. На Европским екипним шампионатима у Оберхаузену 1961, Хамбургу 1965. и Бату 1973, освојио је сребрне медаље. Играо је за селекцију света против СССР-а на Мечу столећа у Београду 1970. Тријумфовао је на 32 међународна турнира, а велемајсторски резултат је постигао 25 пута. Побеђивао је великане свога доба: Фишера, Таља, Карпова, Смислова, Спаског, Корчноја, Бронштајна, Тимана, Решевског, Ларсена, Портиша, Полугајевског…
Милунка Лазаревић (Шантровац код Јагодине, 1932 – Београд, 2018)
Једна од најбољих светских шахисткиња свог доба, велемајстор, међународни шаховски судија, новинарка. Од 1953–1982. била је 11 пута првак Југославије. Освајачица сребрне медаље на Олимпијади у Сплиту 1963. године. У систему такмичења за светску шампионку непрекидно је учествовала 25 година. Једина од југословенских шахисткиња је два пута играла на мечевима кандидата за светског првака. На Турниру кандидаткиња у Сухумију 1964. године, Американка Гизела Гресер јој је пре партије понудила реми којим би се пласирала на меч за титулу. Ношена ставом да је шах витешка игра, а не трговина – одбила је понуду и изгубила партију. Јединственим гестом у историји древне игре стекла је огроман углед у шаховском свету. Тада је била трећа на светској ранг-листи, а годинама најбоља шахисткиња света изван СССР-а. Као првој Југословенки, а другој у свету, призната јој је титула велемајстора. Као председница Комисије ФИДЕ за женски шах од 1970. до 1978. године, била је иницијатор или организатор бројних такмичења, а увела је и низ револуционарних новина: објединила је мушку и женску Олимпијаду; титуле женског велемајстора, што је прихваћено; предложила је увођење иницирала Светско првенство за омладинке и Куп европских шампионки; увела је мечеве уместо турнира кандидаткиња… Као новинарка, писала је за многе домаће и иностране часописе. Урадила је интервјуе са свим шаховским великанима свог доба, али и са бројним личностима из света културе: Лорином Мазелом, Мајом Плисецкајом, Наталијом Бесмертном, Давидом Ојстрахом, Игором Маркевичем, Отмаром Крејчом, Арамом Хачатуријаном, Питером Јустиновим. Одликована је Сретењским орденом трећег степена, а била је и почасни члан ФИДЕ. Сахрањена је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Стручна сарадња: Александар Матановић, велемајстор, Мирослав Нешић, спортски новинар, Боривоје Жарић, међународни шаховски судија, проф. др Драгослав Ђукановић и Шаховски савез Србије.
Уметничка реализација издања: мр Бобан Савић, академски сликар.
