Опис
Београдска шака
Прва интензивнија истраживања на пољу роботике у Србији почела су шездесетих година на Институту Михајло Пупин, где је зачета такозвана Београдска школа роботике. Професори ЕТФ-а у Београду Рајко Томовић и Миодраг Ракић, започели су 1963. пи-онирски рад на изради вештачке шаке. Исте године, на Институту су конструисали модел прве на свету протетичке роботске шаке са екстерним напајањем. Шака је имала пет прстију, микроелектрично управљање и сензорску повратну спрегу. Омогућавала је хватање предмета савијеним и опруженим прстима. Овај модел мултифункционалне спољашње ручне протезе познат je у свету као Београдска шака.
То је била прва активна вештачка рука налик руци човека, са четири прста и палцем у величини људске руке. На врховима прстију били су интегрисани сензори притиска, а шака је била повезана са подлактицом зглобом који је омогућавао пронацију и супинацију. Управљање је пројектовано коришћењем хеуристике стечене покушајима опонашања људског хватања, а управљачки алгоритам је применио принцип прилагођавања облика руке предмету који се хвата, и то тако што је максимално повећао додирну површину између предмета и руке. Самоподешавање облика руке је било могуће због примене интелигентне механике која је савијала или исправљала све прсте и то користећи само један електромотор. Контролер је покренуо савијање прстију пратећи вољну команду корисника, а кад су врхови прстију додирнули предмет механизам у шаци је наставио савијање појединих зглобова до тренутка изједначења притисака на врховима прстију. Ова активност се одвијала без надзора и активности корисника вештачке руке.
Самоподешавање је омогућило палмарни, латерални и прецизни хват. Иако није била у употреби као ортопедско помагало, Београдска шака је значајна јер је током даљих истраживања утицала на развој роботских руку у свету. Развијајући нове верзије, на побољшању њене адаптивности радио је тим инжењера из Института. Рад на роботској шаци интензивирао је активности у области роботике у Институту Михајло Пупин, па је 1967. године основана Лабораторија за роботику, прва у Југоисточној Европи.
Стручна сарадња: Иван Станић, кустос Музеја науке и технике, Београд и академик проф. др Дејан Поповић, Српска академија наука и уметности
Уметничка реализација издања: мр Бобан Савић, академски сликар
Љубомир Клерић (1844 – 1910)
Љубомир Клерић (рођ. Julius Clery, Суботица 29.6.1844 – Београд 21.1.1910), рударски инжењер, геолог, научник, конструктор, проналазач, утемељитељ српске школе механике и машинства, универзитетски професор, члан Српског ученог друшта, Српске краљевске академије (данас САНУ), Мађарске академије наука, предлагач Николе Тесле за члана Српске краљевске академије, учесник у Српско–турским ратовима, министар просвете и привреде, државни саветник, декан Техничког факултета Велике школе у Београду, члан Комисије за формирање Универзитета у Београду итд.
Основно образовање стекао у Суботици, гимназијско у Београду, а после друге године на Великој школи, упућен је на студије рударског инжењерства у Фрајберг. Током студија један семестар изучавао машинство на Политехници у Цириху. Усавршаво се на Рударској академији у Берлину.
Свестрано и врхунски образован рударски инжењер, великан српске науке, Клерић припада ствараоцима који у инжењерској науци отварају и граде нове путеве. Његово научно и стручно дело у рударству, геологији, машинству, математици, механици, телеметрији и аналогном рачунарству то потврђује.
Истраживао је лежиште живе и отворио рудник на Авали, истраживао стања рудишта на Венчацу, Руднику и Космају, геолошке услове на траси железничке пруге Ћуприја – Алексинац, лежиште гвожђа код Орана у Африци. У име Владе Србије, у Будимпешти је контролисао пројекат и испитивања квалитета камена за градњу Савског моста.
Конструктор је машине за бушење тла, патроне за минирање, подводне мине, тракториографа, телеметра, поларног пантографа, инструмента за цртање линија другог реда. На Великој школи је биран за професора за предмет Механика и наука о машинама, а поделом предмета преузео је Теоријску механику. Основао је и две катедре на Великој школи: за нацртну геометрију са пројективном геометријом и графостатиком и за грађевину на суву и води.
Аутор је бројних научних радова и расправа, уџбеника Теоријска механика (три књиге, 1317 стр.) и две монографије: Садашњи резултати у кинематици и Тракториограф. За ратне заслуге одликован Медаљом за храброст и Таковским крстом. Носилац је Леополдовог ордена Краљевине Белгије.
Стручна сарадња: академик проф. др Слободан Вујић, Рударски институт Београд.
Уметничка реализација издања: мр Бобан Савић, академски сликар.
